19 dec

MAJKL EPL_RESTRUKTURIRANJE OBRAZOVANJA I KURIKULUMA: NEOLIBERALNE I NEOKONZERVATIVNE AGENDE

Intervju sa Majkl Eplom (Michael Apple)[1]

Sažetak: U ovom intervjuu je pojašnjeno teorijsko stanovište Michael Applea: on analizira restrukturiranje obrazovanja i kurikuluma u kontekstu neoliberalnih i neokonzervativnih politika, te raspravlja o temama savremenog obrazovanja pokrivajući širok opseg problema. Teme su povezane sa sociologijom obrazovanja, kritičkom teorijom, a o kurikulumima se ne diskutuje samo u okviru obrazovnih politika SAD-a, već i u globalnom kontekstu. Među probleme na koje Apple upućuje nalazi se i napredovanje Nove desnice, kao i formi pomoću kojih se konzervativni pokreti politički artikulišu  nametanjem njihovih gledišta po pitanju tekstova, nacionalnog kurikuluma i edukacije nastavnika. Intervju se bavi aspektima multikulturalizma i dinamike rase, klase, roda, radeći na razumevanju borbenih pokreta i otpora vođenih od strane nastavnika i ostalih društvenih aktera koji se suprotstavljaju neoliberalnim i neokonzervatimvnim agendama.

Pitanje: Gospodine Apple, šta vidite kao glavne probleme u terminima obrazovne politike kako se približavamo 2000-toj?

Apple: Postoji dosta stvari za koje mislim da su od ključnog značaja. Po meni, najvažnije je ono što sam u svojim poslednjim knjigama (poput Cultural Politics i Education and Educating the “Right” Way) nazvao konzervativnom restauracijom ili ‘konzervativnom modernizacijom’. Odnosno, trendom sve većeg redefinisanja toga čemu služi obrazovanje i kako obnoviti obrazovanje istovremeno i kao praksu i kao skup politika. Postoji novi savez koji vrši ulogu lidera u obrazovnoj politici i obrazovnoj reformi. Mnoge nacije su doživele prelaz od socijal-demokratskih sporazuma i saveza do koalicija koncentrisanih oko 3 ili 4 grupe koje su gurale obrazovnu i socijalnu politiku u konzervativnim pravcima. Ovaj novi savez ili ''novi hegemonski blok'' predstavlja relativno širok kišobran; isto tako on je napet i ispunjen protivrečnim tendencijama. Ali, uzeto sve skupa, bio je vrlo efektivan. Dozvolite mi da pomenem ponešto od svake grupe koja je ispod ovog kišobrana.
Prvo, tu su neoliberali. Oni su ekonomski modernizatori koji žele da obrazovna politika bude centrirana oko ekonomije, oko uspešnosti ciljeva utemeljenim na uskim vezama između školovanja i plaćenog rada. Želim ovde naglasiti reč ''plaćen'', zato što ovi ljudi imaju veoma patrijarhalnu viziju radne snage. Oni su skloni da ne misle na one koji su nosioci neplaćenog rada u društvu – ponajviše na žene. Ekonomski modernizatori su uveliko lideri u ovom novom bloku.  Oni vide povezanost škola sa tržištem, pogotovo sa globalnim kapitalističkim tržištem…. Isto tako, oni često vide škole kao mesta koje je potrebno transformisati i učiniti kompetitivnijim tako što bi ih se postavilo na tržište putem vaučer planova, odbijanjem od poreskih obaveza i sličnim marketinškim strategijama. Zato što neoliberali imaju vodeću ulogu u ovom savezu, koristeći kišobransku metaforu, možemo reći da oni drže dršku kišobrana.
Drugu grupu čine neokonzervativci. U većini slučajeva neophodno je napraviti razliku između neoliberalnih ekonomskih modernizatora i neo-konzervativaca, iako se u nekim zemljama oni preklapaju. Neokonzervativci se često slažu sa neoliberalnim naglašavanjem ekonomije, ali je kulturalna ''restauracija'' njihova osnovna agenda. Primeri u SAD su ljudi poput E.D. Hirsch-a, bivši sekretar obrazovanja William Bennett i pokojni Alan Bloom. Ovo su ljudi koji žele povratak romantiziranoj verziji školovanja u kojoj postoji standardni kurikulum zasnovan na fikciji elokvencije zapadne tradicije. Oni žele povratak na učiteljsku dominaciju, na visoki status znanja, uveliko zasnovan na tradicijama koje su istorijski bile sagledane kao najlegitimnije znanje koje se pruža na elitnim univerzitetima. Napomenuo sam da je to romantička tradicija, pošto nikada nije postojalo vreme (barem ne u američkim školama) u kojem je svako podučavan na osnovu istog kurikuluma, gde svi govore isti jezik i gde se svi slažu po pitanju dominantnog modela zapadne tradicije, kao i po pitanju šta treba uključiti a šta isključiti iz te tradicije. Stoga je ova pozicija zasnovana na potpunoj romantiziranoj verziji prošlosti, bilo da je posredi romantizirana vizija učenika i učitelja ili vizija koja pretpostavlja da bi oni bez spoljašnje kontrole mogli uništiti ''stvarnu'' kulturu.

6a00e54f8c25c98834017ee621476a970d-550wi


Neokonzervativci su zbog ovoga veoma posvećeni uspostavljanju čvršćih mehanizama kontrole znanja, morala i vrednosti putem nacionalnog ili državnog kurikuluma, i nacionalno ili državno propisanog (vrlo redukovanog) testiranja. Ovo je zasnovano na snažnom nepoverenju nastavnika i lokalnih školskih administratora. Oni veruju da će jedino putem uspostavljanja jake centralne kontrole sadržaj i vrednosti ''legitimnog znanja'' zadobiti zakonito mesto u kurikulumu. Uporedo sa ovim na delu je predanost navodno mnogo rigoroznijem kurikulumu, onom za koji veruju da je zasnovan na ''višim standardima''. Stoga sāmo školovanje mora biti kompetitivnije, učenici moraju biti restratifikovani na osnovu onog što se smatra ''neutralnim'' znanjem i ''neutralnim'' testovima postignuća. U suštini, ovo se pokazalo kao povratak socijaldarvinističkim principima u obrazovanju. To je takođe stvorilo i situaciju u kojoj jedan običan tekst postaje ključna stvar za nastavnike.
Tu je i treća grupa čija je moć u usponu u Americi. Sledeći Stuart Hall-a možemo ih nazvati autoritarnim populistima. To su često hrišćanski fundamentalisti koji žele povratak onome za šta veruju da je osnova znanja, biblijskoj tradiciji, svetim tekstovima i svetom autoritetu. Ovaj deo saveza je često vrlo nepoverljiv prema multikulturalizmu u kurikulumu. Po svemu sudeći, oni žele povratak pedagogiji zasnovanoj na tradicionalnim odnosima prema autoritetu u kojima su učitelj i odrasli uvek u poziciji kontrole. A oni dobijaju ovlašćenje nepogrešivim čitanjem Biblije.

Autoritarni populisti (religiozni konzervativci) su ekstremno zabrinuti za odnos između škole i tela, kao i za seksualnost. Oni su zabrinuti za odnos između školovanja i onoga što smatraju da je tradicionalna porodica. Za njih je tradicionalna porodica bogom dana, baš kao i odnosi roda i godina. Bog je postavio muškarca u dominantnu poziciju autoriteta i naložio da religiozni autoritet mora naslediti javnu politiku. U Americi je ovo dovelo do onoga što se naziva ''prikrivajućim kampanjama'' (stealth campaigns) u kojima religiozni konzervativci sakrivaju njihova religiozna ubeđenja i kandiduju se za članove lokalnih školskih odbora ili državnih školskih odbora u okviru platforme za fiskalnu odgovornost. Jednom kada dođu na vlast, oni pokušavaju da očiste kurikulum, kako od elemenata društveno 'liberalnih' pozicija, tako i od svih elemanata koji nisu biblijski zasnovani. Njihove mobillizacije su bile učinkovite, toliko učinkovite da su zapravo mnogi državni kurikulumi postali još konzervativniji nego ranije, a mnogi učitelji i nastavnici su se podvrgli 'autocenzuri' kako bi izbegli konflikte zbog kurikuluma.
Četvrta grupa koja je bila uticajna u postavljanju agende obrazovne politike ne mora se nužno slagati sa pozicijama izloženim u prethodna tri dela novog hegemonskog bloka. Ona sebe ne percepira kao da ima nekakvu ideološku agendu. Ova grupa je sastavljena od članova profesionalne i menadžerske nove srednje klase. Ako mi je dozvoljeno da se izrazim opštije, ovi ljudi su, u suštini, eksperti za unajmljivanje. 
Oni su često zaposleni od strane države zbog njihove tehničke ekspertize u evaluaciji i testiranju, efikasnosti, menadžmentu, analizi troškova i sličnih tehničkih i proceduralnih veština. Ove veštine i znanje su njihov kulturni kapital koji im omogućavaju da se izbore za sfere vlasti u državi. Njihova agenda je menadžerizam i često su njihove potrebe reprezentovane putem državnog nametanja politike ''upravljanja na daljinu'', kroz nacionalno i državno testiranje, strožu kontrolu, upotrebu industrijskih modela, kroz analizu troškova, itd. Njihov kulturni kapital je ono što nazivam 'tehničko administrativno znanje' u Education and Power. To omogućava neoliberalima i neokonzervativcima, kao najmoćnijim grupama u okviru konzervativne modernizacije, da čvrsto rukovode, da nas učine odgovornijima itd.
Stoga svaka od ovih grupa poseduje sopstvenu agendu. Ali vođstvo nad glavnim pitanjima ostvaruju neoliberali ili ekonomski modernizatori. Naravno, oni moraju sklapati kompromise sa drugim grupama kako bi savez uključivao važna pitanja za neokonzervativce, autoritarne populiste, i profesionalnu i menadžersku novu srednju klasu u usponu. Ali, u najopštijem smislu, aganda se postavlja od strane onih koji žele čevršće veze između škola i ekonomije.
Bilo kako bilo, ovo je parcijalan pogled. Postoji druga strana u vezi sa kojom ću biti kraći. Ona uključuje pitanja koja su okružena vizijom i praksom demokratije koja je deblja nego 'mršava' vizija demokratije kao prakse potrošnje koju su razvili neoliberali.
Ovi pitanja uključuju (kolektivnu) moć lokalnih donosioca odluka u vezi sa kurikulumom koji dolazi odozdo, a ne odozgo, i koji mnogo više odgovara potrebama, istoriji, kulturi potlačenih, obojenih i siromašnih ljudi, kao i društveno odgovornoj pedagogiji. U Americi su ova pitanja manje poznata nego, recimo, vaučer planovi ili planovi za 'veliki udeo' testiranja; zapravo, ova pitanja postaju sve uticajnija. Tako se u jednoj od mojih skorijih knjiga, Democratic Schools, detaljno prikazuju brojne škole koje su organizovane na osnovu ove, demokratičnije, agende. Prikazuje njihove priče, oslikava načine ometanja i sprečavanja desnice, pokazujući u praksi da je moguće umešati se u društvene i edukativne kritičke aktivnosti koje rešavaju stvarne probleme u stvarnim školama koje pripadaju stvarnim zajednicama. Jedan od razloga dominacije konzervativnih politika jeste taj što nastavnicima i ostalima nije data realna alternativa koja je učinkovita. Democratic Schools predstavljaju svesni pokušaj davanja odgovora od strane društveno i obrazovno-kritičkih edukatora na pitanje: ''Šta ja radim ponedeljkom ujutro?''.[2]
Stoga postoje najmanje dve grupe agendi, jedna je bazirana na unutrašnjim kompromisima u okviru sila konzervativne modernizacije i uveliko vođena neoliberalnim pretpostavkama, a druga je organizovana oko kompromisa u okviru višestrukih, progresivnih zajednica edukatora, aktivista i ostalih. One nastavljaju da se raspravljaju. Da budem iskren, trenutno nisam u potpunosti optimističan da će demokratska agenda dobiti javnu pozornost i da će postati toliko vidljiva kao konzervativna agenda. Međutim činjenica da je na stotine i hiljade primeraka knjige Democratic Schools prodato i da je prevedena na puno jezika daje nekakve razloge za optimizam.

Pitanje: Možete li prokomentarisati trend ka 'muktikulturalnom obrazovanju'?

Apple: To je komplikovano pošto ne želim da govorim omalovažavajuće stvari o ljudima koji teško rade, pogotovu jer su mnogi od njih moji prijatelji i saveznici. Prvo, moramo razumeti da su hegemonski savezi formirani i podržavani od strane moćnih grupa, i da je kompromis način određivanja i održavanja agendi. Dalje, ako želimo razumeti zašto se stvari uveliko menjaju u američkim školama, razlog tome nisu nameravane i interne reforme. Pre će biti da se menjaju zbog masovnog pritiska društvenih pokreta koji generišu uslove transformacije škola. Jedan od najvećih transformativnih pokreta prošlog veka u Americi je afro-američki pokret za oslobođenje. On je izvršio pritisak na škole u pravcu promene pedagogije, njihovih kurikuluma i organizacije. Delovi ovog pokreta često su imali vrlo radikalnu agendu.
Kako bi današnje dominantne grupe održale vođstvo one moraju da inkorporiraju izvesne segmente te agende u sopstvene pozicije. A ono što su vodeće grupe, vrlo zapaženo i uspešno, uradile jeste to da su preuzele (kako da kažem ovo?) najumerenije i najsigurnije forme – a često i najkonzervativnije forme – multikulturalizma i uvrstile ih u škole i njihove kurikulume.  Dakle, u udžbenicima danas imamo, na primer, ono što nazivam 'pominjanje' – pominjanje doprinosa latino grupa ili azijaca, ili žena. Ovo je najčešće uvršteno u udžbenike u specijalnim odeljcima i stoga ima status 'dodataka' koji se tiču kulture i istorije 'drugih'. Prema tome, njihov status kao drugih spram 'pravih amerikanaca' je zagarantovan. U tom postupku učenici nikada ne vide svet očima potlačenih ljudi. Oni nikada ne vide svet poistovećujući se sa ljudima koji su, takoreći, na dnu društvene lestvice.
Multikulturalizam je zato samo delimični napredak, pošto su veliki društveni pokreti naterali dominantne grupe da odgovore. To moramo uvek imati u vidu. Multikulturalizam nije dat. Trebalo je decenija borbe protiv dominantne strukture moći belaca. A ipak, u isto vreme, dobar deo multikulturalizma, poput onog pokrenutog u školama, je 'najbezbednije' vrste, onaj koji ne remeti moć beline kao 'ljudske prosečnosti'. To je jedan od načina u kome postojeći odnosi moći ponovo osnažuju suprotstavljene pokrete u polju dominacije.
Neke od ovih stvari su bile konstantno pokretane od strane različitih grupa (afroamerički aktivisti, američki urođenici, oni azijskog porekla, gejevi i lezbejke, pripadnici zajednica osoba sa invaliditetom i mnoge druge grupe) koje su osećale da njihove kulture i istorije nisu u dovoljnoj meri reprezentovane u okviru kurukuluma. Zbog toga mislim da je multikulturalizam vrlo protivrečan. Želim da čestitam njegovim postignućima. Ipak, zabrinut sam, jer sa konzervativnom restauracijom mnoga od društveno-progresivnih postignuća su izbrisana, kako se približavamo kurikulumu koji je 'sigurniji' i koji ima veoma malo elemenata društvenog aktivizma. Ja bih radije da imamo ne samo multikulturalno obrazovanje, već posebno antirasističko obrazovanje. To je obrazovanje koje shvata da je ova nacija podignuta na osnovu rasne eksploatacije i da i dalje ima u sebi rasnu strukturu moći. Tako, priče o potlačenim ljudima druge boje kože nekada i sada ne bi bile naprosto 'dodatak'. Oni bi činili integralni deo načina na koji je ova nacija formirana. Ovo bi zahtevalo prepoznavanje toga da je američka priča (mislim i na druge nacije), takođe, priča o rasnoj opresiji. Bez ovog dela priče nema ni priče. To bi takođe zahtevalo da vidimo svet očima ljudi druge boje kože, a ne samo da pominjemo njihove doprinose kao 'dodatke'.

Pitanje: Kakvo je vaše mišljenje o sociolozima obrazovanja poput Basil Bernsteina ili Pierre Bourdieua?

Apple: Nalazim da je rad obojice ekstremno važan. Verovatno znate da sam kritički pregledao rad obojice[3], a pošto verujem da je najbolji način da pokažete koliko cenite nečiji rad i koliko ga ozbiljno shvatate, je da ga podvrgnete kritičkoj analizi. Ali, ja ću biti prvi koji će priznati da duguje njihovom radu. Basil Bernstein je slučajno moj prijatelj i on je neko od koga sam puno naučio.  Iako poznajem Bourdiea, ne poznajem ga dovoljno dobro.
Želeo bih da napravim razliku između njih dvojice, ali tek nakon što budem rekao nešto o onome što im je zajedničko. Obojica imaju vrlo neromantične procene o prirodi odnosa moći. Obojica su delimično odoleli nekim agresivnijim oblicima postmodernizma u kojima se previđa da je ovo kapitalizam i da je to ključna činjenica. Isto tako, nisu zaboravili na postojanje struktura. Za obojicu, svet naprosto nije tekst; ove strukture nisu naprosto diskurzivne konstrukcije. Nadalje, obojica imaju prilično neromantičnu procenu klasnih odnosa. Po mom mišljenju, to je presudno, pogotovo u vremenu u kojem se, u Americi i ostalim brojnim nacijama, udaljavamo kako od klasne analize, tako i od strukturalne. Ne želim braniti reduktivnu strukturalnu analizu, ali, u vremenu kada se čini da je previše ljudi izgubilo kolektivno sećanje na uspehe koji pripadaju tradicijama strukturalne analize, potrebno je uvideti pozitivne momente zbog kojih bi trebalo zadržati ovaj skup tradicija.
Naravno, klasa je i empirijski i konceptualno veoma komplikovan pojam, ali i istorijski. On ne postoji sam za sebe. Ljudi su u isto vreme klasno, rodno i rasno određeni. Stoga se ne može govoriti samo o klasi kao o skupu koji je izolovan od ostalih ključnih činilaca dinamike moći. Niti se može pretpostaviti da se sve objašnjava ekonomijom. To bi bilo užasno reduktivno i esencijalizovano.
Sa druge strane, naivno je pretpostaviti da su klasni odnosi nekako nestali ili da je nebitna činjenica da postoji ekonomija poput naše. Takva pozicija je potpuno romantična. (Naravno, ono što Bernstein i Bourdieu misle kao klasu nije nužno ono što pod klasom i klasnom dinamikom podrazumevaju, recimo, neo-marksisti.) Imajući ovo u vidu, jasno je da obojica dele posebnu agendu kojom žele da postave sledeće pitanje: ''Kakav je odnos između kulture, moći, ekonomije u vezi sa obrazovanjem i širim društvom?'' Nalazim da je ovo pitanje izuzetno značajno. Ponovljam, svaki od njih me je naučio puno o tome kako bi se moglo postaviti i odgovoriti na ovu vrstu pitanja, uz priznanje i prepoznavanje njegove složenosti.
A sada bih rekao nešto o njihovim razlikama. Mislim da je Bernstein više u dodiru sa realnim školama, kurikulumima i podučavanjem. Iz tog razloga je on verovatno više uticao na način kako ja posmatram kurikulum i pedagoške odnose. Dok je njegova opšta ideja slična Bourdieovoj, ona je dublje povezana sa stvarima koje su u vezi sa obrazovanjem i nama koji smo u tome. Mislim da Bourdieu ima nešto širi projekat. Ipak, njegov rad o različitim formama kapitala – o kulturnom, društvenom, simboličkom, ekonomskom kapitalu itd. –  i o strategijama konverzije koje se slažu sa njima je izvrstan, i izvršio je jasan uticaj na generacije kritičkih istraživača. I sebe uključujem u tu skupinu istraživača, pošto njegov rad obezbeđuje okvir za mišljenje koje se odnosi na ulogu obrazovanja u reprodukciji i transformaciji različitih oblika kapitala (Bourdieu je manje uspešan kada je u pitanju dinamika transformacije), kao i za način kako su obrazovanje i ove strategije koverzije situirane unutar polja moći. I pored mog kritizicma delova Bourdieove misli, mislim da je ovaj pristup veoma produktivan.
Ukratko ću pomenuti nešto od moje kritike obojice. Ponavljam, obojica su briljantni. Ipak, kako sam već napomenuo negde, Bernstein je previše strukturalista. U njegovom radu ne vidite delovanje stvarnih ljudi niti vidite stvarne društvene pokrete u delovanju, niti, naposletku, vidite procese i rezultate društvene transformacije. Mislim da je to ključno za naše razumevanje obrazovanja. Mi se trebamo koncentrisati na transformacije i društvene pokrete – ne samo na strukturalne oblike i položaje u društvu, već na transformativne efekte ovih društvenih pokreta. Stoga bih otišao dalje od njega, kao što sam to učinio u svojoj analizi desničarskih društvenih pokreta, njihove istorije i efekata kako u knjizi Official Knowledge, tako i u knjizi Cultural Politics and Education.
Poput Bernsteina i Bourdieu je komplikovan i, na momente, nejasan autor. Ipak, trebamo biti strpljivi s njim dok ga čitamo. Sem toga, jedna od poenti koju sam naglasio jeste ta da čitaoc nije jedini koji bi trebao uraditi sav posao. Mislim da je veoma važno da se borimo (nekada je to stvarno borba) da budemo onoliko jasni koliko to zahteva predmet kojim se bavimo. Navešću lični primer. Nijedno od oba izdanja Official Knowledge, novo izdanje iz 2000.g. i izdanje iz 1993.g, nisam poslao izdavaču sve dok nisam bio zadovoljan da sam knjigu napisao onoliko jasno koliko je to moguće. U slučaju izdanja iz 1993.g. to je uključivalo odlaganje izdavanja za jednu godinu. To se nije naprosto odnosilo na stilsku doradu. Reč je o politici reprezentacije. S obzirom na činjenicu da je desnica danas toliko moćna, važno je da progresivni tekstovi ne zahtevaju čitanje sedam drugih knjiga kako bi ih razumeli. Teorija je apsolutno od ključne važnosti. Ali ja sam zabrinut kada se radi o prekomernoj teoretizaciji. Bourdieu povremeno pati od ovog, iako, kao što sam već napomenuo, postoje vremena kada predmet kojim se bavimo zahteva visok nivo apstrakcije. Ipak, upravo sada je vreme u kojem borba da se bude što jasniji dobija na važnosti.
Zabrinut sam isto tako i u pogledu drugih delova Bourdieuvog korpusa: u pogledu pretpostavke da je francuska kultura – kultura sveta; u pogledu umnožavanja formi kapitala koje se povremeno čine beskrajne; u pogledu toga koliko daleko možemo ići u upotrebi tržišnih analogija kao analitičkih alata; u pogledu njegove tendencije da ponekad previše generalizuje; i u pogledu toga može li se takav rad izvesti bez dublje umešanosti u konkretne poltičko/kulturne pokrete. (Ova poslednja kritika mi se čini manje osnovanom od kada sam dobio engleske prevode njegovih recentnih političkih tekstova). Sve u svemu, zaista pozdravljam rad obojice.

Pitanje: Zašto je ‘kritička teorija’ bila spremnije prihvaćena u Australiji i Engleskoj nego u Americi?

Apple: Da bih odgovorio moram prvo postaviti pitanje: 'Šta podrazumevamo pod kritičkom teorijom?' U formalnom pogledu kritička teorija ima veoma dugu istoriju kao specifična vrsta analitičkog i političkog pristupa, uglavnom u Nemačkoj i Francuskoj, pogotovu u Nemačkoj tokom i nakon Waimarske republike, gde su potom mnogi mislioci izbrisani ili naterani da pobegnu od nacističkog režima. Naravno, imena poput Benjamina, Adorna, Horkheimera, Marcusea i ostalih su povezana sa ovom tradicijom. Ovaj oblik kritičke teorije bio je pokušaj mišljenja odnosa između kulture, različitih oblika dominacije i društva. Počeo je kao kulturna/politička analiza kapitalističke masovne kulture da bi se onda proširio dalje na analizu kapitalizma i njegovih društvenih formi, na primer, na analizu tehničkog znanja i kognitivnih interesa kao formi dominacije, poput one koju je sproveo Habermas u raspravama o ‘sistemu’, svetu života, komunikaciji i legitimaciji.
Ovo je vrlo specifična istorija. Pretpostavljam da kada kažemo ’kritička teorija’ zapravo mislimo ono što ja obično nazivam ‘kritičko-obrazovne studije’, što je mnogo šira kategorija. Ona uključuje marksistički i neomarksistički rad, kao i rad koji je povezan sa frankfurtskom školom o kojoj sam govorio malopre. Ali on uključuje isto tako i različite vrste feminističkih analiza, studija kulturne kritike i mnogih drugih kritičkih pristupa. Zbog toga ću kritičku teoriju definisati kao široki skup pristupa. Odgovor na pitanje zašto kritičke teorije ima manje u Americi nego drugde je vrlo složen i povezan je sa istorijski veoma važnim pitanjem: ‘Zašto u Americi ne postoje socijalistički pokreti u većim razmerama?’ Puno toga zavisi od specifično ateorijske, pozitivističke i pragmatičke istorijske orijentacije ovdašnje akademije. Nešto od toga je rezultat činjenice da su postojale autohtone tradicije u Americi koje su postavile slična pitanja, ali nisu bila prepoznata kao deo kritičke teorije. Delom zbog toga što je levica bila marginalizovana i povremeno, tokom perioda krize, levičari na unverzitetima su dobijali otkaze.

Pitanje: Da li je kritička teorija bila usko konceptualno vezana za socijalizam i tako sprečila da bude opšte prihvaćena?

Apple: Spojiću ova dva pitanja u jedno. Prvo, kao što sam već rekao, mislim da razlog slabijoj prihvaćenosti kritičke teorije u Americi delom leži u tome što je ovde socijalistička tradicija uskraćena. Mi smo jedina nacija na svetu koja nikada nije imala veliku i ozbiljnu radničku partiju. Dalje, jedna od stvari koju zaboravljamo jeste i ta da su krcati brodovi imigranata koji su pristizali bili često isto tako krcati imigrantima koji idu natrag. Neki ljudi koji nisu ‘uspeli’ ovde – to su povremeno politički vrlo uticajni ljudi – često su bili vraćani. 
Dodao bih činjenicu da su sa velikom otvorenošću Zapada – nakon nasilnih ograđivanja američkih domorodaca –, oni koji nisu uspeli u industrijalizovanoj Americi, u fabrikama ili urbanim područjima među imigrantima i radnicima (koja su često bila žarišta aktivizma kojeg obično povezujemo sa socijalizmom i marksizmom), mogli otići. Tako je u Americi postojao ‘sigurnosni filter’ koji često nije bio raspoloživ Evropi i drugim nacijama. Dalje, ovde je bila tradicija da se kritički iskoristi liberalizam sa fokusom na individualna prava, ono što nazivam ‘ličnim pravima’ (person rights) u suprotnosti sa svojinskim pravima. To je značilo da je liberalizam ovde imao istorijski važnije mesto nego socijalizam.
Moramo zapamtiti da geneza društvenog i političkog diskursa ne predodređuje uvek način njegove političke i društvene primene. Stoga želim da ukažem da je liberalizam bio u Americi korišćen u prilično radikalne svrhe. To ne znači da je on naprosto koristio kao alatka za dominaciju. Čak i pored posebnog pogleda na individualno, onog koje teži ka tome da ne naglašava čovekovu pripadnost zajednici, liberalizam je bio radikalizovan od strane žena i muškaraca i iskorišćen za njihove svrhe. Da bi dobili lična prava za vas i vašu porodicu morate da se pridružite sindikatima i morate da se borite. Za žene je bilo od ključnog značaja da budu tretirane kao funkcionalne građanke, kako u kući i na plaćenom radnom mestu, tako i u državi. Stoga je liberalizam bio ponovno prisvojen od strane žena kao alat u borbi za telesnu kontrolu i za ekonomska i politička prava. Liberalizam ima svojih protivrečnosti, ali je postao mnogo fleksibilniji politički alat nego što se očekivalo. Prema tome, zbog mnoštva razloga – geografske otvorenosti, manjeg simpatiziranja organizacija kolektivnog tipa (prečesto zasnovanim na rasističkom nativizmu koji socijalizam shvata kao ‘stranu, vanzemaljsku’ ideologiju), ljudi koji odlaze i ostaju u Americi, i ono što je veoma bitno, zbog represivne prirode antisindikalnih i antiradničkih zakona u čijem donošenju sudeluju industrijalci i vlada – ove stvari, kao i mnoge druge, su imale učinka.
Uzmimo, primera radi, obrazovanje. U mnogim zajednicama, ukoliko ste socijalistički nastavnik, možete vrlo lako dobiti otkaz. Ako ste nastavnik u osnovnoj ili srednjoj školi i ako napišete pismo novinama u kojima priznajete, u najskromnijem smislu, vaše socijalističke ideale, možete zbog toga izgubiti posao. Postoji samo nekoliko univerziteta ili školskih sistema u Americi koji nisu imali istoriju sličnih tragedija i isključivanja ljudi zbog toga što su otvoreno kritični prema prevladavajućim ekonomskim i političkim pitanjima, naročito ne u nalaženju načina da levica oseti težinu federalnog, državnog i lokalnog pritiska.
Možda bi bilo od pomoći ako bi uporedili ovu složenu istoriju Amerike sa drugim nacijama i njihovim istorijskim složenostima. Uzmimo za primer Australiju i Englesku. Svaka ima mnogo otvoreniju nacionalnu istoriju snažnih radničko-sindikalnih borbi. Šta je to za mene značilo saznao sam tokom perioda kada sam radio sa nastavničkim sindikatima i sa društveno-kritičkim edukatorima u Australiji. Bivši sam predsednik nastavničkog sindikata u New Jerseyu, koji se ponosio istorijom preduzimanja ozbiljnih akcija. Ipak, kada sam prvi put otputovao u Australiju, sindikati su činili ono što mi je tada izgledalo nezamislivim u Americi.
Tamošnji sindikat vaspitača u obdaništima je pokrenuo štrajk i zatvorio škole zbog 300 dolara reza u nastavničkom budžetu namenjenom kupovini nastavnog materijala za učionice. Tamo su ovakve akcije deo duge tradicije. To se skoro nikada ne bi moglo desiti u Americi, delom zbog toga što su decenijama štrajkovi radnika u javnim službama, poput nastavnika, bili protivzakoniti (u nekim područjima su to i dalje). U Americi su vođe nastavničkih sindikata koji su učestvovali u štrajku bili zatvoreni. Dakle, postoji vrlo različit skup okolnosti, onih koji deluju i kao uzroci i kao posledice, koje idu u prilog činjenici da, recimo, Engleska i Australija, ili druge nacije, imaju dužu istoriju marksističke i neomarksističke analize.
Dopustite mi da dodam još jednu stvar. Amerika ima dugu istoriju radikalnog populizma, onog koji ima u manjoj meri teorijsku pozadinu koja dolazi iz istorije seljačkog/radničkog pokreta, međutim sām Marx nije bio dostupan. U Americi nisu postojala izdanja njegovih knjiga. U suštini, niste ga mogli kupiti i čitati, osim uz velike teškoće. Danas su mnoge struje koje zastupaju izvesnu marksističku tradiciju obeležene reduktivizmom ili su čak pogrešne; ali bez dostupnosti značajne količine materijala teško je razviti bogatu i iznijansirano kritičku tradiciju zasnovanu na marksističkim pozicijama. A kada se takva tradicija na kraju razvije biće reduktivistička i često vrlo retorička, pošto je odsečena od intenzivnih rasprava i kontroverzi koje karakterišu internacionalnu diskusiju. A onda će se lako odbaciti i podvrgnuti stereotipiziranju.

Pitanje: Da li je američka kultura otporna na traganje za skrivenim političkim značenjima obrazovanja i kurikuluma?

Apple: Svako od ovih pitanja je vrlo složeno. Svestan sam da nemam ceo temat časopisa kako bih odgovorio, tako jednostavno moram dati samo konture odgovora.

Postoji istorijska dinamika Amerike koja čini njenu kulturu otpornom na traganje za političkim značenjima. Objasniću. Nabacio sam ranije da postoji istorija Amerike koja ima pozitivne i negativne momente, koji su u vezi sa onime što možemo nazvati anti-teorijom i anti-intelektualizmom. Danas je, u izvesnom smislu, to veoma progresivan momenat.
Istorijski, tradicija aristokratske kulture u Americi je nerazvijena. Stoga je jedan od pozitivnih momenata američke kulture njen populistički oblik. Uglavnom postoji prava odbojnost prema elitizmu. Ovo znači da je složen teorijski aparat, upregnut u kritičko analiziranje politike obrazovanja i kurikuluma, koji zahteva puno discipline i proučavanja, zapravo viđen kao ‘pûka teorija’. Ove tradicije pretpostavljaju da je svaka teorija loša. Ovaj (populistički) oblik je u vezi sa usponom, ponekad isuviše otvorenim, anti-teorijske tradicije, što je, kako sam već napomenuo, delom kontradiktorno. To ima i nekih pozitivnih strana, zbog američkog iskustva sa pragmatizmom. On počiva na neizrečenom, ali i dalje moćnom, zahtevu koji kaže ‘Hoću da ove stvari mogu da koristim i u svakodnevici.’ U mnogo slučajeva odgovaram na ovakve izjave vrlo pozitivno, pošto pokazuju intuitivno razumevanje u pogledu prevelikog nametanja društvene teorije, dok su unutar te iste teorije glasovi običnih ljudi prigušeni.
Ipak, postoji isto tako i negativan momenat kada je u pitanju ova pozicija. To zahteva više rada na političkom istraživanju, zato što politički i teorijski izvori koji su ‘prirodno’ dostupni na univerzitetima ili u štampi i medijima u, recimo, Evropi – ovde imaju kraću istoriju, aktivno su se uklanjali ili teže nalazili.
I poslednja stvar koju želim reći o ovom pitanju. Zapravo, ne mislim da je slučaj sa američkom kulturom takav da je nužno otporna da razume politička značenja. Može biti da je ono što mi razumemo kao političko nešto drugačije ili možda čak šire. Kao primer mogao bih navesti nešto poput sledećeg. U Americi su mnogi kroz istoriju raspravljali, često vrlo žučno, protiv načina na koji škole deluju u skladu sa kurikulumom i pedagogijom koja u njima dominira. Te su kritike u velikoj meri bile umotane u jezik individualnih prava. Ovo je u isto vreme politički čin i ima svoju tradiciju u ovdašnjim školama. Međutim, dominacija individualizma kao diskursa i kao skupa strukturalnih uslova, u Americi, otežava  preokretanje kritike u politički-zajednička pitanja. Ne može se razumeti, npr. istorija žena, istorija ljudi druge boje kože ili istorija radničke klase i etničkih borbi u Americi bez isticanja toga da je za veliku većinu obojenih ljudi, za mnoge žene i radničku klasu, smisao obrazovanja i kurikuluma bio stalno podložan kritici. Često je samo dominantna kultura ona koja ne prepoznaje političku prirodu kurikuluma u američkom obrazovanju. Dalje, u Americi je značenje individualizma veoma složeno i protivrečno. Ne radi se naprosto o sebičnosti ili o tržišnim odnosima. Često je individualizam bio duboko politizovan i kao takav korišten od strane potlačenih, kao resurs protiv dominantnih značenja i odnosa unutar i izvan obrazovanja. Ali se isto tako može ideološki koristiti od strane dominantnih grupa za podrivanje progresivnih pokreta.

Pitanje: Koji tekući političko-ekonomski problemi danas pogađaju obrazovanje?

Apple: Delimično sam na to pitanje odgovorio u svom prvom odgovoru, ali ću ići dalje. Kao što sam napomenuo, trenutno su u toku velike promene. Primera radi, pretvaramo obrazovanje u robu koja se može kupiti. Današnje značenje demokratije ogleda se u praksama potrošnje. Ono što je nekada bio politički koncept i praksa zasnovana na zajedničkom dijalogu i pregovaranju, danas je u potpunosti ekonomski koncept. Pod uticajem neoliberalizma značenje građanstva se radikalno izmenilo. Građanin/ka je u puno zemalja danas, naprosto, potrošač. Svet se posmatra kao ogromni supermarket. Škole, čak i naši učenici, kao u slučaju Kanala 1 gde su prodati kao hipnotizirana publika namenjena komercijalnim oglašivačima koji prodaju proizvode u školama, postale su roba koja se kupuje i prodaje kao i sve ostalo.
Ovo je najveća promena u smislu toga kako o sebi razmišljamo. Misliti o građanstvu kao o političkom konceptu značilo je da sa statusom građana učestvujete u izgradnji i restrukturiranju institucija. Biti potrošač znači biti posednička individua koja se prepoznaje na osnovu njegovih ili njenih proizvoda. Definisani ste na osnovu onoga što kupujete, a ne na osnovu onoga što činite. Stoga, opšti sociološki i ekonomski pokret koji redefiniše demokratiju i građanstvo kao skup praksi potrošnje, i koji svet posmatra kao veliki supermarket, ima najveći uticaj na obrazovanje.
Postoji i drugi pokret, tačnije pokreti za koje mislim da imaju velikog uticaja na obrazovanje. Ovi pokreti su ono što neke postmoderne i poststrukturalističke teorije pokušavaju da predstave. Ovi su pokreti usmereni ka različitim politikama (više fragmentarnim), što znači da se ne radi o političkim pokretima koji su okupljeni oko rada, sindikata i naših tradicionalnih pretpostavki o tome ko su ‘pravi’ istorijski akteri. Dok su neki od ovih pokreta za mene previše fragmentirani, neki od njih imaju smislenih i važnih elemenata pošto ne misle da je jednostavan, aditivni model dovoljan. Oni tragaju za problemima koji integrišu različite pokrete. Prema tome, po njima nismo više centrirani oko rase; nismo više centrirani oko klase; ili nismo više centrirani oko roda/pola.
Delom je ovo odgovor na pitanje o fragmentaciji društvenih pokreta. Postoje savezi koji su izgrađeni na osnovu klase, rase, pola/roda. Izgrađeno je ono što nazivam decentriranim unijama. Postoje prekogranični savezi između meksičkih žena radnica u novim (eksploatatorskim) fabrikama izgrađenim južno od američke granice i američkih, uglavnom muških, sindikata, koji žele da se bore protiv smanjenja nadnica sa obe strane granice. Tu su i crni lezbejski društveni pokreti; gay hispano i latino društveni pokreti; tu su i pokreti koji su okupljeni oko uništavanja okoline i koji kombinuju na složene načine pitanja rase i klase. Dakle, postoji široka lepeza kolektivnih pokreta koje bi mnogi od nas povezali sa potrebama za progresivnim promenama u društvu i obrazovanju, ali ih naše prihvaćene teorije ne prepoznaju kao bitne faktore. Ovaj osećaj rascepkanosti ‘Emancipatorskog projekta’ je uznemirujuć za mnoge kritičke edukatore. Ono što su nekad bila određujuća pitanja (pitanje klase, ekonomije, države) sada su samo dodaci. To istovremeno otvara kako mogućnosti tako i dileme. Na primer, pitanja telesnosti i seksualnosti, invaliditeta, postkolonijalizma i mnogo drugih koja su smeštena u sam centar ljudskog delovanja.
Sve ovo je previše dobro. Ipak, ovi odnosi nisu bili naprosto dodati agendama onih koji su progresivni, oni su ponekad nastavljali da budu zamena za druge borbe, borbe protiv ekonomije, protiv ekploatacije, protiv rasne degradacije, borbe kojima su mnogi ljudi posvetili živote. Zbog toga je formaciju progresivnih politika prevazilaženja razlika bilo teško izgraditi. Ovakva situacija je dovela do stvarne krize zato što je desnica relativno ujedinjena, dok su leve politike ekstremno rascepkane.
U mojim poslednjim knjigama raspravljao sam o tome kako nisam crkva da bih bio zabrinut zbog jeresi. Ipak imam rezervisanost prema nekim aspektima postmoderne politike i post-teorije, pogotovu kada nas vode ka tome, kao što sam ranije naglasio, da ignorišemo klasu i političku ekonomiju, da tretiramo svet kao tekst. Ovi oblici ‘romantičkog posibilizma’ me zabrinjavaju. Moja je pozicija ta da se nadam onome što nazivam decentriranom unijom – grupama ili pokretima koji rade zajedno na brojnim i širokim poljima. Postoje sličnosti sa prošlom politikom ‘popularnog fronta’ koja je omogućavala ljudima da se udruže, a ne da ratuju između sebe. Ali ja bih proširio obim politike na pitanja koja se smatraju važnima. Ključno je koncentrisati se na ona područja sukoba koja imaju mogućnost stvaranja saveza između različitih pokreta i kroz različite institucije, poput ekonomije, obrazovanja, borbi oko kulture, zdravstvene zaštite itd., istovremeno ne marginalizujući individualne borbe za specifične probleme svake grupe.
Politika telesnosti u vezi sa AIDS-om, na primer, kombinuje internacionalne ekonomske borbe, dominaciju profita u farmaceutskim i medicinskim industrijama, eksploataciju u Trećem svetu, neoliberalne politike, maskulinizme i borbe za ženska prava u kulturi, gay i lezbejska prava, kontrolu medija i politiku reprezentacije, seksualno obrazovanje i njegovo potiskivanje od strane konzervativnih pokreta, da pomenem samo neka od pitanja i razne pokrete koji moraju biti uključeni ukoliko želimo da napravimo nekakav progres. HIV/AIDS ne predstavlja mali problem. On ima razorne učinke na svim kontinentima i predstavlja mesto na kome se ukrštaju klasa, rod, seksualnost, antiimperijalizam, religija, kolonijalna i postkolonijalna stvarnost. Ekonomske, kulturne, političke i obrazovne borbe se ovde udružuju. Podjednako je važno da li je posredi klasna ili radnička borba, ili druge borbe za školsku politiku i njene prakse. Ne radi se o tome da se jedan problem zameni drugim ključnim problemom, već o primeru načina na koji izvesni problemi zahtevaju izgradnju savezništva prevazilazeći razlike u cilju efektivnog kreiranja protivhegemonskih alternativa.
Budimo iskreni. Ovo će se vrlo teško postići, kao što će biti teško održati jednaku važnost klasnih, rasnih i seksualnih pokreta unutar i izvan obrazovanja. Jedan od glavnih razloga za ovo je i porast moći novih hegemonskih pokreta, o kojima sam govorio na početku intervjua. Ideološke transformacije koje redefinišu građanstvo i demokratiju, stvaraju, između ostalog, i učinke de-klasizacije, de-rasizacije i de-genderizacije ljudi.[4] Odnosno, kada sve definišemo kao potrošače i kada demokratiju definišemo kao individualni izbor potrošača, onda je reč o radikalno individualizovanom projektu sa radikalno individualizovanim skupom identiteta koji su vezani za njega. Realizacija levih politika tada postaje još teža.

Pitanje: Na koje još načine preporođena i ojačana politika današnje desnice utiče na obrazovanje?

Apple: Želeo bih na ovo pitanje odgovoriti neposrednije, praktičnije, bliže stvarnosti u učionicama. Uzmimo užbenike kao primer. Kako desnica postaje sve jača, pogotovu religiozna desnica ali i neokonzervativna i neoliberalna, ono na šta nailazimo na nivou kurikuluma je sledeće.
U Americi, čak iako ne postoji zvanično pravilo koje bi tvrdilo da to treba biti slučaj, kurikulum je, u najvećem broju slučajeva, udžbenik. Iako mi u Americi nemamo zvanični nacionalni kurikulum i nemamo nacionalno Ministarstvo obrazovanja koje propisuje da svi nastavnici moraju koristiti udžbenike, jasno je, svidelo se to nama ili ne, da većina nastavnika koristi udžbenike. U osnovi svi udžbenici izgledaju isto, iako se može birati između različitih tekstova koji se u njima nalaze. Ovo je povezano sa političkom ekonomijom izdavanja udžbenika. Udžbenici se prodaju na tržištu i napisani su po specifikacijama najnaseljenijih država u Americi. Zbog toga se svaki političko-kulturno kritički sadržaj izbegava jer može prouzrokovati negativne reakcije najmoćnijih grupa. Stoga, kada se radi o udžbenicima, svedoci smo rastućeg pokreta koji nastoji da eliminiše prisustvo svake vrste provokativnog materijala. Sve što može ugroziti prodaju se izbegava. Ovo je stvorilo situaciju ‘pojednostavljivanja’ (dumbing down, što znači pokušaj da se udžbenici načine jednostavnijima i lakšima). Još jedan učinak rastuće moći desnice su i pokreti koji zauzimaju konzervativne pozicije, udaljene od mnogih socijaldemokratskih ili radikalnih pozicija koje su se u ranijem periodu mogle naći u samom jezgru kurikuluma. Iako je američki kurikulum uvek bio rezultat kompromisa u vezi sa time šta i čije znanje se treba proglasiti legitimnim, uvek je imao nekih progresivnih elemenata. Delimično progresivne diskusije o rasi, rodu, klasnoj dinamici i istoriji našle su svoj put u kurikulumu nakon decenijskih napora. Iako danas ovi elementi nisu u potpunosti izbrisani iz kurikuluma, učinjeni su mnogo ‘bezbednijima’ tako što su integrisani u konzervativnije predmete.
Ovo su bitne stvari jer su dominantne grupe morale praviti kompromise u cilju održavanja njihovog vođstva. Morale su imati nekakav sadržaj i stav o sindikatima, ženama, o žalosnoj prošlosti (čak i sadašnjosti) rasne dinamike i njene istorije. Trenutno, vidimo napuštanje svega toga. Međutim, isto tako vidimo pomak ka drugim stvarima. Na primer, za neokonzervativnu desnicu je čvršća kontrola nad školama, kao način zadobijanja izvesnosti da se svi uče ‘odgovarajućim’ vrednostima i znanjima, od ključne važnosti. Naravno, njihovo određenje ‘odgovarajućeg’ veoma se razlikuje od, recimo, antirasističkog ili onog koje pretpostavlja da se znanje konstruiše kroz akciju, da nije unapred dato i naprosto preneseno na način u kome je jedina uloga učenika ovladavanje bilo kkavim gradivom. Neokonzervativci vrše pritisak na ‘kurikulum činjenica’. Oni žele nacionalni ili državni kurikulum i nacionalno ili državno testiranje, i to bi, obrnuto, trebalo biti centrirano na ‘prihvaćene’ činjenice koje sačinjavaju ‘pravo’ znanje, kao i na merenje rezultata, pri čemu su učenici i nastavnici striktno odgovorni za ovu majstoriju.
Ali, činjenice nisu izolovane kao ni fokus. Tome se pridružuje neokonzervativni fokus na ponovno uvođenje konzervativnih vrednosti u kurikulum, kao i isticanje tih vrednosti unutar kurikuluma, u našoj nastavnoj praksi i u našim testovima. Sve ovo ukazuje na činjenicu da se, kako to često biva u stvarnosti, kontrola sve više pomera ka centru, uprkos nekim od poslednjih reformi koje retorički naglašavaju decentralizaciju.
Kao što sam napomenuo, neokonzervativci ovde nisu usamljeni. U isto vreme, neoliberali – najmoćniji element u okviru nove alijanse koji okružuje konzervativnu modernizaciju – žele bližu povezanost između škola i (profitne) ekonomije. (Ovo ponovo pokazuje kako temeljne pozicije neoliberala počivaju na partijarhalnim pretpostavkama.) Jedan od učinaka vidi se kroz rast broja programa ‘škola za rad’.
Ovakve stvari su protivrečne. U njima postoje i dobri i loši elementi. One, na neki način, uključuju pozitivne elemente, jer je mnoštvo već postojećih akademskih kurikuluma upravljeno ka studentima koji su vezani za univerzitet, dok većina siromašnih studenata i/ili onih koji pripadaju radničkoj klasi neće dogurati dalje od srednje škole. (Svejedno je da li mislite da je ključno da svi studenti treba da doguraju dalje od srednje škole, pošto to nije tema ovde, iako verujem da treba uvek postojati izbor da tako učine.) Ovaj fokus na program ‘škola za rad’ paradoksalno doprinosi otvaranju diskusije u pravcu politehničkog obrazovanja, kao nečega što je verovatno racionalno za svakoga, a ne samo za radničku klasu. Postoji duga istorija ovakvih rasprava, uključujući tu i rad John Deweya i brojne druge mislioce. Stoga, što je čudno, neoliberalne pozicije mogu dati prostora različitim raspravama.
Ali način na koji su ove diskusije određene je upravo suprotan kritičkim pozicijama. Neoliberali su kritični prema određenjima bitnog znanja, pogotovu prema tome da znanje nema nikakvih veza sa onim što se smatra ekonomskim ciljevima i potrebama. Oni žele kreativne i preduzimljive (ali poslušne) radnike. Fleksibilnost i poslušnost ovde idu ruku pod ruku. Usled toga, kreativno i kritičko politehničko znanje koje kombinuje ‘srce, glavu i ruku’ nije podržano od strane neoliberala. Moguće mesto za takvu raspravu je zatvoreno naglašavanjem primarne ekonomske (ponekad i jedine) uloge obrazovanja.
Pokreti povezani sa ovim aspektom desnice imaju veliki uticaj kada se radi o udžbenicima, testiranju i kurikulumu. Daću još jedan primer koji se odnosi na obavezne kurseve za sve nastavnike u državi Wisconsin, kako bi bili licencirani i sertifikovani kao nastavnici za program ‘Obrazovanje za Posao’. Zakonodavstvo koje je ovaj program učinilo obaveznim je isto tako učinilo obaveznim i to da svako poglavlje kurikuluma u svakom predmetu, od obdaništa do srednje škole, mora sadržati prepoznatljive elemente koji su u vezi sa obrazovanjem i zaposlenjem. Winsconsin je tako istorijski postala jedna od najvažnijih i naprogresivnijih država u Americi. Činjenica da je posredi takvo zakonodavstvo govori u prilog rastućoj moći hegemonskog diskursa neoliberalizma. Može se videti, ponavljam, kako je pokret ka desnici imao ozbiljne učinke.
Konačno, tu je i autoritarna populistička desnica. Oni zauzimaju sve jače pozicije i njihov je uticaj u porastu, kada se radi o konfliktima oko izbora tekstova, podučavanja i evaluacije, kao i kada je u pitanju mesto religije u školama. (Oni žele ‘povratak’ fundamentalističkom i konzervativnom evangelističkom naglasku u kurikulumu, kao i prigušivanje sekularnih perspektiva u školovanju).
Državno podržana molitva u školama je protivzakonita u Americi. (U nekim državama imate trenutke tišine ili je zabrana državno podržane molitve naprosto ignorisana.) Ponovno naglašavanje konzervativno-religioznih impulsa od strane autoritarnih populista proizvodi kod nastavnika strah od napada. U mnogim školskim oblastima, nastavnici su veoma obazrivi u pogledu toga šta i kako podučavaju, pošto su duboko zabrinuti da je kurikulum postao predmet oštrog kriticizma od strane religioznih konzervativaca među kojima mnogi žele da radikalno izmene kurikulum i dovedu ga u ravan sa sopstvenim teološkim i moralnim pozicijama. Zbog brzog porasta desnog populizma trenutno se javlja rastući osećaj nepoverenja među nastavnicima, nepoverenja u kurikulum i nepoverenja u ideju javnih škola među konzervativnim zagovornicima. Ne samo da nastavnici širom Amerike osećaju da su pod napadom različitih grupa, već postoji i rapidni porast u broju konzervativnih roditelja koji su sada angažovani na ‘kućnom školovanju’. Procenjeno je da se između 1.5 i 2 miliona dece trenutno školuje kući kako bi se ‘zaštitilo’ od navodnih ideoloških, spiritualnih i moralnih opasnosti javnog školstva. Očigledno, samo sam ocrtao ono što je ovde veoma komplikovano, protivrečno i napeto. Ali o ovome sam raspravljao podrobnije u knjizi Cultural Politics and Education, a pogotovu u knjizi koja treba izaći Educating the ‘Right’ way.

Pitanje: Kako vidite ograničenja koja su nametnuta naučnoj zajednici? Kakvi će biti rezultati?

Apple: Mislim da je i ovde reč o vrlo kontradiktornoj situaciji. Ono što se smatralo naukom kao bitnim i legitimnim istraživanjem se promenilo, na samo u Americi već i drugde. Na primer, sedamdestih, u svom prvom obraćanju Američkom obrazovno-istraživačkom udruženju, ja sam bio jedini od 7 ili 8 miliona istraživača koji u to vreme nije radio samo etnografsko istraživanje ,već etnografsko istraživanje koje je bilo istovremeno i društveno i kulturno-kritičko.
Danas ima dosta takvih istraživača. Dakle, kada pogledam ovu naciju i mnoge druge, nemoguće je prevideti promenu koja se javlja u onome što računamo kao ‘nauka’.
Trenutno u oblast legitimnog istraživanja ulazi etnografski rad (i deskriptivni i kritički), kritički istorijski rad, ističe se konceptualni, narativni rad, rad na istoriji života, analize zasnovane na kulturnim studijama, i još puno toga – sve što se sada smatra legitimnim. Kada ovome dodate postojanje i brzi rast različitih vrsti feminističkih i postkolonijalnih istraživanja, kritičke studije o invaliditetu, kritičku teoriju rase, kritičku analizu diskursa i mnoga druga uzbudljiva područja i pristupe, mislim da smo time puno dobili.
Bilo kako bilo, stvari se ne razvijaju samo u jednom smeru. Ove perspektive koje se pojavljuju su vodile ka određenom tipu fragmentacije. Postojao je i prateći rast ‘privatnih’ jezika i ezoteričnih načina izražavanja teorija koje su samo specijalisti iz užih oblasti i disciplina mogli razumeti. Dakle, dok je rast višestrukih istraživačkih perspektiva bio dobar, jedna od opasnosti je bila otežana komunikacija između progresivnih istraživača. To mora biti prevaziđeno ukoliko se ne krećemo samo unapred ka skupu kritičko-demokratskih perspektiva i istraživačkih agendi, već ukoliko kombinujemo istraživačke pristupe koji omogućavaju aktivistima i učenicima da integrišu njihove napore kako bi razjasnili ono što treba biti sačuvano i što treba biti promenjeno u sadašnjim obrazovnim politikama i praksama.
U isto vreme postoje i pritisci na univerzitete – uglavnom zbog ograničenog finansiranja – da se ograniči ono što se smatra legitimnim istraživanjem, što se smatra naukom, samo na ono što podupire industrijske projekte – ili na prioritete i probleme tradicionalnog pozitivističkog oblika istraživanja. Na primer, ako pogledamo obrasce finansiranja obrazovnih istraživanja, oni koji se dublje interesuju za testiranja, evaluacije i procene, ili se interesuju za probleme razvoja, a ne za to kakvo je znanje koje se podučava, će verovatnije biti pre finansirani nego oni koji su u većoj meri društveno-kritični. Ovo nije uvek slučaj, pošto su neki realni rezultati postignuti; ali opšte tendencije su jasne. 
Dakle, postoje vidljive promene i pritisci koji se nameću zbog fiskalne krize u istraživačkim fondovima. Ono što prolazi kao nauka prošireno je; ali, da li ćete ikada dobiti šansu da realizujete vaš rad, ili da ga objavite, sve to zavisi delimično i od toga da li imate sredstava da dovršite rad. Ponavljam, postoji politička ekonomija finansiranja istraživanja, koja je organizovana oko partikularnih interesa u vezi sa tim šta je važno znati i koje su legitimne procedure za takvo znanje.
Želim napraviti još jednu poentu kako me ne bi pogrešno razumeli. Ne raspravljam o tome da su kvantitativna istraživanja nebitna. Niti raspravljam protiv upotrebe najboljih statističkih metoda u društvenoj i psihološkoj perspektivi. Zaista, kritička kvalitativna istraživanja se često krijumčare u statističkim tvrdnjama, takoreći, kroz mala vrata. (Pomislite na kritička kvalitativna istraživanja dečjeg siromaštva gde podaci o stopama siromaštva, dohotka, itd. pružaju utemeljenje za onoga koji istražuje ili na vidljivost siromašnih žena u istraživanjima učinka rastućeg osiromašenja.) Da budem iskren, počinjem da mislim da su kritički istraživači i aktivisti zapravo učestvovali u sopstvenoj dekvalifikaciji tako što su svaki kvantitativni rad etiketirali kao ‘zagađen’. To je značilo, u izvesnom smislu, katastrofu, jer je često dovodilo kritički rad u nepovoljan položaj u javnim raspravama. Setite se Herrsteinove i Murrayove knjige The Bell Curve koja je želela pokazati da su crnci u proseku inferiorniji po pitanju inteligencije u odnosu na belce, i da su žene matematički inferiornije u odnosu na muškarce. Ne samo da je knjiga u osnovi rasistička i seksistička, već je preplavljena statističkim podacima. Nijedan renomirani populacionistički genetičar ne bi izneo takve tvrdnje na osnovu tako jadnih podataka. U javnim raspravama su Herrstein i Murray uspeli samo prividno da učine njihove tvrdnje moćnijima, jer je nekoliko kritičkih istraživača uspelo pokazati koliko je njihovo istraživanje, čak i u empirijskom smislu, loše sprovedeno. 

Pitanje: Da li duga istorija američkog oponiranja komunizmu predstavlja skepticizam ili potpuno odbacivanje kritičke teorije usled toga što je zasnovana na marksističkim prepostavkama?

Apple: Da, u mnogo čemu. Međutim, važno je setiti se da je Amerika imala sopstvene tradicije radikalizma. Rekao sam neke stvari o ovome ranije kada sam govorio o tome zašto je u ovom pogledu levica bila slabije razvijena. Ipak, jednako je važno razumeti koliko je krucijalno pitanje rase u Americi. Klasa je često rasizirana i mnogi radikalni pokreti su izrasli iz pitanja ukrštanja rase i klase.

Pitanje: Kakvo je vaše mišljenje o pokretu za nacionalno sertifikovanje nastavnika?

Apple: Dopustite mi da dam jednu uvodnu opasku. Mislim da se ovaj problem treba posmatrati s obzirom na to da dolazi u određeno vreme.  U principu, ja nisam protiv nacionalnih pokreta koji ciljaju na istinski demokratsku reformu. Amerika ima istoriju decentralizacije. Ipak, kada smo stvari decentralizovali – na primer, decentralizacija odluka sa nacionalnog nivoa na državni nivo – pokazalo se da su kapital i biznis zapravo moćniji na državnom nivou nego u Washingtonu na federalnom nivou. Kao primer na državnom nivou velike korporacije mogu reći vladi ‘Ukoliko nam ne obezbedite poreske olakšice, mi ćemo preseliti naše fabrike u druge države ili u Mexico’. I ovo se stalno ponavlja.
Na ovaj način i lokalni i globalni kapital su u stanju da poreskim sistemom upravljaju, gotovo da ga opljačkaju, i da ga iskoriste za sopstvenu dobit. To je mnogo skrivenije nego ući u banku sa pištoljem i reći ‘Dajte mi sav novac’. Ali gledano dugoročno, u terminima destrukcije lokalnih zajednica, menjanja poreskog tereta i balansa moći u njihovu korist, oni to mogu izvesti više na lokalnom ili naročito državnom nivou nego što su u mogućnosti da to izvedu na nacionalnom nivou, gde nacionalni sindikati mogu intervenisati. Zbog toga, neke stvari je bolje rešavati na nacionalnom nivou.
A sada nešto o problemima koji okružuju nacionalnu sertifikaciju nastavnika. Istovremeno sa kretanjem ka nacionalnoj sertifikaciji nastavnika – a to je navodno deo kretanja koji je daleko od testiranja nastavnika uz pomoć papira i olovke i koji više ide u pravcu performativno zasnovane evaluacije – tu su i druga povezana kretanja koja ceo proces čine manje progresivnim. Ukoliko se ovo radi na nacionalnom nivou ne želimo znati samo da li nastavnici poznaju njihove predmete, već isto tako, da li su u stanju da realizuju sa učenicima u školama kreativne, društveno-obrazovne kritičke aktivnosti. Ali budimo iskreni, da bi to profunkcionisalo verovatno je potrebno potrošiti bilione dolara koje trenutno nemamo. Na primer u javnim školama, u gradovima poput New Yorka ili Los Angelesa, postoje časovi koji se drže u toaletima ili hodnicima. U Detroitu, u mnogim školama, tri osnovna razreda moraju deliti jedan komplet udžbenika iz matematike.
Dugoročno, s obzirom na činjenicu da nema dovoljno novca koji bi obezbedio osnovne potrebe za mnoge učenike u urbanim i ruralnim oblastima, ili ćemo imati model nacionalne sertifikacije koji će biti teško sprovodljiv i zasnovan na testovima koji obično zahtevaju papir i olovku, ili će se ustanoviti dve klase nastavnika, onih malobrojnih koji se smatraju talentovanom elitom i onih prilično brojnih (većina nastavnika) koji se smatraju netalentovanim i bezvrednim, dakle one visoko plaćene i one koji su izdržavani. To bi mogla biti prava katastrofa, s obzirom na trenutne radne uslove nastavnika u mnogim školskim oblastima i osiromašenim područjima.
Nacionalna sertifikacija može reprodukovati prethodna negativna iskustva i učinke. Može imati isti učinak kao što je imao Nacionalni ispit za nastavnike. Na ovom ispitu samo što nije pisalo ‘Ukoliko ste crnac, ili američki domorodac, ili latino, ili naprosto siromašni, imaćete loša postignuća na ispitu, a to neće odražavati vašu kulturu i sposobnosti, već će povećati mogućnost priliva nastavničkog kadra bele srednje klase, iako se demografska slika Amerike kreće u suprotnom pravcu’. Ovo može biti naročito opasno na nacionalnom nivou, onda kada sposobnost neoliberalne i neokonzervativne desnice jača u pogledu kontrole ciljeva, sredstava i sadržaja obrazovanja.
Ni na koji način se ne protivim povećanju veština i iskustva nastvnika. Ali se pitam da li je pametno sprovoditi nacionalnu sertifikaciju u vreme jačanja nacionalne moći grupa koje redefinišu značenje, sredstva i ciljeve demokratije. Dalje, postoje mnogo participativnije alternative, slične onoj koju moj kolega Keneth Zeicner sprovodi, a tiče se razvijanja kritičkih i demokratskih modela obrazovanja nastavnika i razvoja nastavnika, modela o kojima se raspravlja u njegovoj knjizi Teacher education and the Social Conditions of Schooling.

Pitanje. Raspravljali ste o nekoliko pitanja koja se tiču današnjih školskih udžbenika. Kako možemo unaprediti način kojim se tekstovi u udžbeniku biraju ili prema kojima se predaje? Da li bi nam bilo bolje bez udžbenika?

Apple: Počeću sa odgovorom na prvo pitanje pošto je lakše. Ne verujem u udžbenike, jer mislim da su često zatupljujući. Sa druge strane, o tome sam raspravljao u svojoj knjizi Official Knowledge, treba razumeti neke od razloga zašto su udžbenici postali domininatni u Americi. Postojala je mlada učiteljska snaga u osnovnim školama sačinjena uglavnom od žena (često vrlo pametnih). Postojale su učionice, često prepune dece različitih godišta, u kojima su nastavnici bili odgovorni za svako predmetno područje. S obzirom na uslove, nastavnici su insistirali da im se pomogne. Tražili su standardizovane materijale kako bi mogli imati vremena za podučavanje. Udžbenici su delom predstavljali progresivan odgovor, a ne samo regresivan. Čudnovato, oni su tada bili deo demokratske istorije s obzirom na rad nastavnika. Nastavnici su govorili ‘Ne možete očekivati od nas da podučavamo svemu kada nemamo u školi ni biblioteku.’ Imajući ovo u vidu na prelazu u novi vek, udžbenici i saveti ‘eksperata’ postali su još snažniji.
Iako su izdavači udžbenika požurili kako bi iskoristili ove uslove za sopstvenu dobit, za dominaciju standardizovanih udžbenika ne treba njima zahvaliti. To je bio takođe odgovor na zahtev nastavnika koji su govorili ‘Slušajte, ja sam eksploatisan u ovoj situaciji; Ja nemam vremena da uradim sve ovo.’ (Naravno, razvoj standardizovanih udžbenika se, pored toga, odvijao zahvaljujući različitim dinamikama: zabrinutosti oko amerikanizacije imigranata, zahvaljujući pretpostavkama administratora da žene nisu dovoljno talentovane kako bi razvile sopstvene materijale i način rada, kao i zahvaljujući patrijarhalnim pretpostavkama o potrebi za kontrolom ženskog rada.)
Gledano u celosti, mislim da je kurikulum zasnovan na udžbenicima onaj koji teži da bude dosadan i nekritičan. On naginje tome da ne bude demokratičan. Citiraću Stephena Balla, to je ‘kurikulum mrtvaca’. U Democratic Schools, jedna od stvari koju smo James Beane i ja pokušali pokazati jesu brojne učionice u kojima su nastavnici pregovarali o kurikulumu, i gde su nastavnici i učenici proizvodili materijale kao izravne odgovore na problem lokalne zajednice. Ovi mi se čini mnogo dinamičnijim procesom nego oslanjanje na standardizovane materijale koji su često zastareli i konzervativni.
Ovo ne znači da ne možemo intervenisati kako bi udžbenike učinili mnogo boljim. Postoje stvari koje možemo uraditi. Ali ova intervencija mora biti sprovedena uz puno razumevanja načina na koji udžbenička ekonomija i politika funkcionišu. U Americi, tekstovi se određuju na lokalnom ili državnom nivou, zavisno od toga u kojoj se državi živi. Međutim, u južnom pojasu država (oko 20 država) postoji državna politika koja određuje procedure za usvajanje udžbenika. U njima su ustanovljeni vrlo rigorozni kriterijumi kako bi knjiga ili udžbenik mogli biti odobreni. Tri države – Texas, California i Florida – kontrolišu većinu onoga što će se objaviti na nivou cele nacije.
Pošto je svaka od ovih država među najbrojnijima u Americi, izdavači će jedino izdavati ono što se prodaje u Texasu, Californiji i Floridi. (Ove tri države zajedno čine 35% tržišta udžbenika. One su takođe dom najmoćnijih konzervativnih pokreta. Setite se da je Ronald Reagan bio guverner Californie pre nego što je postao predsednik.) Zbog toga, ukoliko želite menjati sadržaj udžbenika i njihovo uređenje, to morate organizovati u ove tri države. To znači da progresivni pokreti moraju naučiti ono što je desnica naučila: da dobro organizuju svoj pokret; da se koncentrišu na ona područja koja imaju potencijala za učinkovitu transformaciju; i da shvate da će biti potrebne godine kulturnih napora i političkog organizovanja. Desnica je uradila težak posao. Tako da to moramo uraditi i mi.

Pitanje. Kakvo je vaše mišljenje u vezi sa nacionalnim kurikulumom?

Apple: Za početak ću reći da, u principu, nisam protiv ideje demokratskog odlučivanja o stvarima i institucionalizovanja na nacionalnom nivou. Po mom mišljenju jedini razlog za nacionalni kurikulum jeste taj da se podstakne rasprava o tome kakvo znanje je važno na svakom nivou, počevši od lokalnog nivoa do gradova i država. Jedini razlog da se o tome govori je da se podstakne nacionalna rasprava.

Za američki nacionalni kurikulum uveliko se zalaže konzervativni pokret, iako on ponekad sadrži kritičke i progresivne elemente u sebi. Primera radi, neki afroamerički istraživači se zalažu za nacionalni kurikulum jer bi po prvi put imali garancije da mogu, unutar vrlo konzervativnih i često rasističkih školskih područja, podučavati istoriju naroda druge boje kože.
Sa druge strane, mislim da bi u ovom momentu kretanje ka nacionalnom kurikulumu bilo vrlo opasno. Jedan od efekata postojanja američkog nacionalnog kurikuluma bila bi institucionalizacija i legitimacija nacionalnog testiranja. I neoliberalni i neokonzervativni aspekti konzervativne modernizacije snažno podržavaju takav test. Jednom kada je ustanovljen nacionalni test, zasnovan na nacionalnom kurikulumu, znanja ekonomskih elita i kulturnih grupa će dominirati. Znamo iz prošlih iskustava mnogih nacija da ovakve grupe imaju više uticaja kao i više moći da ugrade svoje znanje u test.
Stoga predviđam da će nacionalni kurikulum neizbežno voditi ka nacionalnom testu. Mogao bih isto tako predvideti da će svrha nacionalnog testa na nacionalnom i državnom nivou biti da se opravda celishodnost rezanja troškova. Pre nego što će pokazati kojim učenicima je potrebno dodatno finansiranje i podrška, on će potvrditi prećutnu zdravorazumski utemeljenu poziciju da su siromašna i radnička deca manje inteligentna. Onda kada se ovo ponovo utemelji kao zdravorazumsko na nacionalnom nivou, onda više neće biti novca za one škole koje su u mnogim mestima u takvoj ekonomskoj krizi da će mnoga školska podurčja u Americi ponovo morati da zatvore svoja vrata pre kraja školske godine i deca neće moći da pohađaju predviđenih 180 školskih dana. Neće biti novca da se uradi bilo šta drugo.
Postoji još jedna opasnost u vremenu neoliberalnih ‘reformi’. Nacionalni kurikulum i nacionalni test će još više pogoršati proces pretvaranja škola u robe. Setimo se da je naglasak neoliberalizma ili na ekonomizaciji škola ili na njihovom pretvaranju u robe. Kao što se dogodilo u Engleskoj, gde je nacionalni kurikulum ušavljen u nacionalni test (rezultati koji su u novinama i drugde objavljeni kao ‘league tables’, putem kojih se škole upoređuju) što obezbeđuje direktan mehanizam koji omogućava desnici da određuje cenu školama i govori ‘Ovo je dobra škola, ova je loša’. U suštini, to im omogućava da kažu ‘Nema više novaca za podršku stvarnim naporima u školskim demokratskim reformama, ali možemo ih staviti na tržište.’
Ovo predstavlja direktnu sponu sa sistemom vaučer planova u kojima se roditeljima daju male količine novca, kako bi na tržištu odabrali škole. Ako imate viši prihod, možete zameniti javni novac iz tih vaučera i možete ići u koju god školu želite. Ovo je katastrofalna formula.
Ovo predstavlja vrlo komplikovanu dinamiku. Nacionalni kurikulum i nacionalni test će, što je neobično, voditi, sa jedne strane, ka povećanju privatizacije, a sa druge strane ka povećanju centralizacije i kontrole nad zvaničnim znanjem. Škole će dobiti cene kako bi tržište funkcionisalo. Privatni sektor će se povećati za dobrostojeće i to će stvoriti prividan izbor za siromašne i radničku klasu. Tačno to se može naći u knjizi koju su napisali Whitty, Power i Halpern, i koja nosi naziv Devolution and Choice in Education, kao i Lauder i Huges u knjizi Trading in Places, u kojoj ispituju veze između neoliberalnih tržišta, nejednakosti i neokonzervativne politike po pitanju kurikuluma i testiranja.
Implikacije su duboke. Federalni i državni novac će sve više ići u privatne škole. Bogatiji roditelji će njihovu decu ispisivati iz javno finansiranih škola, koje će se raspadati, i upisivati ih u private škole. Oni će odbiti da plaćaju poreze ne bi li učinili preostale škole boljima. Ono što ćemo imati su visoko-kontrolisane, policijski-nadzirane i škole koje propadaju u gradovima u unutrašnjosti. Ovo će biti destruktivno za sve one kojih se to tiče. Po mom mišljenju, nacionalni kurikulum u vreme neoliberalne i neokonzervativne hegemonije je ime za formulu koju bih otvoreno nazvao  ‘obrazovni aparthejd’.

Pitanje: Mislite li da NCATE i ostala akreditaciona tela raspolažu prevelikom moći?

Apple: Definitivno. U stvari, Univerzitet u Wisconsinu se povukao iz NCATE pre deset godina. Jedan od razloga zašto akreditacione agencije poput ove imaju univerzalan model jeste taj što misle da ga mogu nametnuti bilo kom obrazovnom programu i instituciji. Budući da smo i tada i sada smatrani, po nacionalnim bodovanjima, Školom Obrazovanja broj jedan u Americi, različiti programski i birokratski izveštaji koje traži NCATE oduzimaju enormnu količinu vremena i novca, i nisu od velike pomoći. Po našim procenama, sigurni smo da smo mogli učiniti više na naš način, s obzirom na našu veliku posvećenost izgradnji kvalitetnog preddiplomskog i diplomskog obrazovnog programa. Ipak, mi smo se povukli. Iako mislim da postoje neki progresivni elementi u NCATE-u, uglavnom, NCATE i slične birokratske akreditacione agencije zaslužuju kriticizam koji im se često upućuje.

Pitanje: Koje su implikacije Herrsteinove i Murrayove knjige The Bell Curve, kada je obrazovanje u pitanju?

Apple: Moram priznati da sam na početku bio zaprepašten! Jasno, kako sam gore već napomenuo, sva njena logika i svi podaci su već bili diskreditovani. Kao što sam rekao, nijedan ozbiljan genetičar ne bi izneo tvrdnje koje su oni izneli. Ne postoji genetički argument koji se na osnovu njihove analize može pružiti u pogledu ogromne populacije. Već smo prošli kroz Arthur Jensenov period i znamo da su tvrdnje takve vrste metodološki, etički i teorijski pogrešne. Naprosto je, čak i statistički, reč o lošoj nauci.
Ovo samo pokazuje koliko su American Enterprise Institute, The Heritage Foundation, Bradley Foundation, i ostali neoliberalni i neokonzervativni think-tankovi, uticajni i dobro finansirani. Oni su pomogli da se Murray (Herrstein je već umro) pojavljuje u talk show emisijama na televiziji, na radiju i u svim novinama širom Amerike. Oni su za sponzorstvo uložili na milione dolara. Čak i kada se ovo ima u vidu, otvoreni efekti na obrazovnu politiku bili su, kratkoročno, relativno minimalni. Međutim, ideološke konsekvence mogu dugoročno biti više ili manje skrivene, ali mogu imati trajnije posledice.
Čak i kada bi bila istina da afroamerikaci imaju niže IQ rezultate (naprosto, odvratna rasistička tvrdnja), znamo da se završeci krivulje preklapaju u tolikoj meri da ne postoji obrazovna politika kojom bi se nešto promenilo. Stoga, čak i da su tvrdnje iz knjige tačne, to ne bi ništa promenilo. Sa druge strane, ono čemu je knjiga doprinela, u ovom vremenu rastuće reakcionarne politike, rasističkog nativizma, ekonomske nesigurnosti i posedničkog individualizma, jeste još veće raspirivanje ovih tendencija. Ljudi okrivljuju manjinske grupe i imigrante za ekonomske probleme. Ekonomski strahovi se sabiru oko desničarskih tema. Mere afirmativne akcije za ‘bezvredne grupe’ (i u biološkom i moralnom smislu) i slične politike vide se kao glavni uzroci društvenih i ekonomskih problema. To omogućuje dominantnim grupama da njihove greške u donošenju ključnih ekonomskih i političkih odluka sve više i više svaljuju na druge.
U suštini, pogoršavanjem situacije, u kojoj ljudi za sve njihove probleme u vezi sa ekonomijom, kriminalom, gubitkom sigurnosti i tradicije optužuju manje moćne grupe, mogu se uništiti zajednice i svako značenje javnog dobra. Nalazim da je ovo veoma destruktivno. Dugoročni efekti na obrazovanje mogu se tada sastojati u opravdavanju još većih rezova koji su namenjeni finansiranju socijalnih usluga, zdravstvene zaštite, programa za proširivanje inovacija u obrazovanju itd. To će se učiniti putem potvrđivanja i legitimacije intuicija određenih ljudi o ‘Drugom’, koje su delimično mogli imati i ranije, intuicijama koje su najčešće vrlo rasističke. Ove je skrivene efekte možda teže uočiti, no oni su značajni. Stoga iako knjige poput The Bell Curve možda nemaju velikog uticaja na obrazovanje u pogledu očiglednih promena u politici i praksi, to ne znači da tih uticaja tamo nema.

Pitanje: Da li treba postojati jedinstven obrazovni sistem? U vezi sa tim daćemo vam nekakvu pozadinu. Imamo obrazovanje za nadarene, specijalno obrazovanje, obrazovanje putem čitanja i obrazovanje putem slušanja. Da li trebamo imati jedinstveno obrazovanje ili ovakvo rascepkano obrazovanje?

Apple: Delom već imamo jedinstven obrazovni sistem, ali na vrlo čudan način. A to je da škole funkcionišu u smislu razvrstavanja i selekcije. To nije sve što oni rade, ali je svakako jedan od razloga zbog čega se grade i organizuju na taj način. Pročitajte Horace Mannov originalni rad – ili bilo šta od ranih graditelja škola – i razumećete da su škole pravljene kako bi služile kao ‘ogromne mašine demokratije’. Ali ove mašine su bazirane na viziji demokratije u kojoj su neki ljudi bili vođe, a neki sledbenici. Jedinstveni pojam škola kao mašina za razvrstavanje i selekciju je i dalje ‘živ i zdrav’, kao što je i učenje o strukturama tumačenja sveta koje dominira našim društvom, kako sam pokazao u svojoj knjizi Ideology and Curriculum.
Imamo još jedan element jedinstva, onaj koji je zasnovan na udžbenicima. Kao što sam već napomenuo, u Americi imamo nacionalni kurikulum koji je nezvaničan. To je kao kada bismo imali Ministarstvo obrazovanja koje propisuje stvari koje treba naučiti, ali prema sposobnostima.
Ono što je direktnije povezano sa interesom koji stoji iza vašeg pitanja – šta nam je potrebno? – je sledeće. Moju poziciju po tom pitanju sam već izložio. Mislim da bi u idealnom svetu dobro obrazovanje za sve bilo politehničko obrazovanje – to je obrazovanje srca, glave i ruke za sve ljude. Tada ne bi bilo klasiranja i nadziranja. Ne bi postojao diferencijalni kurikulum koji nalaže da posebne vrste učenika idu na trening stručnog osposobljavanja, dok druge razvrstava drugde. Mislim da je to vrlo opasno. U vreme smanjivanja resursa, bez obzira na pozadinsku retoriku, takvo razlikovanje naprosto vodi ka ponovnoj izgradnji tradicionalnog hijerarhijskog modela društvene podele rada putem škola. Stoga želim jedinstveni model u smislu da mislimo na obrazovanje za sve. Želim da ne diferenciramo negativno. Isto tako, zalažem se za inkluzivno obrazovanje koje neće imati izdvojena specijalna odeljenja za učenike koji su etiketirani kao oni koji imaju emotivne ili fizičke teškoće itd. Mislim da je to važno, ne samo za decu koja su etiketirana kao ona koja imaju teškoća, već i za decu koja nisu etiketirana na taj način. Kakvo društvo proizvodimo onda kada odvajamo decu i kada nemamo kolektivnu odgovornost za našu decu koja ne znaju kako da komuniciraju sa ostalima?
Dok sa jedne strane u idealnoj situaciji biramo da imamo inkluzivne škole, sa druge strane u stvarnosti mnogih učionica razredi postaju veći, smanjuju se budžeti, više je socijalnih problema u školama, a nastavnički rad se intenzifikuje. Citiraću svog prijatelja koji predaje u školama mog rodnog grada: ’Michael, nemam vremena ni da odem u toalet tokom radnog vremena’.  S obzirom na ovakvu situaciju, ono što se nastavnicima događa jeste retorika koja kaže ‘inkluzija’, ali stvarnost kaže ‘Istovari tu decu u redovnu učionicu i ne pružaj pomoć, ni asistenciju, niti resurse nastavnicima koji već rade u uslovima koji im zagorčavaju život’. Stoga je situacija u značajnom broju američkih škola i učionica ekvivalentna onoj kada smo zatvoreni u mentalnoj instituciji. Istovarimo ljude natrag u njihove zajednice i pustimo ih da tonu ili plivaju, sa vrlo malo dugoročne podrške. A oni uveliko tonu.

Pitanje: Šta mislite, kakav uticaj će ostvariti Republikanski kongres i popularni konzervativni radio komentator Rush Limbaugh na uvođenje konzervativne agende u obrazovanje? Šta vidite kao komponente njihovog uticaja?

Apple: Na mnoge načine sam već odgovorio na ovo pitanje. Mislim da će se svi trendovi ka privatizaciji, marketizaciji, čvršćoj kontroli znanja i vrednosti, svaljivanja krivice za sve na škole, i još puno toga, naprosto nastaviti i još više pogoršati. Imaćemo čak bolje škole za decu imućnijih roditelja i još siromašnije za siromašnu decu. Jaz između bogatih i siromašnih škola vidljivo će se povećati, kao što je to trenutno slučaj. Mislim da će se pojačati i stvaranje desničarskog 'zdravog razuma', što je upravo ono što se trenutno događa. U Official Knowledge raspravljam o tome kako je jedna od stvari koju je desnica shvatila ta da se u cilju pobede u državi mora pobediti u civilnom društvu. To znači da se moraju promeniti fundamentalne ideje o svrsi škole (i svih društvenih politika) u društvu.
Rush Limbaugh je glasnogovornik mnogo većeg pokreta od ovog o kome govorim. Ono što ljudi poput njega sada govore nastavlja da nanosi ogromnu štetu. Njihov govor je otvoreno rasistički i seksistički. To se obraća ljutnji koja je sabrana oko tema koje je desnica preuzela. To govori populističkom impulsu; ali taj impuls koji je kolonizovan od strane desnice je moćno sredstvo kojim su ljudi, koji su ljuti zbog toga kako su tretirani i koji su zabrinuti (opravdano) za njihovu budućnost i budućnost njihove dece, stavljeni pod vođstvo konzervativnog saveza. Vrlo pametno se ovde koristio diskurs ‘individualne odgovornosti’, diskurs koji kaže 'mi' smo odgovorni i moralni, a 'oni' (ljudi druge boje kože, siromašni, imigranti, oni koji rade u državnim službama itd.) nisu. Ono što rade radijski komentatori poput Limbaugha je legitimacija teze da su ljudi siromašni njihovom krivicom, da ljudi nisu dobri u školi ne zato što nema posla ni ekonomske budućnosti, već zato što su glupi i nemaju karaktera ni morala.
To je značilo i značiće isto i ubuduće. Bojim se da ćemo imati gradove, državu i nacionalnu administraciju koji će u cilju da dobiju što više glasova od onih koji generišu ‘beli bes’ biti još nemilosrdniji prema položaju onih koji su realno na dnu. Rezultati ovih politika biće prerušeni, koristeći retoriku koja je nekad bila socijaldemokratska (demokratija, sloboda itd.). U stvari, najmoćnija (ponekad brutalna) stvar koju je desnica učinila – a Rush Limbaugh je bio učinkovit u popularizaciji ove strategije – je ta što je populističkim osećanjima, toliko popularnim i moćnim u Americi (jezik ‘naroda’), dala desničarski obrt. Stvorena je situacija u kojoj je rastuća dominantna perspektiva ona ’mi protiv njih’, gde ‘mi’ obeležava amerikance koji su svojim radom i naporima nekako isplivali iz siromaštva, a ‘njih’ one koji su afroamerikanci, latino i ljudi druge boje kože. Ovo stvara klimu u kojoj se rasna i ekonomska segregacija naziva ‘izborom’. Ovo se opravdava retorikom demokratije kao potrošačke prakse. To je briljantna strategija i njeni efekti su vidljivi svuda oko nas.
Imajući sve ovo u vidu, veoma sam zabrinut za budućnost američkog obrazovanja. Promene koje iskušavamo su vrlo realne. Ipak, uslovi su i ranije bili loši i sile neprozirne demokratije su i tada osvojile glavne dobitke. Zbog toga, kao i zbog mog neprekidnog rada na sprečavanju i ometanju desnice, zajedno sa progresivnim i kritički orjentisanim edukatorima i aktivistima, nisam pesimističan. Pre će biti da sam optimista bez iluzija. Raymond Williams je bio mudar kada je rekao da je nada jedan od naših najvrednijih resursa. Danas se takvoj nadi treba odazvati.

Michael W. Apple, Professor at the University of Wisconsin-Madison, Madison, United States of America. E-mail: apple@education.wisc.edu 

Intervju sa Michael Appleom su vodili: Michael F. Shaughnessy, Kathy Peca and Janna Siegel, Eastern New Mexico University, Portales, New Mexico

Sa engleskog preveli: Ivan Radenković i Maja Solar


[1] Tekst ovog intervjua je objavljen u časopisu Currículo sem Fronteiras 2001.godine i preuzet sa adrese http://www.curriculosemfronteiras.org/vol1iss1articles/appleeng.pdf

 

 

 

 

[2] Ovo se pitanje može naći u: Holt, J. (1970). What do I do Monday? New York: Dutton. (N.T.).

 

 

 

 

[3] Apple, Michael W. (1992). Educação, cultura e poder de classe: Basil Bernstein e a sociologia da educação neomarxista. Teoria & Educação, Porto Alegre, n.5, p.107-132; Apple, Michael W. (1989). Educação e Poder. Porto Alegre: Artes Médicas.

 

 

 

 

[4] Prefiks de upućuje na brisanje problematike rase, klase ili roda (prim.prev)

 

 

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »