29 dec

Salim Lamrani, EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

Salim Lamrani[1]

 

EMANCIPATORSKI PROJEKAT REVOLUCIJE NA KUBI

 

Fidel Kastro je preminuo 25. novembra uveče. Bio je simbol nepokornosti najvećoj imperiji savremene istorije. Iako su mnogi šefovi država uputili poslednji pozdrav „velikoj figuri XX veka“, ostaje činjenica da je za mnoge među njima, kao i za većinu zapadnjačkih medija, Fidel Kastro pre svega bio diktator. Salim Lamrani, predavač i autor nekoliko eseja o Kubi, je pristao da odgovori na naša pitanja i da nam objasni do koje mere je „El  Komandante“ bio istinski socijalista.

 

Le Comptoir: Preko trideset godina je vrhovni vođa (Líder Máximo) dobijao podršku barem jednog dela kubanskog naroda. Izabran nekoliko puta, otac kubanske revolucije ipak nije prestajao da bude diktator u očima mejnstrim medija. Možete li nam objasniti kubanski izborni sistem?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je došao na vlast 1. januara 1959, nakon svrgavanja diktature Fulgensija Batiste. Ali nije odmah postao predsednik republike. Revolucionarna Kuba je od 1959. imala četiri predsednika. Najpre su ovu poziciju zauzimali Manuel Urucia (Manuel Urrutia) i Osvaldo Dortikos (Osvaldo Dorticos), prvi od januara do jula 1959, drugi od jula 1959. do decembra 1976. Fidel Kastro je postao predsednik nakon donošenja ustava 2. decembra 1976. i bio je na tom mestu sve do 2006. I konačno, od 2006. je Raul Kastro na vlasti. Njegov mandat bi trebalo da istekne u februaru 2018.

Kuba je 1976. usvojila novi ustav koji predviđa izbore na različitim nivoima. Opštinski izbori se održavaju svake dve i po godine. Takođe postoje i pokrajinski izbori (oni si ekvivalent za regionalne izbore u Francuskoj), parlamentarni izbori i predsednički izbori svakih pet godina. Predsednički izbori su, kao i u mnogim evropskim državama, indirektni. Dakle, da bi Raul i Fidel Kastro mogli doći na vlast, prethodno moraju biti izabrani kao poslanici Narodne skupštine u okviru svoje izborne jedinice. Izbori se odvijaju na osnovu univerzalnog i tajnog glasanja. Onda skupština bira članove i članice državnog saveta, saveta ministara i predsednika.

Narod ima ključnu ulogu u kubanskom izbornom sistemu, jer je on taj koji predlaže kandidate za izbore.

Nije loše podsetiti na jednu zdravorazumsku stvar: nijedna vlada na svetu ne može opstati trideset godina bez većinske podrške naroda, posebno ne u kontekstu latentnog rata sa Sjedinjenim Američkim Državama. Verujem da je američka diplomatija bila vrlo lucidna po tom pitanju. Ako uzmemo na primer memorandum šefa[2] Američke interesne sekcije za Havanu iz 2009, videćemo da on ističe popularnost kubanske vlade među radnim klasama i studentima i studentkinjama.

 

Le Comptoir: Koliko narod participira u političkom životu?

Salim Lamrani: Narod ima ključnu ulogu u političkom kubanskom sistemu, jer stanovnici ostrva sa pravom glasa su oni koji predlažu kandidate i kandidatkinje za izbore. U Francuskoj, na primer, da bi neko učestvovao u izboru kandidata mora biti član političke partije. Dakle, mogu se imenovati oni kandidati i kandidatkinje koje su već predložile političke partije. Na Kubi zakon zabranjuje Komunističkoj partiji da imenuje kandidate i kandidatkinje za bilo koje izbore.

Le Comptoir: A šta je sa višepartijskim psistemom?

Salim Lamrani: Nema višepartijstva na Kubi, tamo je jednopartijski sistem. To je utvrđeno 1976, kada su Kubanci i Kubanke usvojili ustav. Međutim, valja podsetiti na to da kubanska Komunistička partija nije poput francuske. Ona ima ulogu vođstva i jedinstva, ali ne tokom izbora.

Le Comptoir: Da li mislite da je višepartijski sistem nužno sinonim za demokratiju?

Salim Lamrani: Moramo imati na umu da je demokratija stara 2000 godina. Ona se pojavila još u antičkoj Grčkoj, dok su se političke partije kao institucije pojavile u 19. veku. Ako bismo demokratiju odeđivali jednopartijskim ili višepartijskim sistemom, onda Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ne bi bio demokrata. Verujem da je višepartijski sistem zapadnjački model, ali koji nije univerzalan. Štaviše, u vreme diktature Fulgensia Batiste na Kubi je postojao višepartijski sistem.

Le Comptoir: Medijski tretman „Komandanta“ često maskira društvene reforme koje su duboko promenile karipsko ostrvo. Možete li nam reći koje su to reforme?

Salim Lamrani: Međunarodne institucije su jednoglasne u prepoznavanju izvrsnosti socijalnog modela Kube. Nekoliko podataka nam može dati kratak pregled. Kuba je jedina zemlja Latinske Amerike i „trećeg sveta“, prema UNICEF-u, koja je rešila problem neuhranjenosti dece. Životni vek Kubanaca i Kubanki je 80 godina, kao i u većini razvijenih zemalja. Ostrvo ima stopu od 4,6 promila smrtnosti dece, što je najniža stopa na američkom kontinentu, dakle niža i od stope u Kanadi i SAD. Sve ovo su izvanredna dostignuća.

Takođe je bitno i aktivno učešće žena u političkom i ekonomskom životu kubanskog društva. Polovina kubanskih poslanika su žene, dok u Francuskoj ima samo 24% poslanica i senatorki. Od 15 provincija (u Francuskoj su to regioni) na Kubi, u 10 predsedavaju žene. Za jednak rad se isplaćuju jednake zarade. U Francuskoj žene i danas imaju manju platu od muškaraca za isti posao, u proseku za 28%.

Što se tiče obrazovanja, Kuba ima stopu pismenosti od 99% i populaciju od 11 i nešto miliona ljudi. Radi poređenja, ostrvo Reinion ima 840 000 stanovnika i stanovnica, od toga 116 000 nepismenih.

Sa Fidelom Kastrom, Kubanci i Kubanke su odlučili da u središte društvenog projekta stave ljudsko biće i najugroženije kategorije.

Le Comptoir: Koje ideje, utopije i štivo su hranili viziju i akcije Fidela Kastra?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je bio nezasiti čitalac i istinski intelektualac. Pre svega, bio je veliki poštovalac kubanskog nacionalnog heroja Hose Martija. Neprekidno se hranio idejama, mislima i štivom ovog naprednog intelektualca univerzalne misli. On je nesumnjivo najviše uticao na Fidela. Fidel je pre svega je martijanac, a potom marksista-lenjinista.

Le Comptoir: Kako je mala zemlja poput Kube uspela opstati pod embargom od 1962?

Salim Lamrani: Kubanci i Kubanke su uspeli da prežive zahvaljujući svom jedinstvu. Bili su veoma ujedinjeni, suočavajući se sa neprijateljstvom Sjedinjenih Američkih Država koje traje i dan danas. Ekonomske sankcije se i dalje nameću kubanskoj naciji. Potom su Kubanci i Kubanke, zajedno sa Fidelom Kastrom, odlučili da u središte društvenog projekta stave ljudsko biće i najugroženije slojeve. Drugde je uobičajeno da se slabiji gurnu na marginu društva. Na Kubi, oni su u središtu emancipatorskog projekta. To je razlog zbog kojeg Kuba ima takve statistike. To, ukratko, pokazuje da ako postoji istinska politička volja, nedostatak resursa i ekonomske sankcije ne sprečavaju izgradnju sistema socijalne zaštite dostojnog svog imena. Kuba je savršen primer za to.

Le Comptoir: Moris Lemoan, novinar Le Monde Diplomatique-a, u knjizi Les enfants cachés du général Pinochet (Deca koja se skrivaju od generala Pinočea) objašnjava kako je politička levica pod vođstvom bivšeg predsednika Uga Čaveza izvukla 56 miliona ljudi iz siromaštva tokom deset godina. Kakvu ulogu je imala Kuba u ovom uspehu?

Salim Lamrani: Jedan od stubova spoljne politike kubanske revolucije jeste internacionalizam. Fidel Kastro je bio i solidarni internacionalista koji je uvek pružao ruku prijateljstva narodima juga, naročito latino-američkim narodima. Kuba je poslala desetine hiljada lekara, nastavnika i instruktora u ruralna područja Trećeg sveta na tri kontinenta – Afriku, Latinsku Ameriku i Aziju. Njihova uloga je bila vrlo značajna u Venecueli, jer je tamo, s dolaskom Čaveza na čelo zemlje, radilo preko 15000 kubanskih lekara, koji su naročito doprineli poboljšanju zdravstvenih uslova u toj zemlji. Programi opismenjavanja Yo, Sí Puedo, koje su kreirali Kubanci i Kubanke početkom 2000-ih, su iskorenili nepismenost i opismenili skoro milion ljudi. To je fantastično za jednu zemlju kao što je Venecuela. Nemojmo zaboraviti i da je Venecuela pod Čavezom bila vrlo solidarna sa Kubom.

Le Comptoir: Nakon smrti bivšeg venecuelanskog predsednika Uga Čaveza 2013. i preuzimanja kormila nad Latinskom Amerikom od strane desnice, šta možemo očekivati nakon smrti Fidela Kastra? Trebamo li se plašiti da će Kuba slediti liberalni put?

Salim Lamrani: Apsolutno ne, jer na Kubi se dogodila revolucija 1959. Fidel Kastro se povukao 2006, ali još uvek postoji duboka vezanost Kubanaca i Kubanki za njihov politički sistem i model društva. Oni ne teže menjanju modela, jer vrlo dobro vide kako ne postoji neki bolje model drugde. Ako bacimo pogled na društveno-ekonomsku realnost na ostatak latino-američkog kontinenta, ne možemo reći da nisu u pravu. Kada govorimo o promeni modela, trebamo se uvek pitati koji model se predlaže umesto postojećeg. Kubanci su prvi akteri i graditelji emancipatorskog projekta revolucije. Jedine njihove želje su materijalne prirode, voleli bi da žive malo bolje i sa malo većim platama. Ni u kom slučaju se ne žele odreći nacionalnog suvereniteta, niti svog političkog sistema i modela društva.

Fidel Kastro je bio jedan od prvih koji je početkom 1990-ih upozoravao javnost o opasnostima globalnog zagrevanja.

Le Comptoir: Jedna od manje poznatih stvari u vezi sa Komandantom jeste njegovo interesovanje za ekološka pitanja. Možete li nam nešto više reći o tome?

Salim Lamrani: Fidel Kastro je bio preteča u ovoj oblasti. Bio je jedan od prvih koji je početkom 1990-ih upozoravao javnost o opasnostima globalnog zagrevanja. On je jedan od prvih svetskih lidera koji je ukazivao na uništenje našeg okruženja koje preti čovečanstvu. Štaviše, prema Svetskoj fondaciji za prirodu (World Wide Fund for Nature, WWF), jedina zemlja na svetu koja ima održiv razvoj – izračunat prema Pokazatelju humanog razvoja (PHR) – jeste Kuba. To je realnost. Od samog početka revolucije, Kastro je nastojao da očuva prirodu. Danas je 24% površine kubanskog ostrva porkiveno šumama, dok je 1959. ta stopa iznosila 14%.

Le Comptoir: I na kraju, pitanje u vezi sa vašom knjigom koju ste objavili prošle godine u avgustu, pod naslovom Fidel Castro, Héros des déshérités (Fidel Kastro: Heroj onih koji nemaju). Šta je sadržaj te knjige?

Salim Lamrani: Knjiga prati put Fidela Kastra i ukazuje na njegove ključne karakteristike. On je pre svega arhitekta nacionalnog suvereniteta, onaj koji je ostvario san Hose Martija o suverenoj nezavisnoj domovini. Hose Marti je bio teoretičar patriotske izgradnje, Fidel Kastro je bio njen realizator. Potom, Fidel Kastro je društveni reformator. On je u središte društva stavio ljudsko biće i omogućio je univerzalni pristup obrazovanju, zdravstvu, kulturi, sportu i drugim slobodnim aktivnostima. Pokazao je da je moguće uspostaviti sistem socijalne zaštite koji je dostojan svog imena, uprkos delikatnom političkom kontekstu i veoma ograničenim prirodnim resursima. Treći aspekt, konačno, ukazuje na Fidelov internacionalizam: uvek je pomagao narodima juga i borio se za njihovu emancipaciju.

 

Prevela sa francuskog: Maja Solar


[1] Prevod intervjua je objavljen na sajtu NOVI PLAMEN: http://www.noviplamen.net/glavna/kubanci-su-graditelji-emancipatorskog-projekta/

Intervju na francuskom je objavljen 9. decembra 2016. na stranici novolansirane „socijalističke, republikanske, antiutilitarističke, ekološke i décroissant (degrowth, odrast)“ onlajn revije: https://comptoir.org/2016/12/09/salim-lamrani-les-cubains-sont-les-premiers-acteurs-et-constructeurs-du-projet-emancipateur-de-la-revolution-cubaine/

[2] Ova funkcija je ekvivalent funkciji ambasadora.

Share
Translate »