24 mar

”Prosvetari nisu slabi”

Tekst je izvorno objavljen, ali u skraćenoj verziji, u Politici

 

„PROSVETARI NISU SLABI“

ANDREA JOVANOVIĆ I STEFAN TANASIJEVIĆ

Vest o protestu prosvetara bila je jedna od najčitanijih ovih dana. Po standardnom usvojenom modelu senzacionalističkog izveštavanja o društvenim događanjima, težište i u ovom slučaju biva izmešteno. Umesto da čujemo nešto više o zahtevima prosvetnih radnika i radnica i problematici koja je prouzrokovala jedan od najdužih štrajkova tog tipa u poslednje vreme, novinske listove punili su gotovo tabloidni naslovi i fotografije „incidenta“ u kojem je ministar prosvete… ne prebijen, ne napadnut, već, zamislite, poprskan vodom? Savremeno čitalačko uho (a i oko!) naviknuto je na ovakav način izveštavanja kojeg donekle svakako objašnjava prinuđenost medijskih aparata da unutar konkurentskih tržišnih odnosa pribegavaju takvim diskursima u cilju rasprodaje tiraža, međutim, to nas ni za trenutak ne bi trebalo odvratiti od daljeg ispitivanja njegovih posledica. Naime, u istoj meri u kojoj smo mi juče bili prinuđeni da slušamo o „isprskanom ministru“, „nedoličnom ponašanju prosvetara“ i „sramoti za akademsku zajednicu“ ostali smo uskraćeni da čujemo kako je uopšte došlo do protesta i štrajka ovih razmera, kao i koja rešenja ministrov kabinet ovde nudi.

Iz ove perspektive, ništa manje nije bitno primetiti da je pomenuto izmeštanje težišta poslužilo i svrsi da se jedan događaj koji je po sebi par excellence politički svede na ad hominem liniju koja diskreditacijom pojedinačkih učesnika baca ljagu na celokupan događaj. U krajnjoj distanci, stvar se onda postavlja na sledeći način: više nije bitno koja je zaraćena strana „u pravu“, nebitan je i sam sukob, već se računaju isključivo individualne karakteristike koje sada postaju ključni faktor u određivanju toga ko je podoban, a ko ne, da se buni. Uzmimo na trenutak u obzir ovde implicitno prisutnu problematizaciju same koncepcije prava na protest u liberalno-demokratskim uređenjima, koja ih formalno garantuju svima, ali čim se neki protest zapravo dogodi, počinje gotovo orkestrirana hajka na njegove učesnike u cilju njihove diskreditacije. Tako nominalno pravo na protest u stvarnosti postaje pravo da se samo oni politički podobni bune – što je naravno svojevrsan paradoks, jer upravo su oni ti koji se nikada i ne bune, osim u slučaju kada buna postaje instrument pružanja podrške jednoj političkoj eliti u njenoj borbi za hegemoniju protiv druge.

verbic-vv_150317_180547

Ovaj mehanizam diskreditacije protestanata u slučaju jučerašnjih „akademskih bundžija“ zadobio je dva različita odjeka koja provizorno možemo odrediti kao zlonamerni i dobronamerni. U prvom slučaju, radi se o onim osuđujućim komentarima koji služe tome da kod čitatelja izazovu pomešana osećanja zabrinutosti, srama i stida, a zapravo leže na lažnom moralizmu i elitizmu. Pitanja poput „Da li je to pravi primer ponašanja koji prosvetari treba da daju našoj deci?“ i „Priliči li jednom članu akademske zajednice da se služi takvim sredstvima?“ primeri su ovoga. Premda su ova pitanja po svojoj prirodi retorička i služe tome da svaku dalju raspravu okončaju, a ne podstaknu (jer ko bi se usudio da ne bude zabrinut za „budućnost naše dece“), potrebno je izbeći ćorsokak u koji nas dovode i na njih ozbiljno odgovoriti. U tom pogledu, možda je baš ovo trenutak da se kaže: „Da, to je taj primer!“, jer je našoj javnosti previše onih primera u kojima se na realno postojeća devastiranja životnih uslova do sada uglavnom odgovaralo ćutanjem, trpljenjem i skretanjem pogleda. Stoga bi naši dušebrižnici trebalo da odahnu; deca će, ako ništa drugo, iz ovih primera moći da nauče da ne ostaju po strani, već da se za svoja prava bore.

S druge strane, slučajevi dobronamernih kritika prosvetara perfidnog su usmerenja. Njima nije za cilj da direktno obesmisle čitav skup putem unižavanja svih njegovih učesnika, što je bio slučaj kod zlonamernih opaski. Kao ilustrativan primer ovakvog delovanja može da nam posluži tekst objavljen u jučerašnjoj Politici, autorke Sandre Gucijan. Napominjemo, ovo je samo primer i neophodno je imati na umu da se ne kritikuje pojedinačni tekst, već čitava pozicija koja je u njemu izražena i koja se javnim mnjenjem sve više širi. Dok s jedne strane autorka pokušava da izbegne klopke senzacionalizma govoreći o prosvetarima, s druge strane, kada je reč o prikazivanju ministra i njegovog silaska u realni svet, autorkin diskurs zadobija manir jedne epopeje. Iako se ministar oglušio o pozive štrajkača da im se na licu mesta obrati sa bine, a njegova se šetnja završila upućivanjem poziva sindikalnim liderima da ponovo probleme rešavaju iza zatvorenih vrata njegovog kabineta, autorka ovo vidi kao potez nekoga sa petljom, jedinstven u novijoj srpskoj istoriji, i za razliku od neposlušnih prosvetara koji zaslužuju keca iz vladanja, ministar Verbić je ovde navodno ispao jedan veliki car. Ovde takođe postoji jedan vid izmeštanja perspektive ispoljen u ovoj pervertiranoj kritici. Dok se postupci ministra (koji bi se, s obzirom na njegovu javnu funkciju, u najmanju ruku trebalo promatrati kao uobičajeni)  u datom tekstu veličaju kao kakav podvig, autorka s druge strane dolazi kao general posle bitke kako bi štrajkačima objasnila na koje tačno načine oni smeju i treba da se bune da bi njihova buna uopšte bila legitimna. Ili barem po njenom ukusu. Ta dobronamerna kritika počinje konstatacijom da nikako „nije smelo da dođe do polivanja“ jer će mediji (kao što i jesu) to iskoristiti za delegitimizaciju protesta. Međutim, činjenica da autorka ne vidi problem sa takvim medijima, već akcenat stavlja na (navodno) pogrešne taktičke postavke u organizaciji protesta nadalje samo doprinosi reprodukovanju senzacionalističke medijske matrice.

Ovde njena benevolentnost ne jenjava, već se širi i na problematizaciju celokupnog višemesečnog štrajka. Zamena teza je ovde najvidljivija. Iako autorka pokušava da odgovornost uoči na pravom mestu, tj. na neodgovornom radu ministarstva prosvete, njen zaključak o tome da se ništa ne može promeniti dok se „ne odvrne budžetska slavina“ deluje kao kakav nezgrapni dodatak s obzirom na celinu teksta. Zaista zvuči nedosledno istovremeno tvrditi da je ministrova šetnja na skupu prosvetara bila herojska, a da je za konačno rešenje zapravo potrebno nešto što bi u potpunosti protivurečilo celokupnoj politici vlade. Podsetimo se, smer kojim se naša vlast priklonila i kojeg se neprikosnoveno drži podrazumeva sve češće i sve veće rezanje javnih troškova u cilju smanjenja državnog deficita. Ovaj smer je samo zacementiran poslednjim ugovorom sa MMF-om. Ministar prosvete koji bi se ovakvoj politici suprotstavio bi tek tad mogao biti „car“ koji zapravo ima petlju. Ovako, on je car koji je go, a prosvetari su oni sa petljom, budući da ne samo da uprkos svim pritiscima ne odustaju od svojih zahteva, već su i jedini koji su se „drznuli“ da javno kažu istinu o carevom novom odelu.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »