19 maj

Saša Hrnjez – Ni levo ni desno, a kuda?! Revizionizmi i bezvizionizmi ‘trećeg puta’

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar       

NI LEVO, NI DESNO, A KUDA?!
– REVIZIONIZMI I BEZVIZIONIZMI “TREĆEG PUTA” –

 

U čuvenom govoru na 7. Kongresu III Internacionale 1935. godine Georgi Dimitrov je definisao tada vladajući fašizam kao “otvorenu terorističku diktaturu najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala” i kao “najsvirepiji napad kapitala na masu radnog naroda, razuzdani šovinizam i predatorski rat, fanatičnu reakciju i kontrarevoluciju, najopasnijeg neprijatelja radničke klase i celog radnog naroda”[1]. Ove kvalifikacije međutim ne razjašnjavaju dovoljno način na koji je fašizam došao na vlast, a pogotovo njegove najranije forme koje su se borile za hegemoniju u radnim masama. Doduše i sam Dimitrov u pomenutom govoru se osvrće na pitanje dolaska fašizma na vlast, ukazujući na to da taj put do vlasti može da zadobije različite forme u zavisnosti od specifičnosti zemlje, njenih istorijskih, društvenih i ekonomskih uslova. Na putu do vlasti fašizam se predstavlja kao spasilac radničkih masa i naroda, koristeći se antikapitalističkom demagogijom i apelujući na osećaj pravde, te koristeći se ogorčenošću naroda protiv “pljačkaške buržoazije, banaka, kartela i finansijskih magnata”. Fašizam izlazi pred narod sa zahtevom za poštenom i nekorumpiranom vladom impresionirajući mase “vatrenošću svojih napada na buržoaske vlade i nepomirljivim stavom prema starim buržoaskih partijama”.

Da bismo shvatili ovaj inicijalni karakter fašizma potrebno je vratiti se samom početku, dakle u Italiju u godine neposredno posle Prvog svetskog rata. Rat se pokazao od velike koristi po italijansku industrijsku buržoaziju koja je iz njega izašla osnažena i sa visokim profitima. Na istoj strani su se našli i mnogi veleposednici kao i sloj poljoprivrednika koji se naglo obogatio u tim godinama. Sa druge strane mase radnika, seljaka i gradske sitne buržoazije tražile su korenite promene u društvu. Na prvim posleratnim izborima novembra 1919. sa 32% osvojenih glasova pobedu odnosi Socijalistička partija, a u parlament ulazi 156 socijalističkih poslanika. Radnički pokret jača, sve učestaliji su štrajkovi, protesti i okupacije fabrika što će kulminirati u takozvanom Biennio rosso (crvenom dvogodištu) 1919-1920. Vladajuća klasa, sa jedne strane osokoljena “ratnim uspesima”, a sa druge strane ugrožena sve većim nezadovoljstvom u narodu kao i radničkim samoorganizovanjem, bila je odlučna u tome da zada smrtni udarac bilo kakvim revolucionarnim pomeranjima “od dole”. Saveznika je našla u fašističkim redovima.

1. Fašizam kao treći put (terza via)

 

 Već u prvim proglasima u kojima Benito Musolini najavljuje osnivanje nove političke formacije uočava se pokušaj pozicioniranja izvan postojećeg horizonta, predstavljajući se kao nešto radikalno novo, “ni levo ni desno”. Drugim rečima, fašizam se od svojih najranijih koraka smešta u prostor koji možemo nazvati “prostor trećeg” kojim se želi prevazići politički binarizam levo-desno. Tako u proglasu koji poziva na osnivanje fašističke proto-organizacije Borbeni savezi (Fasci di combattimento) možemo čitati ove Musolijeve reči: “23. marta stvorićemo “antipartiju” odnosno nastaće Borbeni savezi koji će se postaviti nasuprot dve opasnosti: opasnost nazadnjaštva na desnici i destruktivna opasnost levice” (Popolo d’Italia, 9. mart 1919). Militantna želja da se ukinu tradicionalne političke strukture jasno je izražena terminom “antipartija” kojim se ne aludira samo na stranački oblik organizovanja političke volje nego na celokupan građanski parlamentarni sistem. Zato u nužnosti da se političko delovanje formuliše kao pokret i antipartija leži još jedan krajnji cilj: zadobiti “autentičnije” polje politike, van buržoaskih formi organizovanja, artikulišući postojeće socijalno nezadovoljstvo i krizu u smeru tzv. “trećeg puta”: ni kapitalizam ni socijalizam.

I zaista 23. marta na trgu San Sepolkro u Milanu u prostorijama koje je ustupio predsednik Saveza industrijalaca (inače finansijer Musolinijevog lista Popolo d’Italia) osnovana je nova organizacija najavljujući totalno prevrednovanje i revolucionisanje političkog života. Skup je okupio osim ratnih boraca mnoge sindikaliste, radikalne socijaliste, republikance, futuriste, avangardne umetnike i anarhiste. Pa tako futurista Marineti pred okupljenima drži govor protiv monarhije, papstva i parlamenta zahtevajući slobodnije i modernije oblike vlasti. Program sa San Sepolkra, prva ideološka formulacija Musolinijevih ideja, objavljen je na stranicama lista Popolo d’Italia odmah dan nakon osnivanja Borbenih saveza[2]. Ono što je potrebno uočiti u tom programskom tekstu jeste ocrtavanje heterogenog subjekta-adresata kome se Musolinijeva ideologija obraća, ili bolje rečeno kojeg tek konstituiše kao ideološki subjekt. Prvo, on se obraća poginulim vojnicima u ratu, potom svim borcima i “sinovima Italije” koji su stali u odbranu otadžbine. Za njega su oni “najbolja Italija”, ona koja je htela, izvojevala i dobila rat, i iz koje treba da nastane nova upravljačka klasa. Diskurs koji se time širi već je otvoreno otadžbinsko-nacionalistički ne krijući teritorijalne pretenzije i ode samom ratu[3]. U istom programu iznose se zatim i anti-imperijalistički stavovi i osuda čak i eventualnog italijanskog imperijalizma koji bi išao na štetu drugih naroda. Tim povodom Musolini uvodi pojam “proleterske nacije”[4] i upozorava da bi Društvo naroda moglo biti podvala “bogatih nacija protiv proleterskih nacija”. Naposletku apeluje se na socijalističku levicu, odnosno na “kolege” iz Socijalističke partije koji su žigosani kao “neutralisti”, a to su svi oni koji su bili protiv ulaska Italije u svetski rat i masovni pokolj. Zapravo, krajnji adresat Musolinijevog programa jeste proletarijat. Pritom se ciljevi ne kriju: “Želimo da budemo aktivna manjina, želimo da odvojimo zvaničnu Socijalističku partiju od proletarijata, ali ako buržoazija misli da će u nama naći gromobrane, vara se”[5]. Odvojiti partiju od proletarijata jeste dakle politički zahvat sa namerom da se levim snagama oduzme društvenu baza kako bi se zadobio pristanak radnih masa, tradicionalnih glasača socijalističke partije. Ovaj mehanizam shvatiće Gramši i pisati o tome: fašizam je preventivna revolucija vladajućih vlasničkih klasa koje u strahu od proleterske revolucije zahtevaju “obnovu” i “izgradnju”. U ranim 20-tim godinama Gramši će u fašizmu videti prvenstveno organski izraz sitne buržoazije koja, kako bi se zaštitila i održala u situaciji velikih ekonomskih promena, u savezu sa agrarnim posednicima i finansijskim kapitalom bira vanparlamentarni put[6] zaobilazeći institucije buržoaske države i militarizujući se (nasilničke terorističke akcije, skvadrizam i sl.): “Sitna buržoazija, čak i u ovom svom poslednjem političkom otelotvorenju fašizma definitivno se pokazala u svojoj pravoj prirodi sluškinje kapitalizma i zemljoposedništva, agent kontrarevolucije”[7]. Na neki način i sama logika “ni levo ni desno” kao i ideologija “nove sinteze” i “trećeg puta”, s one strane i kapitalizma i socijalizma, koju će usvojiti fašistički pokret odgovara dvostrukom strahu i nepoverenju sitne buržoazije kako prema krupnom kapitalu tako i prema proletarijatu. Kasnije u Zatvorskim sveskama fašizam za Gramšija neće biti samo italijanski fenomen koji svoje korene ima u nedovršenosti nacionalnog ujedinjenja i Rizorđimenta (još jedna pasivna revolucija), nego i međunarodna istorijska faza, reakcija na organsku krizu kapitalizma u prelasku na masovno industrijsko društvo i novi način proizvodnje (amerikanizam i fordizam) koji zahteva novo prestrojavanje vladajućih slojeva tako da se stari odnosi moći i socijalna hijerarhija ne poremete. Fašistički korporativizam sa svojom idejom “klasne kolaboracije” umesto klasne borbe bio je upravo ona ekonomska “inovacija” koja je samo ojačala postojeće monopole. U svemu tome entitet “nacija” koji se uzima kao vrednost po sebi igra presudnu ulogu u homogenizaciji političkog polja i brisanja društvenog antagonizma: “Mi objavljujemo rat socijalizmu, ne zato što je socijalistički, nego zato što je suprotan naciji […] zvanična italijanska socijalistička partija je bila izrazito reakcionarna, apsolutno konzervativna, i da je njena teza trijumfovala danas za nas ne bi bilo mogućnosti života u svetu”[8]. Mnogi fašistički aktivisti sa druge strane neće kriti svoje oduševljenje likom Lenjina i njegovom političkom rešenošću da se razračuna sa buržoaskom državom (naglasak je doduše uvek na buržoaziji, a manje na kapitalizmu) te će se i sam Musolini nazivati “Lenjinom sa druge obale”. Međutim prenošenje “sovjetskog iskustva” i boljševičko rešenje za fašiste će biti upravo ono što valja izbeći po svaku cenu, jer je – kako čitamo gore – u suprotnosti sa duhom italijanske nacije. Rani fašizam dakle pokušava da se nametne kao autentično italijanska revolucija, izvorna avangarda koja će na talasu ratnih iskustava sa istom borbenošću obnoviti naciju i iznutra. Ne iznenađuje onda da je poslednja reč u Musolinijevom sanselpokrističkom programu upravo “avangarda”: “Mi nismo statični, dinamični smo i želimo da zauzemo naše mesto koje uvek mora biti avangardno”.

Osim borbeno avangardnog duha fašističke vođe tog doba veličaju relativizam i antidogmatizam: “Mi ne verujemo u dogmatske programe, u onu vrstu čvrstih okvira koji bi trebalo da sadrže i žrtvuju promenljivu, nijansiranu i složenu stvarnost […] Dopuštamo sebi taj luksuz da budemo aristokrate i demokrate, konzervativci i naprednjaci, reakcionari i revolucionari, legalisti i ilegalisti, u zavisnosti od okolnosti vremena mesta i okruženja, u jednoj reči ‘istorije’ u kojoj smo prinuđeni da živimo i delujemo”[9]. Neka vrsta catch-all inkluzivnosti kojoj naginje logika pozicioniranja “ni-ni”, “ni levo ni desno”, ne može se tumačiti samo kao oportunizam. Biti “i reakcionar i revolucionar” je ono što Umberto Eko u svom tekstu o Ur-fašizmu naziva totalitarizam fuzzy, neka vrsta otvorene kontradiktorne kombinatorike različitih ideoloških elemenata u zatvoreni sistem; tom sistemu možemo dodavati ili oduzimati pojedinačne elemente, a da on ipak u celini ostane fašizam. Tako fašizmu možemo oduzeti imperijalizam, ili mu dodati antikapitalizam, no on i dalje ostaje neka forma fašizma. U tom specifičnom sinkretizmu zajedno mogu opstajati i tradicionalizam i modernizam, tehnološki racionalizam i misticizam, nacionalizam i kult Rima, crkva i laicizam, monarhija i republika, kapitalizam i socijalizam, zaštita privatne svojine i prava radnika itd. U svakom slučaju čitav fašistički sinkretizam mogao bi se označiti idejom “nove sinteze”. Na koji način je ta sinteza u stvari iluzorno prevladavanje postojećeg, dakle sinteza koja se ne oslanja na antagonizam nego ga pacifikuje, neutralizira upravo kombinatorikom sa raznim opozitnim elementima, zanimljivo je teorijsko pitanje koje ćemo ostaviti po strani. Bilo bi pogrešno videti u fašizmu izraz puke konfuzije ili čak iracionalizma, kako se često misli i na šta nije imun ni pomenuti Ekov tekst. Ispod površine sinkretizma otkriva se zapravo dinamička logika vladajuće klase koja reaguje na krizu sopstvenog hegemonog legitimiteta u istorijskoj fazi prelaska na novi tip proizvodnje.

            Nakon programa sa San Sepolkra juna meseca iste godine na stranicama Popolo d’Italia izlazi i Manifest nove fašističke organizacije koji u nekoliko crta artikuliše programske ciljeve. Manifest je najavljen kao “revolucionaran, antidogmatski i antidemagoški”, “snažno inovativan”. U osnovi njime se nastavlja ideologija “trećeg puta” kombinujući nacionalističke, socijalističke i republikansko-laičke elemente. Pa se tako zahteva opšte pravo glasa i puno pravo za žene da biraju i da budu birane, ukidanje Senata kao prevaziđene institucije, zatim donošenje zakona koji uvodi osmočasovni radni dan, uvođenje minimalne nadnice, participacija radnika u upravljanju fabrikama, obaveza zemljoposednika da obrađuju zemlju, u protivnom zemlja bi se predala seljačkim zadrugama, snažno oporezivanje kapitala koje ima oblik “parcijalne eksproprijacije” svih bogatstava, zaplena 85% ratnog profita itd.[10]. Međutim, šta je problem sa ovim zahtevima i da li je skandalozno složiti se sa njima? Problem ne leži u pojedinačnim zahtevima koliko u samom okviru u kojem se smeštaju singularni ciljevi, odnosno u karakteru, možemo reći, glavnog označitelja koji struktuira ideološko polje svih zahteva. Taj označitelj može biti nacija odnosno otadžbina uzdignuta na nivo nečeg svetog, kao hipostazirani esencijalistički entitet koji neutrališe društvene sukobe i nejednakosti. Ovo centriranje nacije najbolje mogu ilustrovati reči Marinetija koji u svom tekstu iz 1919. pod naslovom S one strane komunizma piše: “otadžbina je vrhovni produžetak pojedinca, ili bolje rečeno, najveći pojedinac sposoban dugo da živi, da upravlja i vlada i brani sve delove svoga tela”[11]. Da je smisao ovog “nacionalnog organizma” u stvari neutralizacija društvene konfliktualnosti i klasne borbe vidi se odmah iz reči koji slede: “lažna je podela na proletarijat i buržoaziju. Ne postoji buržoazija koja je sva trula i na samrti, niti proletarijat koji je sav zdrav i snažan. Postoje siromašni i bogati; siromašni zbog nesreće, bolesti, nesposobnosti, poštenja; bogataši zbog prevare, lukavstva, škrtosti, veštine; eksploatisani i eksploatatori; glupi i bogati, pretvorni i iskreni, takozvani bogati buržuji koji rade više od radnika; radnici koji rade što je manje moguće; spori i brzi, pobednički i pobeđeni. Besmisleno je nazivati trulom i samrtničkom buržoazijom onu izvanrednu masu mladih pametnih i vrednih sitnosopstvenika: studenti, nameštenici, poljoprivrednici, trgovci, industrijalci, inženjeri, notari, advokati itd”. Ovaj futuristički tekst dobro izražava rano fašističku ideju da se odlučno ''raskine sa svim ideologijama'' kao i da širi slojevi gradske i seoske buržoazije dobiju svoj politički izraz.

            Musolinijev fašizam se dakle svojim prvim programskim smernicama profiliše kao superiorni treći put koji stoji iznad postojeće polarizacije na konzervativce i socijaliste, homogenizujući političko polje u jednom novom ''mi'', militantnom i borbenom; klasna borba se zamenjuje idejom rata, odnosno revolucija se percipira kao rat na unutrašnjem planu. Taj prvi program fašisti su uzimali ne toliko kao koherentnu ideološku celinu koliko kao pragmatični plan za akciju, platformu na kojoj se mogu mobilisati mnoge društvene snage. Ali ipak u tom kratkom periodu između 1919-1920. kada je pokret bio zaista nevažan i brojčano minoran ''socijalna'' komponenta programa ipak je odnosila blagu prevagu u odnosu na ''nacionalnu'' komponentu. Pritom je vrlo zanimljiv, i danas potisnut podatak, da je Komunistička partija Italije 1936. objavila jedan proglas pod naslovom Za spas Italije i pomirenje italijanskog naroda[12] u kojem se obraća ''braći u crnim košuljama'' polazeći od toga da fašistički program iz 1919. nije ostvaren. Stoga se poručuje: ''Fašisti stare garde! Mladi fašisti! Mi komunisti prisvajamo fašistički program iz 1919. kao program mira, slobode, odbrane interesa radnika i kažemo vam: borimo se zajedno za ostvarenje tog programa''. Ne bez jasne propagandističke note čime se pokušava zadobiti hegemonija u bazi[13] i pridobiti nazad radnike koji su pristali uz fašizam, ovaj apel nastoji da ubaci jabuku razdora među same fašiste tvrdnjom da su same njihove izvorne ideje izigrane. Naravno, pritom se prećutkuje da ''izvorne ideje'' nisu bile samo one sa kojima bi se složio svaki komunista tog doba. Zato se glavni neprijatelj prepoznaje u kapitalizmu (pritom opet prećutkujući veze između kapitalizma i fašizma) a poneki stavovi mogu i da iznenade: ''Fašistički radniče, mi ti pružamo ruku jer sa tobom želimo izgraditi Italiju Rada. Vreme je da uzmemo batinu protiv kapitalista […] mi ne želimo više da obaramo fašizam''. Bez obzira što je ''izvorni'' program naglasak stavljao na socijalno emancipatorske ciljeve (na šta komunisti u svom proglasu i skreću pažnju), a koji i danas zvuče kao da dolaze sa druge strane, ne treba zaboraviti da se isti taj program završava tipično fašističkim gestom konzervativne dijalektike i praznog sinkretizma, odnosno idejom da je potrebno uspostaviti sintezu između nacionalnog i klasnog: ''Milioni radnika koji će se vratiti brazdama na poljima, nakon što su bili u brazdama šančeva, ostvariće sintezu antiteze: klase i nacije''[14].

Međutim sve to nije ometalo fašiste da odmah po osvajanju vlasti započnu ekonomsku politiku u duhu liberalizma. Ne treba zaboraviti da u tim godinama i budući britanski premijer Vinston Čerčil ne skriva svoje oduševljenje Musolinijem i naziva ga najvećim zakonodavcem među živima priznajući da ''kad bih bio Italijan ponosno bih obukao crnu košulju. Potpuno sam za fašizam u Italiji''[15]. U ranim 20tim godinama, tačnije u prve 4 godine fašističke vlade, pospešivala se preduzetnička konkurencija, smanjivani su porezi na dobit, ukinut je porez na imovinu, javna potrošnja pada sa 35% na 15% BDP-a, a što se privatizacija tiče privatizovana je čak i državna kovnica novca. I sam Musolini u svom prvom govoru kao poslanik 1921. izjavljuje bez rezervi: ''Država je kao džin Brijarej koji ima sto ruku. Ja mislim da treba amputirati 95, odnosno treba svesti državu na njen čisto pravni i politički izraz. Nek nam država da policiju koja bi čuvala čestite ljude od hulja, dobro organizovano pravosuđe, vojsku spremnu na sve eventualnosti spoljne politike usaglašene sa nacionalnim interesima. Sve ostalo, a ne isključujem ni srednju školu, treba da pripadne privatnoj aktivnosti pojedinca.''[16] Tome se mogu dodati i sledeće njegove reči iz 1923: ''Fašistička vlada će dozvoliti punu slobodu privatnog preduzetništva i napustiće svaku intervenciju u privatnu ekonomiju''[17]. Promenu u ekonomskoj politici Italija sprovodi od druge polovine 20tih godina, kada kulminira i antiradnička politika (1927. donosi se Povelja rada, a 1930. uvodi se ''delikt protiv javne ekonomije'' čime se zabranjuju štrajkovi i sindikalno organizovanje, izuzev onog koji je na korporativnoj osnovi). Kako tvrdi Palmiro Toljati u svojim moskovskim predavanjima iz 1935. godine, fašizam nije nastao kao totalitaran, takav je postao, a postao je po njegovom tumačenju totalitaran kada su odlučujući slojevi buržoazije postigli maksimalni stepen ekonomske i političke ujedinjenosti i kada je prevagnuo finansijski kapital[18]. Fašistička doktrina će na kraju najkompletniji izraz naći u korporativizmu koji po rečima sopstvenih kreatora treba da prevlada i kapitalističku i socijalističku državu, uzimajući i od jedne i od druge – reč je opet o novoj sintezi[19]. Koliko je na kraju fašistički korporativizam išao na ruku krupnog kapitala najbolje pokazuje slučaj italijanske autoindustrije Fiat, u privatnom vlasništvu porodice Anjeli, koja je tokom čitavog posleratnog perioda ostala jedan od nosećih stubova italijanskog kapitalizma. U fašističkom periodu, Fiat se širi i otvara dva nova postrojenja u Torinu, Lingoto i Mirafjori, koja i danas predstavljaju simbole italijanskog fordizma. Otvaranje prve montažne trake u Italiji 1922. (iste godine kada ''revolucija crnokošuljaša'' maršira na Rim) biva pozdravljeno usklicima ''Živeo Musolini'', a sam prvi čovek Fiat-a Đovani Anjeli dočekaće Musolinija u crnoj košulji. Prilikom jedne njegove druge posete održaće govor u kojem će podsetiti na ''zlokobne dane'' (aluzija je naravno na masovna zauzimanja fabrika i uvođenje radničkih saveta) koji su prošlost, jer se ''pojavio Musolini, oslobodilac i obnovitelj, i Italija koja nije mogla da umre bila je cela uz njega''[20]. Industrijski kapital znao je kako da vrati dug državi i fašizmu.

2. Fašistoidnost postideološke antipolitike: ''ninizam'' na primeru italijanskog Pokreta 5 Zvezda

Nakon analize istorijskog fašizma, gde smo pokušali da skrenemo pažnju na njegove najranije forme vezane za Italiju u godinama odmah posle Prvog svetskog rata, upustićemo se sada u one relativno nove, savremene i aktuelne pojave koje nas stavljaju pred sledeća pitanja: na koji način logika, koju sa Rolan Bartom možemo nazvati ''ninizam'', dakle ''ni levo ni desno'', ''ni ovo ni ono nego nešto drugo ili treće'', preživljava i u nekim novonastalim političkim formacijama i pojavama? I da li takve pojave mogu da se okarakterišu kao tendencijski fašističke ili fašistoidne, premda ne smeju da se redukuju na istorijske forme samog fašizma? Naravno, da bismo odgovorili na ova pitanja moramo da izvedemo analogiju između ''starih'' i ''novih formi'' poštujući ipak njihove različite kontekste i istorijske određenosti. Savremena situacija nas svakako postavlja pred nove nedoumice i poteškoće. Jedna od tih poteškoća leži u samoj mogućnosti da u našem istorijskom trenutku uočimo drugačije i nove fašistoidne prakse, i tamo gde ih možda i ne očekujemo, tako da to ne bude obično prepoznavanje ''već viđenog'' upadajući u priču o ''povratku starih snaga'' i tome slično. Trebalo bi možda početi od generalizacije samog stanja u kojem se danas nalaze antikapitalističke prakse.

Fragmentarnost različitih borbi, koje nemaju nužno eksplicitan predznak antikapitalističke, ali predstavljaju pokušaje otpora kapitalističkoj agresiji na društvo, i partikalurni zahtevi za koje se te istance otpora zalažu stvaraju heterogeni lanac koji je teško ujediniti u jedinstveni politički front. Već je opšte mesto da danas postmoderna, postemancipativna fragmentacija i partikularizacija različitih socijalnih aktivizama, sa jedne strane, dovodi do razmnožavanja heterogenih instanci borbe, dok sa druge razmekšava i slabi univerzalni horizont solidarnosti na kojem bi se te instance pojavile udružene. Pitanje artikulacije tog heterogenog ulančavanja različitih tačaka otpora je globalno pitanje, ali pojedine zemlje poput Italije u tom smislu predstavljaju teren na kojem određeni fenomeni kao da se profilišu brže i jasnije. U zadnjih nekoliko godina italijansko društvo je upoznalo mnoge pokrete koji su se ustali protiv logike kapitala i privatizacije zajedničkih dobara. Na prvom mestu to je autonomni pokret NO-Tav[21] koji već više od deceniju u alpskoj dolini Val di Suza na granici sa Francuskom sprečava izgradnju brze pruge Torino-Lion – ogromna investicija koja osim što predstavlja prostor za velike profite i korupciju na štetu okoline (područje Alpa) i ljudskih života, pokušava da realizuje nepotreban skup projekat uspostavljanja brze vozne linije, za koju ionako običan svet neće imati novaca da koristi (ali chi se ne frega, rekli bi cinici). Zatim na delu je bio i uspešan pokret protiv privatizacije javnih vodovoda koji je 2011. izneo veliku pobedu na referendumu (95% protiv); aktivni su bili studentski protesti protiv univerzitetske reforme ministarke Đelmini, potom različiti pokreti koji su poput Teatra Valle zauzeli javne prostore namenjene privatizaciji itd. Međutim, od svih ovih raznih punktova otpora No-Tav i pokret protiv privatizacije vodosnabdevanja mogu se uzeti kao paradigma – prvi kao paradigma istrajne lokalne borbe, a drugi kao paradigma uspešnog građanskog mobilisanja na antikapitalističkoj platformi. Ali ono što nijedna politička snaga u Italiji nije uspela da izvede jeste da ujedini ove različite borbe u jedan jedinstven društveni antikapitalistički program. Upravo u tom svetlu treba posmatrati fenomen Pokreta 5 zvezda (Movimento 5 Stelle) na čelu sa italijanskim komičarem Bepe Grilom koji je za samo nekoliko godina izveo pravi zemljotres mobilišući raznovrsne antisistemske potencijale, stvorivši pokret i na kraju ušavši u parlament kao treća politička snaga po broju poslanika. Međutim Grilov politički uspeh je istovremeno i neuspeh realnih antikapitalističkih alternativa, zato što se njegov pokret bez obzira na emancipativnost pojedinačnih ciljeva po svom duhu delovanja otkriva kao izrazito konzervativan i prokapitalistički.

            Samo ime pokreta (''pet zvezda'') aludira na pet ključnih dobara od opšteg interesa u čiju zaštitu treba ustati (voda, okolina, prevoz, društveni razvoj, energija). Međutim, na koji način ovaj novi politički pokret na italijanskoj sceni popunjava upražnjeni i neartikulisani prostor borbe za zajednička dobra? Kratka analiza pokreta pružiće nam njegovu strukturu u osnovnim crtama, što će nam pomoći da izvučemo analogije sa onim što se u Italiji dešavalo neposredno posle Prvog svetskog rata. Naravno, nije cilj da u duhu banalnog etiketiranja i jalove polemizacije označimo Pokret Pet zvezda kao fašistički niti da povlačimo jednostavne analogije. Stara forma italijanskog fašizma je ona koju treba posmatrati u kontekstu 20tih godina prošloga veka, međutim iako su konteksti različiti treba videti na koji način i antisistemski pokret Pet zvezda zauzima isti položaj (ni levo ni desno), igra istu ulogu u ''antikapitalističkom'' polju (na način da kapitalizmu ostaje veran) te naposletku odgovara istim strukturnim determinacijama koje su stvorile uslove za tradicionalni istorijski fašizam.

            U svom osnivačkom aktu, značajno nazvanom Antistatut, Pokret 5 Zvezda se definiše kao ''neudruženje'' koje sedište ima na internetu odnosno na personalnom sajtu i blogu vođe Bepe Grila. Iako se ne specifikuje šta se to pod ''neudruženjem'' podrazumeva, u nastavku je Pokret 5 Zvezda definisan kao ''platforma i prenosnik suočavanja i savetovanja'', dakle, neka vrsta neformalnog susreta i casual diskusije po ugledu na internet forume. Zato je za Pokret 5 Zvezda članstvo u pokretu, odnosno u ''neudruženju'', organizovano prema modelu pravljenja naloga i log in-a na bilo koji forum (svako može postati član pokreta kao što svako može učestvovati na forumu). Namera je sledeća: zasnovati političko organizovanje na principu nehijerarhijske mreže, horizontalnog odlučivanja, difuzne participacije, pluralnosti i forumske diskusije, ''organizujući i strukturirajući se putem internet mreže kojoj se priznaje centralna uloga u fazi pristupanja pokretu, savetovanju, većanju, odlučivanju i izboru''[22]. Videli smo da su i prvobitne organizacione forme fašizma šireći raspoloženje avangardnosti i inovativnosti odbijale da se definišu kao partija ili stranka. ''Antipartija bi obeležila kraj bandi, klijentele, svakog dvoličnog interesa i svakog sramnog političkog cilja […] Antipartija, odnosno ideja antipartije, je očigledno rođena sa propašću programskih ideja i partija u ratnom okruženju […] Danas su potrebni ne partijski ljudi nego ljudi prikladni za front ekonomije i rada. Ne oratori nego stručnjaci''[23]. Sa ovim izjavama objavljenim u Musolinijevom časopisu 1919. danas bi se složili mnogi neoliberali tehnokrate, promoteri kraja ideologija, ali i poneki radikalni avangardisti ili anti-establišmentski i anti-korupcionaški pokreti. Tako i Pokret 5 zvezda naglašava da nije ''partija i nema nameru da to i postane u budućnosti. On želi biti svedok mogućnosti da se realizuje delotvorna i uspešna razmena mišljenja i demokratskog sučeljavanja izvan asocijacijskih i partijskih veza i bez posredovanja upravnih i predstavničkih organizama, priznajući celini korisnika Mreže ulogu u upravljanju i smer koji se obično pripisuje malobrojnima''[24]. Međutim ovaj mrežni antioligarhijski demokratizam se prikazuje u drugačijem svetlu ako uzmemo u obzir druge odredbe Antistatuta u kojima se naglašava da je sajt i blog, preko kojeg funkcioniše celokupna participacija unutar pokreta, vlasništvo samog Bepe Grila koji je time nosilac autorskih prava na znak i simbole pokreta. Dakle pompezno najavljeno slobodno ''neudruženje'' građana na mreži otkriva se kao privatno vlasništvo jednog čoveka koji samim tim ima i pravo autorizacije u slučaju spora ili na primer izbacivanja nekog člana-korisnika. Svako može učestvovati ''samo jednim klikom'' na mreži kao njen korisnik i učesnik, ali na kraju sve što se nađe na mreži vlasništvo je vlasnika sajta koji je time i vođa ''anti-partije''.

            Ideja da se bude izvan dihotomije levica-desnica jedno je od ključnih mesta putem kojeg se Pokret 5 Zvezda i njen lider Bepe Grilo predstavljaju: pokret ''nije politička stranka niti ima nameru to da postane u budućnosti. Ne ideologije levice i desnice, nego ideje''[25]. Sam Grilo kaže da pokret nije ''ni levi ni desni'' jer se obraća Italijanima[26] kao takvima. Težište je na idealiziranom ''poštenom građaninu'' kao subjektu eventualne društvene promene. Čitava (a)politička naracija Pokreta Pet zvezda temelji se na prostoj dihotomiji na ''nas'' i ''one''. ''Oni'' su prepoznati kao korumpirana kasta, kompletna politička elita na vlasti, bankari, multinacionalne kompanije, menadžeri, paraziti i lopovi, a ''mi'' – pa to je pošten narod i obični građani, žrtve sistema. Ovakva populistička polarizacija u stvari nije namerena da ukaže na unutrašnje kontradikcije u društvu, na različite međusobno sukobljene klasne interese, nego projektuje spoljnjeg neprijatelja, što više neodređenog (''kasta''), nasuprot kojem stoji narod-žrtva. Stoga, kako tvrdi italijanski psihoanalitičar Masimo Rekalkati, ono što pokreće Grila i njegov pokret jeste određen ''fantazam čistote'': stajati nasuprot čitave korumpirane i klijentilisičke partokratije (što samo po sebi jeste ispravna dijagnoza) doživljava se kao biti apsolutno različit, ''čistih ruku'', spreman na radikalan raskid sa svim prethodećim. Osnovni zadatak je onda izabrati ''poštene ljude'', neukaljane i drugačije, koji će bez ideoloških tenzija i pristrasnosti vladati Italijom. Koliko je ova naizgled antisistemska i radikalna retorika u stvari srodna dominantno ekspertsko-neoliberalno-menadžerskoj naraciji gde društvom treba da upravljaju stručna i školovana lica i neutralni eksperti, jasno je iz same postavke stvari: apeluje se i na stručne kvalifikacije, vanstranačku ekspertizu i slično, a pogotovo na moralni karakter budućih upravljača, sa obaveznim dodatkom da oni budu ''van politike''. Pošto živimo u brutalno kapitalističkom svetu geslo ''van politike'' ne znači ništa drugo nego ostati ''unutar'' dominantnog ekonomskog modela. Na taj način se povika protiv celokupne privilegovane finansijsko-državne kaste pretvara u njenu zamenu ''efikasnijim'' ili ''poštenijim'', ''običnijim'' antipolitičkim izvršiocima radova. Tako se deklarativno antisistemski pokret pokazuje kao opozicija koja učvršćuje i osnažuje sistem. A odrednica ''ni levo ni desno'' znači neku vrstu antisistemske pozicioniranosti u centru samog sistema. Potrebno je samo proizvesti fiktivnog neprijatelja, a apstraktne mehanizme moći i eksploatacije redukovati i locirati u nekoj spoljašnjoj opskurnoj figuri, koja ovog puta ne mora da ima drugačiju boju kože ili drugog boga kojem se moli.

            Ako se pogleda izborni program Pokreta 5 Zvezda iz 2013. videćemo da se on sastoji od catch-all kompilacije različitih emancipatorskih i konzervativnih ciljeva. Veliki je naglasak na ambijentalnim pitanjima, uvođenju alternativnih izvora energije, zahteva se politika štedljive i racionalne upotrebe ''prirodnih resursa'', tzv. green economy. U tom duhu garantuje se i zajedničkost mnogih dobara poput vodosnabdevanja i snabdevanja energijom, borba protiv privatizacije prirodnih bogatstava i sl. Zatim traži se svima dostupno i javno školovanje i zdravstvena zaštita, javni prevoz, obezbeđeni minimalni dohodak građana, povećanje penzija. Pritom i par popularnih mera kojima se atakuje na privilegije političke klase (smanjenje poslaničkih plata, ukidanje raznih dopunskih privilegija za političare, sprečavanje gomilanja funkcija i slično) ističu se s namerom da se pokret predstavi kao odlučan i radikalan rez sa ''starom politikom''. Slično prvom programu i manifestu Musolinijevog fašističkog pokreta, nije suma pojedinačnih emancipatorskih i progresivnih elemenata (kao spisak lepih želja) ono što onda određuje istinsku radikalnost politike. Potrebno je videti koji su tu strukturni označitelji koji određuju ideološke pretpostavke neke političke opcije, a pre svega ideološke okvire njene političke prakse. No za početak dovoljno je videti i neke druge pojedinačne zahteve: na primer, Pokret 5 zvezda zahteva odvajanje više budžetskih sredstava za policiju i vojsku, kontrolu nacionalnih granica i anti-imigrantsku politiku, protivljenje ius soli (zapravo protivljenje dobijanju državljanstva za potomke imigranata koji su rođeni na teritoriji Italije[27]). No protivljenje univerzalnom pravu na državljanstvo svih rođenih na teritoriji Italije, bez obzira na etničko ili rasno poreklo, sa druge strane ih ne sprečava da predlože tzv. ''digitalno državljanstvo'' – besplatan i svima garantovan pristup internetu. Idolatrijski odnos prema internet mediju kao nosiocu demokratije, otvorenosti i pluralizma, kako je već primećeno[28], graniči se sa gotovo animističkom verom u to da sama participacija na društvenoj mreži na neki način legitimiše sve ono što se na njoj odluči (građanin=korisnik mreže). Koliko retorika digitalne ''inovacije'' može da zanese njene aktere dokazuje i izjava Bepe Grila da sindikate treba ukinuti jer su stara struktura, isto kao i stranke[29]. Cilj je po rečima lidera Pokreta osvojiti stoprocentnu većinu kako bi se ukinule stranke, tako da građani direktno postanu država[30]; sindikati će biti nepotrebni jer će preduzeća pripadati radnicima. Možemo zaključiti da ovaj anarho-utopijski delirijum neposrednosti i direktnog vršenja vlasti, koji za svoj jedini medijum uzima internet mrežu, a za svoju centralnu figuru nepatvorenog i čistog građanina, želi da ukine bilo kakvu posredničku strukturu. Iako je istina da su se posredničke strukture otuđile, kao i sam predstavnički sistem vlasti, delirijum neposrednosti u stvari vodi u a-političku diktaturu ''najboljih'', ili kako se to predstavlja u moralističkom ključu, ''najpoštenijih'', ili ''najinformisanijih''[31]. Nije daleko od onoga što je tražio futurista-fašista Marineti u citiranom tekstu, a to je najveći mogući broj herojskih građana, dodajući: ''Želimo tehničku vladu bez parlamenta, podstaknutu savetom ili podstrekačkim telom mladih''[32]. Herojski kreativni građanin futurizma i pošteni samosvesni, informisani građanin naše ere su dakle dve različite ideološke figure koje se ipak podudaraju u jednome: depolitizacija realnih društvenih snaga koje bi se mogle konstituisati kao subjekt revolucije.

            Jedno od osetljivih tačaka na kojima se pokazuje reakcionarna priroda Pokreta 5 Zvezda jeste pitanje imigranata. Zalaganje za kontrolu ulaska imigranata na teritoriju neke države obično je drugo ime za disciplinovanje jeftine radne snage bez ulaska u uzroke njihove primoranosti da rizikuju život kako bi se dokopali evropskog kopna, kao i bez kritike sistema koji od tih ljudi čini robove ili ih primorava na kriminalne radnje i ilegalnost. Tako su mnogi predstavnici Grilovog pokreta zalažu za ''kontrolu'' granica, zaštitu nacionalne suverenosti, i to ne bez izvesnih rasističkih ili kriptofašističkih ispada. I samo pitanje istorijskog fašizma u Musolinijevom izdanju vrlo često nailazi na ambivalentne iskaze[33] među članovima Pokreta, a jedna od njihovih poslanica je izjavila kako je fašizam, pre nego što se izrodio (?!), pokazivao smisao za nacionalnu zajednicu, veliko poštovanje za državu i zaštitu porodice[34]. Simpatije prema ranom istorijskom fašizmu ne treba stoga uzeti kao izraz subjektivnih sklonosti, nego simptom podudarnosti vrlo sličnih političkih formi u različitim istorijskim kontekstima. Te forme, kao što smo videli, vole da se deklarišu kao ''ni levo ni desno'', imaju izraženu autoreferencijalnost i odlikuje ih militantno kontrapozicioniranje ''Nas'' prema svim ostalima, ''Njima''. Na pitanju imigranata moguće je videti kako se utopijska net-democracy i ideje postideološke digitalne ravnopravnosti spajaju sa ksenofobijom, teritorijalizmom i desničarskim diskursom ''bezbednosti''. U jednom od Grilovih komentara sa njegovog bloga se kaže: ''Šta znači Evropa? Divlje migracije nezaposlenih osoba iz jedne u drugu zemlju? Bez poznavanja jezika, bez mogućnosti da budu primljeni? Svakodnevno primam stotine pisama o Romima, to je vulkan, tempirana bomba, i mora se deaktivirati […] Čemu služi vlada koja ne garantuje bezbednost svojim građanima? Oni koji plaćaju tu nebezbednost su najslabiji, starci, ko živi na periferiji, u javnim domovima. Granice otadžbine su nekad bile svete, političari su ih desakralizovali''.[35] Pseudo-levičarsko stajanje na stranu najslabijih i marginalizovanih ovde se zgodno upotrebljava u svrhu re-sakralizacije domovine i zaštite ''sopstvene'' teritorije od invazije drugih. Međutim, još je zanimljiviji fenomen kako anti-imigrantska politika može da se po potrebi preobuče u prividno zaštitničke boje. Grilo tako u jednom komentaru zaključuje da se imigranti eksploatišu, da služe kompanijama, mafiji i državi, politički ih zloupotrebljava i levica i desnica, ali onda poentira: ''Da bi primio nekog u tvoju kuću moraš da raspolažeš resursima za to. Moraš mu dati dostojanstven posao, krevet, sprovesti integraciju. U protivnom moraš da se pitaš da li se igraš sa dinamitom i sa budućnošću svoje nacije''[36]. Poruka je ukratko sledeća: imigranti ne zaslužuju eksploataciju, ali pošto živimo u društvu koje eksploatiše sve, a najviše nas, onda bolje nek se gube iz naše kuće. Ova vrsta ciničnog ''rasizma za tuđe dobro'' u kojem se zaštitnik nacionalne bezbednosti ne predstavlja kao superioran (kao u starim formama fašizma) nego kao žrtva koja za tuđe dobro, a radi svoje zaštite, odlučuje da se zatvori u svoje granice, odličan je primer savremene varijante rasizma. U svakom slučaju još jedan vešt način da se klasna solidarnost među narodima nikad ne sprovede u delo. Pritom se prećutkuju činjenice koliko u stvari domaći kapitalisti i posednici profitiraju od u nekim slučajevima jezive eksploatacije stranaca, prvenstveno u oblasti poljoprivrede[37].

            Kao činjenica koja može da zaokruži sliku o afinitetu[38] između desnice klasičnog oblika i ''novatorskog'' Pokreta 5 zvezda jeste odluka da posle izbora za Evropski parlament Pokret pristupi grupaciji desničarskih, evroskeptičkih i tzv. suverenističkih partija na čijem je čelu britanski političar Najdžel Feridž (Farage). Ova odluka donesena je nakon glasanja članova na blogu. Navodno želja da se Pokret priključi grupaciji Zelenih propala je upravo zbog ovih ''ambivalentnih veza'' sa evropskom desnicom. To koketiranje sa heterogenim grupama kao što su zeleni, konzervativci pa čak i libertarijanci (poput Alternative za Nemačku) govori o snažnoj ideološkoj konfuziji koja na kraju krajeva otkriva jednostavnu formulu: radikalna retorika i autoreferecijalnost + oportunističko podleganje reakcionarnom evroskepticizmu koji se još uvek drži devetnaestovekovnih koncepcija suverenosti.

Mnogi poput kolektiva WU Ming iz Bolonje kao i novinara Đovani Santora tvrde da je funkcija Bepe Grila i njegovog Pokreta 5 Zvezda upravo da simulira nedostajuće alternative. Druge zemlje poput Španije, Grčke, pa i zemlje u našem okruženju, imale su razne pokušaje masovnih protesta protiv mera štednje i neoliberalne ofanzive. U Španiji ti protesti su bili baza iz koje je nastao Podemos, dok je u Grčkoj došlo do formiranja Sirize. S obzirom da Italija, iako u objektivno sličnim ekonomskim problemima, nije imala sličnu masovnu mobilizaciju naroda, zauzimanje trgova i ulične borbe, Bepe Grilo je uspeo da kanališe opšte nezadovoljstvo, istovremeno prisvajajući i predstavljajući se kao zastupnik mnogih lokalnih i partikularnih inicijativa koje smo već pomenuli (No tav, Referendum za vodu). Funkcija Pokreta 5 Zvezda je dakle da neutrališe akumuliranu energiju za promenom u narodu i da je učini bezopasnom tako što će je transformisati u a-političku formu moralne osude pokvarenih i korumpiranih političara i upiranjem prsta u opskurne multinacionalne kompanije koje nam kradu budućnost. Sistemska je potreba da nastane antisistemski pokret koji kako to kažu iz WuMing-a treba da ''rukovodi nedostatkom radikalnih pokreta''. Prostor je upražnjen, potreba za promenom je snažna, dakle svi uslovi za gramšijevsku ''pasivnu revoluciju'' su tu: tražiti korenite promene tako da se što manje zaista promeni. Na primeru Pokreta 5 Zvezda pokušali smo da pokažemo da antiestablišmentski pokret ne znači i antikapitalistički pokret. Uz to postoji opasnost da ovakvi pokreti ''odigraju'' istu ulogu koju je odigrao i fašistički pokret na početku svog razvoja: mobilizacija masovnog nezadovoljstva u smeru koji je saglasan interesima vladajućih odnosa moći. Zato i ne iznenađuje latentni i lateralni revizionizam fašizma, ali ne fašizma iz 30tih godina, nego ranog fašizma o kojem smo imali priliku da govorimo u prvom delu teksta. Međutim, ovakav revizionizam je samo naličje jedne druge pojave, koju bismo mogli okarakterisati doskočicom ''bezvizionizam'', odnosno nedostatak pravih i efektivnih alternativa kapitalizmu i slabost društveno-političke imaginacije da artikuliše viziju istinski drugačije budućnosti.

Umesto zaključka

 

Bilo je istoričara i teoretičara italijanskog fašizma koji su insistirali na tome da se fašizam kao pokret i fašizam kao režim razgraniče. Bez obzira na interpretaciju koja stoji iza te razlike između pokreta i režima ono što se time u svakom slučaju postiže jeste stavljanje u prvi plan procesa koji se zaista dogodio 20tih godina 20-tog veka u Italiji: fašizam je nastao kao prevratnički revolucionarno inspirisan pokret, došavši na vlast kombinacijom nasilja i kompromisa sa tradicionalnom političkom klasom koja je smatrala da može da ''iskontroliše'' fašiste dok liberalno-parlamentarna država ne izađe iz krize, dok se ne podigne na noge i ne zadobije podršku u masama. Ovo je bio stav mnogih istaknutih italijanskih konzervativnih liberala, na početku bliskih fašizmu a potom predvodnika antifašističke struje, poput filozofa Benedeta Kročea koji je fašizam smatrao za prelaznu fazu u restauraciji strogog liberalnog režima. Međutim umesto pacifikacije i legalizacije fašizma, odnosno njegove integracije u postojeći društveni sistem, ono što se zapravo dogodilo vremenom jeste fašizacija čitavog pravnog i političkog sistema kao i njegove upravljačke klase; na kraju fašizam je u roku od samo nekoliko godina uspostavio apsolutnu moć u državi i ideološku dominaciju, ukidajući čak i neprikosnovene liberalne institucije (višepartijski sistem, izbori itd). U svakom slučaju, ovaj prelaz koji je omogućio fašističkom pokretu da od minorne i marginalne grupe militantnih nacionalista i revolucionarnih sindikalista, koji na izborima 1919. nisu čak ni ušli u parlament, za samo par godina potpuno preuzme državu i uspostavi totalitarni režim govori o samom karakteru liberalnog državnog aparata. Fašizam se na neki način pojavio kao državni aparat ''u rezervi'' čija je misija bila da održi funkcije države i državnu kontrolu u trenutku kada je tradicionalni sistem u krizi izgubio svoju legitimnost. To što je fašizam od pokreta postao totalitarni režim nije dakle nikakvo izopačenje ili negacija koja je liberalno-kapitalističkom sistemu došla izvana kao ''moralna bolest'', ''anomalija'' ili ''nedostatak pravih vrednosti'', nego je negacija imanentna samom tom sistemu. O toj ''supstitutivnoj'' funkciji fašizma najslikovitije govore primeri iz perioda 1919-1920 (Crveno dvogodište) i generalnih radničkih štrajkova, kada su se fašisti organizovali u dobrovoljačke grupe (tzv. ''antiboljševičke lige'') kako bi zamenjivali javne službenike na njihovim poslovima za vreme štrajka i na taj način omogućili normalno funkcionisanje javnih službi. Pritom nikako ne treba zaboraviti kontekst u kojem fašizam nastaje i širi se: porazni ishod radničkih preuzimanja fabrika i masovno razočarenje među proletarijatom, velikim delom i zbog politike socijalističke partije koja je izabrala reformističko-kompromisni put, omogućio je kapitalu da krene u ofanzivu. Šansa je prokockana, a nade su ostale neispunjene[39].

Međutim iako je nastao kao ideologija urbane srednje klase fašizam se ne može tumačiti samo kao izraz straha od proletarizacije ili osiromašenja integrisanih slojeva koji sve teže održavaju svoj status. Isto tako fašizam je našao podršku u novonastajućim slojevima u usponu, obogaćenim zemljoposednicima koji su iz nepoverenja prema tradicionalnoj klasi zahtevali novi politički izraz i novi status, i naravno nove uslove za oplođavanje kapitala. O tome govori i Toljati kada navodi da je posle prvog svetskog rata u Italiji porastao broj malih i srednjih zemljoposednika. Drugim rečima određeni stratum seljačkog stanovništa se obogatio kupovinom zemlje i želeo je da konsoliduje i eventualno proširi svoje novo bogatstvo. Fašizam se oslanjao i na ovaj sloj seljaštva koji se tako udaljio od eventualnog savezništva sa proletarijatom. Na taj način jedan od primarnih ciljeva fašista bio je da se po svaku cenu spreči samoorganizovanje seljaštva i agrarna revolucija. Pritom treba podsetiti da su upravo ti velikoposednici ulagali velika sredstva i finansijski pomagali skvadrizam kako bi se širio teror, napadale radničke organizacije, sindikati, zadruge i slično. Drugi autori, na primer, upravo u tom svojstvu pronalaze razliku između italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma[40]: prvi se raširio i u gradovima i na selu[41] tražeći podršku novih slojeva u usponu.

Termin koji ujedinjuje različite interpretacije nastanka fašizma jeste kriza. Čak i oni koji izbegavaju da tu krizu izraze u terminima krize kapitalizma slažu se da je fašizam označio kraj jedne faze u razvoju liberalno-demokratskog društva. Kriznu situaciju odlikuje isto tako klima opšte demobilizacije, masovno nezadovoljstvo propraćeno političkim umorom, nedostatkom društvene imaginacije gde sve ideološke perspektive izgledaju iscrpljene. Tu klimu najbolje je izrazio sam Musolini, koji je znao i da je iskoristi: ''Političke sile prošloga veka – demokratija, socijalizam, liberalizam, masonerija – su istrošene. Jasan dokaz je da one ne govore više ništa novim generacijama''[42]. Da li smo i danas u sličnoj situaciji? Odnosno koje bi to bile današnje forme ''fašizama'' koje bi bile u stanju da zaokupe pažnju i mobilizuju ''nove generacije''? Drugim rečima, da li i danas postoji opasnost da se ''treće rešenje'' ili ''treći put'', politika ni-levo-ni-desno, pojavi kao začetak jedne nove fašistoidne i reakcionarne prakse? Verovatno se to pozicioniranje izvan podele na levicu i desnicu ne bi oblikovalo kao ideologija ''nove sinteze''[43] s obzirom da danas ne postoji više tako jasna opozicija na dva suprotstavljena bloka, bilo u političkom ili širem geopolitičkom smislu, kao što i istorijska dijalektika više ne deluje u blizini krupnih istorijskih događaja kao što je bila oktobarska revolucija ili veliki rat. Umesto ''nove sinteze'' pre će biti da se danas nova fašistoidna politika može pojaviti u obliku radikalne nove antiteze. I u tome leži njena podmukla opasnost.

Rastko Močnik u svom tekstu o dve vrste fašistoidnih politika[44] razlikuje romantični kulturni fašizam, kojeg odlikuju nacionalizam pa i rasizam, i realističku tehnokratsku ''ne politiku'' koja se oblikuje kao vanideološki ekspertski društveni inženjering. Ovome bi možda trebalo dodati i treću vrstu fašistoidne političke prakse koja bi danas lako mogla zadobiti masovnu potporu: nju bismo mogli nazvati antisistemska ''ne politika'' ili prevratnički antistranački, antipolitičarski i antiestablišmentski entuzijazam. U tom hibridnom obliku javile bi se sve one pojave koje se predstavljaju kao ''novo'', nova politika, treći put, ''ni levo ni desno''. Takvi mogu biti i pokreti koji su u stanju da preuzmu i apsorbuju mnoge socijalno emancipatorske ciljeve, ali isto tako mogu i da zadobiju oblike starog rasističkog fašizma. U slučaju italijanskog pokreta Bepe Grila videli smo kako se ta pojava definiše kao eko-friendly tehnofetišizam sa izraženim senzibilitetom prema ekologiji i commons-ima generalno, ali koji se obraća idealizovanom poštenom i nepatvorenom građaninu, glorifikuje nove medije i digitalnu tehnologiju, veruje u ekspertsko rešavanje problema i neutralnost, a demokratiju ne vidi kao aktivno učešće, masovnu participaciju i borbu u realnim konstelacijama nego kao individualnu vidljivost na mreži. I što je najbitnije: ne dovodi u pitanje kapitalizam kao takav. U dobu u kojem staro umire a novo ne uspeva da se rodi (Gramši) slične političke prakse mogle bi da se nametnu kao novo rešenje u staroj strategiji vladajućih da se održi status quo dok depolitizovane mase i dalje ostaju bez efektivne alternative neoliberalnoj ideologiji.

 

 

 

 


[1] Izvor: https://www.marxists.org/reference/archive/dimitrov/works/1935/08_02.htm#s2

[2]  Izvor: https://it.wikisource.org/wiki/Programma_di_San_Sepolcro,_pubblicato_su_%22Il_Popolo_d'Italia%22_del_24_marzo_1919

[3] “Možemo sa potpunom izvesnošću izjaviti da je danas Otadžbina veća: […] ne samo zato što se proteže do Dalmacije […] veća je zato jer se mi osećamo većim, jer imamo iskustvo tog rata, jer smo hteli rat, nije nam nametnut pa smo mogli i da ga izbegnemo. Ako smo izabrali ovaj put to je znak da su u našoj istoriji, našoj krvi, prisutni elementi i fermenti te veličine, jer ako tako ne bi bilo danas bismo bili poslednji narod na svetu” (Ibid.)

[4] Što se tiče koncepta “proleterske nacije” pionirski potez u tom smeru čini italijanski nacionalista  Enriko Koradini čiji govor u Firenci 1910. može da se uzme za čist primer ideološkog pretvaranja klasnog antagonista u neprijatelja oličenog u nekoj drugoj naciji. Ideja proleterske nacije na taj način koristi pseudoklasni i antagonistički diskurs da bi legitimisala imperijalističke ciljeve vladajuće klase i na kraju različite narode dovela u ratni sukob. Proletarizacija nacije je sredstvo u održavanju vladajućih odnosa moći i eksploatacije, gde se solidarnost sa sopstvenom nacijom-žrtvom identifikuje odmah sa neophodnim pristajanjem uz vladajuću klasu: ''Godinama je socijalizam, naš učitelj i naš suparnik, propovedao italijanskim radnicima da je u njihovom interesu da budu solidarni sa radnicima u Kočinkini i Paragvaju i da prekinu svaku solidarnost sa svojim gazdama i italijanskom nacijom. Treba utuviti u mozak radnika da je njihov najveći interes da budu stalno solidarni sa svojim gazdama a pre svega sa svojom nacijom, a da solidarnost sa drugovima u Paragvaju i Končinkini pošalju dođavola.'' (izvor: http://www.polyarchy.org/basta/documenti/corradini.1910.html).

[5] Izvor:

https://it.wikisource.org/wiki/Programma_di_San_Sepolcro,_pubblicato_su_%22Il_Popolo_d'Italia%22_del_24_marzo_1919

[6] U vezi sa tim je i lucidno Gramšijevo zapažanje da ukidanje parlamenta nije i ukidanje parlamentarizma. Pa tako i abolicija parlamenta u fašizmu na kraju vodi jednom drugačijem parlamentarizmu, “crnom parlamentarizmu” koji u stvari samo na brutalan način iznosi na videlo istinu starog građanskog parlamentarizma, a to je gubitak njegovih funkcija demokratske kontrole, premeštanje centara moći izvan parlamenta i njegova faktička uzaludnost.

[7] Antonio Gramsci, „Il popolo delle scimmie“ (izvor: http://www.marxpedia.org/biblioteca/scritti-sul-fascismo/il-popolo-delle-scimmie)

[8] Izvor:

https://it.wikisource.org/wiki/Programma_di_San_Sepolcro,_pubblicato_su_%22Il_Popolo_d'Italia%22_del_24_marzo_1919

[9] Benito Mussolini, Dopo due anni, u Il Popolo d'Italia, 23 mart 1921. Nešto slično u “filozofski” artikulisanijem obliku Musolini će izreći na stranicama istog lista u tekstu naslovljenom “Relativizam i fašizam”: “Ako se pod relativizmom mora razumeti prezir prema čvrstim kategorijama, prema ljudima koji se smatraju za nosioce besmrtne istine […] ništa nije više relativističko od mentaliteta i delovanja fašista … [m]i, koji smo imali hrabrost da razbijemo sve tradicionalne političke kategorije i da se s vremena na vreme izjašnjavamo kao aristokrate i demokrate, kao revolucionari i reakcionari, proleteri i antiproleteri, pacifisti i antipacifisti, mi smo zaista pravi pravcati relativisti” (Navedeno prema: Paolo Buchignani, La rivoluzione in camicia nera, Mondadori, Milano, 2006, str. 20).

[10] Izvor: https://it.wikisource.org/wiki/Pagina:Fasci_di_combattimento.jpg

[11] Filippo Tommaso Marinetti, Al di là del comunismo (izvor:http://italpag.altervista.org/5_futurismo/futurismo16.htm)

[12] Dokument je objavljen u osmom broju lista “Stato operaio” (Radnička država) avgusta 1936.

[13] I Palmiro Toljati, vođa Komunističke partije Italije, u jednom svom članku iz 1928. tvrdiće da se termin baza, tačnije društvena baza, ne odnosi samo na one društvene kategorije odakle se regrutuju pristalice neke političke snage. Iako je regrutna ili masovna baza fašizma u početku bila gradska i seoska sitna buržoazija fašistički pokret se ne može definisati kao pokret sitne buržoazije. Društvenu bazu čine i one društvene kategorije koja upravljaju i dominiraju nekim pokretom, odnosno oni čijim ciljevima taj pokret najviše odgovara. U slučaju fašizma to su industrijalci, banke i veleposednici. Upor. A propos du fascisme, u ''L'Internationale Communiste'', 1. avgust 1928.

[14] Izvor: https://it.wikipedia.org/wiki/Sansepolcrismo#/media/File:Fasci_di_combattimento.jpg

[15] Frank Joseph, Mussolini's war, Helion & Company, 2010, str. 204

[16] Izvor: http://www.dittatori.it/discorso21giugno1921.htm

[17] Carl T. Schmidt, The corporate state in action; Italy under fascism, Oxford University Press, 1939. str. 115. Ovi stavovi su naravno totalno opozitni onome što će biti Musolinijeva doktrina fašizma 30tih godina, izrazito antiliberalna, antiindividualistička i statolatrijska. Upor. Benito Mussolini, La dottrina del fascismo, Treves, Treccani, Tumminelli, Milano-Roma 1932

[18] Palmiro Togliatti, Corso sugli avversari. Le lezioni su fasismo, Einaudi, 2010, str. 32.

[19] Musolinijev govor pred Nacionalnim većem korporacija 14. novembra 1933. (Izvor: http://www.polyarchy.org/basta/documenti/mussolini.1933.html)

[20] Vladimiro Giacché, Cent’anni di improntitudine. Ascesa e caduta della FIAT (Izvor: http://www.proteo.rdbcub.it/article.php3?id_article=206)

[21] Tav je skraćenica od ''Voz velike brzine''.

[22] http://www.beppegrillo.it/iniziative/movimentocinquestelle/Regolamento-Movimento-5-Stelle.pdf

[23] Paolo Buchignani, op. cit., str. 109.

[24] http://www.beppegrillo.it/iniziative/movimentocinquestelle/Regolamento-Movimento-5-Stelle.pdf

[25] http://www.beppegrillo.it/listeciviche/liste/fabriano/chi-siamo.html

[26] Izvor: http://www.beppegrillo.it/2013/05/il_m5s_non_e_di.html

[27] " Državljanstvo za one koji su rođeni u Italiji, ako njihovi roditelji ne poseduju državljanstvo, nema smisla. Ili tačnije nekakav smisao ima: da odvuče Italijane od pravih problema kako bi se pretvorili u navijače" (izvor: http://www.beppegrillo.it/2012/01/la_cittadinanza.html)

[28] Wu Ming, Appunti diseguali sulla frase «Né destra, né sinistra» http://www.wumingfoundation.com/giap/?p=6524

[29] Izvor: http://www.polisblog.it/post/46337/movimento-cinque-stelle-beppe-grillo-contro-i-sindacati-bisogna-eliminarli

[30] Izvor http://world.time.com/2013/03/07/italys-beppe-grillo-meet-the-rogue-comedian-turned-kingmaker/

[31] Na pitanje kako misli da sruši ceo italijanski partijski sistem i šta će da ga zameni Grilo odgovara: ''Građani, informisani, pošteni, transparentni građani koji rade svoj posao iz strasti''. A na pitanje čemu pripisuje svoj uspeh isto tako odgovara: ''Internetu. Internet stvara transparentnost, menja mentalitet, spaja ljude''. (Izvor: http://world.time.com/2013/03/07/italys-beppe-grillo-meet-the-rogue-comedian-turned-kingmaker)

[32] Filipo Tomazo Marineti, S one strane komunizma (izvor: http://italpag.altervista.org/5_futurismo/futurismo16.htm)

[33] U jednom intervjuu, na pitanje da li je antifašista, Grilo odgovara ''To je pitanje koje me se ne dotiče, ovo je ekumenski pokret, ako neko iz Kaze Paund želi da pristupi Pokretu 5 zvezda, i ako ispunjava kriterijume, biće primljen'' (izvor: http://video.repubblica.it/dossier/elezioni-politiche-2013/grillo-ai-fascisti-di-casapound–se-volete-benvenuti-nel-m5s/115884/114288). Ultradesničarska i profašistička organizacija Kaza Paund postaje ''legitimni sagovornik'' u tom spektaklu neutralizacije političkog polja gde se ideološki razlozi prividno apstrahuju da bi se istakao nekakav ''zdrav razum'', poštenje i racionalnost konkretnih mera. Za Grila tako i neofašisti mogu biti prihvatljivi, pod uslovom da se koriste ''zdravom građanskom logikom'' (?!).

[34] Izvor: http://www.unita.it/italia/capogruppo-camera-alzata-mano-fascismo-casapound-mussolini-cinquestelle-meeting-eletti-grillo-m5s-1.486668

[35] http://www.beppegrillo.it/2007/10/i_confini_scons/index.html

[36] http://www.beppegrillo.it/2011/05/un_clandestino_e_per_sempre/index.html

[37] Ovaj fenomen poznat kao caporalato i dalje je tema o kojoj italijanska javnost nije dovoljno upoznata. Ilegalni prekovremeni fizički naporan – a uz to i mizerno plaćen rad – mnogih stranaca na poljoprivrednim poljima (uglavnom su to plantaže voća na jugu Italije) praćen je često ucenama, oduzimanjem dokumenata, fizičkim nasiljem, zatvaranjem. Ako tome dodamo i veliki procenat žena radnica iz istočne Evrope, najviše iz Rumunije (a ne zaboravimo da je reč o članici EU) koje su i dodatno izložene teroru (npr. seksualno zlostavljanje od strane ''gazda'') ova kriminalna aktivnost postaje nečuven primer savremenog ropstva u zemlji osnivačici Evropske Unije. Ovaj fenomen naravno ne zahvata samo strance, iako su oni zbog specifičnog statusa najviše podložni izrabljivanju, te prema novijim istraživanjima sve je više i italijanskih žena koje se nalaze u sličnoj situaciji kao i imigrantkinje.

(Izvor: http://inchieste.repubblica.it/it/repubblica/rep-it/2015/05/25/news/caporalato_femminile-114750446/)

[38] Zanimljivo da je jedan od nekadašnjih lidera jedne od italijanskih fašističkih organizacija (Italijanski socijalni pokret) izjavio da prelasci pojedinih ultradesničara, od kojih su neki kasnije postali i poslanici, u Grilov pokret nije izolovan slučaj, nego dobro pripremljena i organizovana strategija infilitracije u redove novog pokreta koji postaje masovan (Izvor: http://www.atuttadestra.net/index.php/archives/182498).

[39] Kako navodi mađarski komunista Rakoši u jednom svom tekstu, Musolini je vrlo brutalno i otvoreno izneo tu istinu svojim suparnicima u lice: ''Nista znali da iskoristite revolucionarnu situaciju koja se ne ponavlja u istoriji: onda naučite da snosite posledice!''. Upor. M. Rakosi, Italianskij fascism, Leningrad, 1925.

[40] Ovo je teza Renca De Feličea, vidi Renzo de Felice, Fascismo, Luni Editrice, Milano-Trento, 1998.

[41] Statistike, koje navodi i Palmiro Toljati u svojim već pomenutim predavanjima o fašizmu, govore da je u Fašističkoj stranci 1921. godine brojčano bilo najviše poljoprivrenih radnika (37 000), zatim radnika u industrijskim centrima (23 000), studenata i nastavnih lica (21 000), službenika (15 000), trgovaca (14 000), zemljoposednika (18 000), slobodnih profesija poput lekara i advokata (10 000), industrijalaca (4 000) itd. Ali kada saberemo sve grupe koje pripadaju sitnoj ili srednjoj buržoaziji od ukupno 151 000 članova većinu ipak ne čini proletarijat pa ni seljaštvo nego seoska i gradska sitna i srednja buržoazija. Upor. Palmiro Togliati, op.cit., str. 55

[42] Musolinijev govor od 18. marta 1934

[43] Ipak bi trebalo obratiti pažnju na ideološko-teorijske pojave kao što su Četvrta politička teorija koju propagira Aleksandar Dugin, ruski geopolitikolog kojeg često predstavljaju kao kreatora Putinove spoljnje politike. Četvrta politička teorija ''prevladava'' Modernu i njene glavne ideologije, liberalizam, marksizam i fašizam, tako što predlaže međusobno nadopunjavanje sve tri ideologije i njihovu integraciju u četvrtu ideologiju, spoj prethodne tri. Videli smo koliko ovakvo sinkretičko mišljenje, bez obzira da li je ''treći'' ili ''četvrti'' put, u stvari otkriva svoju pravu antidijalektičku, aistorijsku i naposletku konzervativnu prirodu. U praksi ono legitimiše fašistoidnu politiku primerenu samo postmodernom dobu i naraciji o kraju velikih naracija.

[44] Vidi: http://arhiva.portalnovosti.com/2012/12/dvije-vrste-fasistoidnih-politika1/

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »