05 okt

Podrška studentskoj borbi

Gerusijin tekst podrške studentskim protestima

U Novom Sadu, borbenog oktobra 2011

Beogradska ‘studentska jesen’ označila se u medijima kao politički protest koji je navodno inicirala grupa Marks 21, što se shodno današnjem dominantnom shvatanju politike stigmatizuje kao ‘politički interes’. Bez objašnjenja kakva je to organizacija Marks 21 i bez ikakve argumentacije šta bi u tome bio politički interes i čiji, događaj se smešta u nešto što mediji zovu političkim i što bi trebalo da bude negativno konotirano. Dakle, bauk i dalje kruži… Nakon ove stigmatizacije stvar se u medijima depolitizuje, ceo događaj se opisuje finansijskom računicom, kapitalskom pedagogijom i lamentom nad težinom uklapanja u istu. Umesto da se kritikuje komercijalizacija znanja, računa se koliko se školarine mogu smanjiti/povećati. E u tome i jeste problem. Stvar je upravo pogrešno gurana u depolitizovani kontekst i finansijsku računicu, a kada se spominje političko, ono se redukuje na partijsko ili na strah od imena. Nazovimo ovo kalkulativno shvatanje politike kapitalo-politikom i odmah je razdvojimo od politike emancipacije.

 

U situaciji kada politika predstavlja upravljanje državom i podređenost finansijskom kapitalu studenti/kinje imaju hrabrosti da naprave prekid u takvom režimu znanja i da praktikuju potpuno drugačiju viziju politike. Ako današnja politika kaže da ništa nije besplatno, pa tako ni studiranje, onda je poklič studenata za besplatnim obrazovanjem nepristajanje i prekid ove situacije, zahtev za onim što nije takvo kakvo sada jeste, nego je mogućnost. Ako studenti/kinje zauzimaju važan simbolički prostor, fakultet, onda se to ne događa zato što su oni nasilni i iracionalni, već upravo da bi pokazali kako ovo premeštanje društvenih mesta proizvodi mogući prostor emancipacije. Protest studenata postaje praksa otpora jedino ukoliko jeste emancipatorsko politički, ukoliko ne pristaje na datu situaciju (nejednakosti) i unosi rascep u vladajući poredak. Studenti/studentkinje koji su se pobunili protiv logike slobodnog tržišta, zahtevajući besplatno obrazovanje, pokazuju da je politika koja praktikuje i misli jednakost  jedina univerzalna politika, politika za sve. A da ova borba nije samo lokalna borba, pokazuju protesti diljem sveta.

”Borba pripada čitavom društvu. Ujedinjeni za besplatno obrazovanje” – ovako glasi jedan transparent okačen na zgradi Univeziteta u Santjagu u Čileu, zatim ”Nismo mi protiv sistema, sistem je protiv Nas” (u Madridu), ”Jedan svet, jedna borba. Obrazovanje nije na prodaju” (u Zagrebu),  ”Obrazovanje je društveno pravo! Profesori, studenti, radnici ujedinite se! ” (Los Anđeles), ”Fuck fees. Stop the cuts” (London), ”Ne. Vašu krizu mi ne plaćamo” (Italija). Svi ovi slogani mogu slobodno da zamene svoje lokacije jer zaslužuju da se pojave u bilo kom kutku globalizovanog kapitalističkog sveta. Naša realnost nije sveto tržište kojem treba bezuslovno da se prilagodimo, kako to proklamuju funkcioneri aktuelnog sistema. Naša realnost je upravo ona borbena žila koja spaja Čile, londonski Demo-lition, Izrael, madridski Puerta de sol, SAD, Zagreb, Novi Zeland i sve Indinjadose širom planete. Jednom u prošlosti beogradski studenti nosili su transparent ”Beograd je svet”. Danas je Beograd svet zahvaljujući univerzalnim zahtevima za pravednije školstvo, solidarnost i jednakost. Obrazovanje ne sme biti privilegija bogatih – glas koji ovo uzvikuje jeste glas svih gdegod da se čuje. I to je isti onaj glas koji se širi okupiranim Wall Street-om preko ljudskog mikrofona, kao i onaj glas herolda kojeg spominje Aristotel kada piše o meri pravog polisa. Zanimljivo je da zbunjena politička klasa na svim gore navedenim lokacijama na studenstku borbu odgovara gotovo istom ideološkom porukom: to su neradnici, manjina nezadovoljnih i frustriranih studenata, protesti ometaju dobre đake da vredno uče, blokada nanosi štetu fakultetu, društvu, zemlji itd. itd. Ali ono što strukture moći vide kao destrukciju zapravo je spontana, emancipatorska reakcija na destrukciju koja se već duže vreme dešava: na obrazovni sistem uništen komercijalizacijom, na društvenim nejednakostima poništeno pravo na studiranje.

U skladu sa srpskom ‘Bolonjom’ znanje je dobilo svoju cenu i time izgubilo na vrednosti. Zato je ova studentska borba istovremeno i borba za jedan drugačiji vid znanja, alternativan, slobodan, društveno odgovoran. ’Studentska jesen’ mogla bi da označi rađanje jedne nove vrste intelektualnosti koja interveniše u dominantni praxis kako bi podrila ‘opštu saglasnost’ i hegemoniju državnih i nadasve dobro plaćenih intelektualaca.

Invencija mišljenja i praksi vidi se i po alternativnoj nastavi na trenutno oslobođenim fakultetima, u celom nizu premeštanja predavanja i kulturnih događaja koji se za vreme blokade tamo odvijaju. Samo jedan primer ovog premeštanja i podrške studentima je i predavanje Gašpara Mikloša Tamaša.

Mađarski filozof Gašpar Mikloš Tamaš je 20. oktobra držao predavanje na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu o biopolitičkim napetostima u današnjem društvu. Prethodnih dana je u Novom Sadu govorio o strukturi kapitalizma i o prirodi antikapitalističkog otpora, odnosno kritikovao je etnicizam u današnjoj Istočnoj Evropi. Sticajem okolnosti, dan njegovog beogradskog predavanja se poklapao sa prvim danom blokade Filozofskog fakulteta. Tamaš je otišao na Filozofski fakultet da podrži studente u borbi za pravednije i pristupačnije studiranje. U svom govoru je naglasio da ne smemo potcenjivati lokalne borbe i da načela studentskog pokreta treba da se proširuju u svim pravcima društva. Dodao je da ova blokada treba da se shvati kao jedan korak u približavanju besplatnom obrazovanju. Tako je Tamaš prve večeri blokade postao jedan od glavnih aktera. Ovaj primer pokazuje kako se i puka koincidencija može pretvoriti u praksu otpora. Čaplin je u filmu Moderna vremena postao vođa štrajka na ulici samo zbog toga što je slučajno podigao crvenu zastavu. Čak je i ovaj akt čistog spontaniteta postao deo efektivnog otpora. Kontingencija i univerzalnost borbe se susreću. Ako je čak i slučajnost na našoj strani, čega bismo se bojali? Nema smisla žaliti se da ovo nije adekvatan trenutak, nema smisla žaliti se da još nismo spremni. U studentsku borbu treba uključiti svakoga ko je „slučajno ovde“: Čapline i Tamaše, studente i ne-studente, beograđane i ne-beograđane… Beogradski studenti se bore upravo onda kada je to najviše potrebno: SADA.

KSF Gerusija & ”Stvar – časopis za teorijske prakse’

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »