15 jun

NEOLIBERO, BOG TE VIDEO!

Neolibero, Bog te video!

Andrea Jovanović

Valjda je i do toga trebalo jednom da dođe. Ako se za dobrim konjem velika prašina diže, onda bismo mogli zaključiti da je, još uvek marginalna, još uvek nediferencirana i heterogena, levica u Srbija jedan barem potencijalno dobar konj. Ali prašina već nije potencijalna – a u tekstu Filipovića od pre neki dan, vrlo je i eksplicitna. Govoreći o levičarskoj „površnosti, neargumentovanosti, ostrašćenosti i nepoznavanju elementarnih činjenica“, Filipović, vrlo argumentovano, a izgleda i upoznat sa svim relevantnim činjenicama, rešava da sve levo u Srbiji strpa u jedan te isti koš i, vrlo neostrašćeno, sledeći Teofila Pančića, nazove nas sve palestinskim maramama.

I tako, između ostalog, moj tekst ostade bez pomena i reference na njega. Bitno da je pružena podrška sujeti profesorke Popović, jer ona je, ako već ništa drugo, „profesorka Ekonomskog fakulteta“. Njeni su argumenti, kakve god prirode bili (a u odgovoru meni u Politici očigledno ad hominem), samom „činjenicom akademije“ – opravdani. Mišljenja sam da na ad homineme ne treba odgovarati, te bi i profesorka a i Filipović ostali bez odgovora, barem sa moje strane, da ne bi ovog drugog dela Filipovićevog teksta.

Skiciraću ukratko. Filipović profesorki (i ne samo njoj) zamera što ne problematizujeto što je filmska industrija u Srbiji (i ne samo u Srbiji) prepuštena tržišnoj utakmici, u kojoj, osim blokbastera, teško da bilo šta drugo opstaje. On daje interesantne podatke i u nekoj meri ispravne utiske o ovom procesu. Simptomi i posledice su prepoznati – ali šta je sa uzrocima? Zamerajući levičarima da ne barataju ekonomskim znanjem, Filipović rešava da nas edukuje. Uzrok ovakvog stanja je liberalna ekonomija, a ona se, sudeći po Filipoviću, tiče dve stvari: moralnog sistema vrednosti i političke volje. Samim tim, uzrok za propadanje filmske industrije[1] se u stvari nalazi upropalom sistemu vrednosti i nedostatku političke volje da se takvo stanje izmeni.

264561_355668324576336_1547118172_n

Ali, kako je već Branislav Dimitrijević to uvideo, ovakvo viđenje ekonomije je u potpunosti moralizujuće i zapravo nema previše veze čak ni sa zvaničnom, danas dominantnom, neoklasičnom ekonomskom teorijom. Ekonomija, zapravo, nije pitanje morala – ekonomija je pitanje interesa. Ali čijeg?

Ovde već dolazimo do ozbiljnijeg sukoba – dok će neoklasična ekonomska teorija govoriti o interesima pojedinaca, koji se susreću na tržištu gde se vrši preraspodela i diktira dalja proizvodnja, leva teorija (dozvolimo da se o njoj može ovako uniformno govoriti, iako je to u principu nemoguće) će reći da se radi o sistemski determinisanim interesima, i to o interesima koji su međusobno suprotstavljeni. I, oprostićete na trenutak na ovoj „ostrašćenosti“, ali radi se o sukobu interesa rada i kapitala. I, iako i jedno i drugo u realnom svetu postoje kroz svoje različite personifikacije, ti interesi nikada nisu pojedinačni, te samim time, teško da bilo čija pojedinačna dobra volja, pa i politička, ima u svemu ovome glavnu reč.

Pomalo je bizarno da Filipović nekako sugeriše ovaj zaključak, mada toga kao da nije svestan. Vratimo se na priču o filmskoj industriji – tržište će diktirati proizvodnju samo onoga što je profitabilno, zato Filipović gotovo naivno u pomoć poziva državu (političku volju) da se pobrine za (re)produkciju neprofitabilnih stvari. Za njega, država kao da je odvojena od tržišta – pustimo tržišnu ekonomiju da se sama od sebe rukovodi kako hoće, ali hajte, političari, budite moralni(ji) i imajte osećaja za nas, filmske umetnike, te nas nekako zaštitite u svemu tome.

Kada govorimo o ovim očekivanjima, volela bih (argumentovan)[2] odgovor na sledeće pitanje: a zašto bi? Interes države u (neo)liberalnom kapitalizmu se u ogromnoj meri preklapa sa interesom kapitala. Svi procesi kojima smo danas svedoci,[3] a koje nazivamo neoliberalizacijom, upravo su sistemsko vraćanje kapitalizma na njegov devetnaestovekovni model, ili ispravnije, na njegov istinski model. Avantura u vidu welfare perioda je izuzetak, a ne pravilo u istoriji različitih oblika kapitalizma. Ako imate problem sa današnjom podelom karata, u tom slučaju imate problem sa tržišnom ekonomijom, bili vi toga svesni ili ne.

Pa šta će onda biti sa filmom i kulturom uopšte? Usudila bih se reći da će to umnogome zavisiti i od stava kulturnih radnika.[4] Dokle god se ponašali kao da su bogomdani, i, dokle god s jedne strane podržavali tržište, a s druge tražili za sebe poseban status, dotle će pitanje sredstava za kulturu lebdeti u moralističkom vakuumu. Za to vreme, tržišni će interesi, u (neo)liberalnoj državi izjednačeni sa političkim, upravljati svakim segmentom našeg života, pa tako i kulturnim potrebama stanovništva. U situaciji kada naši ušuškani ekonomski stručnjaci zagovaraju da nam umetnici budu kondukteri, a sami umetnici podržavaju takve eksperte samo pod uslovom da za njih važe druga pravila, čini se da smo u velikom problemu.

Ako želimo zaista politizovati pitanje o kulturi, ako želimo da ona stvarno počne da zavisi od političke volje, onda moramo da dovedemo u pitanje sve ono na čemu sadašnja politička volja leži. A kako ona leži na kapitalu, to znači dovesti u pitanje ekonomske pretpostavke sistema i početi govoriti o ekonomskim interesima, a ne o moralu, koji je, ako išta drugo, često i sam od istih zavisan. Zbog specifičnosti umetničke sfere, gde se umetničko stvaranje još uvek vidi kao kakvo metafizičko nadahnuće, a ne istrajan i konkretan rad, kao da je „sramota“ govoriti o materijalnom interesu umetničkih radnika. Otud ovakve moralističke salve, umesto problematizacije postavki društvenog sistema.

Zato hajde da probamo da prestanemo da se bavimo diskvalifikacijom putem trivijalnih estetskih preferencija nekih delova „levice“ i fokusiramo se na političko-ekonomske interese kulturne sfere. Trenutno, u tržišnom neolibero svetu Srbije, gde su mnogi umetnici već primorani da rade kao kondukteri, diskvalifikacija preti upravo kulturi.

 

[1] Ono nije precizno vremenski locirano, ali se stiče utisak da se nekako ipak poklapa sa prelaskom iz državnog jugoslovenskog socijalizma u liberalni kapitalizam, pa tako i sam Filipović pominje privatizacijuAvala filma, npr.

[2]Kažem argumentovan, jer Filipović ga u svom tekstu ne nudi, već se umesto toga koristi kulturfašisoidnim lamentom nad „kičom i šundom“ i ucenom da ćemo u suprotnom (ako se država ne umeša) imati samo Kursadžije.

[3]A u koje spada i tzv. seča sredstava za kulturu, humanistiku, i dr.

[4]Alergija mnogih umetnika (tj. radnika/ca u kulturi) na levi diskurs je toliko velika da mislim da bi neki i ovu rečenicu mogli da shvate kao uvredu.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »