23 mar

STEČAJ U SLUŽBI DEINDUSTRIJALIZACIJE I PRIVATIZACIJE

Izvor: portal Mašina

 

STEČAJ U SLUŽBI DEINDUSTRIJALIZACIJE I PRIVATIZACIJE

ALEKSANDAR MATKOVIĆ

Proces privatizacije domaće privrede koji je započet pre 25 godina ulazi u svoju završnu fazu. Stečaj koji je pokrenut u 188 preduzeća predstavlja nastavak politike koja je dovela do deindustrijalizacije zemlje, do velike nezaposlenosti i zavisnosti od uvoza. O tome nam govore i primeri fabrika Petar Drapšin, Neobus i Zorka, nekadašnji giganti koja su uprkos mogućnosti plasmana svojih proizvoda sistematično uništavane.

Početkom godine Vlada Srbije je usvojila Akcioni plan kojim će pokrenuti stečaj za 188 preduzeća koja se trenutno nalaze u postupku privatizacije. Kako se tvrdi, za njih ili nema zainteresovanih investitora, ili im je poslovanje neodrživo. Međutim, nasuprot zvaničnim medijima i politici Vlade, predstavnici i radnici ovih preduzeća tvrde da nije tačno ni jedno ni drugo. Prema njima, stečaj ovih 188 preduzeća – koja zapošljavaju više od 5.000 radnika – sve je samo ne nužan, i predstavlja namerno gašenje proizvodnog sektora.

Ova odluka Vlade predstavlja poslednji udarac srpskoj privredi u nizu privatizacija pokrenutih od 1990-ih. Tom odlukom se gasi mogućnost bilo kakvog daljeg poslovanja preduzeća od kojih su neka predstavljala strateške i jedinstvene proizvodne pogone u Jugoistočnoj Evropi: Zorka Šabac, Petar Drapšin iz Novog Sada, Ivo Lola Ribar, Progres i Ineks iz Beograda, Zastava Kragujevac, itd. (Pun spisak je ovde). Ta preduzeća, nekadašnji giganti i kombinati, u raznim procesima privatizacije rasparčani su i rasprodati, a danas se za ono što je od njih ostalo pokreću stečajevi koji bi po ubrzanom postupku trebalo da ih likvidiraju, a njihove radnike otpuste.

Dva lica stečajnog postupka

Nedavni postupak Vlade ima korene u zakonskim reformama koje su sprovedene tokom 2014. i koje su uključivale i poznatu reformu Zakona o radu. Ono što je manje poznato jeste da je 1. oktobra 2014. godine stupio na snagu i Zakon o izmenama i dopunama zakona o stečaju (ZOS), koji unosi nekoliko izmena u stečajni postupak. Da bi se ove izmene razumele, bitno je objasniti šta je zapravo stečajni postupak. Naime, u slučaju lošeg privređivanja preduzeća (recimo usled insolventnosti, to jest potpune nemogućnosti otplate dugova), poverioci[1] mogu zatražiti od privrednih sudova da se pokrene stečajni postupak za dotično preduzeće ili onaj njegov deo koji je odgovaran za dugove (na ovo ćemo se vratiti kroz konkretne primere). Tada preduzeće, odnosno jedan njegov deo, postaje deo stečajne mase na osnovu koje se onda formiraju isplatni redovi, po kojima bi trebalo da rangiraju pravna i fizička lica kojima se moraju isplatiti preostala potraživanja. Prema srpskim zakonima, predviđena su četiri isplatna reda: 1) neisplaćene neto zarade zaposlenih i bivših zaposlenih, 2) potraživanja na osnovu javnih prihoda (osim doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih), 3) potraživanja ostalih stečajnih poverilaca, a nedavne izmene su tome dodale i 4) potraživanja lica povezanih sa stečajnim postupkom. Red kojem pripada neki poverilac određuje redosled po kojem će on dobiti isplatu – ukoliko pripadate prvom redu, prvi dobijate isplatu, ukoliko drugom, onda tek nakon prvog i tako dalje.

U medijima se često isticalo kako novi zakon o stečaju daje veća prava radnicima budući da, pored toga što ih stavlja u prvi platni red, za njih predviđa socijalne programe i otpremnine. Međutim, u realnosti je situacija drugačija: ZOS predviđa otpuštanje radnika kao deo procesa reorganizacije. Kao i u slučaju Zakona o radu, ono što se dešavalo u praksi je ovim zakonom samo legitimizovano: u stečajnim postupcima se u graničnim slučajevima pre isplaćivao socijalni program za radnike nego što se ulagalo u opstanak firme, čak i kada je novčana masa potrebna za opstanak gotovo jednaka onoj za socijalni program (poput slučaja Neobusa, koji ćemo pomenuti u nastavku). Ovo je potom u Akcionom planu konkretizovano tako što se nalaže da socijalni programi treba da budu sprovedeni u roku od šezdeset dana od dana stečaja, a otpremnine iznose 200 evra po godini staža kod poslednjeg poslodavca, odnosno maksimalno 8.000 evra. Uprkos tome, Ministar privrede Željko Sertić je u izjavi naveo da će Vlada „nastojati da premesti radnike u druge firme“ putem privatizacija i investicionih programa, te da će se „boriti za svakog radnika, za svako radno mesto“. Međutim, suprotno retoričkoj borbenosti Ministra, tako nešto nije predviđeno stečajnim postupkom niti je jasno objašnjeno kako bi se to moglo desiti. Primerice, novi zakon nije razradio ni pravila o unapred pripremljenom planu reorganizacije (tzv. UPPR), što ostavlja dosta prostora za različita tumačenja.[2] Možda se najveća izmena u ovom zakonu tiče upravo ubrzavanja postupka, koji sada ne sme da traje duže od dve godine. U tom smislu spasonosna novina zakona zapravo ne nudi ništa novo – naprotiv, ona funkcioniše kao deo mehanizma mera štednji kojima se nasilno stvara višak radnika u nekoj firmi koji se potom otpušta kako bi se što jeftinije i što brže mogla promeniti njena vlasnička struktura. Ovo možemo videti upravo na primerima nekih od preduzeća koja se nalaze na spisku za stečaj.

Novosadska pustinja: gašenje Petra Drapšina i Neobusa

Među preduzećima kojima sledi stečaj nalazi se i čuveno preduzeće Petar Drapšin iz Novog Sada. U svojoj punoj snazi, Drapšin je zapošljavao i do 4.000 ljudi: postojale su fabrike za sitnovijačne proizvode te žičana platna i pletiva, pa sve do vibroopreme te alata od tvrdog metala i čelika. Uz to, ovo preduzeće je predstavljalo jedinog proizvođača sitnovijčane robe na Balkanu, i kao takvo je bilo od strateškog značaja za nekadašnju jugoslovensku, a potom i srpsku privredu. Lokacija Drapšina je takođe od strateškog značaja: preduzeće se nalazi u industrijskoj odnosno bescarinskoj zoni Novog Sada, što ga čini idealnim za izvoz robe. Međutim, uprkos svom ekonomskom i društvenom značaju, i činjenici da je reč o jedinstvenoj firmi sa stalnim klijentima, Petar Drapšin je dočekao istu sudbinu kao i mnogi drugi giganti nekadašnje Jugoslavije: privatizaciju. Kao i za druge gigante, ta privatizacija je bila neuspešna. Tako je 2004. preduzeće za 105 miliona dolara otkupio konzorcijum (skup kupaca) koji fabrike nije isplatio u potpunosti, te se već 2005. sudski raskida privatizacija. Drapšin potom ponovo pada u ruke Agencije za privatizaciju[3], nakon čega slede blokade računa radnika i bivših zaposlenih kako bi se otplatili dugovi poveriocima. Na kraju je ovo preduzeće otišlo u stečaj. U nekadašnjem gigantu ostalo je samo šezdeset dvoje zaposlenih, koji su tokom čitavog privatizacijskog postupka ipak nastavljali proizvodnju i poslovanje uprkos činjenici da rade s doslovno hiljadu puta manjom radnom snagom.

Ovde valja napomenuti specifičnu dinamiku koja je uticala na sudbine novosadskih preduzeća. Prema Novaku Vasiću, predsedniku gradskog odbora metalaca Saveza samostalnih sindikata Novog Sada, sama preduzeća nisu kriva za stečaj. Prema njemu, specifično je to da u Novom Sadu i Vojvodini Vlada nije davala subvencije za domaća metalska preduzeća, kao i to da su stečajevi ovih preduzeća bili vezani za gašenje i stečaj Razvojne banke Vojvodine. Primer toga je Neobus, koji je opsluživao ne samo grad i pokrajinu nego i celu Srbiju te inostrane firme. Međutim, kako je Razvojna banka Vojvodine predstavljala najvećeg poverioca Neobusa, ona je neposredno pred svoje vlastito zatvaranje pokrenula stečaj Neobusa. Nakon njenog gašenja, stečaj se produžuje, čime se direktno ugrožavalo poslovanje Neobusa, koji je nakon neuspešnih privatizacija već bio u dugovima. Tako je uprkos nekada uspešnom poslovanju ovo preduzeće takođe dočekalo stečaj: njegova sudbina trenutno zavisi od licitacije, čiji je jedini učesnik Petar Matijević, vlasnik Matijević industrije mesa, koji je preko firme MZT Agrar otkupio dokumentaciju za licitaciju.

Raspad Zorke Šabac

Zorka Šabac je osnovana 1938. i rasla je u fazama, od 1954. do 1980. godine. Predstavljala je ključnu tačku hemijske industrije i kombinat s vertikalnom integracijom nekoliko proizvodnih pogona: od keramike do sumporne kiseline, đubriva i obojene metalurgije. Od 2001. godine, kombinat je privatizovan u delovima: iz privatizacije Zorka Farm nastaje Hemofarm, iz Mineralnih Đubriva Elixir, Ekstrudiranu ambalažu privatizovao je Farmakom Koncern, Zorka Limove preuzeo je Sartid, itd. S druge strane, neki pogoni, poput cinkare koja je proizvodila najčistiji cink i industrije za preradu, jednostavno su zatvoreni. Iako je kombinat nekada zapošljavao i do 10.000 ljudi, danas delovi Zorke ne čine ni desetinu tog broja. Tako u pogonu za obojenu metalurgiju, gde je nekada bilo do hiljadu zaposlenih, sada nema ni stotinu radnika, i ono se zbog dugova našlo na spisku preduzeća za stečaj. Međutim, prema Branislavu Todoroviću, potpredsedniku upravnog odbora 2001–2003, stečaj nikako nije bio neizbežan. Po njegovim rečima, uprkos tome što je postojala dobra saradnja s kompanijom Balkan steel, koja im je unapred uplatila dve plate, ta saradnja je ubrzo raskinuta zbog pojave izvesne Binani grupe (odnosno Indijskog koncerna Indocink-Smelters), koja je zakupila metalurški pogon i potom zadužila firmu, nakon čega ona ubrzo prestaje s radom. Danas se taj pogon našao u stečajnom postupku. Todorović takođe navodi da su livnice, zgrade i mašine koje nisu bile pod hipotekom na brzinu rasprodate pre mesec dana, dok je ostatak vlasništva postao deo stečajne mase. Što se tiče radnika, država je već u dva navrata plaćala socijalni program s tim što je ovaj, treći, ujedno i zadnji. Todorović ističe da ovaj korak nije bio nužan.

U to vreme, umesto socijalnog programa, moglo se uložiti u sirovine, moglo se sačekati da cena cinka opet skoči na berzi, i time bi se pokrili troškovi duga i da firma stane na noge. Da je država imala sluha, firma je mogla stati na noge. Primera radi, država je mogla pokriti dugove dobavljačima; mogli su se oprostiti barem troškovi struje – kao što je to kasnije (uz još mnogo toga) oprošteno Binani grupi – i time bi se premostili dugovi fabrike, navodi Todorović.

Stečaj kao mehanizam vlasništva

Iz ovih primera je jasno da stečaj nije nužna posledica ni lošeg poslovanja ni loših proizvođača. Naprotiv, čini se da su obe pojave posledica slične matrice za domaća preduzeća tokom privatizacije: od preraspodele svojine (osnivanje ćerki-firmi), preko državne pristrasnosti (zaštita investitora umesto preduzeća), do administrativnih protivrečnosti (sporo sudstvo), pa sve do pasiviziranja radničkih kolektiva. Uprkos reformama srpskog zakonodavstva, stečaj nikada nikoga nije spasao, niti postoje izgledi da se to desi. Naprotiv, ugasio je stogodišnje kombinate i gigante koji su poslovali uspešno od prve Jugoslavije pa do raspada SFRJ i uvođenja liberalnog kapitalizma. Štaviše, ostaci socijalističkog finansijskog sistema likvidirani su zajedno s njegovim proizvodnim pogonima: gašenje domaćih banaka i njihovi stečajevi početkom dvehiljaditih povukli su potom za sobom i domaće proizvođače, koji ne samo da su ostali bez ikakve državne zaštite (kroz razvojne kredite, subvencije ili carinske zaštite) nego im se nametao model privatnog vlasništva bez razlike. Time je privatizacijom nekadašnjeg društvenog kapitala srpska privreda deindustrijalizovana bez daljih mogućnosti za razvoj. Njeni pogoni su rasparčani, a njihovi delovi učinjeni nekonkurentnim. Poslednji u nizu tih događaja je upravo ovaj – pokušaj da se konačno ugase preduzeća koja ih nasleđuju – tiho, brzo i bez otpora.

1 Stečajni postupak, pored poverioca, može pokrenuti i sam stečajni dužnik (zaduženo preduzeće) te likvidacioni upravnik pa i javni pravobranilac i javni tužilac. Za pravne okvire videti: http://projuris.org/stecajni_postupak.html

2 Druga bitna stvar kod novog ZOS-a je dodatak 4) reda. Racionalnost iza uvođenja ovog reda jeste pokušaj „borbe protiv korupcije“, odnosno vlasnika preduzeća koji su putem osnivanja ćerki-firmi (inače poznatom mehanizmu zaduživanja i izvlačenja kapitala iz preduzeća) namerno gurali preduzeće u stečaj, a pri tome su se nalazili u pravom isplatnom redu, to jest njima su se prvima namirivale otplate. Nakon uvođenja četvrtog reda, zajmovi tih ćerki-firmi trebalo bi da čekaju poslednje u redu za naplatu (član 20 Zakona o izmenama ZOS, član 54. Zakona o stečaju tačka 4). Međutim, to de facto ne znači ništa budući da se time saniraju samo posledice, a ne i uzroci problema. Ovo je pojačano činjenicom da novi stečajni zakon neće važiti za otprilike 2000 preduzeća koja su već u stečaju, budući da se ne može retroaktivno primenjivati.

3 Agencija učestvuje sa 70% vlasništva. Inače je država tek 2009. ovo sprovela u delo, kada je Agencija raskinula privatizaciju, iako je privredni sud presudio o tome još tokom 2005. U tom periodu su tadašnji vlasnici, Petar Petrović, Nemanja Kovač i Dragan Kulašinović, osnivali ćerke-firme preko kojih su zadužili firmu „Drapšin“ (preko učešća), čime su joj stvorili dugove od oko dvanaest miliona evra.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »