26 feb

Rudi Dučke_Demokratija, Univerzitet i Društvo

(Došlo je do toga da izgubimo svoje akademsko dostojanstvo – neka, i treba da bude tako)

 

I.

Mi smo u svojoj istoriji „učestvovali u restauracijama modernih naroda, a da nismo učestvovali u njihovim revolucijama. Mi smo bili restaurirani, prvo, jer su se drugi narodi usudili da dignu revoluciju i drugo, što su drugi narodi trpeli kontra-revolucije, jednom zato sto su se naši gospodari bojali, a drugi put zato što se naši gospodari nisu bojali. Sa našim pastirima na čelu mi smo se samo jednom nalazili u društvu slobode, na dan njene sahrane.“ (Marks, Prilog kritici hegelove filozofije, u: Karl Marks, Rani radovi, Naprijed, Zagreb, str. 92). Marks je ovu rečenicu napisao 1844. godine, nažalost do današnjeg dana reakcionarni kontinuitet potčinjavanja još uvek obeležava nemačku istoriju. 
Moramo se setiti najvažnijih tačaka procesa ovog događaja kako bi razumeli posebnost nemačkog razvoja koji kao jedan košmar opterećuje našu sadašnjost.
Poziv studentske opozicije na demokratizaciju univerziteta ne može se razdvojiti od istorijskog procesa de-demokratizacije društva.
Istorijska digresija ima funkciju da sadašnje veoma teško, ako ne i beznadežno stanje anti-autoritarnih snaga na univerzitetu razume i da istakne njihovo sukobljavanje kao nastavak skoro stogodišnje borbe za pravedne forme zajedničkog života ljudi u Nemačkoj.

II.

Osnivanje Nemačkog carstva 1871. godine nije bilo rezultat građansko-nacionalne revolucije, niti širok narodni pokret, već vojni uspeh pruske države. Time je bilo onemogućeno stvaranje jedne zajedničke građanske nacionalne svesti, koja je u Engleskoj i Francuskoj bila rezultat spontanih pokreta masa. Vojno-birokratski aparat moći u formi sveobuhvatnog saveza junkera, nekih delova buržoazije (teška industrija) i sitne buržoazije koja je materijalno zavisila od egzistencije državnog aparata, imao je za zadatak da slomi opozicione-demokratske snage u unutrašnjosti, te da osigura vojno-ekonomsku ekspanziju ka spolja.
U interakciji sa ovim aparatom nastala je jedna ekonomska mašinerija koju je karakterisala visoka koncentracija i centralizacija kapitala. Uprkos tome građanstvo je bilo reprezentovano u državnom aparatu samo kroz svoje najsnažnije fragmente (kapitalisti iz teške industrije).
Konstitutivna protivrečnost u razvoju Nemačke do 1918. sastojala se u visokoj napetosti između sofisticiranih i modernih formi industrijskog razvoja, sa jedne strane, i konzervativne-polu-apsolutističke političke forme vlasti, sa druge. Ovde se može videti rascep u narodu između privilegovane manjine i većine kojom se vlada (radnička klasa, seljaštvo, katolički slojevi društva).
Mogućnost za demokratsku revoluciju – čak sa socijalističkim naznakama – koja se pojavila nakon Prvog svetskog rata, nije urodila plodom.
Nastali saveti radnika i vojnika, revolucionarni samoupravni organi politiziranog naroda bez koordiniranog vođstva koncentrisali su se u prvom redu na de-mobilizaciju carske vojske, osiguranje hrane za populaciju, konačno, na pripremanje za izbore za nacionalnu skupštinu, kojoj su na kraju i predali svoju moć.

Oni nisu oduzeli vlasništvo onima koji su se nalazili na mestima moći, niti su izašli na kraj sa usitnjavanjem državne teritorije nakon njihovog nestanka. Oni se nisu okrenuli protiv zemljoposednika i protiv diskriminišućih privilegija junkera, niti su uništili „kontinuitet vojnog vođstva“. Oni nisu socijalizovali tešku industriju, koja je delila krivicu za rat, niti su izgradili narodnu armiju koja bi dalje vodila revoluciju.
Od odlučujućeg značaja za ovaj istorijski neuspeh jeste činjenica da nemački radnički pokret, kao noseći predstavnik demokratske revolucije, nije shvatio da se u uslovima jednog kompleksnog industrijskog, administrativnog, pravnog i vojnog aparata, reakcionarne snage mogu slomiti samo brzim i potpunim preuzimanjem i demokratizovanjem tog aparata. Nedostajala je političko-organizatorska moć, koja bi mogla preuzeti kontrolu nad državom i ekonomijom. Nije došlo do rađanja samostalnosti masa protiv moći kapitala i zemljoposednika, koje su se privremeno povlačile. Transformacija osnova društva, koja se odavno trebala desiti, nije se desila.

Nije nam pošlo za rukom da u toku naše istorije materijalno i idealno usidrimo demokratske momente građanskog društva i da uživamo njihovo parcijalno ispunjenje ljudskih potreba. Iz tih razloga nije nas zaobišlo ni konkretno iskustvo negativne strane demokratije – fašizam. Sa fašizmom povezana diskriminacija i ponižavanje ljudi, skoro potpuna de-politizacija masa, uništenje intelektualnih, političkih, ljudskih i ekonomskih bogatstava, proizveli su mnoštvo novih problema sa kojim se jedan novi talas demokratskih transformacija mora suočiti.
Dan oslobođenja u zapadnoj zoni video je prijateljsko jedinstvo onih koji su snosili krivicu za rat, predstavnika vojske, birokratije, liberalne buržoazije, predstavnika „unutrašnje emigracije“ protiv Hitlera, ukratko, sve one grupe koje su jednim delom svog bića odbile fašizam, a punim srcem gajili ljubav prema kapitalizmu. Oni su se ujedinili kako bi lukavom formulom „ponovno uspostavljanje slobode i pravne države“ onemogućili novootvorenu mogućnost za jedno sada još neophodnije premeštanje moći i vlasničkih odnosa.

Socijal-demokratija, obesnažena kroz rat i progon, sa jedne strane, i KPN (Komunistička Partija Nemačke) u potpunosti zavisna od Sovjetskog Saveza, sa druge strane, nisu bile niti voljne, niti sposobne da protiv snaga restauracije izguraju jedan radikalno-demokratski program i zahteve iz 1918.
Iako su u istočnoj zoni postojali neophodni uslovi demokratizacije, kao što su nacionalizacija teške industrije i raspodela velikih zemljišnih poseda, nije došlo do inicijative niti kritičkog dijaloga između staljinističko-birokratskog vođstva i antikapitalističkih masa, što bi vodilo do demokratizacije naroda i javnog života. Konzervativne snage u Saveznoj republici (Zapadna Nemačka) su dobili dodatne šanse da kroz teoriju zavere o komunističkoj opasnosti i ideološko stvaranje neprijatelja odvrate veliki deo naroda od spoznaje nužnosti borbe protiv korena fašizma, naime: kapitalističkog načina proizvodnje.
Hladni rat, jedan prividni konflikt sa primesama stvarnosti služio je u sukobu istoka i zapada kao ideološka i materijalna proizvodna snaga za bolje prilagođavanje i eksploataciju onih koji zavise od nadnica na obe strane.

 

III.

Osnivanje i „Duh FU“ (Frei Universität Berlin, dalje u tekstu Slobodni Univerzitet) nije moguće razumeti bez ove političke pozadine. Potpuno odbacivanje staljinizma, novca od CIA, nejasne predstave studenata i profesora o „slobodno-demokratskom poretku“, objektivna funkcija zapadnog Berlina kao „prozora zapada“, itd. dovele su do jedne nestvarne apstrakcije „Berlinskog modela“, „zajednice učitelja i učenika“, o kojoj će još biti reči. Pre toga moram konkretno skicirati opšti, društveno-ekonomski razvoj Savezne republike Nemačke, kako bi na osnovu toga stvarno konkretnu posebnost, Univerzitet, i na kraju pojedinačan slučaj, Slobodni univerzitet Berlina. Društveno-ekonomski razvoj savremene Savezne republike Nemačke otpočeo je pod povoljnim uslovima: Samo je 8% industrijskih postrojenja u Zapadnoj Nemačkoj bilo demontirano; SAD su „darežljivo“ ispostavile podršku u formi kapitala. Kvantitativno i kvalitativno struktura radne snage je odlučujuća za visinu stope rasta; ratni gubici su bili nadoknađeni kroz kvalifikovane radnike i emigrante iz bivše istočne zone do 13. avgusta 1961.

U Zapadnoj Nemačkoj je već 1950. godine prevaziđen stepen ekonomske produktivnosti iz predratnog perioda. Ali period ekonomske rekonstrukcije će tek biti završen, ukoliko ne bude prerano prekinut političkim i ekonomskim krizama, onda kada empirijski nivo produktivnosti bude dostigao onaj stepen koji bi dostigao da rata uopšte nije bilo, to jest, tek pri punom stavljanju u pogon postojećih kvantitativnih i kvalitativnih struktura radne snage, dakle pri punom korišćenju svih proizvodnih snaga. Ekonomski razvoj, koji nije ometen ratom ili drugim krizama, pokazuje u svojim najvažnijim brojkama, kao npr. nacionalni prihod ili obim proizvodnje, geometrijsko napredovanje, to jest, vremenski se povećava za jedan konstantni faktor, na primer, godišnje za 7%, što odgovara jednom dugoročnom dupliranju nivoa proizvodnje za otprilike 10 godina. (Upor. Franz Janoši, Kraj ekonomskog čuda, Frankfurt na Majni, b.n.). Ovaj trend „normalnog rasta“, koji je ograničen samo strukturom radne snage (a ona se određuje na osnovu određenih proizvodnih odnosa), biva dostignut na kraju perioda rekonstrukcije, to jest, nakon nadoknađivanja nazadovanja koja rezultiraju iz krize i rata.
Da je ovo slučaj u Zapadnoj Nemačkoj počevši od 1963/64. godine pokazuju najjasnije i stepeni rasta u poslednjim godinama. Velike investicije nisu više sa sobom donosile očekivani rast produktivnosti rada. Osnova društveno-ekonomskog razvoja u formi kvalifikacije radne snage činila se istrošenom. Ali još značajnija je činjenica da u periodu „ekonomskog čuda“ nije bilo napora za rekonstrukcijom profesionalne strukture kvalifikovanih radnika i da je osnivanje i proširivanje univerziteta i visokih škola stagniralo. Sada je neophodno, pri kraju visokog perioda oporavka, i kako bi kriza bila izbegnuta pod teškim uslovima, hitno preduzeti vanredne mere:
U toku prosperitetnog perioda rekonstrukcije i visokog stepena rasta finansijski jakoj, ali politički slaboj državi su, kroz pritiske političkih ili drugih interesnih grupa nametnute visoke subvencije. Raspodela  društvenog proizvoda na osnovu političkih kriterijuma je oznaka razvijene demokratije interesa,
Pri okončanju „ekonomskog čuda“ subvencije za grane proizvodnje, za koje su bili potrebni resursi, kao što su rudarstvo ili poljoprivreda, ili za stabilizaciju javnih finansija, pokazuju se kao najopasniji „mrtav teret“ ekonomije.

Teret interesnih grupa i njihovih potreba ne mogu se tek tako odbaciti u sve više pluralizovanoj društvenoj formi. Političke i društvene posledice pri liberalističkom „rešenju“ ovog problema bi bile ogromne. Po svem izgledu i „Velika koalicija“ ima za projekat ideju jednog preliminarnog „odlaganja krize putem subvencija“.
Dugoročno strateško prevazilaženje strukturalne krize se planira kroz zakone o stabilizaciji, reformi finansija, parlamentarne reforme, vanredne zakone, itd. Cilj je državno regulisanje i vođenje ekonomije u interesu održavanja postojećih vlasničkih i društvenih odnosa.

Univerzitet postaje pogodno polje za kratkoročnu „out-put“ strategiju dobro obrazovanih snaga tehničke, ekonomske i pedagoške inteligencije, koje su na kraju perioda rekonstrukcije od naročite važnosti. Scijentizacija procesa proizvodnje nosi sa sobom nužno zbližavanje vladajućih interesa društva i procesa obrazovanja na univerzitetu.
Ova skica ekonomskog razvoja pruža materijalističko obrazloženje za u poslednjih par godina iznenadno povišene interese onih koji važe kao predstavnici haotične reforme univerziteta. Kriza javnih finansija, koja nužno oslikava ekonomsko-strukturalne probleme državnih subvencija i koja je za stotine hiljada ljudi predstavljala stvarno snižavanje životnog standarda, ne dozvoljava sveobuhvatno i dugoročno osnivanje novih univerziteta, niti proširivanje postojećih. Navodno, trebalo bi se zadovoljiti idejom crpljenja „neiskorišćenih kapaciteta“ na univerzitetu. Jedan veći nivo „out-put“-a se u sadašnjim uslovima može postići samo administrativnim merama. „Diskusija“ i „reforma“ se pretvaraju u birokratsku prinudu. Prinudno ispisivanje sa studija, skraćivanje vremena studiranja i povišenje studentskih finansija označavaju stvarne predstave koje o reformama imaju predstavnici državnih interesa. Na poslednjem okupljanju naučnog saveta u Berlinu (20.-22.5.1967) donesena je preporuka za ograničavanje studija u prirodnim naukama, ekonomskim oblastima i na katedrama Filozofskog fakulteta koje imaju veliki broj zaposlenih i odakle dolazi najveći broj kritički-opozicionih studenata. Sve ovo potvrđuje osnovne tendencije koje su na delu.

Skraćivanje vremena studiranja na prosečno 8 semestara, što je dosad odlagano zbog snažnog otpora studenata, imaće loše posledice za otprilike 50% studentskog tela. Za sada, 40-50% studenata ne završi svoje studije nakon 10 ili 11 semestara, što je rezultat ponajviše finansijskih i psiholoških opterećenja. Skraćivanje vremena studiranja sa povećanom „kvotom proizvodnje“ i jednom armijom rezervnih studenata za neke znači povećavanje efektivnosti, napredak, slično kao što je i ukidanje autonomije univerziteta bilo smatrano napretkom u smislu racionalnog izlaženja na kraj sa potrebama celokupnog društva. U oba slučaja figurira pojam napretka koji je profitno orijentisan, koji ne uzima u obzir to da ove mere nisu ništa drugo do jedno glatko održavanje buržoaskog društva i koji više ne propituje iracionalne pretpostavke ove države (kao što je odvajanje društva nadničkog rada i osamostaljenih interesa kapitala, iz kojih između ostalog proizilaze naoružavanje, nezaposlenost i kulturna industrija koja ovladava ljudima).
Kako bi se potpuno razumeli objektivni zahtevi društva usmereni na univerzitet, koji proizilaze iz rasta i transformacije ekonomske situacije Savezne republike Nemačke, potrebno je reflektovati o razvoju studentskih organizacija i univerzitetske hijerarhije, u čijoj je dinamici ekonomska nužnost na delu.

U tu svrhu uzimamo za početne tačke analize Slobodni Univerzitet, „Berlinski model“, dostignuti nivo politizacije studentskog tela, stepen konfrontacije sa univerzitetskom birokratijom i „javnost“. Poslednje veliko glasanje koje označava vrhunac ove konfrontacije i koje svakako nije poslednje, dovelo je do jednog brojčanog uspeha AStA (Sveopšti studentski komitet). Stvarni i sadržajni značaj ovih rezultata pokazuje se tek onome ko zna i shvata da su u ovom izboru pobedile anti-autoritarne tendencije protiv autoriteta rektorata. Tu se nije toliko radilo o potvrđivanju ili uklanjanju predstavnika studenata. Tako se u poslednjoj instanci o društveno temeljnom pitanju odlučivalo pod oznakom univerzitetske politike. Rezultat je bio paradoksalan: nedostatak kritičke svesti na nivou celokupnog društva, koji periodično dokazuje duhovno osiromašenje populacije, nije se reprodukovalo. Skoro 50% glasača je glasalo za anti-autoritarnu grupu.
Kako je došlo do ovog iznenađujućeg rezultata, koje je njegovo značenje i koji se zaključci mogu doneti na osnovu njega? Da li je situacija Slobodnog Univerziteta samo jedan lokalni anahronizam ili on predstavlja budućnost nemačkih univerziteta uopšte? Još se pedesetih godina na Filozofskom fakultetu izgradila jedna leva subkultura koju su inicirali profesori i koja je brinula o kontinuitetu kritičke svesti na univerzitetu i unutar političkih studentskih unija. Na ovom fakultetu dotad bilo je ponajviše moguće ljudski se odnositi prema sopstvenom naučnom radu, što znači kritički ispitati odnos tog rada prema osvešćivanju i humanizovanju društva i prirode; pojmiti sociologiju, na primer, kao «protivrečnost buržoaskog društva koja je postala nauka» (S. Landshut, Kritika sociologije, Lajpcig 1929, S. 63). Za ovu grupaciju je podela visokoškolske politike i politike uopšte, razdvajanje univerziteta i društva, samo izraz reprodukcije „podeljenog čoveka“ u privatnoj osobi i građaninu države. Ona koristi svaku priliku da ispita odnos nauke i politike, kroz informativna predavanja i demonstracije. Njenu izolaciju unutar studentskog tela ne treba prevideti. Suštinska izmena stvari se desila između 1963. i 1966. Veliki broj faktora je ovde bio na delu:

Demonstracije i akcije protiv Čombea, Fervurda i južnovijetnamskog režima su dovele do „konflikta“ sa policijom; Zapadno-berlinske novine su se okomile na „huligane, koji sebe nazivaju studentima“; Broj informativnih predavanja levih političkih studentskih unija se izuzetno povećao; „Vladajući antikomunizam“ je bio slomljen; niko nije voleo Ulbrihta i njegovu birokratiju, ali većini je to bilo beznačajno i dosadno; došlo je do uvida da je ova „crna mrlja“ socijalizma bila izgovor naših vlasti za opravdanje i unovčavanje njihovih sopstvenih slabosti; Postojanje i životnost nacionalnih pokreta oslobođenja, posebno u Nacionalnom oslobodilačkom frontu Južnog Vijetnama, fascinirala je veliki deo studentskog tela, dok je sve izraženija i povećana agresija SAD-a u Vijetnamu potresla i uznemiravala ostale. „Slučaj Kripendorf“[1] i „afera Kubi“[2] su povredile demokratska osećanja studenata; Univerzitetski establišment je otpočeo svoju politiku rekonstrukcije; Uslovi rada na Slobodnom Univerzitetu su bili sve lošiji, broj studenata sve veći; kvalitet predavanja i seminara je opao kao rezultat birokratskih dužnosti profesora; Latentna i apstraktna nelagodnost prema postojećem poretku, iskustvo sa policijom na ulici, prosvećivanje kroz predavanja, pritisak spolja i svesno i nesvesno uverenje da društvo snosi veliku krivicu za lično duševno i telesno ubogaljivanje stvorile su jednu psihičku dispoziciju koja je u sebi nosila jake anti-autoritarne tendencije i elemente; AstA nije mogla izbeći opštu politizaciju, čak naprotiv, postala je motor dalje konfrontacije sa administracijom.

 

O ulozi, funkciji i mogućnostima Sveopšteg studentskog komiteta ovde još nešto treba reći: to je jedino mesto unutar hijerarhijske strukture univerziteta gde se može stalno iznova graditi potrebno poverenje između „funkcionera“ i studentskog tela. Ovo je ujedno i najslabije mesto autoritarnog univerziteta.
Birokratizacija AstA i nepolitičko ponašanje studentskog tela se međusobno uslovljavaju. Zadatak levih studentskih unija sastoji se upravo u tome, da jednu od ove dve strane snažnije politizuje, kako bi kroz akciju i prosvećivanje omogućili veću kritičku svest većeg dela studentskog tela. Tome još treba dodati da studentska baza nije materijalno zavisna od etabliranog „vođstva“ kao što je to slučaj sa fašističkim, staljinističkim i autoritarnim kasnim kapitalizmom (Socijalistička partija Nemačke i savez Hrišćansko-demokratske unije i Hrišćansko-socijalističke unije). Ništa ne stoji na putu jednom kritičkom dijalogu između odgovornih delova studentskog tela i njihovih privremenih predstavnika, koji upravo nisu „profesionalni političari“. Ova mogućnost, koja je odavno ukinuta u našem društvu, predstavlja veliku mogućnost za borbe studenata protiv autoritarnih zahteva univerzitetske birokratije i celokupnog društva.
„Sit-ins“ su kampanje koje imaju za cilj da omoguće jedinstvo delanja anti-autoritarnog polja sa njegovim privremenim predstavništvom, kako bi se izbegle „diskusije“ van svesne univerzitetske javnosti. Treba jasno reći da senat i njegova produžena ruka, univerzitetska birokratija, nemaju aktivan i stabilan stožer u masama za suprotstavljanje opoziciji, niti u populaciji, niti u autoritarnom kampu. Mobilizacija pseudo-javnosti masovnih medija protiv nas je neizbežna, ali relativno nebitna. Njima u borbi protiv studentske opozicije preostaje samo policijska i birokratska moć koju će pre ili kasnije ponovo upotrebiti.
Najsvesnija i najaktivnija opozicija de-demokratizaciji društva polazi sa univerziteta. Česti napadi na studentsku opoziciju putem egzemplarnih kažnjavanja i uklanjanja studentskih vođa moraju se shvatiti kao napad na suštinske temelje demokratske svesti. Na njih se mora odgovoriti odgovarajućim formama aktivizma. Konfrontacija sa Zapadnim Berlinom ima dvojno egzemplarno značenje:

  • Za zapadnonemačke univerzitete;
  • Birokratija Slobodnog Univerziteta će pokazati volju za disciplinovanjem univerzitetske hijerarhije.

Hijerarhijska struktura univerziteta, koju sačinjava veliki deo profesorskog kadra, kako bi očuvala samostalnost svoje prakse, ima za cilj kompromise sa predlozima profitno-orijentisane racionalizacije Ministarstva kulture. Ovi kompromisi će biti izdejstvovani preko leđa studentskog tela kroz sužavanje studija, skraćivanje vremena studiranja, itd. To nije ništa drugo do pokušaj da se nauka zadrži u svojim rukama a studentima isporuče stručne škole koje će ih brzo voditi državnim funkcijama i braku!
Ministri kulture, čak zadovoljni obrazovanjem „specijalista bez srca i razuma“ (M. Veber), vulgarnih „fah-idiota“ žele da predstave ovo uklanjanje „starih tradicija hijerarhije“ kao „široku saglasnost većine“. Lanac je ukrašen cvetovima. Studenti treba da organizuju svoju sopstvenu sahranu. Ali skraćivanje vremena studiranja, sužavanje studija, prisilno ispisivanje i saglasnost se međusobno isključuju per definitionem.
Samo još neki profesori poučavaju štogod o međusobnom odnosu naučnog obrazovanja i praktičko-političke delatnosti u ime uma protiv vladavine neodgovornosti i dominacije „mrtve materije“ nad živim ljudima. Iz ovog odvajanja nauke i oslobodilačkih pokreta rezultira, između ostalog, i jedna od najsimptomatičnijih i užasavajućih pojava savremenih studija: potpuno odsutstvo odnosa između profesora i studenata.

Ukratko, kada mladi studenti iskuse dosadu i rutinu „izlaganja“ materije, oni onda reaguju samo umorom i mehaničkom reakcijom. Odnos je ovde veoma jasan: društvo sa ciničnom samorazumljivošču zahteva od univerziteta „socijalizovane“ i podređene državne funkcionere (Moto glasi: Berlinu ne trebaju provokatori, već studenti za Nemačku. Da, za njihovu Nemačku).
Odgovorni deo studentskog tela, kritičko-antiautoritarno polje, posmatra vreme studija ne kao period recepcije beznačajnog znanja, već kao put društvenog uspinjanja u jednom represivnom društvu, ne kao zabavno gubljenje vremena ili pseudo-revolucionarni Happening, već kao mogućnost, koja je oduzeta većini ljudi, da se u intenzivnom naporu oslobode tuđih interesa za vladanjem koji su interiorizovani vaspitanjem i tradicijom, da specifično ljudsku delatnost razuma transformišu u raspršnjavajući um protiv postojećeg društva.
Neuspeh ovih studenata bila bi pobeda autoritarnog univerziteta učinkovitih rezultata gde svaki aktivitet ili pokret dolazi sa viših pozicija u hijerahiji. Njegov telos je zatvorena i uobličena upotreba svih delova i resursa u cilju jedne sveukupne politike, to jest, za status quo etablirane ravnoteže vlasti.

 

IV.

Parlamentarna demokratija je trebala i mogla da bude samo jedan prelazni period u doba rekonstrukcije nakon fašizma. Dvopartijski sistem, vanredni zakoni, zakoni za stabilizaciju i univerzitet učinkovitih rezultata obeležavaju put autoritarnog kasnog kapitalizma.
Parlamentarnu državu, u obliku jedne velike berze interesnih grupa koje pristaju na kompromise o njihovom udelu u društvenom proizvodu, treba da zameni vladavina  administrativnog aparata «orijentisanog ka stvarima» – državna egzekutiva. „Prirodna potreba“ za sužavanjem svih interesa i delatnosti u okvirima građanskog društva pronalazi u državnoj egzekutivi svoj puni izraz. Odbijanje i slamanje ovog „poretka“ od strane studenata je conditio sine qua non naše anti-autoritarne prakse. Ova „nova forma“ državne organizacije slama svu dosadašnju samo-regulativu političke mehaničke interesne demokratije, a kompromisni i rezultantni karakter politike time nestaje.
Jedinstveno i centralno vođstvo društva, prisiljeno funkcionalnom nužnošću državnih subvencija, primena moderne planske ekonomije i organizovane nezaposlenosti, stvaraju privid jednog „besklasnog društva“. Ali ovo je puka parodija besklasnog društva. Kroz jedan sistem koncesija ljudi će biti užlebljeni na svom mestu.
Materijalni uslovi za ukidanje „saveza“ između onih kojima se vlada i onih koji vladaju već odavno su sazreli; sve sada zavisi od svesne volje ljudi da istoriju, koju su ionako već uvek pravili, konačno stave pod kontrolu i za potrebe čoveka.

U sadašnjoj fazi prelaza ka jednoj novoj formi „uređenog vladanja“ ljudi, izgradnja jednog anti-autoritarnog polja na univerzitetu je od suštinskog značaja za razvoj celokupnog društva.
Mi se nalazimo u onoj tački procesa konfrontacije na Slobodnom Univerzitetu, gde se može očekivati iznenadno ključanje situacije, situacije u kojoj će se celokupna tendencija profitno orijentisanog univerziteta učinkovitih rezultata sukobiti sa anti-autoritarnim snagama. Novi zakon o univerzitetu u tome će igrati značajnu ulogu.
Mi vodimo ovu borbu saterani uz zid, bez iluzornih nada, ali mi je vodimo bez prestanka i uvereni smo da kroz neprekidno organizovanje akcija i informativnih kampanja možemo proširiti naše anti-autoritarno „polje“. Zašto? Radi očuvanja egzemplarnog karaktera naše borbe za sve druge zapadno-nemačke univerzitete, za proširenje saveza sa malobrojnim postojećim anti-autoritarnim grupama u društvu, last but not least, izgradnja anti-autoritarne strukture karaktera je vrednost za sebe, elementarni i važan korak na putu čovekove emancipacije.
Više ne plivamo na talasima javnog mnjenja, nismo „ljubimci“ bilo kojih partija ili interesnih grupa, niko nas ne tapše po ramenima – tako je najbolje. Došlo je do toga da izgubimo naše akademsko dostojanstvo – neka, i treba tako da bude. Došlo je do toga da izgubimo naše akademsko dostojanstvo i da dostignemo „istorijski nivo“ (Marks), nivo Madrida, Barselone, Berklija i Karakasa. „Sloboda“ berlinskom modelu, rat autoritarnom stanju unutar i izvan univerziteta!

 

Ovaj tekst je napisan u Maju 1967. godine, neposredno nakon jednog glasanja AStA (Sveopšteg studentskog komiteta) na Slobodnom Univerzitetu. Pozadina: nakon jednog Sit-In rektor Slobodnog Univerziteta, Liber, nije želeo da produži ugovore oba predstavnika AStA, predstavnika studentskog konventa, kao i predstavnika studentske službe. On je ujedno najavio disciplinske mere protiv ovih osoba, kao i protiv dva druga studenta (jedan od njih je bio Dučke). Nakon ovoga je savez izglasao, da se studentskom predstavništvu da poverenje i podrška. Glasanje – jedan riskantan poduhvat – je imalo sledeće rezultate: 46,1% su glasali za AStA, 43,4% protiv.

 

Sa nemačkog preveo: Đorđe Hristov

 

Izvor: Rudi Dutschke, Demokratie, Universität und Gesellschaft, u: R.Dučke, „Geschichte ist machtbar“, Klaus Wagenbach, Berlin 1991.

 

 

 


[1] Slučaj Kripendorf: Ekehart Kripendors je bio asistent na Oto-Sur-Institututu Slobodnog Univerziteta, otvoreno je kritikovao odluke rektora Luers. Njemu je stiglo obaveštenje od strane rektorata da njegov ugovor o zapošljenju neće biti produžen. Kao rezultat su se skoro sve studentske organizacije okrenule protiv autoritarne odluke. Konflikt se završio jednim kompromisom: ugovor nije bio produžen, ali je Kripendorf dobio stipendiju za habilitaciju.

[2] Slučaj Kubi: sa njim je otpočela serija otvorenih političkih konfrontacija na Slobodnom Univerzitetu; Erih Kubi je bio pozvan od strane AStA 7. maja 1965. godine na jednu podijum-diskusiju, čiji je povod bila dvadesetogodišnjica kapitulacije Trećeg rajha. Kubiju je od strane rektora Luers bilo zabranjeno da učestvuje na ovoj diskusiji. Obrazloženje za to je bilo da je Kubi pre sedam godina izgovorio neprilične primedbe na račun Slobodnog Univerziteta. Ova zabrana je dovela do odlučujućeg protesta skoro svih studentskih organizacija.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »