13 apr

Nina Pauer, PARADIGMA ”PRENOSIVIH VEŠTINA” JE POKRIĆE ZA STVARANJE ”PRENOSIVIH LJUDI”

PARADIGMA ”PRENOSIVIH VEŠTINA” JE POKRIĆE

ZA STVARANJE ”PRENOSIVIH LJUDI”

Nina Pauer

Fraza ”prenosive veštine” je već toliko dugo mantra obrazovanja i obuke da smo zaboravili na šta se ona odnosi i kome koristi njena sveprisutnost. Svaki školski kurikulum i svaki nacrt univerzitetskog kursa se poziva na ”prenosive veštine”, manje ili više eksplicitno. One često uključuju:  veštine rešavanja problema, kritičkog mišljenja, rada u okviru rokova, organizovanja i timskog rada. Nacionalna služba za zapošljavanje (The National Careers Service) ih definiše pomalo tautološki na sledeći način:

”Prenosive veštine su opšte veštine koje možete koristiti u mnogim poslovima. Ove veštine možete steći iz prethodnih poslova, projekata, volonterskog rada, sportskih aktivnosti, vašeg privatnog života, hobija i interesa. One vam omogućavaju da budete prilagodljivi i fleksibilni u slučaju da morate promeniti posao.”

Prenosive veštine su tako stečene na poslu i van posla, i pomažu vam da dobijete posao ako ste izgubili posao (ili eufemistički rečeno ”u slučaju da morate promeniti posao”), jer vam omogućavaju da se krećete od posla do posla: vi ste sâma prenosivost. Mogli bi se zapitati da li se radi o veštinama sa sadržajem ili o generičkoj sposobnosti sticanja veština, što bi na kraju bilo nešto drugo, naime fleksibilnost?

Želela bih da pokažem da su sve veća prekarnost savremene zaposlenosti, kao i zahtevi postavljeni pred obrazovanje od strane vlada, menadžmenta i poslodavaca – ili, zapravo, sposobnost kretanja između različitih oblika nesigurnog zapošljavanja u kratkom roku – paravan za stvaranje prenosivih ljudi.

Zamagljivanje granice između života i rada (možete pokupiti prenosive veštine bilo gde i svuda!) i generička priroda samih veština su prilagođene generaciji radne snage koja je obučena da prihvati da mora raditi po nula-satnim ugovorima (zero-hours contracts), biti ne- ili pod-zaposlena dugo vremena, i da se brzo prilagođava praktičnim i društvenim zahtevima agencijskog rada ili kratkoročnih ugovora. Ili, još više zabrinjavajuće, mogli bi se upitati koje veštine učimo pored ”prenosivih” i da li su zapravo veštine sa sadržajem ili praktične vrednosti manje značajne za ekonomiju koja zahteva veliki broj radnika koji su opremeljeni ne specijaliziranim veštinama već kapacitetom da budu zamenjeni u kratkom roku.

Raniji modeli prenosivih veština, kao što je onaj koji je prikazao finansijski direktor kompanije Ford i profesor u Čikaškoj školi biznisa (Chicago School of Business) 1957., su indikativni. ”Obrazovan čovek”, prema Tiodoru Intemi (Theodore Yntema), mora imati kao deo ”liberalnog obrazovanja”, između ostalog, ”osnovne sposobnosti i veštine koje su široko prenosive i potrebne u gotovo svim područjima života”. ”U ovu kategoriju”, piše Intema, ”uključujem ovladavanje naučnim metodom, razumevanje ljudi i efektivno sarađivanje sa njima, komunikaciju, organizaciju – raspoređivanje oskudnih sredstava za određene svrhe – svesrdni i uporni trud u datom zadatku, i memoriju.”[1] Neke od ovih veština možemo prepoznati, u ponešto promenjenom obliku, i danas – ”interpersonalne veštine”, timski rad, komunikaciju, organizaciju – ali, druge su dosta iznenađujuće. Koliko činovničkih poslova danas zahteva ”ovladavanje naučnim metodom”? Naravno, ako ovo zamenimo ”sposobnošću korišćenja kompjutera” možda nećemo biti daleko (Intema navodi da stopa promene, ubrzanje, stopa relativne promene i ”posebno uslova za maksimum ili minimum” bi mogle biti korisne prenosive naučne veštine u kasnim 1950-ima). Isto tako, mogli bi se pitati o memoriji, s obzirom na autsorsovanje činjenica na internetu. Intema tvrdi, međutim, da je ”važnost ustrajnosti i memorije samoočigledna. Talentovani trutovi i drugorazredni umovi su uspeli uz pomoć napornog rada.” Mogli bi se pitati da li su današnje prenosive veštine osmišljene za stvaranje prvih ili možda čak i drugih.

Presudno, tvrdokorni kapitalista kakav je bio, Intema je verovao da su prenosive veštine tu samo da bi dalje razradile već produbljeno i zaokruženo obrazovanje – druge elemente kao što su ”vrednosti bazirane na filozofiji, religiji i iskustvu”, ”razumno odabrano poznavanje klasifikovanih činjenica i odnosa” i ”užitak, zadovoljstvo i dobrobit u vežbanju sposobnosti percipiranja, slušanja, dodirivanja i učestvovanja u svim aspektima života”. Danas bi se mogli zapitati jesu li ovi drugi aspekti nestali ili, još više zabrinjavajuće, da li su neki zapravo podvedeni pod dominaciju sâme paradigme ”prenosivih veština”. U dominantno uslužnoj ekonomiji koja ne mari mnogo za vrednosti, činjenice, odnose, užitak, zadovoljstvo, dobrobit, mi bi svejedno trebali da upražnjavamo ili da glumimo sreću, odnose i vrednosti (barem za kompaniju).

Kada prenosive veštine počinju da dominiraju nad obrazovanjem i zapošljavanjem pre svega, možemo biti sigurni da ono što je stvarno naučeno jeste sposobnost da se bude prenosiv. Obrazovanje koje bi se radije usredsredilo na vrednosti, produbljeno znanje i nepomirljivost bilo bi obrazovanje za drugačiji svet.

Prevod sa engleskog: Maja Solar

Izvor: http://blogs.lse.ac.uk/politicsandpolicy/transferable-people/


[1] Yntema, Theodore ‘’Transferable Skills and Abilities’’, The Journal of Business, Vol. 31, No. 2 (Apr., 1958), pp. 91-94.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »