10 mar

Silvija Federiči, NADNICE PROTIV KUĆNOG RADA

Nadnice protiv kućnog rada

Silvija Federiči

 

 

Oni kažu: to je ljubav. Mi kažemo: to je neplaćeni rad.

Oni to zovu frigidnost. Mi to zovemo odsustvo sa rada.

Svaki pobačaj je nesreća na radu.

I homoseksualnost i heteroseksualnost su radni uslovi…

   ali je homoseksualnost kontrola nad procesom proizvodnje,

a ne završetak rada.

Hoćete još osmeha? To stoji više novca.

Ništa neće tako snažno da uništi zaceljujuće snage osmeha.

Neuroze, samoubistva, deseksualizacija: profesionalne bolesti domaćice.

 

Mnoge poteškoće i dvosmislenosti na koje žene nailaze kada raspravljaju o nadnicama za kućni rad potiču od svođenja nadnica za kućni rad na puku stvar, svotu novca, umesto da se uzmu kao jedna politička perspektiva. Razlika između ove dve pozicije je ogromna. Uzeti nadnice za kućni rad kao stvar pre nego kao perspektivu znači odvojiti krajnji rezultat naše borbe od same borbe, i tako ispustiti značaj koji ona ima u demistifikovanju i podrivanju uloge u kojoj je žena zarobljena u kapitalističkom društvu.

Kada se nadnice za kućni rad vide na ovaj reduktivan način, počinjemo da se pitamo o tome kakvu bi razliku nešto više novca napravilo u našim životima? Mogli bismo se čak i složiti da bi za mnoge žene, koje nemaju nikakvog izbora do kućnog rada i braka, ovaj novac zaista i napravio razliku. Ali za nas, za koje se čini da imamo druge izbore – profesionalnu karijeru, prosvećenog muža, komunalni način života, gej odnose ili kombinaciju svega ovoga – ovaj novac ne bi napravio gotovo nikakvu razliku. Za nas navodno postoje drugi načini za sticanje ekonomske nezavisnosti, i poslednja stvar koju želimo je da do nje dođemo putem identifikovanja sa domaćicama, odnosno sa sudbinom za koju se svi slažemo da je, recimo to tako, gora i od smrti. Problem ove pozicije je u tome da, pri zamišljanju kako će ostvarenje nadnica za kućni rad izgledati, mi najčešće prosto dodamo neku manju svotu novca ovim usranim životima koje trenutno vodimo i onda se pitamo, i šta s tim? Međutim, ova pozicija počiva na pogrešnoj premisi da bi bilo moguće da ikada uopšte i uspemo da osvojimo taj novac, a da istovremeno tokom borbe za njega ne revolucionišemo sve naše porodične i društvene odnose. Međutim, kada nadnice za kućni rad uzmemo kao političku perspektivu, možemo videti da će borba za njih proizvesti revoluciju i u našim životima i u našoj društvenoj moći kao žena. Takođe, tad postaje jasno da ako mislimo da nam taj novac ne „treba“, to je zato što smo usvojile razne vidove prostitucije tela i duha, putem kojih dobijamo novac da sakrijemo tu potrebu. Kao što ću pokušati da pokažem, ne samo da su nadnice za kućni rad jedna od revolucionarnih perspektiva, one su u stvari jedina revolucionarna perspektiva sa feminističke tačke gledišta, a konačno, i sa tačke gledišta čitave radničke klase.

10904918_10205624631390872_1313234149_n

„Rad ljubavi“

Važno je prepoznati da onda kada govorimo o kućnom radu, mi ne govorimo o poslu koji ima istu prirodu kao ostali poslovi, već govorimo o jednoj sveprožimajućoj manipulaciji, o najsuptilnijem i najmistifikovanijem nasilju koje je kapitalizam ikada počinio prema bilo kojem delu radničke klase. Istina, u kapitalizmu je svaki radnik/ca manipulisan i eksploatisan i njegov odnos prema kapitalu je u potpunosti mistifikovan. Nadnica odaje utisak poštenog dogovora: radiš i plaćen si, stoga ste ti i tvoj gazda jednaki – dok, u stvarnosti, nadnicom ne samo da se ne plaća rad koji obavljaš, već se njome sakriva sav neplaćeni rad koji odlazi u profit. Međutim, nadnica barem prepoznaje da si radnik, što ti ostavlja mogućnost da se cenjkaš i boriš oko i protiv uslova i veličine te nadnice, uslova i količine tog rada. Imati nadnicu znači biti deo društvenog ugovora i nema nikakve sumnje u pogledu njenog značenja: ne radiš zato što ti se to sviđa, ili zato što ti je to prirodno, već zato što je to jedini uslov pod kojim ti je dozvoljeno da živiš. No koliko god da jesi eksploatisan, ti nisi taj rad. Danas si poštar, sutra taksista. Jedino bitno je koliko rada moraš da obaviš i koliko novca možeš da dobiješ.

Ali u slučaju kućnog rada ova situacija je kvalitativno drukčija. Razlika leži u tome da ne samo da je kućni rad nametnut ženama, već da je preobražen u prirodni atribut naše ženske telesnosti i ličnosti, u jednu unutrašnju potrebu i težnju, navodno dolazeći iz dubine našeg ženskog karaktera. Kućni rad je morao biti preobražen u prirodnu osobinu kako ne bi bio prepoznat kao društveni ugovor jer je od početaka kapitalističke šeme za žene ovom radu bilo suđeno da bude nenadnični. Kapital je morao da nas ubedi da se radi o jednoj prirodnoj, neizbežnoj i čak ispunjavajućoj delatnosti kako bi nas primorao da prihvatimo naš neplaćeni rad. Zauzvrat, stanje neplaćenosti kućnog rada predstavlja najmoćnije oružje u ponovnom osnaživanju uobičajene pretpostavke da kućni rad nije rad, a samim time, žene bivaju sprečene da se bore protiv njega (izuzev u privatizovanim „kuhinjsko-spavaća-sobnim“ prepirkama koje sva društva složno ismevaju, i samim time, unižavaju protagonistkinje ove borbe). Doživljavaju nas kao džangrizave kučke, a ne radnice u borbi.

A ipak, o tome koliko je prirodno biti domaćica govori nam činjenica je potrebno barem dvadeset godina socijalizacije – svakodnevnog treninga, vođenog od strane njene neplaćene majke – da bi se žena pripremila za ovu ulogu i ubedila da su muž i deca ono najviše što može da očekuje od života. Ali čak i tad, to teško do kraja uspeva. Bez obzira na to koliko smo dobro obučene, malo je onih žena koje se ne osećaju prevareno kada se završi svadbeno veselje u čast neveste i zateknu se ispred prljave sudopere. Mnoge od nas su i dalje u iluziji da se venčavamo iz ljubavi. Mnoge od nas prepoznaju i da se udajemo zbog novca i sigurnosti. Međutim, krajnje je vreme da rasčistimo sa tim da, dok je udeo ljubavi ili novca veoma mali, posao koji nas očekuje je enorman. Iz tog razloga nam starije žene uvek govore: „Uživaj u slobodi dok je imaš, kupuj šta god želiš sada…“. Ali nažalost, teško je moguće da uživaš bilo kakvu slobodu kada si od najranijih dana podučavan da budeš poslušan, pokoran, zavistan i najvažnije – da žrtvuješ sebe i čak osećaš zadovoljstvo zbog toga. Ako ti se to ne sviđa, onda je to tvoj problem, tvoj neuspeh, tvoja krivica i tvoja nenormalnost.

Mora se priznati da je kapital bio veoma uspešan u skrivanju našeg rada. Uspeo je stvoriti pravo remek-delo na račun žena. Lišivši kućni rad nadnice i preobrazivši ga u čin ljubavi, kapital je ubio više muva jednim udarcem. Pre svega, dobio je enormno mnogo rada gotovo besplatno, i osigurao da će žene, daleko od toga da se bore protiv njega, težiti ovom radu kao najboljoj stvari u životu (magične reči: „Da, draga, ti si jedna prava žena.“). Istovremeno, takođe je disciplinovao muškog radnika: učinivši njegovu ženu zavisnom od njegovog rada i njegove nadnice, i zarobivši ga u zamku ove discipline tako što mu je obezbedio slugu da ga služi, nakon što on sam toliko mnogo odsluži u fabrici ili kancelariji. Zapravo, naša uloga kao žena je da budemo neplaćene ali srećne, a pre svega voljene sluge „radničke klase“, odnosno onog sloja proleterijata kojem je kapital bio prinuđen da osigura veću društvenu moć. Na isti način na koji je bog stvorio Evu da zadovoljava Adama, tako je i kapital stvorio domaćicu da služi muškom radniku fizički, emotivno i seksualno – da podiže njegovu decu, uparuje njegove čarape, podiže njegov ego kada ga slome posao i društveni odnosi (a to su odnosi usamljenosti) koje je kapital rezervisao za njega. Upravo je ova čudna kombinacija fizičkih, emotivnih i seksualnih usluga, koja čini ulogu koju žena obavlja za kapital, ono što stvara poseban karakter tog sluge – domaćice, i koja čini njen rad toliko opterećujućim i istovremeno nevidljivim. Nije slučajno to što većina muškaraca počne da razmišlja o braku čim se prvi put zaposli. Ne radi se samo o tome da ga sada može priuštiti, već zato što imati nekoga kod kuće ko se brine o vama je jedini uslov toga da ne poludite nakon čitavog dana provedenog za pokretnom trakom ili za radnim stolom. Svaka žena zna da je to ono što treba da radi kako bi bila prava žena i imala „uspešan“ brak. A u ovom slučaju takođe važi da što je porodica siromašnija, to je veće porobljavanje žene, i to ne samo zbog novčanog stanja. Reč je o tome da kapital zapravo ima dvostruku politiku, jednu za srednju klasu, a jednu za proletersku porodicu. Nije slučajno da se najsiroviji mačizam javlja u radničkoj porodici, jer što je muškarac više maltretiran na poslu, to njegova žena mora biti spremnija da „upije“ loše posledice toga, odnosno, u većoj meri mu je dozvoljeno da leči svoj ego na njen račun. Biješ svoju ženu i daješ oduška svom besu preko njenih leđa onda kada si frustriran ili premoren svojim poslom ili onda kada si poražen u borbi (a već je odlazak u fabriku sam po sebi poraz). Što se muškarcem više „gazduje“ i što on više služi, to on više „gazduje“ sam. Čovekov dom je njegov zamak… i njegova žena mora da nauči da miruje u tišini kada je on neraspoložen, da ga opet sastavi kada se slomi i proklinje ceo svet, da mu okrene leđa u krevetu onda kada kaže da je „previše umoran večeras“ ili da istrpi kada je toliko brz u vođenju ljubavi da bi bilo isto da, kako je to jedna žena rekla, to radi sa teglom majoneza. (Žene su uvek pronalazile način da im uzvrate i bore se protiv svega ovoga, međutim, uvek na jedan izolovan i privatizovan način. Problem je onda kako da ova borba izađe iz kuhinje i spavaće sobe na ulice.)

Prevara koja stoji iza imena ljubavi i braka utiče na sve nas, čak i ako nismo udate, jer jednom kada je kućni rad u potpunosti naturalizovan i seksualizovan, jednom kada je postao ženski atribut, sve smo kao žene obeležene njime. Ukoliko je prirodno raditi određene stvari, onda se od svih žena očekuje da ih rade i da čak uživaju u tome – čak i od onih žena koje, shodno svojoj društvenoj poziciji, mogu pobeći od dela ili većine njih (jer njihovi muževi mogu da priušte kućne spremačice i psihijatre i ostale oblike opuštanja i zabave). Možda ne služimo jednog čoveka, ali se sve zajedno nalazimo u poziciji sluge spram celokupnog muškog sveta. Iz ovog razloga je biti nazvan „ženom“ spuštajuća i ponižavajuća stvar. „Nasmeši se, srce, koji je tvoj problem?“ je nešto što se svaki muškarac oseća pozvanim da vas pita, bez obzira da li se radi o vašem mužu, čoveku koji cepa karte ili vašem šefu na poslu.

 

Revolucionarna perspektiva

S druge strane, kada počnemo od ove analize, možemo videti revolucionarne posledice koje ima zahtev za nadnice za kućni rad. To je zahtev kojim se naša priroda završava i naša borba počinje, jer sama želja za nadnicama za kućni rad znači odbijanje toga da je on ispoljavanje naše prirode, i samim time, odbijanje upravo one ženske uloge koju je kapital izmislio za nas. Tražiti nadnice za kućni rad će samo po sebi podriti očekivanja koja društvo ima od nas, s obzirom da su ova očekivanja, kao suština naše socijalizacije, sva u službi nenadnične pozicije koju imamo u kući. U ovom smislu, apsurdno je upoređivati borbu žena za nadnice sa borbom muških radnika za više nadnice u fabrici. Nadnični radnik u svojoj borbi za više nadnice izaziva svoju društvenu ulogu ali i dalje ostaje u njoj. Kada se mi borimo za nadnice, mi se borimo nedvosmisleno i direktno protiv naše društvene uloge. Na isti način postoji kvalitativna razlika između borbi nadničnih radnika i borbi robova za nadnice protiv tog ropstva. Ipak, trebalo bi da bude jasno da, kada se mi borimo za nadnicu, ne borimo se da uđemo u kapitalističke odnose, jer mi nikada nismo ni bile izvan njih. Borimo se kako bismo pokvarile kapitalistički plan za žene, koji je suštinski momenat te planirane podele rada i društvene moći unutar radničke klase, putem koje kapital uspeva da održi svoju moć. Nadnice za kućni rad su dakle revolucionarni zahtev, ne zato što same po sebi uništavaju kapitalizam, već zato što napadaju kapital i primoravaju ga da restruktuiše društvene odnose na način koji ide u našu korist, a posledično, i u korist jedinstva (radničke) klase. Zapravo, zahtevati nadnice za kućni rad ne znači reći da ćemo, ako smo plaćene za njega, nastaviti da ga obavljamo. To znači upravo suprotno. Reći da hoćemo novac za naš kućni rad je prvi korak ka odbijanju rađenja istog jer zahtev za nadnicom čini naš rad vidljivim, što predstavlja najneophodniji uslov za početak borbe protiv njega: i u njegovom neposrednom obliku kućnog rada i u njegovom podmuklijem obliku ženstvenosti.

U odbranu od bilo koje optužbe za „ekonomizam“ trebalo bi se podsetiti da je novac kapital, tj. on je moć da se upravlja radom. Stoga, ponovo prisvojiti taj novac koji je plod našeg rada – rada naših majki i njihovih majki – znači istovremeno podriti kapitalističku moć da upravlja radom koji nam je nametnuo. I ne bi trebalo sumnjati u moć nadnice da demistifikuje naše „ženskosti“ i osvetli naš rad – naše ženskosti kao rad – s obzirom da je njeno odsustvo već toliko moćno u oblikovanju ove uloge i skrivanju našeg rada. Zahtevati nadnice za kućni rad znači učiniti vidljivim da su naše misli, tela i osećanja zajedno bili „iskrivljeni“ za određenu funkciju, u određenoj funkciji, a zatim nam vraćeni nazad kao model kojem se moramo prilagoditi ukoliko želimo da budemo prihvaćene u ovom društvu.

Reći da želimo nadnice za kućni rad znači razotkriti činjenicu da kućni rad već jeste novac za kapital, da je kapital pravio i pravi pare na osnovu našeg kuvanja, smešenja, jebanja. Istovremeno, to pokazuje da mi nismo kuvale, smešile se i jebale tokom svih ovih godina zato što je to nama bilo lakše nego bilo kome drugom, već zato što nismo imale nikakav drugi izbor. Naša lica su se iskrivila od tolikog smejanja, naša osećanja su nestala od toliko voljenja, naša preterena seksualizacija nas je ostavila potpuno deseksualizovanima.

Nadnice za kućni rad su samo početak, ali njihova poruka je jasna: od sada pa nadalje, moraće da nas plaćaju jer mi kao žene više ništa ne garantujemo. Želimo da nazovemo poslom ono što je posao, tako da, onda u konačnici, možda ponovo uspemo da otkrijemo šta je ljubav i da stvorimo ono što će biti naša seksualnost koju nikada nismo spoznale. A sa poslovne tačke gledišta, možemo tražiti ne jednu, već mnogo plata, jer smo primorane na mnogo poslova odjednom. Mi smo kućne spremačice, prostitutke, negovateljice, psihijatri… Sve ovo predstavlja suštinu „herojske“ supruge koju proslavlja Dan majki. Mi kažemo: prestanite da proslavljate našu eksploataciju, naš navodni heroizam. Od sada, želimo novac za svaki njegov trenutak, tako da možemo da odbijemo neke njegove delove i na kraju, da ga odbijemo u potpunosti. U ovom pogledu, ništa ne može biti efektivnije nego da pokažemo da naše ženske vrline imaju izračunljivu novčanu vrednost: do danas – samo za kapital, povećanu za onu sumu koja se nama uskraćuje, od danas – protiv kapitala, a za nas, u meri u kojoj uspemo da organizujemo svoju snagu.

 

Borba za socijalne službe

Ovo je najradikalnija perspektiva koju možemo usvojiti jer, iako možemo zahtevati svašta, poput dnevnog boravka, jednake plate, besplatne perionice i sl, nikada nećemo postignuti nikakvu pravu promenu ukoliko ne napadnemo svoju žensku ulogu u njenom korenu. Naša borba za socijalne službe tj. za bolje uslove rada će ostati nemoćna sve dok isprva ne utvrdimo da je naš rad – rad. Ukoliko se ne borimo protiv njenog totaliteta nikada nećemo izvojevati bitke u pogledu bilo kojeg od njenih momenata. Nećemo uspeti u borbi za besplatne perionice ukoliko se prvo ne izborimo protiv činjenice da ne možemo da volimo osim po cenu beskrajnog rada, rada koji dan za danom onesposobljava naša tela, našu seksualnost, naše društvene odnose, ukoliko prvo ne izbegnemo ucenu u kojoj se naša potreba da dajemo i primamo ljubav okreće protiv nas kao radna obaveza zbog koje trajno osećamo ozlojeđenost prema našim muževima, deci i prijateljima, i istovremenu krivicu zbog tog resentimana. Nalaženje još jednog posla ne menja tu ulogu, kao što svedoče godine i godine ženskog rada van kuće. Drugi posao ne samo što povećava našu eksploataciju, već jednostavno reprodukuje našu ulogu u drugim oblicima. Gde god se okrenemo, videćemo da su poslovi koje žene obavljaju puki produžetak pozicije domaćice sa svim njenim implikacijama. Odnosno, ne samo da postajemo negovateljice, spremačice, učiteljice, sekretarice – sve one funkcije za koje smo se dobro uvežbale kod kuće – nego smo i u istoj obavezi koja ometa naše borbe i u kući: izolovanost, činjenica da tuđi životi zavise od nas ili nemogućnost da razlikujemo gde naš posao počinje, a gde se završava, gde je kraj posla i početak želja. Da li je odnošenje kafe vašem šefu i ćaskanje o njegovim bračnim problemima sekretarijski posao ili je lična usluga? Da li je činjenica da moramo da brinemo o našem izgledu na poslu uslov rada ili je rezultat ženske sujete? (Sve do skoro, stjuardese u Sjedinjenim državama su sporadično bile podvrgavane merenju težine i zbog toga bile primorane da konstantno drže dijetu – mučenje koje je dobro poznato svakoj ženi – iz straha da ne budu otpuštene.) Kao što se to često kaže onda kada na tržištu rada postoji potreba za njenim prisustvom: „Žena može da obavlja bilo koji posao a da ne izgubi svoju ženstvenost“. Jednostavnije rečeno, bez obzira na to šta radiš, uvek ćeš ostati samo pička.

Što se tiče predloga za socijalizaciju i kolektivizaciju kućnog rada, dovoljno je dati nekoliko primera u kojima se vidi razlika između takvih alternativa i naše perspektive. Naime, jedna je stvar osposobiti centar za dnevni boravak na način na koji mi to želimo i zahtevati od Države da plati za njega. Potpuno je druga stvar rađati našu decu za Državu i tražiti Državi da ih kontroliše, disciplinuje, podučiti da odaju čast američkoj zastavi, ne pet sati, već petnaest ili dvadeset i četiri časa. Jedna je stvar da komunalno organizujemo svoje načine ishrane (sami sebi, unutar grupe, itd) i onda tražiti od Države da plati za to, a potpuno suprotna stvar je tražiti Državi da organizuje naše obroke. U prvom slučaju, zadobijamo neku kontrolu nad sopstvenim životima, u drugom – proširujemo Državnu kontrolu nad nama.

 

Borba protiv kućnog rada

Neke žene pitaju: kako će nadnice za kućni rad promeniti postavljanje naših muževa prema nama? Neće li oni i dalje očekivati iste dužnosti kao i pre, a možda čak i više sada kada smo plaćene za njih? Ali ove žene ne uviđaju da oni i očekuju toliko mnogo od nas baš zato što nismo plaćene za naš rad, zato što pretpostavljaju da je to „ženska stvar“ koja nas ne košta mnogo truda. Muškarci su u stanju da prihvate naše usluge i uživaju u njima jer pretpostavljaju da nam kućni rad pada lako, da mi uživamo u njemu jer to radimo njima za ljubav. Oni zapravo očekuju da im budemo zahvalne jer su nam, oženivši nas ili živeći sa nama, pružili mogućnost da se ostvarimo kao žene (tj. da ih služimo). „Prava si srećnica što si pronašla muža kao što sam ja“. Samo onda kada uvide da je naš rad – rad, našu ljubav kao rad, i najvažnije, našu odlučnost da odbacimo oba, muškarci će da promene svoje postavljanje prema nama. Kada stotine i hiljade žena izađe na ulicu govoreći da su beskrajno čišćenje i jebanje po komandi od straha da se ne izgubi posao u stvari težak i omrznut rad u kojem smo potrošile svoje živote, tada će oni biti uplašeni i ugroženi kao muškarci. Ali to je najbolja stvar koja im se može desiti iz njihove sopstvene perspektive, jer otkrivanjem načina na koji nas je kapital držao podeljenim (kapital je njih disciplinovao putem nas i nas putem njih – jedni druge, jedni protiv drugih), mi, njihove štake, njihovi robovi i njihovi lanci, mi započinjemo proces njihovog oslobođenja. U tom smislu, nadnice za kućni rad biće mnogo edukativnije od pokušavanja da dokažemo da možemo raditi jednako dobro kao i oni, da možemo da radimo iste poslove, i sl. Ostavljamo ove napore truda vredne „ženama od karijere“, ženama koje beže od svoje podređenosti, ne kroz jedinstvo i borbu, već kroz moć gospodara, tj. moć opresije – najčešće nad drugim ženama. Mi ne moramo da dokazujemo da možemo „srušiti barijeru plave kragne“[1] – mnoge od nas su je srušile odavno i otkrile su da nam, uzevši sve u obzir, nije donela više moći od kecelje[2]. Ako je to uopšte moguće, ona je tu moć smanjila, jer sada moramo da ih nosimo obe i samim tim imamo manje vremena i energije da se borimo protiv svake od njih. Stvari koje moramo da dokažemo su da imamo kapacitete da obelodanimo šta je ono što već radimo, šta je ono što nam kapital radi, kao i našu moć da mu se suprotstavimo.

Nažalost, mnoge žene, a posebno one bez partnera/ke, uplašene su od perspektive nadnica za kućni rad jer se plaše da se identifikuju čak i za trenutak kao domaćice. One dobro znaju da je ovo najniža društvena pozicija na skali moći i stoga ne žele da shvate da su i one domaćice, takođe. Upravo je ovo njihova slabost, koja se održava i sprovodi kroz manjak samo-identifikacije. Mi želimo i mi moramo da kažemo da smo sve domaćice, da sve smo prostitutke i sve smo gej, jer sve dok ne prepoznamo naše ropstvo nećemo prepoznati ni našu borbu protiv njega, jer sve dok mislimo da smo nešto bolje, nešto različito od jedne domaćice, mi prihvatamo logiku gospodara, a to je logika podele: za nas, to je logika ropstva. Sve mi smo domaćice jer bez obzira na to gde se nalazimo, oni uvek računaju na još našeg rada, još straha sa naše strane da počnemo da zahtevamo i još manje pritiska na njihov novac, jer su, srećom, naše misli usmerene negde drugde, ka tom muškarcu u sadašnjosti ili onom u budućnosti koji će „brinuti o nama“.

Mi se takođe samozaluđujemo kako možemo da izbegnemo kućni rad. Ali koliko nas je, uprkos radu van kuće, uspelo da ga izbegne? I možemo li zaista s tolikom lakoćom da odbacimo ideju življenja sa muškarcem? Šta ako izgubimo posao? Šta je sa starenjem i gubljenjem čak i minimalne količine moći koju nam mladost (produktivnost) i privlačnost (ženska produktivnost) omogućavaju danas? I šta sa decom? Da li ćemo ikada zažaliti odluku da ih nemamo, to što čak nismo ni bile u mogućnosti da realistično postavimo pitanje o tome da ih želimo? I možemo li dozvoliti gej odnose? Da li smo voljne da platimo njihovu moguću cenu izolacije i izopštenosti? Ali, možemo li sebi tek da priuštimo odnose sa muškarcima?

Pitanje glasi: zašto su ovo naše jedine alternative i koja je to borba koja će nas pomeriti odatle?

Njujork, proleće 1974.

Prevela sa engleskog: Andrea Jovanović

 


[1] Izraz „plava kragna“ (blue collar) koristiti se najčešće u severnoameričkom engleskom jeziku kako bi se označio rad fizičkih radnika, najpre u industiji. Prim.prev.

 

 

[2] Dakle, misli se na ulazak žena u industrijsku proizvodnju. Prim. prev.

 

 

Translate »