15 jun

PRIVATIZACIJA STANOVANJA I VOJNI BESKUĆNICI

Tekst je objavljen na regionalnom portalu Bilten

PRIVATIZACIJA STANOVANJA I VOJNI BESKUĆNICI

Maja Solar

Kada privatno vlasništvo postaje dominantni režim vlasništva u jednoj državi, nužno se događa da neki u tržišnoj igri dobijaju, a neki gube. Tako i stambena politika, kada postane podređena ovoj logici, nekima omogućava stan, a nekima ne. Iako se konverzija stambenog fonda Jugoslavije iz društvenog vlasništva u privatno vlasništvo, koja se najvećim delom odigrala početkom devedestih godina, predstavlja kao dobitnička lutrijska kombinacija u procesu tranzicije, ne treba izgubiti iz vida društvena raslojavanja koja je ona prouzrokovala. Zapravo, od kako je pravo na stanovanje („stanovanje principijelno mora biti omogućeno svima“) pretvoreno u stanovanje regulisano tržištem („stanovanje kao roba je pristupačno samo nekima“), najveći deo stanovništa ima probleme sa rešavanjem stambenog pitanja![1] Posebno je u Srbiji ''uspešno'' privatiziranje stanova tokom devedesetih godina predstavljalo adut u rukavu vlastima koje su privatizaciju uvodile na velika vrata u sve društvene odnose. No, zaboravlja se da su i tada postojale društvene grupe koje su, bez obzira na karikaturalno niske cene za otkup stanova u jednom periodu[2], u ovoj magičnoj dobitničkoj privatizaciji ostale gubitnici. U grupu gubitnika u procesu privatizacije stambenog fonda spada i grupa tzv. vojnih beskućnika.

Vojnim beskućnicima se nazivaju ona lica koja su kao pripadnici Jugoslovenske narodne armije (JNA) devedesetih godina bili dislocirani iz bivših jugoslovenskih republika u Srbiju i Crnu Goru (tadašnju SRJ) i koja su tokom dislokacije ostala bez rešenog stambenog vlasništva. Ovi ljudi nemaju status izbeglica, jer nisu izbegli, već su premešteni sa tadašnjim JNA jedinicama na osnovu odluka i sporazuma domaće i međunarodne vlasti (Predsedništvo SFRJ, kasnije SRJ, Vrhovna Komanda, Evropska zajednica i UN). Oni čine specifičnu grupu koja je ostala uskraćena za stambeni prostor u procesu privatizacije, jer je uslov za njihovu predislokaciju bilo odricanje ili predaja vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom u bivšim jugoslovenskim republikama – uz jemstvo da će im biti dodeljen novi stambeni prostor na području SRJ. Čin predaje ili odricanja od starog stanarskog prava (koji su ovi ljudi potpisivali) je dakle bio uslov mogućnosti za dobijanje stambenog rešenja u novoj zemlji, a na osnovu Pravilnika o stanovima JNA iz 1991. godine zajamčen im je prioritet u rešavanju njihovog stambenog pitanja. Ubrzo je ova prioritetnost ukinuta, a sa novim pravilnicima oni su dobili status ''lica bez stana'' koja podnose molbu za stan i pojavljuju se na stambenim listama čekanja zajedno sa ostalim zaposlenim i penzionisanim vojnim licima u zemlji. Do dan danas, njihovo stambeno pitanje nije rešeno. Za većinu ovih lica i njihovih porodica čekanje stambenog rešenja traje preko dvadeset godina, a znatan broj njih zbog biološke starosne granice nije uspeo ni dočekati ovo rešenje.

DSC_0894

Foto: Tina Solar

Preko dvadeset godina čekanja

Poseban problem ove društvene grupe je i taj što se radi o licima koja su ranije, u vreme socijalizma, izdvajala sredstva u iznosu od 4,5% do 6% u vojni stambeni fond, čime su praktično i otkupili društvene stanove. No kako se u procesu tranzicije društveno vlasništvo alhemijski pretvaralo u privatno vlasništvo, ali i u državno vlasništvo, izgleda da se ne zna gde je „nestao“ novac koji su vojni zaposlenici plaćali u zajednički stambeni fond. Tako su oni pretvoreni u beskućnike, a vojno vlasništvo je opljačkano. Njihov problem nije rešen ni donošenjem Sporazuma o pitanjima sukcesije iz 2001. godine, jer oni koji su se odrekli stanarskog prava u bivšim republikama i čije stambeno pitanje rešava država Srbija (bez obzira na to da li je to pitanje rešeno ili je u (beskonačnom) procesu) nemaju prava na povrat stanova, a nisu obeštećeni ni nadoknadom za oduzeto vlasništvo. Dakle vojni beskućnici su deo društva koje je kolektivno ulagalo u izgradnju stanova i sada, nakon zaokreta ka privatizaciji društvenog stanovanja, ostali su bez onoga što su praktično izgradili.  

Danas u  Vojvodini ima oko 2500, a u celoj Srbiji oko 4000 vojnih beskućnika.[3] Smešteni su u kasarnama, vojnim školama, klubovima, domovima, zatvorima, barakama, hostelima, vešernicama, podrumima i slično, a ono što je trebalo biti provizorni smeštaj do rešavanja stambenog pitanja postalo je životnim prostorom preko dva desetljeća i za nekoliko generacija.

Smeštaj u vojnim objektima

 Dolaskom u ove objekte, čija je infrastruktura bila namenjena za sasvim druge svrhe od stambenih, vojni beskućnici su sâmi morali adaptirati prostor za život. Ulagali su u nerešene instalacije da bi prostorije, u kojima često nije bilo vode, struje i kanalizacije, prilagodili za stanovanje. I pored toga, adaptirane prostorije odražavaju niske standarde stanovanja i ne zadovoljavaju osnovne rezidencijalne tehničke parametre, a često su i na granici higijenskih uslova za život. Male kvadrature s obzirom na broj osoba, vlažne sobe, zajednički toaleti za nekoliko porodica, dotrajale fasade i sl, samo su deo pejzaža ''privremenog'' smeštaja.

Česti su i vrlo visoki obračuni naplaćivanja struje, vode i grejanja u nekim kolektivima, uglavnom arbitrarni s obzirom da adaptirane prostorije nemaju brojila, vodomera i strujomera, a računi se određuju shodno kolektivnom prostoru kasarne. Kako se radi o smeštaju u vojnim objektima, u nekima od njih su važeća rigorozna vojna pravila; primera radi, vojni beskućnici ne mogu imati privatne posete posle 22h ukoliko one nisu najavljene i odobrene, ne mogu primati goste na prenoćište ukoliko se to ne odobri, ne mogu primati u svoj smeštaj strane državljane (a često se radi o njihovoj rodbini), ne smeju držati i koristiti dodatne električne, grejne, klima i druge uređaje bez  specijalnog odobrenja itd.

Neka od dislociranih vojnih lica su se odlučila da privatno iznajmljuju stanove i za to dobijaju (nedovoljnu) nadoknadu za uvećane troškove stanovanja (tzv. UTS), dok određeni broj lica živi kod rodbine. Svi oni čekaju rešenje stambenog pitanja preko dvadeset godina, marginalizovani od strane republičkih i vojnih vlasti koje se navodno bave ovim rešenjem. Za to vreme, brojnost ove grupe se prirodno smanjuje, jer je reč o starijim i penzionisanim licima, a njihove porodice (koje ne mogu naslediti privremeni smeštaj nakon smrti roditelja) se veoma lako regrutuju u buduće grupe beskućnika. Drastični primer težine ove situacije je slučaj samoubistva vojnog beskućnika i njegove žene koji nisu imali mogućnosti da vrate dug vojsci.

DSC_1603

Foto: Tina Solar

Prodaja vojne imovine

Ministarstvo odbrane, koje je ključni adresant za rešavanje stambenog pitanja aktivnih vojnih lica, vojnih penzionera i beskućnika, je promenama pravilnika za rang liste, prema kojima se distribuira stambeni prostor, još više otežalo stvari. Ukidanje jedinstvene rang liste stambenih interesenata i uvođenje različitih lista za različite klase olakšalo je arbitrarnosti u odlučivanju prioriteta rešavanja stambenog pitanja. S obzirom na to da su među kriterijumima za prvenstvo u dobijanju stana navedeni stambena ugroženost, kao i vreme čekanja na rešavanje stambenog pitanja, vojni beskućnici bi trebalo da imaju nesumnjivi prioritet na ovim rang listama. Međutim, često se događa da aktivna vojna lica sa manjim radnim stažom pre dobijaju stanove nego vojni penzioneri i beskućnici, a pored arbitrarne distribucije stanova cveta i kriminal u poslovima sa vojnim nekretninama. Razočarani i egzistencijalno pritisnuti dužinom čekanja stana, mnogi beskućnici se odriču stambene kvadrature koja im zakonski pripada s obzirom na broj članova domaćinstva, ne bi li se lakše pojavili na vrhu liste za (manji) stan.

Kao jedno od rešenja problema vojnog beskućništva vlasti su prevashodno videle u prodaji suvišne vojne imovine i u njenoj zameni za stanove za pripadnike sistema odbrane (Vojske Srbije i Ministarstva odbrane). Tako je 2006. godine osmišljen tzv. Master plan za komercijalizaciju viška vojne imovine. Ukupna vrednost prvobitno ponuđene vojne imovine na prodaju procenjena na oko milijardu eura, uz mogućnost uvećanja ili umanjenja ove cifre prema tome da li se unose novi ili povlače stari objekti za prodaju.[4] Prvobitna entuzijastična procena je bila da će se ovaj plan realizovati do kraja 2007. godine i omogućiti stambeno zbrinjavanje izgradnjom 22.000 stanova.

Od 2010. godine pristalo se i na to da cena objekata na prodaju postaje fleksibilna, odnosno umanjena ukoliko objekat ne uspeva da se proda po početnoj ceni.  Međutim, od otprilike 500 ponuđenih objekata prodalo se manje od 80. Zahtevi za stambeno zbrinjavanje pripadnika sistema odbrane se umanjuju vrlo sporim tempom[5], a vojni beskućnici nastavljaju da žive u adaptiranim prostorijama uz dodatnu pretnju prinudnog iseljavanja iz objekata koji se prodaju. Kako stvari stoje u tržišno orijentiranoj stambenoj politici, prednost u dobijanju stana imaju oni koji mogu da ga uzmu u zakup po tržišnim cenama (i doživotno otplaćuju ovaj dug), dok se onima koji nemaju mogućnosti da budu igrači u tržišnoj areni ne isplati davati stan (jer neko ne može da profitira na tome) pa onda neka ga i nemaju…

Ipak društveno pitanje

Ako je danas stanovanje organizirano u interesu profita, ako je privatizacija stambenih prostora temeljni oblik stambenog vlasništva, onda se ni problem (vojnog) beskućništva ne može prepoznavati kao društveni problem. Ako je pravo na stan postalo stvar individualnih mogućnosti i kreditne sposobnosti, onda će tržišna logika nastaviti da zadovoljava stambene potrebe samo za neke i da diskriminiše grupe onih koji postaju gubitnici u ovakvom stambenom scenariju.[6] Tako nije čudno to da se mogu graditi stanovi za elitu, može se ulagati u projekte za luksuzne stanove tipa Beograd na vodi i sl, ali se ne može stambeno rešiti 4000 vojnih beskućnika.

Ljudi koji su najveći deo života radili i uplaćivali deo svojih prihoda u vojni stambeni fond su bili prisiljeni da napuste svoja ranija prebivališta, prijatelje i porodice, da se dosele u novu sredinu i da se odreknu svega što su imali ne bi li dobili stanove (koje su već otplatili), da bi ih neko stavio u polufunkcionalne sobičke i raspadnute barake u kojima čekaju novu lutrijsku mogućnost da ''dobiju'' stan po tržišnim cenama! Ignorisani, zaboravljeni, nevidljivi, dve decenije stavljeni u neuslovni smeštaj i prepušteni, za državu očito najefikasnijem rešenju, biološkom nestajanju, vojni beskućnici su još jedan primer pogubnosti procesa privatizacije u kojem deo stanovništva ne uspeva da osigura adekvatan stambeni standard. Pitanje je da li mi hoćemo ovakvu organizaciju stanovanja ili ćemo nastaviti borbu za stambenu politiku koja stanove čini dostupne svima.

[1] O razlici stanovanja kao prava i stanovanja kao robe videti predavanje i tekst Jovane Vuković na portalu Mašina.

[2] Osobito 1992. i 1993. godine

[3] Ovo je recentnije određena cifra koju su naveli članovi Udruženja vojnih beskućnika (UVB) gradskog odbora Novi Sad u emisiji Panorama. Treba imati u vidu da se ova brojka umanjila zbog toga što su neki od vojnih beskućnika preminuli, kao i zbog vrlo malog procenta onih kojima je rešeno stambeno pitanje.

[4] Sada se vrednost vojne imovine koja je višak procenjuje na oko milijardu i po eura.

[5] Vojni beskućnici tvrde da se stanovi ne dodeljuju vojnim zaposlenicima, već im se daju u zakup po tržišnim cenama.

[6] Pokušaj uvođenja određenih socijalnih mera za rešavanje problema stanovanja u ovakvom okviru ostaje pûki korektiv društvenih raslojavanja, ali ne i prostor stvaranja egalitarnijih stambenih politika. Politička skučenost programa socijalnog stanovanja u okviru tržišno-orijentiranog stanovanja očituje se i u tome što se sa Zakonom o socijalnom stanovanju iz 2009. godine rešilo vrlo malo stambenih problema, a otvorilo mnoštvo drugih (problemi nesinhronizovanih stambenih programa, nenamenskih trošenja sredstava, projektnih mahinacija itd.) Dodatno, ovaj zakon ne prepoznaje vojne beskućnike kao posebnu socijalno-osetljivu kategoriju. Kao palijativna mera kojom se pokušavaju ublažiti (ali ne i ukinuti) socijalne razlike, socijalno stanovanje ne može biti fundament egalitarne stambene politike.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »