21 nov

SINDIKATI I OTPOR

SINDIKATI I OTPOR[1]

  1. Maja Solar, Uvod

Kada govorimo o sindikatima i otporu, nužno moramo smestiti ovaj govor u dati okvir koji je nastao takozvanim procesom tranzicije, odnosno urušavanjem samoupravnog socijalizma i restauracijom kapitalizma. Ovaj okvir podrazumeva procese deindustrijalizacije i uništenja privrede, transformaciju vlasničkog režima i uspostavljanje privatne svojine kao dominantnog oblika vlasništva, potpuno uništenje modela socijalne države, apsolutnu prevlast logike profita, konkurencije i tržišno orijentirane ekonomije, liberalizaciju trgovine i deregulaciju tržišta rada itd. U ovom okviru se događa rastuće osiromašenje radništva i najširih slojeva naroda; s jedne strane imamo fenomen sve masovnije nezaposlenosti, a s druge strane sve brutalnije izrabljivanje onog dela radništva koje ima tu „sreću“ da bude zaposleno. Situacija se još više pogoršala sa dolaskom finansijske krize 2008. godine, kada smo svi mi „obični ljudi“ postali glavni krivci za ono što nismo napravili, pa se od nas očekuje i da platimo zbog te krize. Tako se finansijska kriza pretvara u dužničku krizu, a pojačane mere štednje postaju način na koji se uzima novac od ljudi ne bi li se spasile finansijske institucije. Time se učinci ovog tranzicionog okvira još više produbljuju, a siromaštvo narodnih slojeva postaje sve veće.

Tranzicioni okvir je dakako doveo i do transformacije sindikata. Umesto nekada ipak jakih sindikata i organizovanog radništva, sada nastaju razjedinjeni sindikati; umesto homogenizovanog radništva nastaje raštrkano radništvo organizovano shodno profesiji i podeljeno po različitim sektorima u privredi; umesto borbenih sindikata preovlađuju birokratizovani i socijalno-pregovarački orijentirani sindikati. Činjenica je i da je sve manje sindikalno organizovanih radnika i radnica. Ovakvo stanje sindikata oblikovano je upravo mehanizmima koje nosi tranzicioni okvir, koji bitno onemogućava sindikalno društveno delovanje. Pravna regulativa se zaoštrava, sindikalno delovanje se zakonski onemogućava, a otežava se i medijska vidljivost sindikata. Ipak, odgovornost za ovakvo stanje imaju i sâmi sindikati, jer uporno nastavljaju da reprodukuju i opravdavaju mere kojima se malo šta može postići za radništvo. Jedna od tih mera je i oslanjanje na socijalni dijalog. Oslanjanje na socijalni dijalog i socijalno partnerstvo ide na ruku kapitalu. Nalazimo se u konstelaciji u kojoj je odnos snaga takav jer su nosioci kapitala oduzeli pregovaračku moć nosiocima rada. Ideologijom „socijalnog dijaloga” se prikriva sukob između kapitala i rada. Pregovorima sa dominantnim političkim strukturama koje otvoreno stvaraju prostor za eksploataciju radništva malo šta se može postići, čak iako na momente možda izgleda da je to moguće (ukoliko npr. neki predstavnici države ili poslodavaca pokažu izvestan interes za probleme radništva, posebno u predizbornoj kampanji), jer su strane u dijalogu nužno sukobljene strane. Ukoliko sindikati nastave sa suštinski disfunkcionalnim delovanjem, poput institucije socijalnog dijaloga, ukoliko ne iznađu način da premoste granice i podele između sebe, ukoliko ne izgrade saveze koji bi omogućili zajedničko delovanje radništva javnog i privatnog sektora, ukoliko se ne približe onom ogromnom delu društva koje je nezaposleno, ukoliko ne izgrade šire društvene saveze  (sa drugim progresivnim organizacijama i društvenim pokretima sa kojima ih povezuje zajednička borba za bolje radničke i društvene uslove života), ukoliko ne prestanu da funkicionišu kao pipci političkih stranaka umesto da se sami politizuju i radikaliziju u svojoj borbi – sindikati će nastaviti da gube svoje članove i članice, i postajaće sve nemoćniji faktor za bilo kakve dugoročnije društvene promene.

Ovaj okvir je, dakle, loš za radničku klasu i sindikalno delovanje, nastavljanje i produženje delovanja koje ne menja dati okvir samo još više održava radničku klasu u defanzivi, time omogućavajući kapitalu da nastavi sa urušavanjem svih tekovina radničkih borbi. Situacija, naravno, nije bezizlazna. Sindikati i dalje imaju ogromnu infrastrukturu koju bi u borbi mogli koristiti na radikalniji način. Zakoni jesu ograničenja za neke oblike delovanja, ali restriktivni zakoni se neće promeniti dobrom voljom zakonodavaca i države, već pritiscima i borbama. Postojeći ekonomski, politički i ideološki model se neće promeniti sam od sebe, već izgradnjom alternativnog modela i borbom za društveni model koji će omogućiti bolji život najvećem broju ljudi. Mediji se takođe mogu promeniti ako počnemo da koristimo sve mehanizme koji su nam na raspolaganju ne bi li se probili u javnost. Povezivanje između sindikalnih i drugih organizacija, te izgrađivanje saveza ne samo na nacionalnom već i na internacionalnom nivou, omogućili bi široki front borbe. Ukoliko bi sindikati počeli da problematizuju socijalni dijalog kao takav, usredsređujući se na delovanje i konfrontaciju sa kapitalom, ova borba bi mogla zadobiti i sasvim drugačiji pravac. Sindikati bi kao tradicionalne radničke organizacije i dalje mogli biti važan faktor u organizovanju najvećeg broja ljudi.

  1. Nada Vidović, Kada je logika profita na prvom mestu

„Bez ljudi i njihovih potencijala nema ni organizacije ni njenih uspeha. Pojam ljudskih resursa direktno je vezan za pojam kapitala“. Ovo je rečenica koja se ponavlja u mnogim udžbenicima na fakultetima. Tome učimo našu decu. Kada ta deca počnu da rade, priča se menja. Onda shvataju da su samo broj u masi koji poslodavac posmatra kao trošak. Zato se moramo edukovati i organizovati, jer samo ujedinjeni smo jaki.

Sredinom 19. veka, u kapitalističkim zemljama zapadne Evrope najamni radnici počinju da osnivaju sindikate. Naime, kada im je sazrela svest da sami, kao pojedinci, ne mogu da se zaštite od samovolje poslodavaca kojima je jedini cilj bio što veći profit, tražili su veće plate, bolje uslove rada, sigurnost na radnom mestu i čuvene „Tri osmice” (osam sati rada, osam sati odmora i osam sati sna).

Nažalost, još uvek se borimo za ista prava jer su globalizacija i neoliberalni koncept kapitalizma i privatizacije poništili sva ljudska prava, uključujući i pravo na rad i pravo na zaradu, a samim tim i pravo na sindikalno organizovanje i  delovanje. Neosporno je da je pitanje slobode sindikalnog organizovanja nerazdvojni deo korpusa osnovnih ljudskih, ekonomskih, političkih i socijalnih prava. Sloboda sindikalnog organizovanja predstavlja preduslov svih drugih ekonomskih, radnih i socijalnih prava koja se mogu ostvariti samo u celini. Borba sindikata za pravo na štrajk, za pravo na kolektivno pregovaranje, radno i socijalno zakonodavstvo, za socijalno partnerstvo, jasno definisanje međusobnih odnosa, prava i obaveza sindikata, poslodavaca i vlasti, u krajnjoj liniji jeste borba za drugačije političko uređenje društva. Demokratija jeste vladavina većine, ali demokratija podrazumeva i vladavinu prava, smenjivost i odgovornost. Toga u Srbiji nema.

Promena društvenih okolnosti stavljala je sindikate pred nove i sve složenije izazove, na koje su sindikati mogli uspešno odgovoriti samo uključivanjem u politički život društva, odnosno uticajem na aktere procesa političkog odlučivanja i to zajedno, udruženi, solidarni i reformisani. Nažalost, to se još nije dogodilo.

U svojoj istoriji, sindikati su se borili na različite načine: klasičnim mehanizmima sindikalne borbe kao što su štrajkovi, protesti, demonstracije, ili kroz formalne i neformalne oblike uticaja na političke vlasti i aktere političkog života društva. Jedan od prelomnih momenata  u tom procesu jeste formiranje političkih stranaka od strane sindikata u kapitalističkom svetu. Ova veza je i danas jaka u mnogim zemljama EU. Ova veza je bila najtrajnija u vreme komunizma, odnosno u jednopartijskom sistemu bivše Jugoslavije. Rušenjem ovog političkog sistema i dolaskom višepartijskog sistema, kao i ulaskom u tranzicioni proces, najveći deo socijalne cene same tranzicije pao je na teret sveta rada i napravio raslojavanje na bogate i siromašne. To raslojavanje i dalje traje, naravno na štetu velikog broja siromašnih.

Važnu ulogu u borbi za ljudska prava i bolje sutra svakako imaju nevladine organizacije koje postoje kao izraz javne brige o pitanjima zbog kojih su formirane, pa stoga mogu biti izvor stručnih mišljenja. One su neka vrsta barometra raspoloženja, delujući kao savest društva prema određenim pitanjima. Ove organizacije su upravo tu da nadomeste nedostatke, ukažu na mane, daju neke nove ideje i pomognu u radu. Da bi se ostvario sveopšti interes i vlasti i građana neophodno je stvarati ambijent pogodan za razvoj nevladinih organizacija obezbeđivanjem uslova za njihov rad na svim nivoima. Snaga nevladinog sektora je u tome što može da deluje u saradnji sa vladinim sektorom, ali i van njega, direktno mu se suprostavljajući ili ga podržavajući, ali uvek ukazujući na nedostatke i mane.

Naravno, važnu ulogu u nevladinom sektoru ima sindikat kao najveća nevladina organizacija. Sindikati, nevladine organizacije, udruženja građana i mladih svojim javnim zastupanjem dopunjuju zvanični politički sistem otvaranjem mogućnosti da se kroz stalni dijalog čuje reč građana, posebno u neizbornim godinama. Na ovaj način se stvara i razvija pozitivna politička kultura koja utiče na predstavnike vlasti da se ponašaju na odgovoran i transparentan način poštujući vladavinu prava.

Sve navedeno ukazuje na to kako bi trebalo da bude, ali nažalost u Srbiji je sve sasvim drugačije. Kod nas ne postoje npr. mehanizmi za učešće mladih u donošenju odluka i zakona koji se tiču mladih, iako su standardi omladinske participacije utvrđeni mnogim dokumentima Saveta Evrope i EU. U kancelarijama za mlade sede predstavnici partija na vlasti, a ne mladi. U Srbiji vlast je kupovala i kupuje vreme (odnosno socijalni mir) kroz razrađen predizborni marketing koji donosi dovoljan broj glasova kako bi oligarsi ostali u igri podele političkog plena. Sve je to deo dobro isplaniranog scenarija. U svim predizbornim kampanjama uočava se lepa lista želja, ali se vrlo vešto zaobilazi suština – kako do tih ciljeva doći. Od svega navedenog dobijamo samo pusta obećanja u stilu „kada mi dobijemo vlast…”. Građani su i dalje samo broj sa imenom koga se vlast seti samo kada treba da glasaju za njihovu političku opciju. Po okončanju izbora, kada posluže svrsi, svi ih zaboravljaju.

Požar se gasi privremeno, a narod je doveden do tačke da se bori za puko preživljavanje. U toj borbi on je otupeo i hvata se za slamku obećanja. Od građana se traži stezanje kaiša, ali nije poenta u stezanju već gde se taj kaiš nalazi. On je oko vrata svakog građana. Teraju nas decenijama da radimo kao roboti, jer sa robotima nema pobune. Roboti se programiraju, a kada ostare zamene se novim, mlađim. Tajkuni i  politički moćnici koji nose „Versaće“ odela još dugo ih neće zameniti poprečnoprugastim jer nema nezavisnosti sudstva, a kriminal i korupcija su u svakoj pori društva. Sistemski zakoni se donose bez socijalnih partnera. Poništava se i proteruje kolektivni ugovor.

Da vlast stavlja kapital na prvo mesto, ispred sopstvenog naroda, dokazali su najnovijim donošenjem Zakona o radu, Zakona o PIO, privatizaciji, stečaju, smanjenju plata i penzija, sve na neustavan način. I to zato što je potrebno da radimo za minimalne nadnice. Decu će nam iznajmljivati na lizing. Nećemo imati pravo na štrajk i sindikalno organizovanje. Kada nam ponovo podignu starosnu granicu za odlazak u penziju, umiraćemo na radnom mestu. I to zato jer tako zahteva Vlada Republike Srbije, MMF, Svetska banka i Unija poslodavaca, domaća i strana.

Vlada je poslala jasnu poruku da je profit na prvom mestu. Profit poslodavaca koji ne poštuju zakone, ne uplaćuju poreze i doprinose, poslodavaca koji su opljačkali preduzeća i oterali ih u stečaj. Ceh su platili samo zaposleni koji su ostali bez zarada, zdravstvenog osiguranja i povezanog staža. Privatizacija je bila pogrešna i pogubna. Uništila je kompletnu privredu i stvorila, sa jedne strane, tajkune i miljenike vlasti, a sa druge ogroman broj siromašnih građana. Da li je iko zbog toga odgovarao? Naravno da nije. Da li tvorci privatizacije i dalje sede u poslaničkim klupama? Naravno da sede. Sede jer nema pravne države i još dugo je neće biti.

Prethodna vlast je obećala: „Mi ćemo privući strane investitore i obnovićemo privredu”. Sada slušamo istu priču. Ništa se nije promenilo. Srbija je postala i ostala zemlja štrajkova. Zemlja u kojoj radnici štrajkuju glađu, seku prste, ležu na prugu, prodaju organe kako bi preživeli. Intelektualci preturaju po kontejnerima, mladi odlaze u inostranstvo, invalidi su postali nevidljivi ljudi, socijalnog dijaloga nema ni u tragovima, a sindikat se proteruje iz preduzeća.

Ja lično mislim da su čelnici sindikalnih centrala u Beogradu pali na ispitu kod navedenih zakona, jer otpor je morao biti žešći. Sindikati su se morali udružiti, a ne međusobno kritikovati. Snaga je u broju, a mi nismo imali taj broj jer su članstvo i penzioneri gledali prenos protesta iz svojih fotelja, čekajući da se neko drugi izbori za njihova prava. Za to vreme, lideri su kalkulisali. Traži se centralizacija sindikata i pripremaju zakoni o sindikatu iz razloga što su sindikati na lokalu pružili otpor udruženi sa nevladinim organizacijama. Taj otpor treba slomiti, jer nas čeka privatizacija EPS-a i javno-komunalnih preduzeća. Savez samostalnog sindikata Novog Sada i opština sprečio je privatizaciju Vodovoda, ali vlast to nije zaboravila.

Shvatam da su ljudi otupeli u svojoj borbi za preživljavanjem i da ne žele da šetaju i protestuju jer su ih decenijama lagali. Isto tako znam da to moramo raditi, radi naše dece i njihove budućnosti, jer je oni sada nemaju. To im dugujemo. Ima jedan dobar slogan koji ću citirati:

Ima onih koji se bore za svoja prava, oni su dobri.

Drugi se bore godinu dana i bolji su.

Neki se bore godinama, oni su vrlo dobri.

Ali postoje oni koji se bore čitavog života,

ONI SU NEOPHODNI.

  1. Boško Petrov, Sindikat i civilno društvo: širi blokovi

Kada govorimo o vezi sindikata i nevladinog sektora, govorimo zapravo o jednom polju, jer i mi iz sindikata smo jedan specifičan oblik nevladinog udruživanja. Svi imamo u svom statutu neku smernicu da smo neprofitna organizacija. Glavna smernica u statutu našeg sindikata jeste odredba da se mi borimo za svoje članove, dakle za naše radnike i sindikalce. Čini mi se da je glavna stvar koja ujedinjuje sindikate i druge nevladine organizacije borba. Ono što nam je zajedničko jeste to da smo „uzeli stvar u svoje ruke“. Treba nam što više takvih ljudi koji su spremni da se bore i da uzmu stvar u svoje ruke ne bi li se društvo počelo menjati.

Jedno od osnovnih ljudskih prava je pravo na rad, odnosno pravo na zaposlenje, pravo na plaćene praznike, pravo na zaštitu od nezaposlenosti i pravo na socijalnu sigurnost. Organizacije sa kojima Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština sarađuje su levo orijentisane. Sve one kao osnovni cilj imaju borbu za ljudska prava, ili su spremne da podrže ovu borbu. Sindikat bi po svom suštinskom usmerenju morao da bude levo orijentisan kao organizacija, barem je tako nastao.

Spomenuo bih nekoliko organizacija sa kojima Samostalni sindikat grada Novog Sada i opština sarađuje i navešću primere naše saradnje. Jedna od tih organizacija je Balkans, let's get up!, koja se bavi umetnošću i građanskim vaspitanjem. Postavlja se pitanje zašto bi se sindikat povezao sa umetničkom organizacijom. To je vrlo bitno. Sindikati su nekada bili ti koji su osnivali kulturno-umetnička društva u ovoj zemlji, kulturno-umetnička društva koja su imala sekcije kao što su hor, gluma, svirački ansambli itd. Veza sa Balkans, let's get up! je potekla nakon jedne njihove izložbe stripova u kojima su se bavili osnovnim ljudskim pravima i koju smo mi postavili u naš hol. Tako je počela naša saradnja sa drugim nevladinim organizacijama, koja jedno vreme nije postojala.

Vratiću se na vezu sindikata i umetnosti. I samo načelo „Osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog obrazovanja ili kulturne relaksacije“ je usko povezano sa umetnošću. KUD-ovi (kulturno-umetnička društva) su se osnivali da bi radnici mogli da se povežu, da se opuste i da zajedno imaju van-radne aktivnosti koje su ih zbližavale. Kapitalizam je taj koji ljude emotivno odvaja, a kada su emotivno odvojeni, ljudi ne mogu da funkcionišu u zajedničkoj borbi za prava, jer oni su tu kao mašine. Nekada su pesnici i pisci bili ono što je danas nama internet. Pre elektronskih medija, knjige su bile te koje su širile ideje. Svi znamo primer pesnika Hajnriha Hajnea, čije su knjige zbog nekih njegovih ideja bile spaljivane u doba prve nacističke Nemačke. Hajneova pesma „Nemačka zimska bajka“ je, primera radi, bila kritika korupcije, poltronstva i nefunkcionisanja razjedinjene pruske države. Dakle, pisci i pesnici su bili ti koji su kritikovali društvo i njihova moć je bila nemerljiva u odnosu na današnje pisce i pesnike. Svi znamo koliko su danas pesnici, pisci i novinari koji se trude da misle svojom glavom cenzurisani. Dramski pisci i njihove pozorišne predstave su takođe oduvek bili aktivni u kritici društva, počevši još od Aristofana, pa preko Šekspira, Molijera, pa i naših Nušića i Sterije, čiji su komadi i dan danas aktuelni. Postoje i pisci koji su pisali drame koje su isključivo bile namenjene kritici društva i postojećih vlasti, kao na primer Breht. Ovo pominjem zbog toga što smo mi iz sindikata odlučili da se još više povezujemo sa umetničkim orgnizacijama, a uskoro ćemo napraviti i dramsku sekciju putem koje ćemo nastavljati da kritikujemo društvo.

Naš sindikat takođe sarađuje sa nevladinom organizacijom Kocka, koja nas je uključila u program predavanja o sindikatu u školama (program smo započeli ranije, ali smo nastavili i sa njima). Pokušavamo da edukujemo srednjoškolsku decu i da ih upoznamo sa time šta je sindikat, šta su prava radnika, kako su se ljudi izborili da ne rade dvanaest sati dnevno i slično.

Sarađujemo i sa Omladinskim centrom CK13, koji su nam bili velika podrška u borbi protiv Zakona o radu, naročito pomaganjem u video kampanji protiv Zakona (oni su nas snimali i montirali sav materijal). Takođe smo učestvovali u njihovom projektu koji je bio posvećen učešću mladih u društvu i politici, gde su članovi naše Sekcije mladih govorili o svom viđenju sindikata i društva.

Sarađujemo i sa Gerusijom, organizatorom večerašnje tribine, i mogu odmah slobodno reći da su nam oni najviše pomogli u borbi protiv Zakona o radu. Ovo je bilo vrlo bitno, naročito u prvoj zajedničkoj akciji – prekidanju „javne rasprave“ povodom donošenja Zakona o radu. Članovima sindikata je bilo praktično zabranjeno da uđu na tu javnu raspravu, u salu koja je primala četrdesetoro ljudi. Naši drugovi iz Gerusije su se stoga prijavili za učešće u toj raspravi i ušli su tamo sa transparentima i pištaljkama. Na kraju smo i mi uspeli da uđemo i svi zajedno smo prekinuli tu raspravu. Druga zajednička akcija sa Gerusijom je bila snimanje video klipova protiv donošenja Zakona o radu, kojih smo napravili dvadeset i postavili ih na internet. Utisak u javnosti je bio vrlo dobar, što će reći da smo uspeli da skrenemo pažnju na posledice novog Zakona o radu.

Saradnju smo ostvarili i sa udruženjem S.T.R.I.K.E. – koje je takođe učestvovalo u nekim klipovima video kampanje. Sa njima radimo i na projektu koji se bavi diskriminacijom, pa su pozvali naše pravnike da se uključe u ovo istraživanje. Povodom ovoga, biće aktuelni i pravni saveti koje će naša pravna služba pružati svim diskriminisanim osobama koje su zaposlene, ali ne moraju biti članovi sindikata.

Osvrnuo bih se na još jednu stvar. Nedavno sam sa drugovima iz Gerusije i sa još nekim nevladinim organizacijama učestvovao na seminaru koji je organizovala Sekcija mladih sindikata Vojvodine. Seminar se zvao „Sindikat kao deo civilnog društva“, i tamo su bili predstavljeni rezultati istraživanja pogleda javnosti na sindikat – koji su vrlo loši. I sami predavači su bili prilično skeptični po pitanju bilo kakvog udruživanja civilnog sektora. Neki su potencirali nemoć sindikata i nevladinog sektora. Tada sam citirao Majakovskog iz „Oblaka u pantalonama“: „Pazite se, pala je Pompeja od razdraženog Vezuva“. Pompeja je bila stari grad, a Vezuv vulkan koji je tinjao, tinjao, tinjao i odjednom eruptirao i sravnio jedan od tadašnjih najvećih italijanskih gradova. I Majakovski je bio borac protiv režima. Vlast je rekla da se on obesio, a znamo da je ceo svoj život bio protiv samoubistva. U „Oblaku u pantalonama“ on poziva na revoluciju i govori: „Vadite šetači iz džepova ruke – / potegnite bombom, kamenom il’ kamom / a ako neko nema ruke – nek dođe da se tuče glavom“. Završiću sa citatom još jednog pisca i pesnika koji se takođe borio za bolje društvo, stvarao pod uticajem Karla Marksa i čije su knjige bile spaljivane: „Oni koji se bore mogu i izgubiti, oni koji se ne bore oni su već izgubili“.

  1. Jovica Lončar, Sindikalni otpor u regionu: primer borbe protiv koncesioniranja autocesti

Analize društvenog stanja kao i sindikalnog pokreta u Srbiji, koje smo čuli iz Nadine analize, pokazuju da je situacija u Hrvatskoj vrlo slična, po nekim pitanjim situacija je i dosta lošija. Ako govorimo o nekim općim trendovima, Zakon o radu je u isto vrijeme bio u procesu izmjena u Srbiji i u Hrvatskoj, dakle to je išlo paralelno. Mi smo ovu video kampanju koju je Boško sada predstavio doslovno prekopirali, koristili smo isti format i isto tako napravili dosta zapaženu i uspješnu kampanju. Kampanja je rađena na isti način – suradnjom sindikata i nevladinih organizacija, radnika itd.

Za početak bih dao kratak pregled sindikalne scene u Hrvatskoj. Ovo su podaci iz ove godine: u Hrvatskoj otprilike ima milion i sedamsto hiljada radno aktivnih ljudi, od toga ih je zaposleno negde oko milion i tristo, što će reći da je oko četristo hiljada ljudi nezaposleno, što čini oko 22% nezaposlenosti. U Hrvatskoj trenutačno djeluje pet reprezentativnih sindikalnih centrala, konfederacija. „Reprezentativni“ znači da organiziraju minimalno deset posto od ukupnog broja članova, a ukupni broj prema zadnjem prebrojavanju iz 2009. godine je 423.964 člana (što je otprilike 35%). Možemo pretpostaviti da se broj članova od 2009. značajno smanjio, zato što je nezaposlenost značajno skočila, ali je ova brojka i dalje otprilike između 30% do 35%. To je iznadprosječno. Spram sindikalne organiziranosti na razini EU, koje su oko 25%, ova brojka u Hrvatskoj je zapravo jako dobra. Često se govori da sindikati ništa ne valjaju, da ne rade dobro, da su korumpirani, puno kuhaju ali na kraju od toga ne ispadne ništa… Jedna od takvih predrasuda je da kod nas uopće nema više članova sindikata. To uopće nije istina,  jer je Hrvatska još uvijek natprosječno sindikalno organizirana. Naravno, nije dovoljno samo imati članstvo, važno je i kako se radi. Za razliku od Srbije, u Hrvatskoj je teritorijalno sindikalno organiziranje praktički razmontirano. Imali smo isti sistem u Jugoslaviji, sistem granskog i teritorijalnog organiziranja. Kod nas se taj granski sistem zadržao, a teritorijalni su potpuno razmontirali. To je važno ako govorimo o direktnom kontaktu sa radnicima, kojeg je nemoguće imati ako je sve visoko centralizirano. Kod nas je upravo to slučaj – sindikati postoje maltene samo u Zagrebu. Postoje uredi sindikata u drugim gradovima, ali oni praktično ne znače ništa.

Najveća sindikalna središnjica i u Hrvatskoj je Savez samostalnih sindikata, koji je svojevrsni produžetak sindikata iz Jugoslavije. On danas ima negde oko 150.000 članova. Devedesetih su krenuli sa preko 700.000 članova. Samo na području Zagreba još krajem 1990-ih je bilo oko 100.000 članova, a danas na razini cijele Hrvatske imaju nešto malo više od toga. To nije jedino loše što se desilo. Druga loša stvar koja se desila jeste što se broj ljudi koji je danas zaposlen u sindikatima srozao. Devedesetih je bilo zaposleno otprilike 800 ljudi unutar Saveza samostalnih sindikata, a danas je ta brojka ispod četrdeset. Ako uzmemo svih pet središnjica, nećemo imati ni sto ljudi. Treba imati na umu da je bez određenih kapaciteta jako teško raditi dobar posao. Na primjer, analitički kapaciteti unutar naše sindikalne scene praktično ne postoje. To nešto malo što postoji od analitičkih kapaciteta je vrlo suženo. Pod analitičkim kapacitetima podrazumevam analizu ekonomske situacije, analiza zakona, arhive… Savez samostalnih sindikata u Zagrebu, recimo, više nema nikoga ko je zaposlen kao arhivist. To znači da se ništa više ne arhivira, što je veliki problem ako se želite baviti nekim tipom praćenja bilo kakvih pokazatelja ili ako vas recimo zanima radnička povijest, kao što zanima organizaciju iz koje ja dolazim (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju). 

Ono što mene oduševljava kada čujem opis situacije u Novom Sadu jeste činjenica da je suradnja između različitih dijelova nevladinog sektora (dakle sindikata i ostalih), kako mi se čini, jako dobra. Kod nas to nije bio slučaj sve do nedavno. Štoviše, te suradnje praktički nije ni bilo. Naprosto, sindikati su bili preveliki i prejaki da bi se ozbiljnije zamarali ostalim organizacijama civilnog društva. S druge strane, organizacije civilnog društva su u sindikatima vidjele retrogradna, zaostala udruženja iz socijalizma koja su zaspala u vremenu, udruženja koja rade na koruptivan način – i kroz cijele 1990-e praktično nije bilo nikakve suradnje. Kroz 2000-e ta suradnja je sporadična i nedovoljna za bilo što. Neka veća promjena dešava se u posljednjih nekoliko godina. Što se tiče sindikata, ja bih rekao da su oni postali zainteresirani za suradnju sa drugim civilnim udrugama, primarno zato što su izgubili svoje članove. Kada se gube članovi onda fale i materijalni prihodi, pa su počeli razmišljati o tome šta bi se još moglo raditi. Što se tiče nevladinih organizacija, oni su ušli u tu suradnju zbog toga što su se počele pojavljivati neformalne, a kasnije i malo formalnije, grupe ljudi koje su isticale radnička prava, radničko organiziranje, suradnju sa sindikatima i demokratizaciju istih kao neki svoj primarni fokus. Ova grupa kojoj ja pripadam je tako nastala.

Sindikati su pretežni dio civilnog sektora, ako gledamo po članstvu, po prihodima, po društvenom uticaju. Prelomna tačka u suradnji sindikata i ostalih dijelova civilnog društva se u Hrvatskoj desila sa studentskim blokadama koje su krenule 2009. Tada su skoro sva hrvatska sveučilišta bila blokirana. Iz toga su proizašle grupe ljudi koje su počele razmišljati o nužnosti toga da se počnu baviti radničkim pravima. Bilo je jasno da se u slučaju blokiranja fakulteta igrala borba iscrpljivanja (studenti su blokirali fakultet, a vlasti su čekale da se oni iscrpe). Dakle, grupe ljudi, primarno u Zagrebu, Splitu, Rijeci i Osijeku (gdje se nalaze sveučilišta) su zaključili da je nužan neki oblik povezivanja sa radnicima, sa proizvodnim sektorom, ako se želi kreirati dovoljno snažan pritisak, da bi se onda povratno mogla ostvariti i prava u sektoru obrazovanja. Tako je nekako ta priča krenula, a ona se unatrag tri godine intenzivira.

Prije ove zadnje akcije koja je vezana za prikupljanje potpisa za referendum protiv koncesioniranja autocesta (zapravo de facto privatizacije autocesta), bilo je još nekoliko akcija manjeg obujma, ali isto tako značajnih. Jedna od njih se desila 2013. godine, u vezi sa privatizacijom nekih segmenata komunalnih službi u Zagrebu. Konkretno, radilo se o pokušaju gradske administracije da privatiziraju gradsku čistoću. Tu se desio jedan jako kvalitetan oblik suradnje između sindikata koji je inače dio SSS-a, Sindikata komunalnih radnika, drugog manjeg sindikata (Novi sindikat) i nekoliko nevladinih udruga koje su zainteresirane za sektor čistoće. Primarno se tu radilo o organizaciji koja se bavi okolišem (Zelena akcija), organizaciji koja se bavi pitanjima urbanizma (Pravo na grad), i našoj organizaciji Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju. Ova suradnja je rezultirala medijskom kampanjom i protivljenjem koje se artikuliralo iz različitih pozicija. Prije nego što su se organizacije civilnog društva koje nisu sindikati uključile u ovo, priča se obično vodila na polju borbe za radnička prava. U medijima je to bilo uglavnom dosta negativno percipirano (prikazivalo se kao protivljenje tržištu, kao opiranje snižavanju velikih plaća itd.) i tome je bilo dosta teško kontrirati iz sindikalne perspektive, jer i sindikate prati jako loš glas u javnosti. Ali kada se u tu priču uključila i jedna vrlo ugledna organizacija koja se bavi okolišem (koja je iz svoje pozicije argumentirala zašto se ne bi smjelo privatizirati, te ukazala do čega je dovelo privatiziranje u evropskim zemljama i zašto su neke zemlje to ponovo vratile u javne ruke), pa kada se u to uključi i jedna organizacija koja se bavi urbanizmom – onda dolazimo do značajnijeg sklopa, zbog kojeg će se gradska administracija zamisliti i možda revidirati svoje prvobitne planove. Upravo se to desilo u Zagrebu. Oni naravno nisu odustali od toga, akcija privatizacije je zaustavljena samo privremeno. Jasan je trend da će se to opet pokušavati, ali ovog puta će se vrlo vjerojatno to pažljivije organizirati.

Tako dolazimo do ove akcije vezane za autoceste. U Hrvatskoj je u zadnjih deset godina izgrađeno jako puno kilometara autocesti i sada se planiralo da se najveći dio toga (preko tisuću kilometara) dâ u privatne ruke. I tu postoji argumentacija o tome kako su krediti neodrživi, kako se izgradilo previše itd., priče kojima se želi legitimirati privatizacija u kojoj bi postojeća kasta dobro zaradila. Priča je identična svuda. Postojeća vlast, dok je bila u opoziciji, se protivila tome, tadašnja vlast koja je sada opozicija je to zagovarala, a sada su se stvari preokrenule. Zaključili smo da bi bilo dobro nešto poduzeti. Iskoristili su se kontakti koji su napravljeni tokom prošlih akcija kako bi se ljudi povezali i kako bi se probala povesti neka šira akcija da bi se koncesioniranje autocesta spriječilo. Formalno, za pokretanje referenduma treba imati organizacijski odbor. U njega je u ovom slučaju bilo uključeno četrnaest organizacija, od kojih je pet sindikalnih centrala (koji imaju preko 400.000 članova), dva sindikata koji organiziraju radnike unutar hrvatskih autocesta i sedam organizacija civilnog društva. Skupio se zaista jako širok raspon različitih organizacija – Pravo na grad (bavi se urbanizmom), Zelena akcija (bavi se ekologijom), Mreža mladih Hrvatske (krovna organizacija svih omladinskih NGO), GONG (kratica za Građani organizirano nadziru glasovanje, organizacija koja se primarno bavi demokratskim procesom i zagovara transparentnost u javnim procesima), Clubture (organizacija u kulturi), Centar za mirovne studije i naša organizacija Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju (organizacija koja se primarno bavi radničkim pravima i radničkim pokretom). Za referendum u Hrvatskoj nužno je skupiti 10% od ukupnog broja registriranih birača. Nije jasno koliko je to 10% zato što se razlikuje ukupan broj birača registriranih unutar Hrvatske od ukupnog broja birača u koji se pribrojava i tzv. dijaspora, pa se brojka značajno penje. Ako govorimo o razini birača koji su registrirani unutar Hrvatske to je onda 375.000 potpisa, ali ako gledamo ukupno, onda se brojka penje na nekih 450.000. Naravno, problematično je to što se ne mogu organizirati štandovi za prikupljanje potpisa izvan Hrvatske (u teoriji to navodno može, ali u praksi postoji mnoštvo problema). Tako da smo mi morali poštovati ovu veću brojku, iako nismo mogli organizirati štandove u inostranstvu (primjerice u Bosni, gdje ima jako puno ljudi koji imaju glasačko pravo u Hrvatskoj). Drugi ograničavajući faktor je bilo to što smo za ovu akciju imali samo dva tjedna da bi se ta brojka skupila.

Povijest prikupljanja potpisa za referendum u Hrvatskoj kaže da su do sada samo dvije inicijative uspijele skupiti dovoljan broj potpisa. Jednom su to bili sindikati 2010. godine, kada su skupili skoro duplo više od potrebnog broja povodom izmjena Zakona o radu. Na kraju se taj referendum nikada nije desio. Druga inicijativa koja je to uspijela bila je inicijativa „U ime obitelji“, jedna vrlo konzervativna i retrogradna inicijativa koja je prikupljala potpise za referendum kojim bi se brak između muškarca i žene ubacio u ustav kao zaštićena kategorija. Oni su isto tako uspjeli skupiti potpise, ali su i izašli na referendum. To je izglasano i ušlo je u ustav, kasnije je jednim zakonom zaobiđeno. Dakle, tužna je činjenica da je jedini referendum, osim onih koje je organizirala država, bio referendum jedne konzervativne inicijative.

U šestom mjesecu ove godine se isto tako desila jedna referendumska inicijativa. Sedamnaest sindikata koji djeluju u javnom sektoru je prikupljalo potpise protiv outsourcing-a pomoćnih službi u javnim ustanovama. Ti sindikati su to uspijeli skupiti, ali prošlo je skoro šest mjeseci od tada i referendum još uvijek nije raspisan. Taj proces se zavlači… Tjedan dana prije nas, inicijativa „U ime obitelji“ je opet imala skupljanje potpisa za referendum, ovog puta vezano za izmjene izbornog zakonodavstva. Oni su tu svoju akciju završili doslovno nekoliko dana prije nego što je naša akcija prikupljanja potpisa trebala početi. Još nakon akcije prikupljanja potpisa u vezi sa brakom ljudi su počeli referendum percipirati kao nešto što nije toliko pozitivno, a sa ovim nizom prikupljanja potpisa došlo je i do zasićenja.

Uglavnom, mi smo uspjeli skupiti i više potpisa nego što je trebalo, odnosno više od te gornje granice koja nam je bila potrebna. Imali smo oko 530.000 potpisa. Ti potpisi su sada na ovjeravanju kod nadležnih državnih tijela. Tek nakon tog ovjeravanja kreće borba za raspisivanje referenduma, koja nije ni najmanje izvjesna. Postoji još dosta raznih mehanizama pomoću kojih oni mogu spriječiti da do referenduma dođe. 

  1. Milenko Srećković, Kako do progresivnih radničkih borbi

Istorijat sindikalnog delovanja nam pokazuje da je vodeći razlog progresivnih socijalnih reformi i poboljšanja životnih uslova oduvek bila sposobnost radničke klase da utera strah u kosti vladajućoj eliti. Iz straha od socijalnih nemira, kao npr. revolucije nalik onoj u Rusiji 1917. godine, i iz straha za sopstvene živote, stvorene su osnove tzv. „države blagostanja“ u kojoj je radnički položaj bio zaštićen zakonom i pravima stečenim radničkim borbama. S druge strane, ovo otkriće vladajuće elite u Evropi da može da suzbije radničko nezadovoljstvo sprovođenjem pozitivnih socijalnih reformi, pored poboljšanja životnih i radnih uslova, najzaslužnije je i što je ona očuvala svoju posredničku i kontrolnu poziciju u ekonomiji i političkom životu skoro netaknutom.

Međutim, čim bi radnička borba otupila, vladajuća elita bi sebi mogla da dozvoli povećanje stepena represije i redukovanje radničkih prava. Danas, počev od dolaska Ronalda Regana na vlast u SAD i Margaret Tačer na vlast u Velikoj Britaniji, na ovaj način uveliko nestaju glavne odlike „države blagostanja“. Ukoliko i dođe do pooštrenja radničke borbe, vlast tu i tamo napravi nekoliko sitnih ustupaka, uglavnom neznatnog značaja. Samim tim, svaka sindikalna i radnička pobeda privremena je i nestabilna dokle god ne dođe do radikalne transformacije društva, odnosno dok radnici ne preuzmu punu političku demokratsku kontrolu nad procesima u društvu, proizvodnjom, distribucijom proizvoda, prirodnim resursima, itd. To bi trebalo da bude vodeći cilj sindikalnog delovanja.

Kada se  pogledaju radničke borbe u zemljama bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji, takođe vidimo da su najuspešnije radničke grupe bile one koje su uspevale da naprave određenu nerešivu prepreku vlastima: da blokiraju prugu ili Agenciju za privatizaciju i da se odatle danima ne pomeraju dok im zahtevi ne budu usvojeni. To što su postigli najčešće nije mnogo, ali većina ostalih protesta u kojima su se radnici uzdali u pregovore sindikalnog vrha sa predstavnicima vlasti ili u obećanja političara najčešće se završavala potpunim neuspehom. U većem broju slučajeva sindikati jesu pomagali u organizaciji protesta, obezbeđivanju prevoza i slično, ali i do toga bi došlo tek nakon ozbiljnijeg pritiska radnika na sindikalno rukovodstvo.

S druge strane, strah u redovima radnika širom sveta – pre svega strah od gubitka posla –glavna je prepreka za bolje organizovanje i upuštanje u rizične aktivnosti kao što su štrajk, protest, itd. Taj strah se u poslednjim decenijama samo intenzivirao s obzirom na to da je globalni krupni kapital našao način da manje zavisi od određenih grupa radnika izmeštanjem proizvodnje u druge zemlje, ili na druge kontinente, u kojima je radna snaga jeftinija a zakonodavstvo manje restriktivno po pitanju profita i eksploatacije.

Najbogatije kapitalističke zemlje, koristeći pravila globalne trgovine koja su same pisale u svom interesu, najčešće preplave tržišta zemalja trećeg sveta jeftinom hranom, unište konkurenciju (odnosno domaće proizvođače), a onda tamošnji poljoprivrednici postaju masovna, gradska, jeftina radna snaga. Tada dolaze strane kompanije i iz mase nezaposlenih zapošljavaju neznatan broj radnika vrlo jeftino i to u ropskim radnim uslovima, a stopa nezaposlenosti i dalje ostaje ogromna.

Jedan od najdrastičnijih primera kod nas su Romi deportovani iz evropskih zemalja na osnovu Zakona o readmisiji, gde bi neki od njih, pod ropskim uslovima, nalazili zaposlenje u grinfild kompanijama koje su u naše industrijske „slobodne zone“ došle upravo iz zemalja iz kojih su ti Romi i deportovani, kao u slučaju Dreksler Majerove fabrike u Zrenjaninu.

U Srbiji, ogroman broj radnika je usled privatizacije izgubio posao pa su i sindikati izgubili veliki deo članstva, što negativno utiče na njihovu pregovaračku snagu, uz dodatne sindikalne probleme kao što su manjak sredstava, korumpiranost, nadmetačka priroda prevelikog broja sindikata, sve veća orijentisanost ka kratkoročnim projektnim aktivnostima, itd. Zaposleni u uslužnim delatnostima, koji čine ogroman deo zaposlenih, retko kada se organizuju sindikalno, na šta utiče i izolovanost njihovih radnih mesta od kolega iste profesije.

Na sve ovo se nadovezuje još jedan problem, globalan ali i lokalan: danas je radnička radikalnost u zahtevima jako slaba. Uglavnom se od vlasti traže sitni ustupci u cilju poboljšanja radnih i životnih uslova, jer ti sitni ustupci radnicima znače obezbeđenje egzistencije, posebno u siromašnim zemljama gde vlada velika nezaposlenost, ali se retko gde traži radikalna promena sistema i potpuno preuzimanje kontrole nad proizvodnjom, što se percipira kao „nemoguća misija“, naročito imajući u vidu slab nivo radničke organizovanosti.

Kod nas, pored ogromnog porasta nezaposlenosti usled privatizacije, sindikalna birokratizacija i posrednička uloga koje dovode do ublažavanja oštrih radničkih direktnih akcija protiv vlasti jesu stvari koje nanose najviše štete sposobnosti radništva da se organizovano bori. Što se tiče samoorganizovanih radničkih protesta, sindikati su često pomagali ali često i suzbijali inicijalnu radikalnost štrajkačkih odbora. Radnici su često morali da vrše snažan pritisak i na sindikalno rukovodstvo kako bi od njih iskamčili pomoć u organizaciji protesta.

Naravno, pitanja kompromisa i korupcije u redovima sindikata, pod maskom socijalnog dijaloga, posebna su tema i poseban problem.

Činjenica da govorimo o strahu u oba tabora, i u radničkom i među vladajućim strukturama, samo nam pokazuje da se radi o klasnom ratu, nekada otvorenom a nekada niskog intenziteta, i da primarni cilj sindikalnog delovanja treba da bude što bolja priprema i organizacija za taj sukob. Da bi sindikati povratili radikalnost u svom načinu delovanja i svojim ciljevima, potrebno je da se povežu – ne sa „civilnim sektorom“ (u kojem ima svega i svačega) – već sa progresivnim pokretima: levičarskim, antiratnim, antiimperijalističkim, antinatovskim, pa, po pitanjima klimatskih promena, čak i sa antikonzumerističkim i ekološkim.

Da takve progresivne radikalizacije u sindikatima nema najbolje vidimo na primeru radnika u globalnoj industriji oružja. Cilj je da se oružje proda kako bi plate bile isplaćene, ali nema nikakvog dovođenja u pitanje čitavog procesa isporučivanja oružja, posebno u ovom periodu kada dolazi do eskalacije ratnih konflikata širom sveta. U istom smislu, u naftnoj industriji, u bogatim zemljama, radnike zanimaju radni uslovi ali ih korporativna politika vojnog potčinjavanja čitavih regiona bogatim naftom, ili posledice naftnih bušotina po životnu sredinu, uopšte ne zanima.

No, uz sve ove ograde, progresivne radničke borbe, kao i one usmerene ka poboljšanju životnih uslova, treba svakako podržati, uz svest o njihovim ograničenostima. Verujem da ovakvi razgovori mogu da doprinesu ukidanju tih ograničenosti.

I da rezimiram, glavni metod sindikalnog delovanja treba da bude uterivanje straha u kosti vladajućoj eliti, kao i priprema za pobedu u klasnom sukobu – edukacijom, organizacijom, udruživanjem i internacionalizacijom, a glavni cilj uspostavljanje pune radničke demokratske kontrole nad procesima u društvu, političkim i privrednim, kako bi došlo do emancipacije od bede, materijalne i duhovne, oslobođenja od korporativne dominacije nad svim društvenim segmentima, zaštite prirode od destruktivne eksploatacije, i preraspodele društvenog bogatstva koja bi dovela do ravnopravnosti i jednakosti u društvu, bez kojih nema zdravog društvenog života.

  1. Diskusija sa publikom

– Niste pomenuli akciju iz 2010. godine u vezi sa Izmenama i dopunama Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju… Koji je tada bio nivo članstva vašeg sindikata? S obzirom na to da se radilo o masovnoj akciji, na ulice je izašlo preko mnogo ljudi i Zakon je tada bio suspendovan.

– Koja god da je vladajuća struktura u ovoj državi bila na vlasti, svi su se ponašali potpuno isto. Svi kao kritikuju jedni druge. Međutim, isti recept i dalje primenjuju i on očigledno dobro funkcioniše. To se upravo desilo i 2010. godine, kada je došao Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju. Sada, kada su počeli da pričaju o Zakonu o radu, polako se u novinama provlačila priča da će biti i smanjene penzije, počeli su da pričaju i o tome da će se izjednačiti staž muškaraca i žena pri odlasku u penziju, i da će to biti nova izmena Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju (PIO). Dok smo mi bili fokusirani na Zakon o radu, oni su očigledno pokušavali provući Zakon o PIO. To povremeno povlačenje priče o PIO po medijima je bila taktika kojom se ispitivalo da li ima otpora ili nema. Otpora nije bilo. Prošao je Zakon o radu, a odmah potom su provukli i Zakon o PIO. Šta se desilo 2010. godine? Tada se pružio otpor. Sindikati su shvatili koja opasnost im preti. Sve sindikalne centrale na teritoriji Srbije su se ujedinile i zajedno su izašle na protest, a  pridružili su nam se i studenti. Sindikat grada Novog Sada i opština ima Sekciju mladih u koju je učlanjeno 3.000 studenata. Protestovalo se po gradovima, 25.000 ljudi je bilo u Novom Sadu, na trgu. Greška koju smo tada napravili je ta što nismo bili dovoljno oprezni nakon te pobede. Vlast je čekala određeni vremenski period da se stišaju strasti i da se zaboravi na tu priču, pa su nastavili sa izmenama i dopunama zakona. Tada, 2010. godine, pokazali smo da jedinstvo daje rezultat. Pokazali smo da nije bitno kako se zove koji sindikat i da li su reprezentativni ili ne, već da smo sindikati koji moraju da se bore za istu stvar. Ako se udružujemo, onda pravimo kritičnu masu. Ako nema kritične mase, onda vlast radi bukvalno šta hoće.

Razumem da je strah prisutan. Radnici ne štrajkuju jer čuvaju radna mesta i plaše se da ne ostanu bez njih. Jeste da postoji cenzura, jeste da postoji i blokada medija za sindikate, ali to ne znači da nemamo načine na koje se možemo boriti. Pred taj protest 2010. godine koristili smo razglas („lajavac“) koji je tri dana išao po gradu i nije bilo šanse da građani ne budu informisani o protestu, bez obzira na medijsku blokadu. Ubacivali smo letke u poštanska sandučeta, lepili smo plakate… Onog momenta kada smo sa tim načinom borbe stalo, dobili smo ovo što sada imamo. Kolege iz Hrvatske su u borbi protiv Zakona o radu prevele predlog tog zakona i poslali ga Međunarodnoj organizaciji rada, koja je odgovorila da se ne poštuju deklaracije, preporuke i konvencije Međunarodne organizacije rada. To smo i mi morali da uradimo, a nismo.

Samo udruženi možemo da postignemo nešto i da razbijemo taj stravičan strah kod ljudi koji se plaše da pruže otpor.

– Spomenuli ste da ste prošle godine uspeli sprečiti privatizaciju Vodovoda. Da li možete nešto više reći o tome?

– Sada je provaljeno da je, čim kažete reč „privatizacija“, reč o kriminalu, korupciji i svemu ostalome, pa vlast više to ne zove tako, nego postoji tzv. „partnerstvo privatnog i javnog sektora“. Pokušali su da na taj način odrade privatizaciju Vodovoda. Shvatili smo šta pokušavaju ulaskom stranog kapitala koji bi prvo držao nevećinski paket. Pitali smo ih šta će biti sa zaposlenima onda kada se Vodovod bude privatizovao (a znamo da će biti otpušanja), šta će biti sa cenom vode i šta će biti sa održavanjem sistema. Dokazano je da onaj ko kupi preduzeće ne ulaže u ono što mu je trošak, dok je nama građanima bitno da se u te sisteme ulaže, kao što nam je bitno i šta će se desiti sa zaposlenima. Na kraju, bitna nam je i cena usluge. Organizovali smo referendum i skupili smo veliki broj potpisa u gradu. Vršili smo pritisak na gradsku vladu, jer je to bilo pod njihovom ingerencijom. Imali smo plaćen termin na privatnoj televiziji, gde smo mogli da pričamo sat vremena bez cenzure. Navodili smo negativne primere privatizacije takvih preduzeća u okruženju i u Evropskoj uniji. Uglavnom, digla se jako velika prašina. Na kraju su popustili, ali verovatno nisu odustali od toga…

– Evo baš pre mesec dana su Vučić i premijer Francuske potpisali bilateralni sporazum o javno-privatnom partnerstvu. Samo kroz nedelju dana, Vučiću u posetu dolazi francuska kompanija „Suez Environnement“, koja se bavi operisanjem vodovodnim sistemima širom sveta, da bi navodno radili na rekonstrukciji fabrike za preradu voda Makiš 1 i 2. To je neka vrsta najave privatizacije Vodovoda. Inače, protiv kompanije „Suez Environnement“ se u Americi vodi sudski postupak zato što su, da bi uštedeli na troškovima i povećali profit, lažirali neke testove o prisustvu ešerihije koli i redukovali obavezno ubacivanje hlora radi dezinfekcije vode. Tako funkcionišu te kompanije. A „javno-privatno partnerstvo“ je takođe ispumpavanje kapitala iz državnog budžeta, iz javnih preduzeća u privatne ruke, a cena usluge postaje skuplja i nekvalitetnija. Troškovi se uvek redukuju, jer privatne kompanije ne zanima potrošač, njih zanima akcionar. Da bi akcionarska dividenda bila veća, oni moraju da redukuju troškove, a troškove redukuju na higijeni, na bezbednosti i na usluzi.

– Da, u pravu ste… Evo kako je počela priča o tome u Novom Sadu. Pričalo se o tome da se broj stanovnika u gradu povećava, a da mi imamo samo tri izvorišta (Štrand, koje je zagađeno, Petrovaradinsku Adu, i Ratno ostrvo). Grad praktično može da se osloni samo na dva izvorišta (Petrovaradinsku Adu i Ratno ostrvo), a to navodno nije dovoljno za snabdevanje vodom građana Novog Sada. I onda kreće priča kako će zbog toga morati uvesti restrikcije. Kada ljudi čuju za restrikciju i da neće imati vode, nastaje opšta panika, i na taj način oni manipulišu narodom. Sada ponovo kreće priča o čuvenim prečišćivačima, koje mi nemamo, a to je zapravo priča pred sâm čin privatizacije. I na kraju, kada Vučić ostvari taj državni dogovor, kao što je za tepsiju ribe prodao Naftnu industriju Srbije, ići će priča kako je on spasilac koji je pomogao da imamo vodu, da nemamo restrikcije… A posledice ćemo osetiti kasnije, ali onda će biti jako kasno. Kada shvatimo da ćemo imati jako skupu vodu i da ćemo piti vodu upitnog kvaliteta, onda će biti jako kasno, jer će to sve već biti prodato.

– Hteo bih da postavim pitanje o mogućnosti sindikalnog delovanja ili organizovanja u jednoj oblasti koja se pomalo ne uklapa u sliku, a to je IT sektor. Opšte je rašireno mišljenje da su ljudi koji rade u kompanijama u kapitalizmu potpuno otuđeni, oni su šrafovi u sistemu i slično. Puno energije se ulaže u razvoj iluzije pripadanja kolektivu. U IT-u se zapošljavaju studenti već na trećoj godini, a profesori koji ih odvode u firme za to dobijaju novac. Dakle, ovde ne postoji nestašica posla. Firme fakturišu desetak puta više po satu od onoga što se isplaćuje radnicima. Ali, time što ljudi ovde imaju osećaj kolektivne pripadnosti i zbog toga što nisu zastrašivani time da će ostati bez posla – ne otvara se prostor nikakve sindikalne organizovanosti u ovom polju. Da li ga ipak ima?

– Da. Često se događa da poslodavac zabranjuje radnicima sindikalno organizovanje, gde oni moraju birati između radne knjižice i pripadnosti sindikatu. Upravo zbog toga SSSNS sprovodi direktno učlanjenje: dakle, radnici dođu u naš sindikat, potpišu pristupnicu i učlane se, bez obzira gde rade. Tako mogu koristiti sve usluge koje im sindikat pruža, imaju sindikalnu zaštitu, a niko ne mora znati da su deo sindikata, jer oni sami svakog meseca uplaćuju sindikalnu članarinu i punopravni su član, kao što bi to bili u nekom preduzeću gde postoji registrovana sindikalna organizacija. Bili smo primorani da to tako uradimo zbog velikog broja poslodavaca koji su zabranjivali bilo kakvu sindikalnu aktivnost u preduzećima. Dakle, ta mogućnost može da se iskoristi.

– Stvar koja me takođe plaši jeste taj tzv. „kapitalizam sa ljudskim licem“, u kojem su ljudima dati neki ustupci, vrlo mali spram onoga koliko su ljudi eksploatisani. Time oni nemaju osećaj da treba da urade nešto drugo.

– Ogroman broj ljudi ne zna koja su njihova prava kada stupe u radni odnos. Poslodavci su do nedavno mogli da zapošljavaju na godinu dana (rad na određeno vreme), a sada mogu i na duži period. Kako to izgleda? Poslodavac zaposli mladog čoveka na godinu dana i onda mu kaže: ako se pokažeš kao dobar radnik, bićeš primljen za stalno. To znači da radiš mnogo duže od osam sati, da si na raspolaganju poslodavcu kada god to njemu padne na pamet, da radiš za zaradu koja je često niža i od minimalne, i da tu zaradu dobijaš na crno. Ti si potpisao ugovor o radu, ali postoji samo jedan primerak sa tvojim potpisom – koji je kod poslodavca, a gore nema datuma. U slučaju da mu se pojavi inspekcija, on će staviti datum, jer uvek ima sedam dana fore da te prijavi u Nacionalnu službu, tako da je čist pred zakonom. Ti sve vreme radiš bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, a o tome pojma nemaš. I radiš tako godinu dana i očekuješ da će te gazda primiti. On u startu zna da neće. Posle godinu dana on tebe otpušta i prima novog mladog radnika koji istu priču počinje otpočetka. Postoje još gore varijante. Veliki broj marketa zapošljava na probni rad. Poslodavac te drži mesec, dva na probnom radu i ništa ti naravno ne plati. Na kraju ti kaže da ne zadovoljavaš kriterijume. Ili te primi na određeno vreme, sa platom od npr. 200 evra. Prvi mesec je dobiješ. Drugi mesec je ne dobiješ, ali ti kažu da ćeš dobiti treći mesec. Kada dođe treći mesec, gazda napravi popis i ustanovi da si mu baš ti napravio manjka u marketu, baš u iznosu tvoje dve plate i tako dobiješ otkaz, bez dve plate. Žene u firmama moraju da potpisuju da pet godina neće ostajati u drugom stanju – i to se zna, to je javna tajna. U velikom broju preduzeća se blanko potpisuje otkaz ugovora o radu, koji gazda može da aktivira kad god on hoće. Mnoštvo je ovakvih primera.

– Najveći broj radnika u Srbiji je u tom sitnom, malom biznisu i oni nemaju apsolutnu nikakvu mogućnost sindikalnog organizovanja. Šta bi reprezentativni sindikati mogli da urade za te ljude? I još nešto bih prokomentarisao… Sada je aktuelan prosvetni štrajk koji ima ograničene zahteve, da se plate ne smanjuju za 10%. Drugi zahtev je da se srede platni razredi i da se poboljšaju uslovi prosvete. Pošto živimo u takvom represivnom kontekstu u kakvom živimo, mislim da bi sindikati morali uvek da traže jedna zahtev više, u svakom aktuelnom događaju. Dakle, da ovde npr. traže da se pokrene i reforma obrazovnog sistema, kvaliteta nastave, budućeg finansiranja školstva, itd. I ne sme da se odustaje od tih zahteva. Vlast će naravno ignorisati zahteve, ali bi trebalo da ih odmah kažnjavamo sa dodatnim zahtevima! Po principu: „OK, niste hteli ovo da prihvatite, e sada dodatno tražimo i ostavku ministra. Ne odustajemo od ovih zahteva i dodatno tražimo i ostavku ministra“. Da se oni, dakle, nauče da će im svaki sledeći put biti još gore. Oni će uvek gledati da smanje ciljeve, ali na nama je da ih postavljamo na što višoj razini. Ako tražimo malo, oni nam daju još manje od toga, a posle određenog vremena nam i to što su ispunili oduzmu, pa smo opet u istoj situaciji.

– Mi imamo Sindikat uslužnih delatnosti koji organizuje zaposlene upravo u tom sektoru koji ste spominjali. Međutim, mali broj njih je uopšte zainteresovan za tako nešto. Pokušali smo da sindikalno organizujemo i ove mlade ljude koji imaju završen fakultet a nose tacne po kafićima ili rade u buticima, međutim nije bilo naročito velike zainteresovanosti za to. Doduše, bilo je i velikog neznanja o tome šta je uopšte sindikat i zašto bi oni trebali da se sindikalno organizuju. Tako da bi se ovde trebalo raditi na ozbiljnoj edukaciji zaposlenih. A povodom ovog drugog što ste rekli – apsolutno ste u pravu! Nije plata smanjena 10% samo prosvetnim radnicima, smanjena je svima u javnom sektoru, a smanjene su i penzije (kada se primeni matematika, a ne ono što oni pričaju, smanjenje će iznositi negde oko 25%). Zar nije bilo logično da se prosvetarima u štrajku pridruže i svi ostali? Gde su penzioneri? Razumem radnike koji se boje da odu na protest jer ne žele da ih neko vidi, pa da ostanu bez posla, ali čega se plaše penzioneri? Ne postoji jedinstvo… Danas štrajkuju prosvetni radnici, dva dana posle štrajkuju metalci, četiri dana posle toga štrajkuju zdravstvenjaci – pa zar ne mogu da se ujedine i da štrajkuju zajedno? Mnogo veći broj ljudi bi bio ozbiljnija pretnja.

– Meni se čini da se najozbiljniji pritisak može uraditi ne toliko kada on dolazi od sindikalnih lidera (sa vrha), koliko kada se sindikalni aktivisti povežu sa drugim sindikalnim aktivistima (na nekom nižem nivou). Koliko u sindikatima, na tom nižem nivou, ima ljudi koji traže načine da se povežu sa drugima i pokušavaju da istinski ostvare ono što žele? I koliko su oni obavezani pred svojim sindikalnim upravama da deluju u usko definisanim okvirima, da ni na koji način ništa drugo izvan toga ne mogu?

– Odgovor je veliko DA. Već sam rekla da u sindikatu postoji težnja za centralizacijom i da je to jako loše. Lokali ipak pružaju ozbiljan otpor. Mi smo u Novom Sadu pokazali, onda kada smo se borili protiv Zakona o PIO, da znamo to dobro da radimo, na nivou grada i pokrajine. Inače, ljudi gledaju sindikate preko sindikalnih lidera. Ako je lider loš, ljudi automatski generalizuju da su svi sindikalisti loši, korumpirani itd. Takođe, jako je loše što se ljudi u sindikatima kandiduju za funkciju predsednika samo zato što su onda zakonom zaštićeni od otkaza. Žao mi je što u sindikatima nema više mladih ljudi.

– Dešava se i da su u sindikatima loši lideri, pa da se zbog toga i svi ostali povlače. Nemaju uopšte poriv da zauzmu njihovo mesto, nego se povlače, štaviše, iščlanjuju se iz sindikata. Mi ne znamo kako da dopremo do tih koji se povlače, jer oni su ti koji hoće neke promene. Takođe, jako je važno da se nesindikalni akteri upoznaju sa ljudima iz sindikata, a ne da sude o sindikatu prema slici njegovog lidera.

– Da, u sindikatu postoje ljudi, iako su sindikati hijerarhijske organizacije, kao i većina drugih, postoje ljudi sa kojima se može raditi.

– Evidentno je da kao sindikat imate određenu infrastrukturu i logistiku. Moje je pitanje, da li imate i kapacitete da se nekako približite mlađim naraštajima? Možda čak i u osnovnim, pa i srednjim školama, da im se kao budućim radnicima kroz edukaciju približi šta je sindikalno delovanje? 

– Iskoristili smo jednu zakonsku klauzulu o obrazovanju po kojoj je dozvoljeno edukovati decu o sindikatima kao organizacijama. I sami smo bili iznenađeni ogromnim brojem škola koji su dale saglasnost da se ta predavanja održe. Predavanja su održana u osnovnim i srednjim školama, vrlo uspešno. Predavanja su bila prilagođena uzrastima kako bi im se što jasnije približilo šta je to uopšte sindikat. Pre dve godine smo održali predavanja o sindikatu i na privatnom Pravnom fakultetu. Ovu edukaciju radimo i dalje. Pripremljena je još jedna sesija predavanja o sindikatu koju ćemo raditi u školama koje su dale saglasnost. Ne odustajemo od toga.

– Ja bih hteo da kažem da ste vi pravo osveženje za nekoga ko ima sliku o sindikatu samo preko nacionalnih medija gde se pojavljuju, uz svo dužno poštovanje, samo ona dva ista gospodina. Oni deluju nezanimljivo jednom prosečnom građaninu Srbije, i nastupi te dvojice ljudima ne deluju obećavajuće. Što se tiče ovog povezivanja sindikata i drugih organizacija, sve to izgleda dobro, ali isto tako deluje kao odlaganje nekog krajnjeg rezultata. Čini mi se da taj otpor mora da se podigne na viši nivo i da borba mora biti radikalnija. Meni to izgleda kao pitanje „ili mi ili oni“. Ova umerena borba, vođena tradicionalnim sredstvima, samo odlaže ono šta će nam se desiti, a to je ona omča koja nam je oko vrata. I hteo bih još nešto da pitam. Postoji jedna velika grupa ljudi koja uopšte nije prepoznata u okviru sindikalnog delovanja, a to je 70.000 sakupljača sekundarnih sirovina u Srbiji. Ti ljudi nisu klasični radnici u smislu da imaju uobičajeni radni odnos, ugovor i slično. Oni su praktično zaposleni u tim deponijama i skladištima, a njihov rad se meri po učinku. Njih prema nekim istraživanjima u Srbiji ima oko 70.000. Ti ljudi nemaju nikakvu zaštitu. Oni umiru sa 55 godina, nemaju zaštitu na radu, nemaju pravo da se razbole, tu su i maloletna deca koja treba da idu u školu… Mislim da je nemoguće da dovedem te ljude ovde u sindikat, oni se boje ove zgrade. Za njih ovaj grad drugačije izgleda. Zato bih voleo da nakon ovoga bude neka inicijativa da mi odemo u ta njihova naselja i da vidimo da li možemo nekako da ih uključimo u neko organizovanje oko zaštite svojih radnih prava.

– Naravno. Treba sesti i videti u kom pravcu možemo da razvijamo priču, prostora sigurno ima!

– Pružili smo neke smernice o tome kako bismo se mogli osnažiti izgradnjom šireg fronta, kako da se povežemo i kako da se borimo zajedno. Videli smo da i pored medijske blokade možemo iznalaziti načine za vidljivost.  Dokaz je naša video kampanja protiv Zakona o radu, a pritiscima je moguće još više se izboriti za taj prostor. Dotakli smo i problem povezivanja širih slojeva društva, ne samo onih koji su sindikalno organizovani, već i onih radnika koji nisu sindikalno organizovani, kao i onih koji su zaposleni u specifičnim uslovima (primer su ovi ljudi – skupljači sekundarnih sirovina). Trebalo bi videti kako se povezati i sa ogromnim brojem ljudi koji su nezaposleni.

Transkript: Maja Solar

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina „Sindikati i otpor“ održana je 29. novembra 2014. godine (na Dan republikeJ) u prostorijama Samostalnog sindikata grada Novog Sada i opština u Radničkom domu „Svetozar Marković“. Na tribini su učestvovali: Nada Vidović (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Boško Petrov (Savez samostalnih sindikata grada Novog Sada i opština, Novi Sad), Jovica Lončar (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb) i Milenko Srećković (Pokret za slobodu, Kragujevac). Tribinu je moderirala: Maja Solar (Gerusija, Novi Sad). 

Share
Translate »