11 jun

POLITIKA OČAJA ILI STRATEGIJA LIBERALA

Izvor: Politika

Politika očaja ili strategija liberala

Andrea Jovanović

Bilo da stiže iz usta našeg premijera, bilo članova akademske zajednice – koja, čak i kada kritikuje vlast, kritikuje na način „nije dovoljno štednje, mora još!“, antinarodna političko-ekonomska perspektiva predstavlja se kao jedina moguća

Povodom teksta „Siriza i Srbiza“

„Liči li nam Srbija na Grčku?“, pita nas ekonomistkinja Danica Popović pre neki dan u Politici. Onaj broj nas koji je još koliko-toliko privilegovan da između svakodnevnog preživljavanja uspe da isprati i vesti iz sveta svakako će imati barem donekle potvrdan odgovor na ovo pitanje. Liči. Međutim, nasuprot onome što Popovićeva tvrdi, dolazak Sirize na vlast u Grčkoj u stvari nije predstavljao nikakvo iznenađenje:ona nije neka „mala partija“ koja je odjednom osvojila većinu već se radi o dugogodišnjom pokretu, nastalom „odozdo“, iliti, po naški, iz naroda.

Ali, ostavimo ovo po strani. Uprkos novom, navodno crvenom, dresu koji Borko Stefanović planira da nosi sledeće sezone, ništa se zaista slično Sirizi još nije pokrenulo niti će u skorije vreme ovde u središnjem delu Balkana.

Ono čega, s druge strane, i te kako ima jeste neoliberalna politička i, u kontekstu profesorske titule gđe Popović, akademska hegemonija. Iliti, po naški ponovo, antinarodna dominacija. Bilo da stiže iz usta našeg premijera, bilo članova akademske zajednice – koja, čak i kada kritikuje vlast, kritična je na način „nije dovoljno štednje, mora još!“, antinarodna političko-ekonomska perspektiva predstavlja se kao jedina moguća.

Profesorka Popović koristi primer trenutnog fijaska pregovara Grčke i trojke kako bi dodatno utvrdila tu neminovnost i njome nam otvoreno zapretila. Ako su „radni“ Grci prošli tako, zamislite šta tek čeka neradne Srbe!, njena je poruka.

Zanimljivo je kako zagovornici jedne te iste pozicije lako menjaju svoj stav o grčkom narodu prema potrebi – kada treba objasniti tamošnju krizu, onda su Grci neradnici koji žive iznad svojih mogućnosti, a kada treba predskazati ekonomsku apokalipsu koja nas čeka, onda su i Grci dobri u poređenju sa nama.

Dakle, ništa istinski levo se u Srbiji još nije desilo, a već nas podsećaju na pravila sistema u kojem živimo. „Dug mora da se vrati“, i tačka. Evropa (i Zapad) imaju institucije, a institucije se moraju poštovati. Ali da li je to zaista tako?

11010600_695623967209452_4516480583425437451_n

Meme: Aleksandar Stojanović

Svima nam je 2008. godina poznata kao početak i danas aktuelne ekonomske krize. I uprkos finansijskom haosu, napravljenom uz pomoć potpune korupcije i deregulacije američkog finansijskog sektora, svi se ipak dobro sećamo da investicione banke niko nije naterao da plate cenu tog haosa.

Njihove dugove izmirili su američki poreski obveznici i svi smo u tišini gledali kako bespomoćni narod spasava banke zbog kojih su brojni njegovi članovi ostali i bez krova nad glavama. Dug mora da se plati, ubeđuju nas, ali uglavnom dug plaćaju oni koji u toj zelenaškoj utakmici zapravo i ne učestvuju i oko njenih pravila se ništa i ne pitaju. Toliko o zapadnim institucijama i njihovom legitimitetu.

Trebalo bi onda još nešto dodati na temu „nadrealnosti“ otpisa duga o kojoj govori profesorka. Poznato je i da je Ekvador dobar deo svog duga pre nekoliko godina otpisao upravo po osnovu njegove „nelegitimnosti“. Volela bih da mogu da zaključim da ono što je zapravo nadrealno jeste politika koja već trideset godina zahteva od naroda da spasava sistem koji ga tlači. Ali taj zaključak nije do kraja ispravan, jer je istina da je nadrealnost u stvari mesto na kojem svi već živimo.

Kao što smo videli na primeru Amerike, ni u toj nadrealnoj realnosti ne važe ista pravila za sve. Privatno je uvek privilegovano u odnosu na javno, dok je razvijeno privilegovano u odnosu na „zaostalo“. I to je mesto gde je profesorka apsolutno u pravu – mi čak nismo ni Grčka. Pravila koja će primeniti na nama biće oštrija i od tih. „Evropskim institucijama“ ne treba razvijena i uređena Srbija – njima treba tržište za izvoz njihovih proizvoda, tržište rada za uvoz jeftine visokoobrazovane radne snage i „ekonomski ambijent“ za izvoz proizvodnje u (neo)liberalnu oazu gde će kapital sklapati dilove sa vlašću i imati dovoljno nezaposlenih da zaposlene može ucenjivati kako hoće. Treba im i vlada koja će osigurati da ono malo vrednosti koju stvorimo odlazi stranim bankama da bi se ciklus dužničkog ucenjivanja unedogled nastavio. Hoćete da pričamo o alternativi koja nije Siriza? Onda moramo da pričamo o promeni samih pravila.

Očigledno, Siriza ih nije promenila i zato gubi utakmicu, koja je ionako nefer od samog početka. Zato Siriza nije „ekstremna levica“, već partija očaja koja pokušava da sedi na petnaest stolica odjednom. Podrška nobelovaca tu svakako neće pomoći. S druge strane, podrška neoliberalnoj „trci do dna“ u Srbiji od strane većine njenih ekonomskih eksperata, premda su bez „Nobela”, svakako učvršćuje pomenutu antinarodnu dominaciju i nameće politiku očaja. Nažalost, profesorka Popović tako doprinosi da u toj trci pobedimo i barem da u nečemu budemo prvi.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »