22 nov

Nada Vidović, VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

VODA KAO JAVNO DOBRO SVIH GRAĐANA

Nada Vidović

 

Krajem 2002, UN su proglasile vodu „društvenim i kulturnim dobrom“,

a ne „ekonomskom robom“, dok se prema trenutnim politikama dešava upravo suprotno.

 

Najvažniji strateški resurs današnjice je svakako nafta. Zbog nje su se vodili i dalje se vode ratovi. Naučnici  procenjuju da zalihe nafte ima dovoljno za sledećih šezdeset godina. Međutim, svet je suočen sa najvećom do sada zabeleženom krizom snabdevanja vodom. Ujedinjene nacije su upozorile na prognozu da će sredinom 21. veka čak 1,2 milijarde ljudi biti suočeno sa nedostatkom vode[1], jer broj stanovnika planete raste a vodeni resursi su sve manji, stoga stručnjaci pozivaju svet na takozvanu "plavu revoluciju". Najcrnje prognoze, koje iznosi Kevin Votkins, direktor kancelarije Programa UN za razvoj, predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.

U studiji Petera Gleicka, suosnivača i direktora Pacifik instituta u Ouklendu, stoji kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob. Jedan u Okeaniji, šest u Aziji, osam u Latinskoj Americi, 11 u Africi i 15 na južnoj hemisferi. Svi ovi sukobi su naizgled bili verski, politički i ekonomski, ali su u suštini bili borba za pijaću vodu.

Problem postaje još veći ako se zna da će većinu žednih i u budućnosti činiti nerazvijene zemlje Trećeg svijeta, posebno one iz područja subtropske Afrike.

Upravo zbog neracionalnog korišćenja vodnih resursa i iskorišćavanja bez ikakvih skrupula prirodnih dobara, čovek je došao u situaciju da nedostatak vode ubija više ljudi na svetu nego ratovi. Tužna istina jest da voda zbog svog značaja nije samo izvor života, nego na žalost i profita. Voda je već postala ne samo  ključni energent nego i oružje za ostvarivanje političkih ciljeva.

nadin tekst slika

ŠTA SE DEŠAVA U SRBIJI?

Bogate zalihe pitke vode kojima raspolažu sadašnji stanovnici Srbije nisu samo njihovo vlasništvo, nego voda pripada i budućim naraštajima. Zbog toga bi se svaka rasprava o upravljanju, upotrebi, načinu ulaganja i prodaji pitke vode trebalo donositi isključivo nakon široke javne rasprave u kojoj bi učestvovali svi: stručnjaci, sindikati, nevladin sektor i obični građani. U protivnom može se dogoditi da zbog kratkoročnog dobitka političke oligarhije i dodvoravanja međunarodnoj zajednici Srbija izgubi svoje najveće blago.

Upravljanje vodama je regulisano zakonom. Navešćemo samo deo iz Zakona o vodama koji definiše način upravljanje vodama, pa procenite da li je ovo samo slovo na papiru.

''Integralno upravljanje vodama (upravljanje vodama) čini skup mera i aktivnosti usmerenih na održavanje i unapređenje vodnog režima, obezbeđivanje potrebnih količina voda zahtevanog kvaliteta za različite namene, zaštitu voda od zagađivanja i zaštitu od štetnog dejstva voda. Upravljanje vodama Republika Srbija ostvaruje preko Ministarstva, organa autonomne pokrajine, organa jedinice lokalne samouprave i javnog vodoprivrednog preduzeća. Upravljanje vodama zasniva se na sledećim načelima:

1) načelu održivog razvoja – upravljanje vodama mora se odvijati tako da se potrebe sadašnjih generacija zadovoljavaju na način kojim se ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe, odnosno mora se obezbediti korišćenje voda zasnovano na dugoročnoj zaštiti raspoloživih vodnih resursa, po količini i kvalitetu;

3) načelu jedinstva vodnog sistema – upravljanje vodama u okviru jedinstvenog vodnog prostora mora se odvijati u skladu sa razvojem Republike Srbije, u cilju postizanja maksimalnih ekonomskih i socijalnih efekata na pravičan način i uz uvažavanje međunarodnih sporazuma;

6) načelu „zagađivač plaća” – svako ko svojim aktivnostima prouzrokuje zagađenje vode dužan je da snosi troškove mera za otklanjanje zagađenja;

7) načelu učešća javnosti – javnost ima pravo na informacije o stanju voda i radu nadležnih organa u oblasti voda, kao i na uključenje u procese pripreme i donošenja planova upravljanja vodama i kontrole njihovog izvršenja;

8) načelu uvažavanja najboljih dostupnih tehnika – pri upravljanju vodama moraju se primenjivati najbolje poznate i dostupne tehnike, koje predstavljaju najnaprednija dostignuća u određenim oblastima.''

 

Zakonski je to lepo regulisano ali u praksi je dugačije. Srbija je već u tišini prodala izvorišta vode bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana. Srbija i njena vlada nisu iskoristili šansu da kroz svoj najbogatiji prirodni resurs državu pretvore u strateški važnu i bogatu zemlju. Prodali smo svoja prirodna bogatstva, tretitajući ih kao „robu“, za  tepsiju ribe, pa sada na vodi zarađuju privatna preduzeća i strane kompanije. Navešću samo nekoliko primera:

 

– Izvorom Vlasinačke Rose sada upravlja jedna od najvećih kompanija i eksploatatora vodnih resursa širom sveta ‒ Coca Cola. U februaru 2005. godine svetske kompanije “Coca Cola ” i “Coca Cola HBC” kupile su po ceni od 21,5 miliona evra srpsku fabriku “Vlasinka” koja proizvodi mineralnu vodu “Rosa”. Očekujte za par godina nestašicu pijaće vode u tom regionu. Coca Cola će pokušati da iscrpi što više može vode za što kraće vreme, čime će definitivno oštetiti ravnotežu prirodnih podzemnih rezervoara, koji često zavise jedan od drugog. Coca Cola je to isto već uradila u Ugandi.  

– Strane firme su do izvorišta vode dolazile i putem Beogradske berze, kupovinom akcija punionica vode, što je slučaj prehrambene industrije “Kolinska” iz Slovenije, koja je 2002. godine prva stekla vlasništvo nad punionicom vode “Palanački kiseljak” iz Smederevske Palanke, tako što je otkupila kontrolni paket akcija na berzi.
– Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog brenda “Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca otkupila kompanija “Danube Food Group”. Ova kompanija je registrovana na Britanskim Devičanskim Ostrvima i posluje u sastavu investicionog fonda “Salford”.

– Za 26,5 miliona evra Beogradsku industriju piva, koja eksploatiše i flašira mineralnu vodu, kupili su u julu 2007. godine litvanska firma “Alita” i švedska firma “United Nordic Beverages”.

– U septembru 2008. godine, za četiri miliona evra država je prodala preduzeće “Nova Sloga” iz Trstenika, koje proizvodi “Mivelu”, jednu od najkvalitetnijih domaćih voda. Kupac “Mivele” je beogradski “Frikom”, čiji je zapravo vlasnik “Agrokor”, hrvatskog biznismena  Ivice Todorića.

– Fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću “Nektar” iz Bačke Palanke.

– U aprilu 2011. godine država je za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću “Invest-import international” prodala fabriku mineralne vode “Milan Toplica” iz Prokuplja.

– Na spisku Agencije za privatizaciju našle su se Ribarska banja, banja Žubor, Specijalna bolnica Banja Koviljača, kao i druge specijalne bolnice koja se, ne slučajno, nalaze na izvorima geotermalnih ili mineralima bogatih voda.

 

Zašto napokon ne postavimo jednostavno pitanje, čime jedna vlada zaslužuje poverenje građana kada nije u stanju da obezbedi makar elementarne potrebe stanovnika tako da prirodni resursi i osnovna postrojenja za njihovu upotrebu ostanu u vlasništvu svih, a ne samo nedodirljive manjine najimućnijih?

Da li je zaista zadatak vlasti da rasprodaje preduzeća i resurse, ili da obezbedi adekvatno upravljanje i principe rukovođenja koji će poboljšati život svih stanovnika? Svi smo sposobni da otuđimo nešto, ne treba nam vlast za to. Stoga postavimo najosnovnije pitanje: zašto smo prepustili vodu, koja je naša, nekome ko će nam tu istu vodu prodavati i na tome ostvarivati profit?

 

ZAŠTO NE UČIMO IZ PRIMERA DRUGIH?

Srbija bi trebala učiti na primeru Turske koja Izraelu, u zamenu za visoku tehnologiju, izvozi vodu. 

Takođe je poučan primer Bolivije. Svetska banka je 1997. godine dodeljivanje finansijske pomoći Boliviji uslovila privatizacijom vodnih resursa, na šta je bolivijska vlada pristala 1999. godine. Prodaja vodnih resursa multinacionalnoj dovela je do povećanja cena pitke vode. Multinacionalna kompanija je čak uvela taksu na kišnicu i bunare. Stanovništvo se pobunilo i došlo je do revolucije nakon koje je ceo dogovor poništen.

Budimpešta je takođe prodala svoj vodovod, ali ga je kasnije otkupila po mnogo višoj ceni.

U Italiji su, na primer, građani na referendumu odlučili da se voda u njihovoj zemlji ne sme privatizovati. To je definisano i Ustavom, iako je tadašnji premijer na sve načine pokušavao da izbegne volju naroda i učini „uslugu“  krupnom kapitalu.

Paradigmatski primer za privatizaciju vodovoda jeste Velika Britanija, gde je ona sprovedena nakon dolaska Margaret Tačer na vlast. Paralelno s rastom cena, opadao je kvalitet vode i snabdevanja. Budući da održavanje sistema vodosnabdevanja zahteva velika ulaganja, koja znatno umanjuju mogućnost profitiranja privatnih vlasnika, oni se odlučuju ili da ne ulažu u infrastrukturu kako bi održali stare cene ili, pak, da mnogo podignu cene pod izgovorom ulaganja. Da bi sprečila posledice po stanovništvo i infrastrukturu, država je na kraju bila primorana da ponovo uloži javna sredstva u održavanje infrastrukture vodosnabdevanja, ali ovoga puta na konto privatne firme.

Zbog sličnih iskustava, u Parizu je vodosnabdevanje ponovo stavljeno pod javno upravljanje 2009. godine.

U Berlinu se postepeno vraćaju privatizovani delovi vodovoda gradu i opštinama zahvaljujući inicijativama, udruživanjima i akcijama građana.

Privatizacija vodosnabdevanja u Holandiji zabranjena je  zakonom.

Nije čudno što su državni fondovi bogatih zemalja poput Norveške ili multinacionalnih korporacija (koje nisu iz sfere proizvodnje hrane i pića) već duži niz godina usmereni na kupovinu  izvora pitke vode širom sveta (uglavnom u zemljama u razvoju), pravilno procenjujući kako nakon ere nafte dolazi era vode.

Korporacije koje se specijalizuju upravo u sferi industrije vode, poput Suez i Themes Water, i široj javnosti mnogo poznatije kompanije poput Nestle i Coca Cola, takoreći love vodne resurse spremne za privatizaciju na globalnom nivou. Otkup vodnih resursa je jedan vid kolonizacije.

Banke sa Vol strita i multimilijarderi kupuju vodu i postrojenja za preradu vode širom sveta.

U decembru  2014. godine Predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker rekao je, nakon završetka samita EU, da privatizacija vode ne dolazi u obzir. Govoreći o potrebi da Evropska unija zaključi sporazum o slobodnoj trgovini sa Sjedinjenim Državama, Junker je rekao da se u tim pregovorima neće dirati u opšte interese: ''Voda neće biti privatizovana. O tome se u pregovorima neće razgovarati''. Ali Komisija može odlučiti da se vodovodi ne privatizuju na nivou Unije, a onda mogu direktno nacionalnim vladama pojedinačno to dozvoliti, pa čak i uslovljavati ih kroz zajmove u sprezi sa MMF i ECB da se privatizacije zaista izvrše!

Holandija je nedavno zakonom zabranila privatizaciju vode na svojoj teritoriji, tako da sada u Holandiji nije moguće kupiti ili uzeti pod koncesiju izvorišta vode. To je vrlo, vrlo ironično, jer je jedna od tri najveće svetske kompanije za preradu vode upravo iz HOLANDIJE. Logika je sledeća: našu vodu ne damo u privatizaciju – čuvaćemo naša izvorišta, a vodu drugih zemalja ćemo da koristimo, pa kad njihovu potrošimo – počećemo da trošimo našu.

Članice EU čuvaju sebe, ali zato je svima poznata politika MMF-a i Svetske banke na koju Brisel ne reaguje. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond inicirali su, putem pregovora kroz Svetsku trgovinsku organizaciju, model vraćanja dugova nerazvijenih zemalja prisiljavanjem vlada tih država da smanje ulaganja u javni sektor i prodaju multinacionalnim kompanijama kompanije i usluge u javnom vlasništvu, uključujući i vodo-snabdevanje. 

U poslednjih nekoliko godina polovina kredita Svetske banke i MMF-a sadržavali su privatizaciju vode kao uslov vraćanja duga, a iste su institucije velikom broju zemalja nametnule i "automatsko prilagođavanje tarifa", odnosno vezale cenu vode uz kurs nacionalne valute. Ugovori između nacionalnih vlada i multinacionalnih kompanija toliko su labavi da daju odrešene ruke u podizanju  cene vode,  krše odredbe ugovora koje se odnose na ulaganja, isključuju vodu neplatišama, te se na kraju povlače iz projekata zbog neostvarivanja zamišljenog profita, ostavljajući države u dugovima i opterećene sudskim tužbama u kojima od njih traže milionske odštete istim tim kompanijama. 

 

KAKO RAZMIŠLJA AMERIKA, KOJA JE NAŠOJ VLADI MENTOR?

U prvoj polovini 2011. je američka državna sekretarka, Hilari Klinton, od obaveštajnih agencija naručila studiju o „mogućnosti oružanih sukoba uzrokovanih nedostatkom vode“. Agencija NIE (National Intelligence Estimate) je uputila alarm za bezbednost na globalnom nivou. Objava njihovog izveštaja u martu 2012. je bila razlog pokretanja projekta Water Partnership kojim je Obamina administracija odlučila da umreži vladine agencije, nevladine organizacije i privatne kompanije, a sve kako bi se izbegao scenario katastrofe opisan u izveštaju NIE.

No, SAD su isključivo mislile na problem unutar svojih granica, kako tvrdi Đani Tarkini (Gianni Tarquini), autor teksta ‘Rat za vodu i naftu’, u jednom intervjuu kaže: „Najveća svetska supersila, Sjedinjene Američke Države, otvoreno izjavljuju kako voda, koja se do sada smatrala obnovljivim resursom, u poslednje vreme nedostaje i kako se zbog toga mora smatrati od najvećeg strateškog značaja.'' U tajnom izveštaju od 2004, a koje je potom objavio Gardian, savetnik Pentagona Andru Maršal je naglašavao kako SAD moraju u najkraćem mogućem roku ući u posed vodnih dobara na onim mestima u svetu u kojima ih ima najviše.

 

PRIVATIZACIJA KOJA SLEDI JE PRIVATIZACIJA VODOVODA

Ukoliko Vlada sprovede privatizaciju vodovoda, voda će drastično poskupeti, a mi bismo mogli da zavisimo od inostranih kompanija koje se već sada utrkuju za naše izvore.      

Sadašnja i prethodne vlade slede imperative neoliberalne tržišne politike. Prema tim načelima postoji samo jedan odgovor za sve ekonomske i socijalne probleme – to je slobodno tržište, koje krajnjim korisnicima usluga i dobara donosi navodno najbolja i najpovoljnija rešenja. Za dosledne zastupnike neoliberalne tržišne ekonomije, ne samo vodosnabdevanje već i vodne resurse treba prepustiti tržištu, da bi im se preko takmičenja konkurentnih strana obezbedilo najbolje upravljanje.

Novi vid privatizacije sada se zove partnerstvo privatnog i javnog sektora u kojem bi javni sektor trebalo da bude čuvar interesa građana, dok bi privatnom ostalo ubiranje profita.

 

Opravdanja vlasti kojima se podupire privatizacija su sledeća:

– neophodni su prečišćivači vode koji su skupi,

– vodovodne cevi su  od neadekvatnog materijala i starije od dvadeset godina,

– nedovoljni kapaciteti izvorišta,

– loš kvalitet vode,

– nepostojanje uređaja za pripremanje vode za piće (fabrike vode),

– nedostatak rezervoarskog prostora,

– dotrajala vodovodna mreža i divlji priključci na vodovodnu mrežu…

U obrazloženju javno-privatnog partnerstva vlast nas uverava da se ne radi o privatizaciji samih izvora vode, ali ne postoji jasna garancija da do takve privatizacije neće doći. A da bi do toga ipak moglo doći upozoravaju nas činjenice o davanju prava privatnicima da eksploatišu izvorišta!

Ne smemo zaboraviti činjenicu da su decenijama javnim i javno-komunalnim preduzećima, uključujući i vodovod, upravljali i upravljaju predstavnici partije na vlasti. Vlast je direktno odgovorna za propast ovih preduzeća koja su pljačkana decenijama. Cenu opet treba da plate građani. DOKLE?

 

ŠTA TREBA DA URADIMO?

Organizatori Evropske građanske inicijative (ECI) tražili su da se zaustavi prodaja javnih vodovodnih kompanija i prikupili su širom Evropske unije milion potpisa, postavši prva grupa kojoj je to pošlo za rukom. Inicijativa "Voda je ljudsko pravo" pokrenuta je sa zahtevom da se isporuke vode i upravljanje vodosnabdevanjem izuzmu iz politike liberalizacije Evropske komisije – jer je voda javno dobro.

Organizatori inicijative smatraju da je "voda javno dobro a ne sirovina" i pozivaju Evropsku komisiju da predloži zakone kojima će obezbediti poštovanje prava na čistu vodu i kanalizaciju za sve. Od EU se traži i da poveća angažovanje u domenu razvojne pomoći u cilju dostizanja univerzalnih principa pristupa vodi i kanalizaciji. Inicijativa je pokrenuta koristeći pravo koje imaju građani EU od 1. aprila 2012. godine. Ovaj  oblik participativne demokratije predviđen je Ugovorom iz Lisabona koji je stupio na snagu 2009. Cilj instrumenta građanske inicijative je veće uključivanje građana u demokratske procese i odlučivanje u EU.

Na ovaj način organizatorima inicijative omogućeno je da javno predstave svoju inicijativu u Evropskom parlamentu.

"Došli smo do prekretnice – milion građana EU složilo se da su pravo na vodu i kanalizaciju ljudska prava", istakao je potpredsednik komiteta organizatora inicijative za vodu Jan Viljem Gudrian (Willem Goudriaan). On je rekao i da je inicijativa za pravo na vodu doživela uspeh uprkos zakonskim i tehničkim preprekama koje su postavile Evropska komisija i članice EU, dodajući da će se kampanja nastaviti. Prikupljanje milion potpisa za manje od šest meseci je uspeh.

I sindikati su podržali inicijativu! U martu 2012. godine sindikati i zaštitnici čovekove okoline usprotivili su se prodaji španskog, portugalskog i grčkog vodovoda, te organizovali alternativu Svetskom forumu o vodi u Marseju tvrdeći da zvaničnim forumom dominiraju interesi korporacija. Alternativni forum Svet vode (FAME) ponudio je demokratski izbor, za razliku od drugog skupa u Marseju.

Sagledavajući sve navedeno neophodno je da se građanima prezentuje istina o dosadašnjim i budućim koracima vlade koji će nam doneti ne samo skuplju vodu, već će uništiti vodene resurse Srbije, te da se organizuje sprečavanje privatizacije i odbrana zajedničkog javnog dobra!                                                                   

 


[1] http://www.un.org/waterforlifedecade/scarcity.shtml

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »