21 dec

STUDENTSKI POKRET: IZMEĐU FIKCIJA I STVARNOSTI

Razgovor sa Darkom Delićem vodili: Aleksandar Stojanović i Andrea Jovanović

Aleksandar Stojanović i Andrea Jovanović: Od '68. pa nadalje, studentska borba se uzima kao jedan važan deo borbe koja pokušava da dovede u pitanje kapitalizam kao sistem u kojem živimo. Ne ulazeći u to kakvi su bili učinci ove borbe u tadašnjim društvenim kretanjima, da li bi i danas trebalo da naglašavamo ovu važnost? To je pogotovu važno s obzirom na oblik koji je kapitalizam danas zadobio i mesto koje je unutar njega dobilo obrazovanje (shvaćeno kao preduzetničko obrazovanje).

Darko Delić: Svakako da bi trebalo da se naglašava. Sistem visokog obrazovanja, životni stil vezan za njega, način na koji je on koncipiran (barem još uvek) svakako pruža mogućnost da se u njemu može proizvoditi nekakvo militantno političko jezgro ljudi koji će moći kasnije da budu odgovorni i temeljni politički aktivisti. Dakle, da budem maksimalno precizan – svaka borba koja bi se ticala samo "prava na obrazovanje" bi u tom smislu bila možda ne uzaludna, ali svakako nepotrebno minimalistički postavljena ukoliko ne bi nastojala da "dovede u pitanje kapitalizam kao sistem u kom živimo". Nažalost, radi sveopšte parcijalizacije maltene svih pitanja, pitanje obrazovanja takođe se često puta vodi kroz sočiva korupcije, nedostatka organizacije, birokratske neodgovornosti, iskvarenosti ili nekompetencije, nedostatka "vizije" (!) itd. To su naravno prečice kojima treba da se opstruira čačkanje po temeljima, a temelj je kapital-odnos, upravo ovo "preduzetničko obrazovanje" o kojem je reč danas, u ovom poslednjem kontingentu od početka XXI veka.
Tačno je da od kraja II svetskog rata naovamo pojam Visokog Obrazovanja, pojam Akademca, pojam Studenta zvoni tim nekim britkim povlašćenim građanskim tonom i nažalost dosta studenata – da kažemo, formalno opredeljenih anti-buržoaski – replicira i svoj politički angažman aktivira upravo kroz Akademsku čauru. Zbog toga postoje rizici i oni nisu mali. Trebalo bi biti svestan tokom angažmana da se nalazimo u jednom od centara građanske ideologije, ideologije specijalizacije, orijentacije, ekskluzivizacije, ideologije koja nas tera da o sebi razmišljamo kao o jednom posebno važnom, izdvojenom delu društva koji bi trebalo da bude društveni motivator, savest i svetionik. Takav rezon ni najmanje nije redak među mladim "angažovanim'' studentima.

 

A.S. i A.J.:Sada, sa različitih radikalnih političkih pozicija, uzimajući eksplicitno ili neeksplicitno u obzir sve ono što si rekao, govori se o studentskoj borbi kao nekoj vrsti training ground-a na kojoj se mobilišu novi i uvežbavaju stari kadrovi – kako bi sutra u širem društvenom kontekstu bili sposobni da odigraju tzv.’’avangardnu ulogu’’. Da li misliš da je ova predstava održiva?

D.D.: Što se tiče pitanja studentske borbe kao nekakvog trenažnog kampa, trenažnog polja budućih političkih aktivista, mislim dabi tu trebalo da se bude principijelan i da se insistira na tome. Sve u životu se vežba, pa i bavljenje politikom, kao praksom koja te uvodi u ovladavanje sopstvenim interesima i životom. Kao što se vežbamo da se oblačimo, da komuniciramo, da imamo seks, da čitamo, da fizički vežbamo, tako se vežbamo i da se bavimo politikom, učimo njena pravila itd. Naravno, pod pretpostavkom da želimo da se bavimo politikom jer neko to, recimo, ne želi.
Danas na fakultet u ogromnoj meri dolaze deca iz nečega što bi u lokalno/balkanskom tranzicionom kontekstu bila srednja klasa. Načelno, aparat visokog obrazovanja je regrutni centar kadrova srednje klase ili više srednje klase. I zato je tu svako ko se oglašava kao "levičar" u utrobi zveri. I svakako teško je zamisliti nekog prosečnog srpskog proleterskog omladinca ili omladinku u kontekstu današnjeg "duha vremena" na humanistici u Beogradu. Ti ljudi bi bili temeljno nesnađeni u svim mogućim identitetskim napinjanjima i igrama u ime akademskog prestiža. Naravno, ovo ne znači da takvih ljudi nema. Ali koji su procenti u pitanju? Postoje i istraživanja koja to potvrđuju itd. Recimo pogledajte istraživanje sociologa sa filozofskog u kom se pokazuje da veliki deo uspisanih studenata ima oca sa visokom stručnom spremom. Dakle, radnička klasa je faktički istisnuta iz "reda za čekanje" na visoko obrazovanje i preusmerena na druge društvene staze. To znači da su na univerzitetu ostali pojedinci i pojedinke koji u svojim angažmanima plediraju na ideologiju radničke klase i neke njene interese. Samo po sebi, to plediranje nije nešto loše. Ali je jasno da ono nije dovoljno.
Ono što, pak, jeste loše je što taj trening izostaje i što se taj trening mahom svodi na laskanje sopstvenoj ekskluzivnosti. Svaki trening podrazumeva posvećenost, upornost, fokus i odricanje. Ne bi se reklo da su to neke osobine koje su previše zastupljene među mladim ljudima koji pohađaju humanistiku ili umetnost u Beogradu. I razumljivo je što je tako. Mi smo na grupnom nivou ohrabrivani da se odričemo odricanja, da suspendujemo dugoročna planiranja. No čini se da bi prioritet mora biti da se upravo toga odreknemo. Ako hoćemo da "izađemo napolje", morali bismo prethodno da "odradimo domaći". Nije nikako dovoljno da prosto prigrlimo etiketu "socijaliste", "marksiste", "levičara" i da verujemo da je u pitanju nešto što ima neku performativnu moć. Nemam problem sa idejom da doba studija bude fomativno-trenažno doba ljudi od kojih će barem kasnije jedan deo biti posvećen ideji progresivnog političkog rada.Ono sa čim imam problem jesu aljkavost, arbitrarnost i egoizam koji često "neinicirane" (dakle, ogroman deo kolega) ostavljaju u čudu i sa osećajem blagog gađenjaprema celom procesu kojem svedoče. Tu ne može da bude reč ni o čemu drugom sem o prostom i jasnom efektu koji je kontraproduktivan.

A.S. i A.J.:Efekat o kom govoriš, i bez želje da se skida lična odgovornost sa onih koji ga reprodukuju, moramo delom pripisati samom univerzitetksom aparatu čija je društvena uloga da reprodukuje visokoobrazovanu buržoasku klasu. Sa druge strane, pitanje kako da studenti na ispravan način stanu na poziciju proleterijata, staro je koliko i organizovana levica. Ono je deo poznatog pitanja da li teorija u proleterski pokret dolazi spolja ili nastaje iznutra. Sada, kako danas nemamo proleterski pokret, pitanje deluje skoro iluzorno i čini se da bi se moralo zakaljučiti da ne postoji proleterski pokret u koji bi intelektualci mogli da uđu,ti intelektualci nikako i ne mogu da stanu na pozicije proleterijata. To bi bilo nekakvo materijalno ograničenje. Ipak, pošto danas znamo da ove vrste konceptualizacija ne nose nužnost nego pre verovatnoću, ono što nam se ukazuje jeste da je proleterski pozicioniran studentski pokret malo verovatan i teško moguć. Sada, uzimajući sve ovo u obzir čini nam se da nije iscprljeno ono o čemu ti govoriš. Jer ti govoriš o studentima koji bi mogli da se identifikuju sa ideologijom proleterijata. Očigledno, razlika je u tome što ako proleterski pokret ne postoji ukoliko se ne organizuje (kao što je to danas slučaj) proleterska ideologija uvek postoji. Da li bi možda mogao nešto da dodaš u vezi sa ovom koncepcijom prema kojoj se ideologija i ideološka transformacija studenata kao spotnatnih subjekta buržoaske ideologije stavlja na prvo mesto? Kako misliš da taj put izgleda i da li je to put kojim se nužno mora ići?
Jer recimo, jedno moguće tumačenje kojeg si se i sam dotakao u jednom tekstu jeste implicitno prisutno u praksi da mladi levičari slušaju narodnu muziku. Deluje da se tu proleterska ideologija koju bi studenti morali da prihvate izjednačava sa proleterskom kulturom. Da li je to način? I ako nije šta bi mogla biti alternativa?

D.D.: Pa dobro, ovo je pitanje od miliona dolara i ja bih jako voleo da imam taj odgovor – ali ga nemam.

U Srbiji radimo u jako skučenim uslovima, "napipavanje u mraku" je i dalje jedna prominentna disciplina i to nije ničija "odgovornost", to je stvar istorijske sekvence političkih dešavanja. Najradije bih voleo da izbegnem odgovaranja na ovakva pitanja, iako je ovo pitanje srž velikog broja naših problema. Hipotetički, ukoliko bi jedan subjekat "zaista" prepoznao svoju pripadnost i naklonost ideologiji radničke klase, ideologiji radikalnog egalitarizma itd. – meni bi logičan korak bio da se on odvaži na korak teorijskog percipiranja tog političkog pitanja, dakle da se upusti u literaturu. U Srbiji je ideologija radničke klase pretrpela stravičan poraz i taj poraz se dve decenije potvrđuje novim i širim ofanzivama na radničku klasu i njene satelite: kroz kulturni rat, politički rat, ekonomski rat, pred nama je nesumnjivo jako težak zadatak, jer klasa kojoj plediramo je u dvodecenijskom nok-daunu, minimum, i svaki dan se čini da je sve gore. U takvom okruženju, ne čudi što je "studentski pokret" osuđen na lelujanja, gašenja, paljenja, hirovitost itd. Ali, moje lično mišljenje jeste da mora da postoji određena lična odgovornost nekog nukleusa ljudi, tj. njihova odgovarajuća politička artikulacija u kojoj oni jesu minimalno odgovorni za propuste, ali i korake unapred, ako ih ima. No, na krupnom planu, mi i dalje čekamo taj "generator" transformacije subjekata jedne ideologije (građanske) u subjekte druge ideologije (proleterske) koji bi mogao da tu transformaciju vrši masovno, strukturno, temeljno. To bi, opet prema mom stavu, trebao da bude krajnji ishod, krajnji zalog.

A.S. i A.J.:Govoriš o ograničenosti, specijalizovanosti studentskog prostora – ali kao što i sam kažeš, ovi atributi važe i povodom mnogih drugih situacija u savremenom društvu. Ovo nije nov fenomen, ali bismo mogli reći da je danas na univerzitetu, kao preduzetničkom univerzitetu, pritisak ovih ograničenja mnogo veći nego što je bio. Univezitet ima da posluži tržištu i da bi bio funkcionalan, on se transformiše i gubi sve one karakteristike koje su ga odlikovale tokom XX veka. Moglo bi se reći da su mnoge ’’studentske slobode’’ dovedene u pitanje, i da je takozvana ’’autonomija univerziteta’’ u opasnosti. Sada da li bi ovi pritisci, njihov intenzitet i otvorena (kapitalistička) ideologija kojom se artikulišu, mogle da učine potencijalni studentski otpor radikalnom političkom praksom? Da li će studenti, u pokušaju da pruže otpor merama koje se nameću, biti prinuđeni da problematizuju specijalizaciju koja im se nameće i samim tim ičitav sistem koji uvodi ove specijalizacije? To je posebno važno jer znamo da postoji ova predstava o potencijalnoj gradualnoj radikalizaciji studentske borbe?

D.D.: Ovo pitanje se, kako ja razumem, tiče "motivatora" borbe, tj. pitanja da li može da se rezonuje linijom "što gore to bolje" u svetlu svega što se dešava u svetu visokog obrazovanja sa povećanjima pritiska, poskupljenjima, dodatnim specijalizacijama, gubitkom nekih tekovina univerziteta iz XX veka. Da, nisam siguran zapravo šta bi tu moglo da se kaže. Generalno imam utisak da, za sada, mase jako loše reaguju na ova sveopšta povećanja pritisaka po Evropi. Situacija sa studentskim telom u Srbiji je porazna u najmanju ruku. Apatija je nezainteresovanost, strah, neizvesnost, što je samo metafora za celokupno društveno stanje u Srbiji. Mislim da nam ne ide na ruku ovo udaranje po pravima. Mislim da se, u Srbiji posebno, ljudi jako loše snalaze sa ovim drastičnim povećanjima pritisaka i mislim da je zadatak još dodatno teži pod ovim uslovima jer sve što nas onemogućava da dođemo do konstantno primetnog i delatnog pokreta pati još više pod ovim uslovima. Stiče se taj utisak kao da neko konstantno pomera metu dalje i dalje.

A.S. i A.J.:Deluje nam da svi ljudi koji (teorijski) prilaze pitanju studenata, potencijalu studentskog tela, studentskim borbama itd., imaju u vidu jednu pretpostavku kojanam uopšte ne deluje opravdana (a čini nam se da i ti to donekle radiš kada kažeš da „…sistem visokog obrazovanja, životni stil vezan za njega, način na koji je on koncipiran (barem još uvek) svakako pruža mogućnost da se u njemu može proizvoditi nekakvo militantno političko jezgro ljudi koji će moći kasnije da budu odgovorni i temeljni politički aktivisti.“) Dakle, radi se o toj a priori pretpostavci o studentima kao nekome ko je u povlašćenoj poziciji da kritički promatra društvo u kojem se nalazi. Deluje nam da se ta pretpostavka nedovoljno opravdava, a i kad se opravda, to se uglavnom svodi na "studenti još uvek nisu u radnom odnosu; studenti imaju vremena; studenti su mladi i pametni, itd.". I mislimo da danas, pogotovo sa ovom poluprivatizacijom koja je na delu i procesom komercijalizacije i komodifikacije obrazovanja i znanja,  ništa od toga više ne stoji tako lako kao pre. Dakle, ako želimo da branimo ovu pretpostavku, najmanje što bismo mogli da uradimo je da je ne uzimamo kao samorazumljivu i da pokušamo adekvatnije i ozbiljnije da je opravdamo. No, ako sa druge strane želimo da je napadnemo – pomalo je Vuk Vuković to uradio na facebook-u u jednom trenutku – onda je potrebno da uočimo i objasnimo šta stoji iza nje, kao i šta je dovelo do toga da ona više ne važi, ili, da nikada zapravo nije ni važila? Dakle, šta misliš o tome?

D.D.: Svestan sam opasnosti ovog šablona o studentima koji žive u istini. To je post '68. default. U njemu se kroz ideju o novim socijalnim pokretima podrazumeva određeni kult kritičke mladosti koja problematizuje društvo. Prema toj predstavi svaki je mladi akademac dužan da kritički promišlja svet oko sebe. To je nepisana stavka njegovog cv-a ( jer ko nije bio levičar u mladosti, taj nema srca…). Ali se i pored svih ovih opasnosti, bojim još više toga šta bi donelo odustajanje od ovog šablona u zemlji u kojoj ne postoji već deceniju nikakav otpor prinudi. Osim toga, mislim da je i dalje validno to da osam ili devet sati u sistemu reprodukcije u kojem si prinuđen da prodaješ radnu snagu, stavlja takvog čoveka u nezavidnu poziciju – to jeste materijalna činjenica i materijalna je prednost onih koji nisu radnici da imaju dodatno slobodno vreme. Dakle, ukoliko se ovo slobodno vremene utroši na disciplinovano i odgovorno analiziranje situacije, mislim da iz toga i dalje mogu da proiziđu dobre stvari.

A.S. i A.J.:Mislimo da smo ovde u prilici da konstatujemo jedan važan paradoks. Uzmimo na primer ovo slobodno vreme bez kojeg ništa nije moguće, kao i poznatu predstavu na levici da se po pravilu nikada ne buni onaj ko je zbog svojih životnih okolnosti u potpunosti prinuđen na potčinjavanje sistemu. Sa druge strane, već smo pominjali kako oni koji sebe razumeju kao studentske aktiviste često deluju ostalim studentima kao nekakva potpuno nerazumljiva grupa sanjara, hipika i slično. Pitanje koje se tu postavlja je naprosto: ko  je ovde proleter, a ko je buržuj? To jest, pitanje koje na osnovu ovoga možemo da postavimo tiče se uloge koju univerzitet danas igra u životu pojedinca. Univezitet je mesto na kojem pojedinac ima za cilj da zadobije poziciju na tržištu rada. Danas, više nego ikada ranije on je pozvan da, što je moguće više, skrati vreme studija i da stekne potrebne sposobnosti. Studiranje ili nije ili vrlo brzo prestaje da bude besplatno. Isto tako moglo bi se tvrditi da danas  bivši student izlazeći sa završenog univerziteta i dalje ne dolazi u poziciju da napusti poziciju proletera – on i dalje ostaje osuđen da prodaje svoju radnu snagu za nadnicu. U svakom slučaju, wellfare i realnosocijalistički sistemi u kojima je visokoobrazovani pojedinac lako mogao da se situira u velikim državnim preduzećima i institucijama i zauzme radno mesto na kojem može ostati do kraja života –  na taj način izbegavajući nuždu da traži posao u privatnom preduzeću i da se podredi prinudama direktnog interesa kapitala – više ne postoje.
Pojedinac koji se protiv ovakvog studijskog procesa buni možda je u tom smislu izuzetak koji može sebi da priušti izuzeće od ove prinude (zbog svoje potencijalno bolje materijalne situacije) i nerazumevanje na koje on nailazi jeste nerazumevanje koje proleter koji zna da je proleter – i da će biti visoko obrazovani proleter – ima prema buržoaskom subjektu. Nije li to ispravan način da razumemo sve one situacije u kojima su studenti koji se suprotstavljaju studentskoj borbi nespremni da rizikuju da im propadne godina i slično?

D.D.: Svakako da pitanje suočenja i razumevanja studenata koji ne žele da sudeluje u ovoj i ovako koncipiranoj borbi jeste pitanje od posebnog taktičkog značaja i pitanje kojem još uvek nije posvećena adekvatna, dužna pažnja. Sa takvim ljudima, barem prema mom iskustvu, komunikacija je bila katastrofalna, prema njima se odnosilo kao prema nekim važnošću nedotaknutim subjektima, dezorijentisanim, manipulisanim „malograđanima“ koji „nemaju trunku solidarnosti sa ostatkom“ itd. Naravno, uz takav pristup i odnos ne može se očekivati ni neki naročit odnos od strane ljudi koji, iz kog god razloga, gaje neku skepsu i podozrenje prema „pokretu“. Tu svakako dolazi do kolizija životnog stila, rezona, namera između različitih društvenih-vršnjačkih grupa i njihovih pogleda na „mladost“, na to kako ona treba da izgleda, čime bi trebala da bude ispunjena. Za jedan broj ljudi koji se osećaju levičarima na humanistici već godinama unazad, „mladost“ je onaj period koji bi trebao da bude što duže ispunjen kreativnim buntom, otporom državnoj koerciji itd. – za ovaj koji situaciju gleda strogo pragmatično, „mladost“ ne bi smela dugo da traje u tom smislu, te četiri godine moraju da se odrade što pre i da se ide dalje kroz hijerarhiju. Prirodno da se u okviru tog nauma na neki vid „neplaćenog političkog angažmana“ ne gleda baš kao na neku obaveznu stavku u procesu. Čest je upravo taj primer, da ljudi kojima bi, prema objektivnom preseku, najviše trebalo to „besplatno obrazovanje“ – budu ljudi koji se najviše trude da prema tih par meseci halabuke svake jeseni budu gluvi i da čekaju da prođe, da opet mogu „normalno“ da studiraju.

A.S. i A.J.:Za kraj bismo ti postavili još dva pitanja posmatrajući stvari iznutra – iz unutrašnjosti studentskog pokreta. Prvo, hteli bismo da se dotaknemopriče o studentskim zahtevima. Mislimo da zahtevi, tipa zahtev za "besplatnim" obrazovanjem, iako možda tako deluje, zapravo uopšte nisu parcijalni studentski zahtevi. Da bi se ovakav zahtev ispunio, potrebna je šira promena na nivou politike budžeta (što će se teško desiti), a da bi se branio, potrebna je ozbiljna socijalna široko-društvena analiza od strane studenata (što se takođe neće lako desiti). E sad, što se tiče dovođenja celog sistema u pitanje, (a ovo je i sugestija), deluje nam da nije dovoljno (možda ni potrebno u ovom trenutku?) naglašavati da je takvo nešto još uvek moguće unutar studentskog tela, kao ni reći da je to poželjno, jer to onda ostaje na nekakvoj čisto normativnoj priči. Mislimo da bi bilo dobro, a pogotovo ako bi ti to uradio, objasniti koji su uzroci tome da se takvo nešto kod nas još uvek ne dešava, kao i da, ako misliš da ima mogućnosti da se to i desi, šta su onda barem nužni uslovi za tako nešto? Dakle, mi smo pre za analizu uzroka, ideologije, kretanja, nego za priču "trebalo bi da" ili "bilo bi lepo da". Možda bi čak i ovde bilo dobro da’’iskrivimo štap’’, pa da kažemo: "ne, trenutno je nemoguće da, zbog toga i toga"?

D.D.: Ta kritika se nikada ne dešava u studenstkom pokretu jer se nikada ne dešava „ikad“ (van studentske priče). To je generalna boljka ljudi koji pretenduju da se bave političkom praksom iz perspektive radničke klase ili onoga za šta veruju da treba oslikava neke pozicije radničke klase. Prosto, samopreispitivanje, samokritika, samoevaluacija, strogost prema sebi još uvek nisu deo političke kulture malih grupa afiniteta koji se neretko nalaze u nukleusima malecnih jesenjih iskri od 2006. naovamo. Na takve stvari se gleda kao na odlike slabića, nesigurnih ljudi, poraženih ljudi, gleda se kao na neke stubove defetizma itd. Naravno, kao odgovor se nudi suvi, nesalomivi voluntarizam koji onda od jednog poraza napravi cikličan proces itd. I dalje se stvari rade ne u ime „šire slike“ unutar koje je važno pitanje obrazovanja, već često u ime samih sredstava – blokada, protesta itd. To, naravno, nikad neće rezultirati bilo čim, ali bože moj – svakom svoje.
Ovo što ste pomenuli u vezi sa prvim pitanjem (šira promena na nivou državnog budžeta, intervencija u zakonsku proceduru…) je upravo podređeno „momentarizmu“ urgentnih pitanja koja nekako uvek izbace Cilj iz celog okvira do momenta kada se više ne zna odakle se krenulo i kuda se ide. Da je bilo ikako drugačije, tekovine „pokreta“ od 2006. bi bile na nekim jasnijim, zdravijim, proverivijim, dostupnijim nogama i ne bi se šest godina svake godine kretalo od nule, ni od čega praktično, a da sve do 2013. mi nemamo taj predlog izmene ZOVO iza koga bi mobilisali ljude itd.

A.S. i A.J.:Evo i drugog pitanja u ovoj poslednjoj grupi. Mišljenja smo da je jedan od najvećih problema govora o studentskom pokretu taj da se tupodrazumeva da on već negde postoji inkapsuliran i da je samo potrebno da se podstakne. Problem je u tome što taj pokret mora da se izmisli. Tri hiljade studenata koji pohađaju fakultet nisu pokret. Tri hiljade studenata sa raznih fakulteta koji izađu u već standardnu „jesenju šetnju“ do zgrade Ministarstva pozvani od strane studentskih parlamenate isto tako nisu pokret. Taj govor o studentskom pokretu kao nečem već postojećem, kao i govor o nekoj postojećoj levici u Srbiji ili radničkoj klasi, samo reprodukuje nedostatak istog. To se možda posebno vidi kada se unutar studentskog organizovanja pojavljuje racionalizacija prakse prema kojoj se govori o onome što podiže ili spušta borbeni duh (tog po definiciji postojećeg) pokreta. Kritika i preispitivanje se u tom slučaju shvata kao potencijalni demoralizator, napad spolja i kao da ugrožava (nepostojeću) masovnost. Poznato je da si ti jedan od retkih koji nasuprot ovome naglašavaju pozitivnu ulogu kritike i teoretizacije u političkoj praksi – da li misliš da bi to i ovde bilo važno naglasiti i kako?

D.D.: Pa da, toga sam se već dotakao u prethodnom pitanju. Bilo bi poželjno, kako i ovde tako i u svim drugim pitanjima, naglašavati važnost momenta samokritike i tretiranja sebe i svog rada dosledno. Ako se nečim baviš sedam godina i to se nije nigde mrdnulo – o čemu se tu onda zapravo radi? Naravno, u Srbiji mi nemamo studentski pokret, nemamo pokret radničke klase, nemamo socijalistički pokret, nemamo teorijsku scenu – to su stvari koje čekaju, baš kako ste rekli, da se izmisle. One moraju da se rode, i njih moraju da porode ljudi kojima je stalo do rođenja tih stvari. Kako, gde i kada kritika i preispitivanje postaju „smrtni neprijatelji“ raznih političkih inicijativa je jedno pitanje koje mene zanima makar dve godine i smatram da se na lokalnom nivou moramo baviti dosledno pitanjem tog nedostatka. Taj nedostatak je evidentno „sistematski“, nije stvar ličnog previda mene, tebe ili nekog trećeg, on očigledno dolazi u lanč paketu koji dobijemo na početku levičarskog staža.Da li ćemo u međuvremenu odbaciti lanč paketiće tog tipa jeste pitanje od kojeg zavisi kada ćemo nadoknaditi zaostatke koji najevidentnije postoje.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »