20 dec

RUDI DUČKE_POLITIZACIJA UNIVERZITETA I KONCEPT PROTIV-UNIVERZITETA

Intervju Rudi Dučkea Špiglu[1]

Rudi Dučke važi kao duhovni vođa studentske grupe koja stremi ka prevratu društvenih odnosa i koja se formirala unutar „Socijalističkog studentskog saveza“. Dučke, 27 godina, student je 11. semestra sociologije na Slobodnom Univerzitetu i radi na disertaciji na temu „Komunizam (časopis mađarske komunističke emigracije) kao jezgro kristalizacije zapadnoevropske opozicije unutar Kominterne“. Mentor: FU Rektor Liber.

„Rudi Revolucija“, koji sa njegovom suprugom Amerikankom Grethen, 24 godine, živi u jednom dvorišnom stanu u Vilmersdorfu potiče iz Lukenvalda u oblasti Bradenburg, gde je kao učenik pohađao evangelističku „Mladu zajednicu“. 1958 maturirao je u DDR-u. „Prilično pod uticajem hrišćanskog socijalizma“ Dučke je odbio da služi vojni rok u Narodnoj armiji. SED mu je potom kao mladom atleti (trčanje na 100 metara:11,5 sek., skok sa motkom: 3,80, bacanje diska: preko 40m) zabranio prijem na studije sportskog novinarstva na Univerzitetu u Lajpcigu. Da bi mogao da studira na zapadu Dučke je morao još jednom da položi maturski ispit u zapadnoberlinskoj Askanskoj Gimnaziji. Ubrzo posle toga podignut je i Berlinski zid. Dučke se više nikad nije vrtio roditeljima i trojici braća u DDR.

Vojni rok, tako tvrdi doktorant Dučke, odbio bi i u Moskvi: „U Sovjetskom Savezu sigurno ne bih bio više u prilici da javno delujem, nego što bih to tamo bio pod ovim današnjim uslovima na levoj opoziciji“

Špigl: Gospodine Dučke, Vi studirate na Slobodnom Univerzitetu i važite kao jedan od intelektualnih vođa studentskih nemira u Berlinu.

Dučke: Mislim da osobe mogu aktualizovati društvene konflikte, ali da ih ne mogu proizvesti. U tom sporu između nadležnih organa i antiautoritarnih studenata iz Zapadnog Berlina ja jesam, ako Vi tako hoćete, jedan od studentskih vođa. Ali tu ulogu ne bih mogao imati da ne postoje raznovrsne konfliktne situacije studentskog života.

Špigl: Da li je uloga koju imate uloga revolucionara?

Dučke: Mislim da se danas pod revolucionarem – pošto oznaka komunista, socijalista ili štagod ne govori više ništa – mora misliti onaj ko kroz intelektualni rad i čulna iskustva dolazi do saznanja da se ovo društvo može i treba promeniti. Ovo društvo je nesposobno da se samo od sebe kvalitativno promeni.

 

Špigl: Zašto ne uđete u neku stranku da izdejstvujete te promene?

Dučke: Stranke ne služe ničemu sem kao instrumenti izvršne vlasti. Kako stoje stvari sa unutarpartijskom demokratijom u CDU i SPD[2]? Gde je još spontanitet stranačkih članova? U čemu se on izražava? Šta se događa na partijskim kongresima? Partijski sastanci CDU i SPD odgovaraju staljinističkim partijskim sastancima KPdSU[3] iz tridesetih godina: nikakva spontanost od dole i samo manipulacija od gore; vođe koje ne vode dijalog sa njihovom bazom; osamostaljena rukovodeća elita koja nipošto ne želi da se povede diskusija – jer bi naime praktičko-kritička diskusija bila polazna tačka za dovođenje u pitanje birokratskih institucija. I to je ono što se ne želi. Partije su samo platforme za karijeriste.

Špigl: Čitav pravac Vam ne odgovara?

Dučke: Ja mislim da partije i parlament više ne predstavljaju želje, interese i potrebe mnogih ljudi. Mi imamo jednu interesnu demokratiju. Mnoštvo interesnih grupa se susreće na političkoj berzi i priznajući postojeću državu vode jednu prividnu borbu za udeo u bruto društvenom proizvodu.

Špigl: Da li biste želeli da učestvujete na toj berzi?

Dučke: U istoriji Savezne republike studenti, od samog početka, nisu nikad učestvovali na toj berzi, i zato njih na kraju ekonomskih čuda, tim pre, berza ne može prihvatiti kao ravnopravne partnere (ravnopravne pod navodnicima). Pa kriza državnih finansija – izraz ekonomske krize u državi subvencija – omogućava manje nego pre da se jedan studentski interesni lobi, koji bi svakako hteo da dođe do novca, dopusti na berzi.

Špigl: Znači Vi nipošto ne želite na berzu?

Dučke: Mi to ne možemo i ne želimo više.

Špigl: Da li ste Vi za ukidanje parlamentarizma kakav danas postoji u Saveznoj republici?

Dučke: Da. Mislim da mi sebe ispravno shvatamo kao vanparlamentarnu opoziciju, suprotno Habermasu na primer …

Špigl: … frankfurtskom profesoru filozofije …

Dučke: … koji govori o parlamentarnoj opoziciji. Kada mi kažemo vanparlamentarno, to treba da znači da ciljamo na sistem neposredne demokratije, to jest, na savetodavnu demokratiju koja dozvoljava ljudima da direktno biraju i opozovu njihove privremene zastupnike, prema onome što oni drže da je potrebno, a na osnovu jedne kritičke svesti prema svakakvom obliku vladavine. Tako bi se vladavina čoveka nad čovekom smanjila na najmanju moguću meru.

Špigl: To je prastara utopija.

Dučke: Mislim da trenutno sigurno ne možemo pretpostaviti da će vladavina čoveka nad čovekom u dogledno vreme potpuno nestati. Ali mislim da će ovo društvo u toku jednog dugog procesa osvešćivanja kod mnogih i sve brojnijih ljudi dostići stvarno taj stadijum, gde će ljudi moći da uzmu sudbinu u svoje ruke, i neće više biti manipulisani od gore, putem birokratije, parlamenta ili putem bilo čeg drugog, kao nepolitični predmeti lišeni svesti.

Špigl: Ali i vladavina Saveta je vladavina. Pretpostavimo odjednom da oni postoje: šta bi se desilo onda sa manjinama koje bi bile protiv toga, kako biste se Vi i većina vaših kolega studenata tada pobunili protiv etabliranog poretka?

Dučke: Onda nešto ne bi bilo u redu sa vođenjem. Onda nešto ne bi valjalo sa savetima. To je onda znak da se ponovo uspostavila vladavina koja se mora srušiti, a nju će srušiti samo svesni ljudi.

Špigl: Permanentna revolucija?

Dučke: Neprekidno nastavljanje revolucije u svim poljima društvenog života. Tvrditi da besklasno društvo predstavlja završno povesno stanje znači pogrešno razumeti Marksa.

Špigl: Kako biste Vi to rekli?

Dučke: Neprestana razmena materije između čoveka i prirode u obliku procesa rada, sa jedne strane, i svaki put dostignuti stepen kritičkog nemira ljudskog duha protiv isto tako dostignutog oblika ljudskog suživota, ne dopuštaju uspokojavanje i krajnji završetak ljudske istorije. Ljudi moraju dugoročno sami sebe da onesiguravaju kako bi postali sposobni da ostvare sve nove mogućnosti koje se nude: smanjenje rada, razvoj čulne fantazije, odstranjivanje bede i rata. Verovatno su to za Vas krupne reči…

Špigl: I jesu. To što vi prikazujete, zar to nije stari biblijski edenski raj?

Dučke: Da, biblijski raj Eden je fantastično ispunjenje prastarog sna čovečanstva. Ali u istoriji mogućnost ostvarenja nikad nije bila tako velika.

Špigl:  U društvu izobilja mislite?

Dučke: U rasipničkom društvu, rekao bih. Zato tipično potrošačko preterivanje (rat kao i ogromni ljudski gubici, naoružavanje, beskorisna administracija i birokratija, neiskorišćeni industrijski kapaciteti, reklama) za profitno i vladarski orijentisan društveni poredak znači jedno sistematsko uništavanje kapitala.

Špigl: Zbog ovog lepog, novog sveta emancipovanog čovečanstva, jednom u budućnosti, Vi se borite protiv etabliranog poretka?

Dučke: Da. Ali ceo emancipatorski pokret trenutno trpi zbog toga što još nije zamislio konkretnu utopiju. To učiniti je najvažniji zadatak kritičke teorije, upravo sada u vremenu vrlo, vrlo dugog i komplikovanog tranzicionog perioda koje je određeno borbom protiv postojećeg poretka.

Špigl: Pređimo na tu borbu. Vi je vodite sa vašim kolegama studentima, pri čemu ismejavate profesore, organizujete sit-ins i hepeninge sa crvenim kašama, bacate paradajze …

Dučke: Stvar je u tome da se podriju iracionalni autoriteti.

Špigl: … demonstrirajući protiv Šaha[4], protiv vanrednih zakona ili čak u prilog Vijetkonga. To su očigledno samo početne čarke ako se teži Vašem krajnjem cilju radikalne društvene promene?

Dučke: Demonstracije i protesti su početna faza osvešćivanja ljudi. Mi moramo sve više ljudi osvestiti, politički ih mobilizirati, a to znači: prevesti ih u antiautoritarno polje koje se za sada sastoji od samo nekoliko hiljada studenata. Moramo činiti više od protestvovanja. Moramo preći na direktne akcije.

Špigl: Šta su direktne akcije?

Dučke: Najpre moram opisati specifično berlinsku situaciju.

Špigl: Izvolite.

Dučke: Tu na prvom mestu imamo situaciju Slobodnog Univerziteta – masovni seminari, nivo školovanja u padu, profesori zatrpani birokratijom, preteće skraćivanje vremena studiranja i prisilno ispisivanje, restriktivna politika univerzitetske uprave, i ne na poslednjem mestu, povećanje školarina. To je kod mnogih studenata izazvalo jedno snažno antiautoritarno psihološko raspoloženje.

Špigl: Ali nije ga samo to izazvalo. Vi i čitav niz studenata koji radikalno misle ste učinili popularnim ovo temeljno raspoloženje.

Dučke: Da. Pokušali smo da putem sistematičnog prosvećivanja edukujemo politički studente o njihovoj situaciji – kroz informativne susrete i različite oblike demonstracija. Ali tome se pridodaje i opšta situacija u Zapadnom Berlinu. Ona je od skora, od smrti Bena Onezorga[5] jasna: obezglavljeni Senat, de-demokartizovana policija – rezultat decenijskog obučavanja za hladni rat. Dalje: berlinske stranke su izgubile, kao u Saveznoj republici, kontakt sa narodom. Berlin je politički mrtav grad. On nije uvideo njegovu istorijsku šansu da bude posrednik između Istoka i Zapada.

Špigl: I sada tom politikom koja nedostaje žele da se bave studenti?

Dučke: Zašto ne? Mi studenti imamo priliku koju društvo sistematski uskraćuje masama: mogli bismo specifično ljudsku razumsku sposobnost preobratiti u kritički um. To znači: politizacija univerziteta kao polazna tačka politizacije društva i time njegove promene.

Špigl: Društvo, pa čak i berlinsko, do sad se pokazalo – da se izrazimo eufemistički – ne mnogo spremnim da dopusti Vašu politizaciju.

Dučke: Tačno je, ali se to može promeniti upravo u berlinskim uslovima. Mobilizacija antiautoritarnih polja studentske populacije odvija se s one strane ekonomskih teškoća. Zategnuti položaj radne snage u Berlinu, zastarela industrijska struktura, previše staro stanovništvo, zavisnost grada od subvencija – sve to su za nas polazne tačke koje nam omogućavaju takođe politizaciju određenih delova stanovništva izvan Univerziteta.

Špigl: Radništvo?

Dučke: Sukob koji smo započeli mogao bi se preneti u preduzeća …

Špigl: Hoćete štrajkove da organizujete?

Dučke: To je stvar koja se ne može preneti spolja. Ne možemo otići k radnicima u preduzeća i reći: pa sada štrajkujte. Mogućnost štrajka se nudi samo na osnovu postojeće protivrečnosti u zapadnoberlinskoj ekonomiji i politici.

Špigl: Ali Vi želite onda, kako upravo rekoste, da prenesete sukob u preduzeća.

Dučke: Pod tim mislim da ćemo putem saradnje uspeti da osvestimo srednje i niže sindikalne predstavnike (vođstvo na vrhu, u ličnosti predsedavajućeg DGB-a[6] i predsednika berlinske skupštine, jeste socijalfašističko) da su interesi radnika i studenata isti.

Špigl: Ponovili bismo pitanje: šta su za Vas direktne akcije?

Dučke: Ako bi radnici trebali da započnu jednu spontanu odbrambenu akciju protiv preduzetničkih prestupa, onda će doći do velikog talasa solidarnosti sa strane svesnih studenata.

Špigl: Šta to znači, molim – spontana odbrambena akcija, talas solidarnosti?

Dučke: Vođstvo štrajka leži u rukama saveta preduzeća, poverenika i sindikalista koji istinski predstavljaju interese  radnika. Mi ćemo na zahtev preuzeti sve pomoćne funkcije – na primer podrška štrajku putem skupljanja novca, razjašnjenje u narodu pretpostavki i uslova štrajka, osnivanje zabavišta i menzi.

Špigl: To bi u tom slučaju bila direktna akcija?

Dučke: Tačno – i sa znatnim političkim posledicama. Godinama Berlin ne poznaje nijedan radnički štrajk. A tome bi se moglo pridodati i da ujedinjenje radnika i studenata u organizatorske oblike saveta nabaci pitanje dvostruke vlasti.

Špigl: Zauzimanje vlasti?

Dučke: Širenje štrajkačke akcije putem solidarnosti sa štrajkom u drugim preduzećima, dopunjeno talasom studentske solidarnosti, bi u stvari značilo jedan radilani izazov za zapadnoberlinsku društvenu strukturu, i u istoj meri za istočnoberlinsku; od dole demokratizovani Zapadni Berlin mogao bi naime biti primer za radnike i studente u DDR-u[7].

Špigl: Planirate li druge direktne akcije?

Dučke: Da. Mi zahtevamo eksproprijaciju Grupe Špringer[8] na osnovu mogućnosti eksproprijacije koju predviđa Statut Berlina.

Špigl: I odgovarajuća direktna akcija?

Dučke: Mislim da će eksproprijacija Grupe Špringer biti podržana od velikog dela stanovništva. Za nas je ova tačka strateški pogonski remen između studenata i drugih slojeva stanovništva. Studentski centri za akciju koji su nastali tokom prethodnih nedelja na Slobodnom Univerzitetu će tokom narednih semestara preduzeti direktne akcije protiv izdavanja Špringerovih novina u Zapadnom Berlinu.

Špigl: Koje?

Dučke: Mi, hiljade nas pred Špringerovom štamparijom, hoćemo pasivnim oblicima otpora da sprečimo isporuke. Na dan ove akcije, koji ćemo prethodno obznaniti na lecima, nameravamo sami da objavimo kritičke i informativne novine za sve delove stanovništva.

Špigl: Da li pokušaj osnivanja jednog Protiv-Univerziteta pripada takođe arsenalu direktnih akcija – o čemu je od nedavno bilo govora u studentskim krugovima?

Dučke: Da, tu postoje dve koncepcije. Jedan oblik Protiv-Univerziteta je pojmljen kao apendiks, kao dodatak postojećem univerzitetu. To znači: pokušavamo da u sledećem semestru započnemo sa predavanjima doktoranata, studenata sa dobrim obrazovanjem, asistenata i profesora. Sadržaj programa čine diskusije, referati i seminari o temama o kojima se dosad unutar Univerziteta nije razgovaralo.

Špigl: Na primer?

Dučke: Na primer o kineskoj revoluciji i njenim posledicama za trenutni sukob.

Špigl: Dakle jedan marksistički dodatak Univerzitetu?

Dučke: Jedan kritički dodatak Univerzitetu, ne bezuslovno marksistički. Recimo to ovako: politički prodor materije bila bi revolucionarna nauka kao ona nauka koja od sadašnjih konfliktnih situacija čini polaznu tačku za analizu.

Špigl: Koliko studenata, asistenata, doktoranta biste mogli pridobiti za jedan takav plan?

Dučke: Mislim da trenutno postoji već dovoljna raspoloživa i sasvim dovoljno obučena snaga da bi umela da praktikuje ove dodatne modele i da prenese učenja o postojećim mehanizmima vlasti i emancipatorskim pokretima našim antiautoritarnim studentima kojih ima 4000 do 5000.

Špigl: A drugi koncept Protiv-Univerziteta?

Dučke: To bi bila izgradnja Univerziteta van Dalema – u području usred fabričkih radnika, možda u okolini Spandaua ili u bilizini AEG-a[9] i gradskih četvrti. U barakama bi se mogli podići fakulteti za obrazovanje studenata, radnika, zaposlenih, učenika. I još pored toga, mogli bismo sprovesti jedno kontinuirano medicinsko, a posebno seksualno, obrazovanje za široke narodne slojeve, a posebno za mlade radnice i radnike. Isto tako mogli bismo pružiti pravnu pomoć građanima koji nemaju ništa, organizovati štrajkove stanara i tako dalje. Jedan takav Univerzitet bi imao zadatak profilisanja svesti. Ali pitanje je da li finansijski možemo podneti taj model.

Špigl: Da li je bacanje paradajza i dimnih bombi takođe jedan oblik direktne akcije?

Dučke: Paradajzi i dimne bome su nemoćno sredstvo u znak protesta, i ništa više. Niko ni ne zamišlja da je to momenat efikasnog protesta.

Špigl: Da li je kamenje efikasno?

Dučke: Sistematična provokacija kamenjem je apsurdna. Kamenje kao sredstvo sukoba se u principu ne razlikuje od paradajza. Paradajzi su nemoćni, kamenje je nemoćno. Oni se mogu shvatiti kao pripremne forme stvarnog sukoba.

Špigl: Mi smo ispitali različite Vaše govore u vezi s tim kako Vi taj sukob razumevate. To uglavnom zvuči zagonetno, na primer (Špigl uključuje traku sa Dučkeovim govorom): Kada konačno, dame i gospodo, bolje pogledamo fabrike u Frankfurtu, Minhenu, Hamburgu ili Zapadnom Berlinu koje direktno i neposredno snabdevaju američku vojsku u Vijetnamu sa hemijskim i elektronskim opremama. Šta znači molim: ''Kada bolje pogledamo fabrike''?

Dučke: To znači: ako smo ozbiljni sa podrškom oslobodilačkoj borbi u trećem svetu, s jedne strane, i sa promenom našeg postojećeg poretka, sa druge, moramo onda vrlo dobro pogledati kako ova preduzeća rade – ne, da bi ih podigli u vazduh, već da bi informisanjem objasnili manjini u tim preduzećima da se ne može biti saglasan sa podrškom represiji u Vijetnamu. Lider studentskih pobuna na američkom Berkliju, Mario Savio, misli ma drugu stranu mogućeg otpora, kada kaže da je potrebno suprotstaviti se telu destruktivne mašinerije – dakle pasivni otpor, veliko odbijanje.

Špigl (uključuje traku Dučkeovog govora): Kada ćemo se konačno, dame i gospodo, osloboditi našeg ropskog odnosa prema onima koji nad nama vladaju? Zašto ne odgovaramo na vanredne vežbe prilikom državnih poseta, naime, na vanredne vežbe državnog aparata nasilja? Zašto na to ne odgovorimo sa našim vanrednim vežbama? Šta to znači, molim Vas?

Dučke: To treba da znači da se u Saveznoj republici o vanrednim zakonima javno raspravlja, ali da se oni u osnovi prakticiraju već u svakodnevoj praksi i posebno tokom državnih poseta. A vanredne vežbe sa naše strane trebale bi upravo biti pokušaji da se praktično primene, u ovim specifičnim izuzetnim uslovima, elementarni oblici demokratske slobode (bilo da je to pravo na okupljanje ili pravo na proteste), kako se desilo 2. juna u Berlinu kada je policija onda brutalno pendrečila po demonstrantima.

Špigl: Vaši govori su u nekim prilikama zbog takvih izraza tumačeni kao skriveni poziv na upotrebu nasilja. Da li Vi propovedate nasilje?

Dučke: Prizivanje nasilja, ubistava i atentata u metropolama visoko razvijenih industrijskih država – mislim da bi to bilo pogrešno i zapravo kontrarevolucionarno. U metropolama u osnovi ne postoji nijedan čovek koga mrzeti. Vlastodršci na vrhu – Kisindžer, Štraus ili bilo ko – su birokratske mase koje ja odbacujem i protiv kojih se borim, ali ne mogu ih mrzeti kao jednog Kija u Vijetnamu ili Duvalija na Haitiju.

Špigl: Ovo razlikovanje – nasilje tamo, ovde ne – Vi objašnjavate …

Dučke: .. principijelnom razlikom u položaju istorijskog sukoba. U Trećem svetu: mržnja ljudi prema obliku direktnog ugnjetavanja predstavljenog u marionetama protiv kojih zato treba voditi borbu. Atentat na pripadnike naše vlasti – to bi bilo apsolutno bezumlje onoga ko ne shvata da je danas kod nas svako na vrhu zamenjiv. Terorističko nasilje protiv ljudi nije više neophodno u metropolama.

Špigl: Vi dakle negirate nasilje ne načelno nego samo u preovlađujućim okolnostima?

Dučke: Sasvim sigurno da niko ne može tvrditi da neće biti uopšte nikakvog nasilja unutar procesa promene. Nasilje je konstituens vladanja te na ovaj način i sa naše strane demonstrativno i provokativno kontra-nasilje je takođe odgovor. Oblik ovog kontra-nasilja se određuje putem forme sukoba. U Berlinu nasilje izvršnog veća se stvarno pokazalo egzemplarnim u ubistvu Bena Onezorga. Unutar tog sukoba mi ne možemo sad reći: zgrabimo odmah oružje i povedimo poslednju bitku.

Špigl: Nego?

Dučke: Moramo sasvim jasno videti da naša prilika za revolucionisanje postojećeg poretka leži samo u osvešćivanju manjina, sve većem, da antiautoritarno polje postaje sve veće i na taj način počinje da se samoorganizuje, nalazi oblike zajedničkog života –  u Berlinu je to možda Protiv-Univerzitet, ili komune ili bilo šta drugo. Istovremeno postojeće se mora potkopati a novo se mora izgraditi.

Špigl: Jedan od tih novih oblika novog zajedničkog života bila bi onda i studentska ''komuna strave'' koja je institucionalizovala česte i promenljive seksualne odnose i raznela sramotne letke u kojima se neki profesori nazivaju ''starim autoritarnim seronjama''?

Dučke: To nije ono što ja zamišljam pod komunom. Menjanje žena i muškaraca nije ništa drugo nego primena buržoaskog načela razmene sa pseudorevolucionarnim predznakom.

Špigl: Zar komuna straha nije jednostavno jedan klub neizlečivih neurotičara?

Dučke: Ona je i to, ali za to nije kriva komuna, nego društvo koje je dopustilo da se dospe do takvih ljudskih oštećenja. Slika golih članova komune koju je Špigl objavio – naravno prekrivajući genitalije, što govori nešto o Špiglu – izgleda mi kao adekvatan izraz sadašnje sitaucije tih komuna. Slika oživljava ambijent gasnih komora Trećeg Rajha; jer iza tog egzibicionizma se krije bespomoćnost, strah i užas. Članovi komune se smatraju kao potlačeni i odbačeni od društva.

Špigl: Pošto važite za duhovnog oca ideje komune u Berlinu, kako zamišljate idealnu komunu?

Dučke: Preferiram termin Institut umesto ime Komuna. Time hoću reći da novi oblici ljudskog suživota imaju eksperimentalni karakter, zahtevaju jednu temeljnu ličnu pripremu i politički rad prema spolja. Institut bi morao svakom pojedincu koji mu pripada da ponudi potpuni razvitak njegovih duhovnih, umetničkih, telesnih i političkih mogućnosti i sposobnosti.

Špigl: A to bi značilo?

Dučke: Na primer, ako neko od nas slika, raspravljamo o ulozi i funkciji umetnosti u procesu promene čoveka. Ili: ako neko od nas dođe na misao da gutajući LSD ''rastegne'' iskustvo, razmatrali bismo, na temelju najnovijih saznanja psihoanlize i medicine, kakvu ulogu droge i opojna sredstva imaju danas u integraciji političke opozicije. I to znači, uzgred, kao praktična posledica, da sigurno nećemo uzeti LSD.

Špigl: Gospodine Dučke koliko dugo ćete još studirati?

Dučke: Nadam se da ću doktorirati najkasnije za godinu dana. Moj rad je skoro gotov. Moramo biti obrazovani da bi uopšte imali nekakvu političku šansu. Mi politični studenti moramo pokazati da nismo nesrećni neurotičari, nego svesni i obrazovani ljudi koji su angažovani, sa jasnom predstavom o budućnosti.

Špigl: Ali i neurotičari su već napisali izvrsne doktorske radove.

Dučke: Priznajem. Ne kažem ništa protiv neurotičara, jer su neurotičari izraz postojećeg poretka. Pitanje završetka studija nije za mene stvar prestiža vladajućeg poretka – da li biti doktor ili ne. Upravo zato što nismo odvojeni od ovog društva, i što se takođe naš pokušaj da delamo protiv njega još uvek zbiva na tlu potojećeg poretka, moramo – sve dok Protiv-Univerzitet ne postoji – uzeti postojeće institucije kao sredstvo i mogućnosti našeg obrazovanja.

Špigl: Gospodine Dučke, koliko studenata na Slobodnom Univerzitetu – po vašem mišljenju – gaji ista ili slična mišljenja kao što su ova koja ste izrekli u ovom razgovoru?

Dučke: Stotine njih ima svesnu želju za direktnom promenom njihove individualne i društvene situacije.

Špigl: Nekoliko stotina na 16 hiljada?

Dučke: Hiljade njih su naši simpatizeri. Naši plenumi to potvrđuju.

Špigl: Vi sebe ne smatrate za usamljenog sanjara?

Dučke: Ne.

Špigl: Gospodine Dučke, zahvaljujemo Vam na ovom intervju.

Preveo sa nemačkog: Saša Hrnjez


[1] Izvor: “Wir fordern die Enteignung Axel Springers“, u  “Der Spiegel“, br. 29 (10. juli 1967.), str. 29-33

 

 

[2] CDU (Christlich Demokratische Union) je nemačka Demohrišćanska unija  i SPD (Sozialdemokratische Partei Deutschlands) je Socijaldemokratska partija Nemačke.

 

 

[3] Kommunistische Partei der Sowjetunion – Komunistička partija Sovjetskog Saveza

 

 

[4] Demonstracije protiv državne posete iranskog Šaha Reze Pahlavija 2. juna 1967. u Zapadnom Berlinu.

 

 

[5] Beno Onezorg je nemački student ubijen tokom gore pomenutih demonstracija protiv državne posete iranskog Šaha. Ovo ubistvo bilo je okidač za radikalniju organizaciju studentske levice i pojavu mnogih levih pokreta i grupa.

 

 

[6] Deutsche Gewerkschaftsbund – Nemačka Unija Sindikata

 

 

[7] Deutsche Demokratische Republik – Nemačka Demokratska Republika (Istočna Nemačka)

 

 

[8] Grupa Špringer je izdavačko-novinska kuća koju je osnovao Aksel Špringer. Bila je predmet napada studentskih grupa i radikalnih levičara 60-tih godina povodom izveštavanja i odnosa prema studentskim dešavanjima tih godina.

 

 

[9] AEG-Telefunken Aktiengesellschaft – najveća nemačka elektrokompanija od 1887. do 1996. godine

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »