18 dec

Korin Amaše, U IME NARODA ILI SA NARODOM?

Prevod teksta je objavljen u oktobarskom broju novima Le Monde Diplomatique 2017.

 

U ime naroda ili sa narodom?

KORIN AMAŠE*

Uoči oktobra 1917, Lenjin je procenio da je prvi pokušaj rušenja carističke vlasti decembra 1825. u Sankt Peterburgu propao zato što su pobunjenici bili „previše udaljeni od naroda“. Ako je i gledao blagonaklono na one koji su prvi bacili rukavicu u lice carizma (decembriste), ipak je isticao jaz koji je odvajao boljševike od pobunjenika iz 1825. Ovi poslednji, oficiri koji dolaze iz plemstva, odbijali su bilo kakvu ideju o narodnoj pobuni: masakri zemljoposednika koji su pratili velike pobune prošlog stoleća urezali su se u sećanje ruskog plemstva kao strahoviti teror.

Da li se prigovor koji je Lenjin uputio pobunjenicima iz 1825. isto tako može uputiti i ruskim marksistima? Ako su ovi i bili na čelu radničke klase u revoluciji, bili su nezainteresovani za one koji su predstavljali ogromnu većinu stanovništva ruske imperije do 1917, za seljački svet, odnosno za one koje je Georgij Plehanov smatrao da su „manje sposobni od industrijskih radnika da preuzmu politički svesnu 'inicijativu'“. Seosko stanovništvo, kaže otac ruskog marksizma, teže prihvata socijalističku doktrinu „jer se njegovi uslovi egzistencije previše razlikuju od uslova koji su doveli do ove doktrine“. (1)

Za razliku od decembrista koji su narod držali na odstojanju i marksista koji nisu verovali u revolucionarni potencijal seljaka, ruski Narodniki su seljaštvu pripisivali centralnu ulogu u stvaranju novog društva. Populizam (2) ili socijalizam se pojavljuju tokom 1840-ih sa tekstovima Aleksandra Hercena, koji je napustio Rusiju 1847. Svedok neuspeha revolucije iz 1848. u Parizu, Hercen je izgubio svaku nadu u društveni i politički progres koji bi dolazio sa Zapada. Okreće se ruskim ruralnim zajednicama koje ne poznaju instituciju privatne svojine nad zemljom. To je osnova, smatra on, iz koje će se razviti egalitarni i kolektivistički principi, onda kada kmetstvo i autokratija nestanu. Narod, koji se pre toga smatrao destruktivnom silom, postaje čuvar moralnih vrednosti i oblika društvenog života koji zemlji omogućavaju da izbegne kapitalistički i buržoaski put. (3)

Read More

Share
06 nov

Serž Alimi, LENJINOVO STOLEĆE

Tekst je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique, oktobarski broj 2017.

SERŽ ALIMI

Lenjinovo stoleće

SSSR: Savez sovjetskih socijalističkih republika. Najpre, ime se ne odnosi na teritoriju već na ideju svetske revolucije. Njene granice će biti granice pobune koja je trijumfovala u Rusiji, a potom granice pobedničkih pobuna na drugim mestima. U gornjem levom uglu ogromne crvene zastave, srp i čekić simbolizuju novu državu čija će prva nacionalna himna biti Internacionala.

Osnivač Sovjetskog Saveza je bez sumnje internacionalista. Lenjin je dobar deo svog života profesionalnog revolucionara proveo u egzilu (Minhen, London, Ženeva, Pariz, Krakov, Cirih, Helsinki…) i učestvovao je u gotovo svim velikim debatama radničkog pokreta. Aprila 1917, po povratku u Rusiju u kojoj je izbila revolucija i car abdicirao, voz je u sred Velikog Rata prolazio nemačkom teritorijom kada je Lenjin čuo Marseljezu, pesmu koja za njegove drugarice i drugove inkarnira Francusku revoluciju.  Ova referenca je, u mnogim aspektima, u Lenjinovim tekstovima prisutnija od istorije carističke Rusije. Delovati jednako dobro kao jakobinci – „najbolji primer demokratske revolucije i otpora monarhističkoj koaliciji“ (1) – i trajati duže od Pariske komune: to su bile njegove opsesije. Nacionalizmu u tome nije bilo mesta.

Ilustracija za dečju knjigu Kako je pobedila revolucija, objavljenu 1930. u SSSR

Read More

Share
31 okt

Tribina ”OKTOBARSKA REVOLUCIJA 1917: STO GODINA POSLE”

Pozivamo vas na tribinu koja će se održati u utorak 7. novembra u Kulturnom centru Zrenjanina pod nazivom ''OKTOBARSKA REVOLUCIJA 1917: STO GODINA POSLE''. Govore: dr Maja Solar – filozofkinja i članica Gerusije, Ivan Radenković – master filozofije i član Gerusije i dr Todor Kuljić – sociolog. Moderator je Miroslav Samardžić – politikolog. Tribina počinje u 19.00h. Dobrodošle/i!

Share
28 okt

„Nedosledno je biti komunista i biti za nezavisnost“

 „Nedosledno je biti komunista i biti za nezavisnost“

Intervju sa Albertom Garsonom: „Ovo je rat zastava“. Član Komunističke partije Španije i savezni koordinator Ujedinjene levice ravnomerno raspodeljuje krivicu na Karlosa Pučdemona i Mariana Rahoja.

Savezni koordinator Ujedinjene Levice ne smatra „doslednim“ da se u katalonskom kontekstu, u kontekstu polarizovanog sukoba i „rata zastavama“, bude istovremeno „pristalica nezavisnosti i komunista“, te objašnjava da se identifikuje samo sa drugim određenjem. Alberto Garson Espinoza promovisao je u ponedeljak svoju novu knjigu, Zašto sam komunista ( Por qué soy comunista), čime namerava da „obogati sanduk sa alatkama“ kojima raspolaže levica kako bi „kritikovala postojeći svet“ i „izgradila alternativan“.

U intervjuu za Público, Garson odgovornost za trenutnu situaciju u Kataloniji ravnomerno raspodeljuje između Šarla Pučdemona i Mariana Rahoja, i ne gubi iz vida cilj izgradnje jedne federalne republike koja bi garantovala socijalna prava radnicima i koja se bori sa nejednakošću i prekarnošću. To su dva pitanja koja zanemaruju predsednik Gobierne (španska vlada) i predsednik Generalitata (katalonske). Podvlači da „radničke klase ne podržavaju“ proces za nezavisnost te diže alarm pred preporodom ekstremne desnice i pred nadiranjem španskog nacionalizma: „Narodna partija i Ciudadanos imaju u svom DNK ono što je Franko nazivao neprikosnoveno jedinstvo Španije“.

O primeni člana 155 španskog Ustava uz argumente koji se „ne mogu pravno opravdati, kao ni intervencija na TV3“, i o mogućoj jednostranoj Deklaraciji o nezavisnosti (Dui), „bez pravne vrednosti“ i „bez legitimiteta“, Garson govori jasno i ne krije da polarizacija može koštati glasova parlamentarnu grupu Unidos Podemos-En Comú Podem-En Marea čiji je deo leva koalicija, ali tvrdi i da je ubeđen kako će „pre ili kasnije predlog o sporazumnom referendumu naći svoj put“.

Read More

Share
05 sep

Maja Solar, Da li se vrućina vraća u naš grad?

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Mašina

Maja Solar

Da li se vrućina vraća u naš grad?

Tropske vrućine ne možemo pobediti klima uređajima, niti složenijim strategijama prilagođavanja. Uspeh obećava samo borba protiv pravog uzroka klimatskih promena.

 

Znate onu čuvenu rečenicu koju je Marija Antoaneta uputila gladnom francuskom narodu bez hleba: Pa neka jedu kolače? E pa ne postoje čvrsti istorijski dokazi da je ona to izgovorila. Ali zato su se za vreme velikih vrućina u srpskim medijima zaista izgovarali saveti u sličnom tonu: Vruće vam je? Upalite klimu. Nekima je doduše palo na pamet da klima uređaji, za koje je u Srbiji potrebno izdvojiti skoro celu platu (ne uključujući novac za instalaciju, servisiranje i skuplju struju), nisu toliko dostupni ljudima, pa su davali još „briljantnije“ savete: Ako vam je vruće, provodite vreme u (klimatizovanim) hipermarketima.[1]

Dijapazon saveta, recepata i trikova za preživljavanje tropskih vrućina uglavnom se odnosio na pokušaje olakšanja situacije: ne izlaziti napolje od 11h do 17h i izbegavati direktno izlaganje suncu, koristiti kreme sa visokim zaštitnim faktorom i šešire, u neklimatizovanim prostorijama staviti hladne čaršave na prozore, piti puno vode, jesti laganiju hranu, boraviti u hladu, nositi svetliju odeću… 

I dok su recepture kojima ljudi pokušavaju olašati situaciji razumljive i važne, problematično je to što se njihovim medijskim potenciranjem stvar normalizuje. Vrućina se ispostavlja kao neminovnost, kao prirodna nepogoda koja nas je zadesila, pa čak i kao mistična sila (zanimljivo je da se ovogodišnji letnji tropski talas naziva Lucifer) spram koje smo nemoćni. Jedino što nam preostaje jeste da prihvatimo stvar kao normalnu pojavu i da se adaptiramo.

Da stvar bude još gora, ukoliko se nismo adekvatno prilagodili novoj temperaturnoj situaciji, onda smo iz vizure diskursa normalizacije sami krivi ako se razbolimo ili nas zadesi nešto još strašnije zbog vrućine. Ipak, sve toplija leta nisu normalan tok klimatskih kretanja, a pogotovo se ne događaju sama od sebe nezavisno od društvenog faktora. Preciznije, sve veće vrućine i ostali ekstremni klimatski uslovi su posledica kapitalističkog načina proizvodnje i profitne funkcije koja određuje dinamiku društva.

Read More

Share
Translate »