Tag Archives: Aleksandar Subotić

29 apr

Aleksandar Subotić, SEKS BEZ ZAKONA I MOĆ BEZ KRALJA

Aleksandar Subotić

SEKS BEZ ZAKONA I MOĆ BEZ KRALJA

Crtice o političkoj ljubavi

 

„Druga smrt“ (biblijski termin koji je Lakan elaborirao u vezi sa smrću Antigone) nije smrt tela nego smrt imena. U svom smrtnom času telo bi, ukoliko bi ga uopšte bilo moguće odvojiti od imena, umiralo za sebe – u tom se smislu kaže da svako umire sam, iako ne znamo „da li se bol života završava u kamenu“ (Lacan, Ethics of Psychoanalisis). Ime, pak, uvek umire ili preživljava za druge, za društvo u čijem simboličkom poretku zauzimamo svoje sigurno/nesigurno mesto. Ali i samo društvo koje je nemi svedok naše druge smrti može umreti. Zar nismo videli i pre konačne smrti real-socijalizma XX veka mnoge primere „druge smrti“? Zar nismo bili svedoci urušavanja Sovjetskog Saveza u okviru kog su se odvijale druge smrti mnogih velikana revolucije čija su imena lako brisana iz zvanične istorije a likovi strugani sa fotografija, koji su olako isključivani iz postojanja a potom i vaskrsavani kroz rehabilitaciju?

Ima li u istoriji nade u ikakvu postojanu pravdu? U skladu sa upozorenjem Valtera Benjamina: „Sposobnošću da iz prošlosti raspiri iskru nade obdaren je samo onaj istoričar koji je prožet svešću da ni mrtvi neće biti sigurni pred neprijateljem, ako pobedi. A taj neprijatelj nije prestao da pobeđuje“. (Valter Benjamin, Istorijsko-filozofske teze)

Takođe, zar je danas malo priče o smrtnoj opasnosti po život društva slobodnog tržišta, sa epicentrom u SAD-u? Tokom hladnog rata ona je dolazila od sovjeta, pa zatim u makartijevskoj eri od domaćih komunista, potom preko islamista, ISIS-a, izbeglica, da bi se krug opet zatvorio sa Rusima koji se prave da više nisu sovjeti? Strah se uvukao u srce „slobodnog sveta“, baš kako je nekada Franci Blašković pevao o sadašnjem papi emeritusu „Bješe li ga strah od Krista? Od Židova? Komunista?“

U procesu legitimizacije surovog neoliberalizma, sama meritokratija više ne može da opravda sistem u kom se iz mora siromašnih uzdižu jahte tek nekolicine bogatih. Da bi siromasi, te oni kojima preti siromaštvo, i dalje poslušno održavali bogataše na površini, neophodan je strah. U globalnom kapitalizmu „neprijatelj je među nama“, on više ne vreba sa druge strane gvozdene zavese. On više nije iz nekog drugog sistema, već je, slično Jevrejinu u predratnoj Evropi, heteronomni element našeg sistema. Zapravo, on je alergija u našem sistemu. Reč alergija etimološki potiče od grčke reči alos (ἄλλος), Drugi. Neprijatelj je dakle Drugi. Jevanđelje kaže „ljubite neprijatelje svoje“. U svetlu ovoga što smo rekli, to znači volite ne svoju repliku, već Drugog, i onome što vam je najdalje budite bližnji, jer i u nama je stranac. To je novozavetno raskrivanje starozavetne zapovesti „ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe.“

Telo i društvo – izvorišta bola i zadovoljstva; zadovoljstva u bolu, bola kao zadovoljstva; sex and violence, lično kao političko, ljubav kao politika: ima li tu mesta za politiku kao ljubav? Ima li mesta za solidarnost?

 

Read More

Share
Translate »