19 nov

PITANJE POLITIKE ORGANIZACIONIH FORMI

PITANJE POLITIKE ORGANIZACIONIH FORMI[1]

Organizacioni aspekt izgradnje levice, ili preciznije problem oblika ili modela političkog organizovanja levih političkih formacija, jedan je od problema koji se iznova nameću kao najrelevantniji, a opet deluje kao da njegovo rešenje nije na vidiku, niti nam deluje da ima nekih velikih pomaka u tom pravcu. Partija ili pokret, neposredna ili predstavnička demokratija, labavija mreža ili čvršća organizacija – to su samo neke od dilema koje su opsedale rasprave o organizovanju. Ipak, tek su uspesi (ali u istoj meri i neuspesi) levih formacija u poslednjih nekoliko godina stvorili uslove da se tom pitanju priđe na adekvatan način, pri čemu su se neke dileme pokazale kao prividne, a neke kao vrlo stvarne. Jedna od tih stvarnih dilema glasi: kako stvoriti organizacionu infrastrukturu koja će, s jedne strane, biti stabilna i trajna, ali i, sa druge, dovoljno gipka i otvorena da omogući dopiranje do širih slojeva ljudi, kako ne bi završila u opskurnosti i marginalnosti?

To je, naravno, taktičko pitanje. Jasno, taktika zavisi od strategije, ali strategija, opet, zavisi od teorije. Zato je pored razmatranja konkretnih modela organizovanja bitno rasvetliti i teorijske uslove i reperkusije takvih modela i njihovo mesto u širim sistemima odnosa (država, klasa, materijalna reprodukcija). Tek se onda može preći na ispitivanje i eventualno stvaranje osnova za izbor različitih modela, njihovu modifikaciju i primenu u političkoj borbi. To su, dakle, tri nivoa na kojima se ovo pitanje može analizirati i preko kojih mu se može pristupiti, pa je u tom smislu bitno da i u ovoj raspravi sva tri nivoa budu podjednako zastupljena i da im se prida podjednaka pažnja. Pri tome, nivou ispitivanja i izbora različitih modela se može prići i preko iskustva (stečenih pre svega u predizbornoj kampanji, ali i šire) i prakse slovenačke Inicijative za demokratski socijalizam (IDS) i šire koalicije Ujedinjena levica (ZL) čiji je ona integralni deo, ali i dinamike Levog samita Srbije (LSS), mreže organizacija i radničkih grupa gde su se upravo, u jednom konkretnijem obliku, postavile dileme o kojima se već neko vreme raspravlja.

Teorijski okvir organizacione politike

Okvir u kome se pomenuti problemi kreću proizilazi, može se reći, iz odnosa koji nisu čisto organizacijski. Drugim rečima, ne razmišljamo o njemu u formulama „stranka-partija-organizacija“, već u odnosu na kontekst u kome te organizacije i partije nastaju – na primer, koji su određeni materijalni uslovi reprodukcije organizacija? Postoje tri stvari koje su u vezi sa političkim organizovanjem, a koje su nužno povezane i ne mogu se tretirati odvojeno:

  1. Način na koji neka politička grupa shvata kapitalizam. Jasnoće radi, reč je o levim organizacijama i eventualno partijama (gde treba uspostaviti distinkciju u pogledu mogućnosti, apetita i napora većine takvih organizacija) koje za kratkoročni ili dugoročni cilj imaju da svojim radom propagiraju i doprinesu nadilaženju kapitalističkog odnosa proizvodnje (kasnije će biti jasnije zašto u ovo ne ulaze neke druge partije koje misle da je moguće unutar kapitalizma postići neki politički cilj koji možda dele sa grupacijama prve vrste). Ovo pitanje treba razmatrati u strukturalnom smislu, jer za sada nije bitno koliko te partije ili organizacije imaju društvene ili političke moći da to postignu;
  2. Način na koji je neka politička grupa formirana, organizovana, i način na koji se reprodukuje;
  3. Način na koji artikuliše svoje stavove u javnosti – da li zagovara određeni tip reforme ili ne, odnosno, čitav spektar s tim povezanih taktičkih i strateških pitanja.

Međusobna povezanost ovih pitanja očigledna je u sledećem – način na koji se razumeva kako stvari funkcionišu je nužno povezan sa tim kako se sagledava unutrašnje ustrojstvo partije ili organizacije.

Ono što se naročito događa u poslednjih dvadeset-trideset godina, otkad je levica u potpuno defanzivnoj poziciji, jeste da se organizacijsko pitanje naglo ispostavilo još više nego pre, jer se raznorazne male grupe i organizacije, u osnovi, po tome dele („Mi funkcionišemo na ovaj način, vi funkcionišete na taj način“), što je postalo nešto poput tipa presudne distinkcije koja, u stvari, u današnjem okviru uopšte nije povezana sa nekim konkretnim delovanjem, nego često prelazi u gotovo supkulturne odrednice. Treba napomenuti da je možda i najsmešniji momenat onaj u kome grupa ili organizacija od pet, deset, pa i do pedeset ljudi samu sebe naziva i proklamuje „revolucionarnom”, a nazivati sebe „revolucionarnom” organizacijom u trenutku kada bilo kakav tip revolucije nije ni u kakvom istorijskom domašaju ili blizini dosta govori o deplasiranosti tog tipa organizovanja. Ovakve rasprave se vode poslednjih dvadeset godina, gde levica više nema nekog uticaja na realna politička pitanja, kako u regionu, tako i u Evropi kao širem kontekstu. Dolazi do debata o organizacijskom pitanju koje se svode na modele iz potpuno drugačijih konteksta, kao što su dvadesete i tridesete godine XX veka, ili se raspravlja o boljševičkoj partiji na početku prošlog veka u Rusiji, što postaje prilično bizarno u trenutku u kome se zna da se radi o drugačijem geografskom i istorijskom kontekstu, jer je, primera radi, stepen represije u carskoj Rusiji sasvim drugačiji kontekst od onog o kome pričamo danas. Tako dolazi do potpuno pogrešnih analogija koje se uspostavljaju na aistorijski način, pa mnogo suvislije deluje predlog da se umesto pronalaženja „najautentičnijih“ mogućih oblika organizacijskog delovanja u istoriji XX veka pre svega postavi sledeće pitanje: na koji su tip organizacijskog problema dvadesetovekovni modeli bili odgovor? Da se vratimo na carsku Rusiju: zašto je partija tada funkcionisala konspirativno i sa svim drugim obeležjima? Na koji tip problema je taj tip organizacijskog principa bio odgovor? On nije bio odgovor na pitanje „šta je revolucionarna politička organizacija“, već na pitanje konteksta u kom je ta organizacija stasala. U tom pogledu, da bi se učilo iz nekih iskustava 20. veka prvo treba sagledati okvir, od političkog do ekonomskog, u kom su različite organizacije delovale, kao i kako su se prilagođavale na te kontekste, umesto što se iz njih izvlači ceo problem. Naravno, nakon što su se te partije konsolidovale, neki tip svog delovanja su shematizovale i pretvorile u nepogrešivu liniju, ali treba ići ne ka identifikaciji sa tim, već ka učenju načina reagovanja na tipove problema.

Druga stvar kojoj treba pristupiti kada govorimo o ovom pitanju jeste materijalna osnova funkcionisanja organizacija. Svako ko je učestvovao u nekoj vrsti političkog organizovanja jasno zna da se organizacija bez finansijske i infrastrukturne podrške ne može održati dovoljno dugo, jer uvek dolazi do osipanja, entuzijazam nestaje, dolaze neke druge obaveze, i ako se ne uspostavi neki materijalni okvir za reprodukciju same organizacije, stvar uvek odlazi u smeru neminovnog raspada. I tu dolazimo do ključnog pitanja – kako osigurati ta sredstva? Kako, s obzirom na njih, uobličiti ustrojstvo i funkcionisanje organizacije u skladu sa demokratskim principima, bez ulaženja u neki tip problematičnih odnosa i kontaminacije političkih ciljeva? Određena osnova funkcionisanja, odnosno određeno normativno-političko načelo na levici, sastoji se iz stava da je sam način organizovanja jedna vrsta „prefiguracije“ budućeg društva za koje se ta organizacija bori. Dakle, ako se zalažemo za neki tip postkapitalističkog, demokratskog društva, po samoj logici stvari sledi da sâm organizacijski princip mora takođe biti takav. Ipak, to nije moguće, ili bar nije uvek izvodljivo, jer organizacija trenutno funkcioniše u kapitalističkim okvirima, pa se vraćamo na prvobitno pitanje – kako osigurati zadovoljenje materijalnih potreba za reprodukcijom organizacije, a da se ne ulazi u direktan sukob sa političkim načelima demokratskog ustrojstva?

Za politički rad je takođe potrebno vreme. I to je neka vrsta rada, a onima koji se njime bave potrebno je obezbediti sredstva za život, jer se ne mogu baviti nekom drugom vrstom najamnog rada dok su angažovani u organizaciji. To znači da opet dolazimo do problema koji se obično javljaju u toj situaciji – recimo, kada u organizaciji imamo članove i članice koji su plaćeni za politički rad i one koji to nisu, dolazi do raznih asimetrija i do problema u demokratskom funkcionisanju, pre svega zbog implikacija plaćenog rada u političkoj organizaciji. Na primer, ako je neko plaćen i stalno je u poslu, upućeniji je u zbivanja i ima više informacija i saznanja od onih koji nisu plaćeni, čime se već ugrožava demokratski princip. Sa druge strane, kao što je već rečeno, čini se da je nemoguće funkcionisati bez plaćenog političkog rada, tako da je ključno pitanje ono koje se tiče prirode odnosa plaćenog rada sa neplaćenim članovima i članicama organizacije, ali i sa širom bazom, ako ona postoji. Sledeći marksističku terminologiju, to bi se moglo nazvati pitanjem „socijalne reprodukcije političke radne snage”, koje je mnogo presudnije od sagledavanja istorijskih primera, ali u potpuno aistorijskoj perspektivi.

Osim toga, važno je razmotriti i tip demokratskog procesa kojim bi se rad plaćenih članova i članica valorizovao. Znamo kako se valorizuje najamni rad u kapitalizmu i šta se dešava ako radnik ne poštuje određene zadatosti, ne samo one koje mu daje takozvani „poslodavac“, već i tip valorizacije koje mu nameće samo tržište. Prema tome, na koji se način preispituje i uslovljava mandat onih koji su zaduženi za rad u organizaciji (ne samo eventualnih poslanika u parlamentu), odnosno, koji demokratski mehanizmi tu postoje da ne bi došlo do nečega što se često dešava, a to je da se oni koji su plaćeni za rad na neki način udalje od ostalih, od baze? Ne radi se tu samo o psihološkim karakteristikama i privatnim razlozima, već o tendencijama koje strukturalno vode u tom smeru, usled čega nužno moraju postojati mehanizmi odbrane kako ne bi došlo do klasičnog stranačkog profiliranja gde postoje ljudi koji su plaćeni za rad, a ostali ih na neki način podržavaju ili, zapravo, očekuju da ovi prvi urade nešto iz čega bi i sami imali koristi. Ili, kao što je danas često slučaj u sindikalnom pokretu, gde sindikati funkcionišu kao osiguravajuća društva: radnici plaćaju članarine i nadaju se da će, ukoliko dođe do problema, sindikalna vrhuška obaviti nekakav tip „posla“, u čisto tehničkom smislu, i da će problem biti rešen, bez postojanja političkog odnosa između vrha i sindikalnog članstva. Ako se želi govoriti o organizaciji koja će imati dugotrajniju ulogu i funkciju, prva tačka od koje treba krenuti je upravo ovaj problem jer on, iako je programsko i ideološko opredeljenje bitno, opredeljuje dalji ideološki razvoj organizacije, tako da i tu postoji nužna veza.

U okviru rasprava koje se vode na levici na evropskoj periferiji, ali i u samoj Evropi, pri čemu nikad ne bi trebalo zanemariti razmere potpunog uništenja levice u poslednjih nekoliko decenija (tako da se manje ili više počinje od nule), ono što predstoji kao prvi korak, osim izgradnje ideološke i analitičke pozicije, jeste rad na osiguravanju infrastrukture i nekog tipa materijalnih preduslova da bi se ona uopšte mogla postaviti kao politička snaga. Kako svedoče razni primeri u Evropi u kriznom periodu, pa i u Hrvatskoj sa laburistima, bez uspostavljanja određene logistike i infrastrukture na terenu, kakav god bio program, dugoročno održanje nije moguće.

Inicijativa za demokratski socijalizam – prakse i iskustva

Svaki emancipatorni politički projekat mora postaviti organizaciono pitanje na dnevni red u okviru svoje političke prakse kako bi bio uspešan na dugi rok. U tom duhu, kao i u duhu samokritike, treba reći da je jedan od najvećih problema Inicijative za demokratski socijalizam upravo u tome da takvog razmišljanja unutar IDS-a nije bilo dovoljno, jer se ono na neki način institucionalizovalo izvan partije, kao u slučaju okruglih stolova. S obzirom da unutar IDS-a uvek ima dosta posla, dešava se da je strateško pitanje ono pitanje koje „uvek može da sačeka“.

Pre svega treba skicirati odnose između pokreta i partije (manje ili više čvrste strukture), odnosno način na koji se ti odnosi prikazuju i odražavaju na samu partiju. Bez obzira na odsustvo posvećivanja dovoljne količine vremena strateškom razmišljanju o dugoročnom razvoju organizacije, treba ukazati na to da IDS ne deluje sasvim spontanistički. Naime, pre organizovanja same partije vođene su rasprave o tome da li je vreme za takav potez ili ne, šta to znači za delovanje Inicijative i za reprodukciju političke organizacije, s obzirom na to da postoje određene mogućnosti finansiranja i tome slično. Doneta je odluka u korist osnivanja partije zbog čvrste strukture koja se zbog ključnih mehanizama lakše reprodukuje i opstaje na duži rok. To nikako ne znači odricanje od pokreta, već znači da ga treba graditi unutar partijske organizacije, ali i da treba, u svojstvu partije, sarađivati i sa drugim progresivnim pokretima koji nastaju u različitim društvenim situacijama. Jedan od načina delovanja jeste i povezivanje sa institucijama sa kojima se mogu voditi ekonomska borba (sindikati), kao i ideološka (kulturne i obrazovne institucije) i politička (parlament, protestne akcije, itd). Upravo je tako i započeta predizborna kampanja – fokus je bio na terenskom radu, a ujedno i na dopiranju do ljudi kroz glavni ideološki aparat, odnosno medije.

Inicijativa je u parlamentarne izbore ušla u sklopu Ujedinjene levice, koalicije sastavljene od tri partije i bloka pokreta civilnog društva, kao i pojedinaca. U kampanji je najpre postavljen određen operativni organizacijski okvir koji je omogućio protok informacija između centrale i terena. Drugim rečima, uspostavljen je centralni štab čiji su zadaci bili organizovanje udruženih akcija i briga za komunikaciju sa medijima na državnom nivou, dok je posrednik između štaba i terena bio institut koordinatora izborne jedinice. Država je podeljena na osam izbornih jedinica koje se manje ili više poklapaju sa regionima. Koordinator je bio odgovoran za informisanje terena o tome šta se radi u centrali i obratno, a na samom terenu su najviše radili kandidati i kandidatkinje zajedno sa svojim ekipama. Najbolji i najlakši rad obavljan je u gradskim sredinama, gde je članska i „support“ mreža najrazvijenija. Osim toga, kampanju je lakše voditi u gradu nego na selu jer se mogu organizovati štandovi, deljenje letaka, razgovori sa prolaznicima (čak i po pola sata), okrugli stolovi i tome slično, dok je na selu praktično jedino sredstvo na raspolaganju izborni plakat. U tom smislu, za Inicijativu je, kao nepoznatu političku opciju, bilo mnogo lakše da komunicira u gradskim centrima, najpre zbog veće koncentracije stanovništva i načina organizovanja društvenog života.

Najveći proboj u medijima je bio odličan nastup Luke Meseca, sada našeg parlamentarca, na komercijalnoj televiziji u duelu između kandidata, koji se dogodio tri-četiri dana pre glasanja. Sutradan su svi pričali o tom nastupu, a čak su i drugi mediji počeli da ga citiraju. Kampanja je tada bila već završena, tako da je prethodni terenski rad kulminirao u medijskom proboju, iako je već poslednjeg dana terenskog rada veliki broj ljudi izražavao svoju podršku IDS-u (najveći uticaj su imale terenske akcije tokom kojih su se obilazila čitava naselja). Takvim radom su pridobijeni upravo oni koji su bili neodlučni u pogledu glasanja, kao i mladi koji inače ne bi ni izašli na izbore. Možda je zanimljivo i pitanje finansiranja u predizbornoj kampanji: sama Ujedinjena levica nije imala veliku količinu novca, pa je u okviru IDS-a odlučeno da se pokrene „crowdfunding[2]– objavljen je poziv na internetu, a cilj je bio sakupiti 2.000 evra, ali je samo tokom jednog vikenda prikupljeno više od 3.000. Osim toga, svaki kandidat je donirao po stotinu eura, a bilo je i drugih pojedinačnih donacija. Što se tiče neplaćenog rada, o kom je bilo reči u prethodnom odeljku, u IDS-u rad i dalje nije plaćen, osim skupštinskih poslanika koji primaju platu.

U pogledu medijskog proboja, bila je ključna i podrška koju su Ujedinjenoj levici dali neki od najnaprednijih slovenačkih akademika i kulturnih radnika, koji su pre svega obezbedili glasove levo-liberalnih glasača. Može se reći da je proboj bio najuspešniji u ideološkoj borbi, jer se, u određenoj meri, posredstvom ideoloških aparata vodila borba protiv ideološke hegemonije neoliberalizma, što se i nastavilo, pa i zaoštrilo, nakon samih izbora. S obzirom da je koalicija zadobila i parlamentarni karakter, razumljivo je zašto su joj mediji sada naklonjeni. U svakom slučaju se ne može reći da je IDS uspeo da neke šire mase stanovništva – radnike u tradicionalnom smislu (preduzeća, fabrike, bar onoliko koliko one još postoje) – pridobije za svoju politiku, ali za to postoje i objektivni uzroci, poput fragmentacije radne snage i manje sindikalne zastupljenosti, pa je i sama komunikacija u tom smislu otežana (osim toga, može se reći da ni klasna svest nije razvijena u onoj meri u kojoj je bila pre nekoliko decenija). Inicijativu u tom pogledu čeka još dosta posla, kako bi se, između ostalog, sistematično sarađivalo sa sindikatima.

O Levom samitu Srbije

Levi samit bi trebalo da, u kontekstu pitanja postavljenih u ovoj raspravi, posluži kao ilustracija dilema na „niskom nivou“ razvijenosti levice u Srbiji. Formalno, LSS je nastao kao projektna ideja Udruženja građana „Ravnopravnost“, zbog čega postoje zamerke da je „nova levica“ isuviše uvučena u projektne aktivnosti, ali samo nastajanje LSS na ovaj način nije problematično jer se većina aktivnosti u tzv. novom levom civilnom sektoru uglavnom nadovezuje na zamisli i delovanje mnogih učesnika u godinama (pa čak i čitavoj deceniji) koje su tome prethodile. To delovanje je mahom bilo volonterskog tipa, a problemi sa takvim tipom rada koji su ovde izloženi ranije nisu mogli da se sagledaju iz tadašnje perspektive. S tim u vezi, projekat zrenjaninskog UG „Ravnopravnost“ se nadovezuje na borbe tog udruženja, pre svega za očuvanje radnih mesta u Zrenjaninu, ali i u okviru pokušaja povezivanja tih lokalnih borbi sa sličnim borbama po Srbiji. Tu ne bi trebalo zaboraviti Koordinacioni odbor radničkih protesta (KORP) i ulogu Pokreta za slobodu u tome, što je bilo aktuelno pre nekoliko godina, kada se pokušavalo sa povezivanjem radničkih borbi koje su se mahom odvijale izvan sindikalnih centrala. „Ravnopravnost“ je okupljala, a i dalje okuplja, bivše radnike zrenjaninskih preduzeća uništenih privatizacijom, ali je u isto vreme bila, u određenoj meri, i organski povezana sa lokalnom zajednicom. Kada je ovo udruženje 2012–2013. godine iniciralo osnivanje LSS, ono je za sobom imalo iskustvo pomenutih radničkih borbi, ali i jednu političku epizodu u kojoj se opeklo. Naime, na izborima 2008. godine „Ravnopravnost“ je prešla cenzus kao lokalna radnička politička partija, posle čega su se priključili jednoj od brojnih kvazi-socijaldemokratskih stranaka, ali ubrzo su shvatili da beogradska centrala nije zainteresovana za rešavanje problema zbog kojih su i ušli u politički život. Nakon izlaska iz pomenute stranke, „Ravnopravnost“ nastavlja život kao udruženje građana koje se bavi informisanjem i obrazovanjem radnika i malih akcionara, analizom iskustava u drugim zemljama, uspostavljanjem kontakata sa radnicima po Srbiji, na Balkanu i u Evropi i tako dalje.

Prvi skup Levog samita Srbije održan je u Vrnjačkoj Banji 2013. godine, na kom je on i zvanično oformljen, da bi kasnije usledilo nekoliko radnih sastanaka i javnih tribina u Subotici, Kragujevcu i Novom Pazaru. Završni skup u 2014. godini je održan krajem septembra u Zrenjaninu, a na njemu su učestvovali i predstavnici IDS-a. Na osnovu ovde skicirane dinamike sastajanja i rada, jasno je da se čitava stvar razvija polako, verovatno i sporijim tempom nego što bi to bilo moguće. Za sada postoje samo minimalni zajednički principi – tzv. „Solidarni principi”– kojima tek predstoji dalja razrada.[3] O čemu se tu suštinski radi? Šta je zajedničko grupama malih akcionara, ekološkim i romskim organizacijama, bivšim radnicima propalih preduzeća, zemljoradničkim i filozofskim udruženjima, kao i marksističkim organizacijama? Šta bi mogao biti njihov zajednički interes?

U osnovi, može se reći da se on nalazi u obrazlaganju, shvatanju i razvijanju ideje da je koren različitih problema koje imaju različite društvene grupe u Srbiji i regionu ipak istovetan – problem je u restauraciji kapitalizma. Stoga, odgovor na te probleme mora ići u smeru antikapitalističke alternative. Svakako, to zvuči kao fraza koja se često izgovara, ali je bitno da su je donedavno redovno ponavljale najviše male, radikalno leve grupe i inicijative, dok se sada radi o izvesnom broju radnika i radnica – sindikalno ili drugačije organizovanih – i studentskih aktivista i aktivistkinja koji će isto to javno zastupati, kao što je javno zastupati i to da treba razmišljati o nekom alternativnom pravcu. LSS je upravo pokušaj da se taj pravac zajednički trasira i promisli i da se započne sa realizacijom takvih alternativa. Već su se u okviru LSS-a mogle čuti ideje da je nužna i moguća čak i partija, mada je trenutno većinski stav da bi takav korak, osim što je iz različitih tehničkih razloga težak, predstavljao određeni „avanturizam“ koji bi se verovatno završio kao prokockana šansa. U pogledu argumentacije u prilog takvog stava, za sada je dovoljno uputiti na kadrovske i finansijske kapacitete, odnosno na nedostatak istih. Prva vrsta kapaciteta nedostaje čak i velikim građanskim partijama na našim prostorima, ali barem imaju drugu vrstu. Njihovo neprekidno množenje i deljenje i nastajanje i nestajanje – a pre svega njihova istovetna orijentacija i političko delovanje – možda i jesu narodu otuđili ideju pojam i ideju partije kao takve, ali to nije dovoljan argument za totalnu skepsu koja postoji spram te ideje u određenim krugovima. Ne bi trebalo ni u kom slučaju poverovati u ideju da su ljudi suštinski nesposobni da prepoznaju nešto politički novo kada se nešto tog tipa i pojavi, ako daje naznake da bi moglo artikulisati bar deo njihovih problema (primer Slovenije je dovoljno ilustrativan). Što se finansija tiče, to je svakako jedno od osetljivijih pitanja koje se ne sme nikako zanemariti. Iz perspektive LSS i Srbije uopšte, ako se ostavi po strani prikupljanje deset hiljada potpisa neophodnih za partiju i pokretanje ozbiljnijeg broja lokalnih odbora, ipak se ostaje na nivou finansijskih problema koji su dovoljno veliki čak i za format koji trenutno karakteriše LSS – a to je upravo mreža kao mreža organizacija koja stremi izgradnji zajedničkog pokreta. Taj pokret možda i ne mora biti potpuno jedinstven da bi postigao minimalnu ili dovoljnu ideološku kompaktnost. Dakle, čak i na nivou mreže ili pokreta se postavlja pitanje izvora novca za finansiranje ozbiljnih i češćih okupljanja i zajedničkih političkih akcija. Nivo finansiranja od strane fondacija koji je bio aktuelan na početku bio je značajan, ali ne i dovoljan – kako praviti okružne odbore ili filijale pokreta, kako ostvariti češće viđanje i upoznavanje? Drugim rečima, ko to može kontinuirano da radi kada nema plaćenih i stalno zaposlenih ljudi koji bi se tome ozbiljnije posvetili? U pogledu odgovora na ta pitanja kruže određene ideje i počinje ozbiljnije razmišljanje o tome, ali je za sada najvažnije da je taj problem bar prepoznat od strane LSS.

Još jedno važno pitanje, koje najčešće postavljaju ljudi „sa strane“, odnosno ljudi koji se interesuju (simpatizeri, ali ne i članovi), glasi: šta uopšte znači politički ili društveni pokret i kako on može da obavi posao političke artikulacije ako ne deluje kao klasična politička organizacija? Postoji takođe i problem uključivanja pojedinaca koje nemaju matične organizacije a žele da se uključe u rad, što će, po svoj prilici, morati uskoro da se reši. Najvažnije je pitanje nastupa u javnosti (ali kojoj javnosti, i na koji tačno način): kako koncipirati zajedničku političku alternativu i kako operacionalizovati načelnu saglasnost oko toga da svi problemi – industrijski, poljoprivredni, ekološki, rodni, manjinski i tome slično – potiču od istog ili bar sličnog uzroka. Naravno, ta fraza, koju sada priznaju i mnogi koji su godinama pričali da tranzicija nije završena, da još nije stigao „pravi, pošteni kapitalizam”, može se ponavljati unedogled, kao što se može ponavljati i to da se svih ovih godina zapravo radilo o procesima periferizacije, da je današnje stanje ono kuda se nekada i krenulo, da je to kapitalizam na (polu)periferiji, ali je potrebno više od toga. Potrebno je još istraživanja, najpre o savremenoj društvenoj i klasnoj dinamici, kako lokalnoj, tako i globalnoj, zarad uvida u to kakvi su oblici organizovanja primereni lokalnom kontekstu, kakvim koalicijama treba težiti, koje frontove treba pokušati otvoriti, itd. Osim toga, potrebno je i konkretnije povezivanje sa sindikatima, koji uprkos svim problematičnim aspektima ipak imaju određeno iskustvo, znanje i, što je najvažnije, infrastrukturu, ali ostaje dilema kako izbeći zamku sindikalnog klijentelizma, na šta se često nailazilo. 

Levi samit Srbije bi trebalo da pokuša da prevaziđe jednu od glavnih boljki dosadašnjih partikularnih levičarskih pokušaja, odnosno pokušaja koje su najviše sprovodile male leve grupe (od kojih su neke deo LSS), a to je odsustvo fokusa i kontinuiteta u aktivnostima (skakanje sa teme na temu, bavljenje svim i svačim, itd), bez značajnijih primera makar i relativno uspešnih kampanja koje bi bile artikulisane i sprovedene oko nekog konkretnijeg društvenog problema, animirale širu javnost, privukle „koalicione partnere“ iz šireg društva i koje bi se okončale relativno uspešno. Takvo bavljenje najširim spektrom tema možda mogu sebi da priušte veći politički pokreti ili partije, ali ne i mali levi kolektivi. Sa druge strane, radničkim borbama je nedostajalo zajedništvo, izuzev pomenutog KORP-a koji, doduše, nije potrajao, tako da je možda moguće danas, kada je deo tih inicijativa okupljen u LSS, promeniti način i logiku političkog delovanja kako bi se u skorije vreme počelo sa ozbiljnijim političkim radom na višem nivou (nacionalnom, regionalnom, itd).

Takođe, 2014. godine se odigrao i prvi zajednički nastup LSS protiv paketa „reformskih zakona“, pre svega Zakona o radu, koji je u najvećoj meri bio simboličan jer se uglavnom sastojao od ad hoc akcija kojima je pridobijeno tek nekoliko ljudi. Ipak, može se reći da se oni sada razumeju u te teme i da su određene analize i tekstovi dospeli u medije, ali i da su stvoreni novi i učvršćeni stari kontakti sa (lokalnim) sindikalnim aktivistima iz „srednjeg nivoa“. Naposletku, iako to ilustruje relativni neuspeh pomenute akcije, na demonstracijama 17. juna je LSS, pod zajedničkim transparentom, dobio pozdrave sa razglasa sindikalnog kamiona.

Među glavnim izazovima sa kojima će se LSS suočiti jeste onaj koji se tiče obezbeđivanja kontinuiranog zajedničkog rada različitih grupa, kao i okupljanja, artikulacije i agitacije za neki pametno odabrani, konkretni društveni problem koji bi bio pogodan za privlačenje novih ljudi i grupa. Čak i ako bi se takva bitka na kraju ipak izgubila, važno je da se ona vodi u realnom prostoru i vremenu, a ne po društvenim mrežama, salama nekoliko fakulteta i halama pojedinih fabrika, kao i to da bude shvaćena i prihvaćena od šire javnosti kako bi se plasirao i razvio bar deo pozitivnih programa, a ne samo društvenih kritika. Da li će fokus biti usmeren na mere štednje, projekat „Beograd na vodi” ili nešto treće nije toliko bitno – bitno je da se to odigrava sinhronizovano, u odnosu na više aspekata i od strane što većeg broja aktera koji su trenutno u LSS-u kao i onih koji žele da se tome priključe, u čemu su, naravno, jako bitni mediji. Određenih pomaka ima, u pogledu oba moguća pravca – sa jedne strane, događa se prodiranje u postojeće medije, a sa druge, i osnivanje sopstvenih medija.

Ukratko, LSS trenutno okuplja dobar deo onoga što bi se moglo shvatiti kao zametak nove političke levice u Srbiji, što, naravno, ne znači da nema progresivnih entiteta, inicijativa i pojedinaca koji su van LSS-a. Praksa i vreme će pokazati kako će se povezivanje i spajanje između njih dalje razvijati. U svakom slučaju, LSS čeka ono što je preduslov svemu ostalom – izgradnju stabilnijeg ideološkog minimuma i konkretizaciju ideja za alternativne društvene promene.

Osvrti na raspravu

Jedno od bitnih pitanja koje treba eksplicirati je ono koje se tiče internacionalizma ili bar regionalizma, ali ne u smislu ideološkog ili političkog sadržaja, već u organizacionom pogledu. Kako bi to izgledalo primenjeno na, primera radi, ono što se moglo videti u Bosni i Hercegovini, odnosno na kratkoročnu pobunu koja je tamo izbila, jer je bilo očigledno da je postojala određena artikulacija koja ipak nije otišla dalje od određenog ekonomističkog momenta? U tom smislu je važno razmotriti kako bi leve organizacije mogle podržati takve događaje ili doprineti njihovom artikulisanju, pre svega u organizacionom aspektu modernog načina proizvodnje znanja (sastavljanje određenih „priručnika“ ili uputstava) kakav vidimo u Vikipediji, što bi se moglo iskoristiti u internacionalističkoj podršci „ljudima na terenu“. Jasno je da oni iznose borbu, ali kako povezati to sa nekim vidom podrške, taktičke ili organizacione, koja bi došla iz šireg korpusa snaga?

Svakako, u našem regionalnom prostoru, koji deli zajedničku istoriju, i dobru i lošu, neki tip internacionalizacije je nužan, ne samo u smislu povezivanja među ljudima, već i u smislu stvaranja analitičkog okvira sagledavanja stvari, kako bi se primeri iz drugih zemalja, onda kada se stvari odigravaju po sličnoj logici, mogli objašnjavati tako da se „nehotice“ obrazloži zajednička i deljena priroda određenih problema, odnosno širi sistemski aspekt u svakom od njih. Ono što je zanimljivo tiče se postavljanje levice u regionu u odnosu na razvoj i dešavanja u Sloveniji, jer već postoje razne inicijative koje pokušavaju to da „preslikaju“ zbog uvida da za to ipak postoji neki prostor. Sa druge strane, iako su sistemski problemi isti, najpre u ekonomskom pogledu, politički prostor je svuda drugačiji, jer je u Sloveniji, na primer, situacija za levicu očito bila lakša nego drugde. Upravo s obzirom na to da će levica u Sloveniji imati i institucionalnu vidljivost i poziciju možda će biti moguće da se uspostave i drugačiji mehanizmi povezivanja, koji neće biti u toj meri u vezi sa svim problemima projektne logike koja je već pomenuta. Iako internacionalna borba jeste na neki način presudna, to je ipak paralelni proces koji se ne odvija po logici „ili nacionalno ili internacionalno“, tim pre što su društva konfigurisana u okvirima nacionalne države, pa se ne može birati na koji će se način delovati. Štaviše, oba momenta u tom procesu jedan drugog uslovljavaju i jedan drugom pomažu ili, pak, odmažu ako nisu istovremeno prisutna.

Drugo, a propos pomenutog prelaska sa društvenih mreža na teren „realnog prostora i vremena“ u predstojećim borbama, bilo u okviru LSS bilo van njega. To nikako ne znači da aktivnosti na društvenim mrežama i sličnim medijama nisu korisne ili relevantne, jer upravo one mogu da doprinesu rešenju, na primer, problema finansiranja, povezivanja i informisanja i plasiranja drugačijih vesti. Ipak, to i dalje znači da nisu dovoljne, iako su korisne. Osim toga, ovo treba shvatiti i na širi način – treba pronaći aktivnosti i pravce kojima bi se izašlo iz internih diskusija na internetu i generalno aktivnosti kojima se ne postiže animiranje širih društvenih grupa.

Treće, često je (možda i isuviše) postavljano pitanje da li je u Srbiji, ali i regionu, „moguća SYRIZA“ (i koliko je s njom povezani razvoj događaja potencijalno uticao na neke aktere na levici). Što se Srbije tiče, poslednjih godina se ta ideja javljala sa raznih strana, pa čak i u samom Levom samitu, ali je opšti zaključak bio da je na nivou na kome se levica sada nalazi to nemoguće, i da SYRIZA ne može biti suštinski uzor, jer su okolnosti drugačije, a nema ni višedecenijskih partija koje bi baštinile ranije ideje pa onda odjednom „eksplodirale“ i višestruko povećale broj ljudi. Slično je i u regionu, mada je IDS imao neke kontakte sa njom. Takođe, i tu se javljaju neke uobičajene dileme – šta se dešava sa levom partijom koja se naglo nađe u prilici da može da dođe na vlast, sa jedne strane; ali, sa druge, bitno je šta se dešava i unutar te partije, koje su kontradikcije na delu i, što je i najvažnije, šta se dešava kada bi radikalno leva partija došla na vlast u Grčkoj i ostala dosledna svojim obećanjima? Da li bi i šta bi ona mogla da zaista sprovede u situaciji u kojoj slična formacija ne postoji i drugde? Ove poteškoća su tim veće jer „Plan A“ SYRIZA-e možda odgovara delatnosti opozicije, ali nije sasvim jasno da li postoji i neki skup mera koji bi se mogao primeniti u slučaju dolaska na vlast.

Paralele sa SYRIZA-om je teško povlačiti najpre iz dva razloga koji se tiču specifične „istorije“ njenog naglog napretka u poslednjih nekoliko godina:

  1. Posebne putanje grčkog političkog prostora posle pada diktature, kao i funkcije PASOK-a i pitanja zašto je i kako PASOK izgubio podršku kao nijedna druga socijaldemokratska partija u Evropi;
  2. Intenziteta krize koja više nije samo ekonomska kriza, već i kriza čitave društvene reprodukcije, što vodi drugačijoj i intenzivnijoj dinamici nego u drugim zemljama.

Raspad PASOK-a kao partije koja je u godinama nakon diktature imala znatno radikalniji program nego što je to slučaj danas bio je toliko žestok da je sam po sebi, na neki način, otvorio prostor SYRIZA-i. Dalje, u poslednje vreme se može primetiti prevlast tzv. „pragmatične linije“, što nije samo pitanje toga ko će biti radikalniji, već situacije koja nastaje u trenutku preuzimanja vlasti, s obzirom na stanje grčke privrede, njen stepen zavisnosti od drugih (preko 50% prehrambenih proizvoda se obezbeđuje iz uvoza) i eventualni izlazak iz EU koji bi mogao da bude deo njenog radikalnog programa. S obzirom na to, kao i na prevlast umerene linije, nužno je trezveno sagledati ove probleme pre pravljenja nekih analogija. Međutim, postoje druge situacije u Evropi iz kojih se može učiti u pogledu pravljenja proboja, a to je jačanje španskog pokreta/partije Podemos koja je uspela da kapitalizuje političke borbe koje su vođene na trgovima širom zemlje i to mahom preko medija. Od njih se sada očekuje da pronađu mehanizme pomoću kojih bi uspeli da jak prvi impuls kanališu i artikulišu u nešto trajnije, s obzirom da se taj impuls sastoji u velikoj podršci ljudi „spolja“ i relativno malom broju ljudi u samom Podemosu, te da ne postoji nikakav srednji sloj između ta dva entiteta. Upravo takvi odnosi mogu da budu zanimljivi za eventualno izvlačenje pouka za levicu u našem regionu.

Četvrto, u pogledu istorijskih organizacionih formi o kojima je bilo reči pri početku aktuelne situacije, kao i u pogledu toga da se levica danas nalazi u svojevrsnom organizacionom „uskom grlu“ u smislu sopstvene reprodukcije – da li bi primer Jugoslavije mogao biti od koristi, jer uputnije deluje iznaći određenu radničku strategiju koja bi se više bavila ispunjenjem neposrednih ciljeva, bez obzira na njenu rizičnost? Jugoslovensko samoupravljanje je, kao određena organizaciona forma, pored sebe paralelno imalo i sindikate kao posebnu organizacionu formu koja je mogla da razradi sistem samoupravljanja od radne jedinice, preko knjigovodstva preduzeća do složenih organizacija udruženog rada i tome slično, na nivou republika. Uporedo sa tim, odigravao se i proces jačanja administrativno-centralističke tendencije, pa se na sličan način može, u organizacionom pogledu, tumačiti i transformacija u Savez komunista Jugoslavije. Ovo bi trebalo razmotriti i s obzirom na trenutnu neaktuelnost i neadekvatnost samoupravljanja, jer ono, faktički, nikad ni nije bilo završeno, realizovano, jer je bilo ometano i od tehno-menadžerske i od administrativno-centralističke strukture. Dodatna otežavajuća okolnost je i današnja neoliberalna konstelacija gde o tome uopšte i nema reči, uz već datu činjenicu „nestajuće levice“. Drugim rečima, da li bi za organizacione probleme, bar u perspektivi, mogla da posluži neka sindikalna strategija iz 1960-ih godina (jer ima argumenata u prilog tome da je bila vrlo progresivna)?

Iako se neki elementi mogu prikupiti i iskoristiti, glavno pitanje se tiče funkcije sindikata u socijalističkom sistemu. Kako iz takvog sistema, u kome su postojali drugačiji obrasci u režimu proizvodnje, izvući pouke ili paralele za današnju situaciju? Možda se najvažnija pouka za organizaciono pitanje sastoji u tome što se u slučaju ne samo nominalne, već i istinske realizacije samoupravljanja unutar preduzeća i donošenja odluka od strane radnika, takvim modelom ne narušava nužno kapitalistički zakon vrednosti. U Jugoslaviji se događalo da su razna preduzeća funkcionisala u konkurenciji jedno spram drugoga i kao „kolektivni kapitalisti“, što upućuje na to da sâm sistem samoupravljanja nije dovoljan bez nekih širih i obuhvatnijih promena. U tom smislu, zanimljivo je razmišljati o tome šta se može iz takve postavke naučiti, tim pre što će levica verovatno, u bližoj ili daljoj budućnosti, biti u situaciji da teško može ponuditi neke globalne zamisli, niti se one mogu ostvariti preko noći, pa će se češće upadati u određene kontradikcije između proklamovanih ciljeva i onoga što je na terenu ostvarivo u datom trenutku. U tu svrhu se može učiti kako iz jugoslovenskog iskustva, tako i onog drugih socijalističkih projekata, koji su uvek i neminovno bili u raskoraku s obzirom da se ne odigravaju u neutralnim društvenim uslovima.

Transkript: Vuk Vuković

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina„Pitanje politike organizacionih reformi”održana je 13. septembra 2014. godine u Novom Sadu. Učestvovali su: Marko Kostanić (Centar za radničke studije i Bilten, Zagreb), Blaž Gselman (Inicijativa za demokratski socijalizam/Ujedinjena levica, Ljubljana) i Miloš Baković Jadžić (Centar za politike emancipacije, Beograd). Tribinu je moderirao Vuk Vuković (Gerusija i Centar za društvenu analizu, Beograd).

 

 

[2] Radi se o načinu finansiranja koji glavninu prihoda dobija od individualnih donacija velikog broja ljudi, najčešće preko interneta – prim. ur.

 

 

[3] Solidarni principi su dostupni na http://www.levisamitsrbije.org/solidarniprincipi.html – prim. ur. 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »