20 feb

Morgan Adamson_STRATEGIJA LJUDSKOG KAPITALA

Ovaj rad prati iskrsavanje onoga što zovem „strategijom ljudskog kapitala“, oruđa razvijenog od strane neoliberalnih ekonomista koji „stečene korisne veštine“  individue ili društva razumeju kao formu fiksnog kapitala. Esej posebno istražuje razvoj pojma ljudskog kapitala kao sistema koji meri vrednost obrazovanja kako bi proizveo zonu finansijske špekulacije ljudskog znanja kao kapitala, tvrdeći da je ovaj proces u skladu sa Marksovom (Marx) teoretizacijom transfera produktivnih kapaciteta društva u fiksni kapital u Grundrisse-u. Esej nastoji da razume ulogu visokog obrazovanja u razvoju i distribuciji ljudskog kapitala, pozivajući se na debate oko problema „kognitivnog rada“ u visokom obrazovanju i njegovog centralnog mesta u savremenom kapitalizmu. Osvrćući se na nedavne strepnje oko „pucanja mehura visokog obrazovanja“, u eseju se tvrdi da nedavna finansijska kriza ukazuje na nestalnost strategije ljudskog kapitala.

‘‘Možda sada izgleda čudno, ali sam oklevao da svoju knjigu nazovem Ljudski kapital […]. Mnogi ljudi su ranije kritikovali ovaj termin i noseću analizu zato što su verovali da tretira ljude kao robove ili mašine. O, kako su li se stvari promenile!’’ Geri S. Beker, 1989 (2004: 16, moje podvlačenje)

U svom nedavnom eseju „Beleške na temu fabrike obrazovanja i kognitivnog kapitalizma“ u Commoneru, Silvija Federiči i Džordž Kafenciz (Silvia Federici, George Caffentzis) nude važnu intervenciju u nedavne rasprave oko „kognitivnog kapitalizma“, posebno na one usredsređene oko kritike univerziteta. Federiči i Kafenciz usmeravaju svoj esej ka oblasti stipendija i aktivizma koja se sve više i više razvija oko savremenog univerziteta i njegove centralne uloge u produkciji vrednosti u post-fordizmu. Mnoge od ovih rasprava insistiraju na tome da univerzitet predstavlja novu ključnu tačku eksploatacije u savremenom kapitalizmu. „Ono što je nekada bila fabrika, sada je univerzitet“, može se pročitati na internet stranici Edu-Factory, pokazujući da teza ove grane studija kritičkog univerziteta vidi univerzitet kao mesto novih formi eksploatacije: onih koje su usmerene na nematerijalni, kognitivni i afektivni rad koji čini osnovu nove ekonomije znanja.

Iako puni razumevanja prema ovim analizama, Federiči i Kafenciz upozoravaju da preterano bavljenje levice kognitivnim radom i njegovim produktima može suptilno da reprodukuje hijerarhije koje su već na delu u okvirima strategije kapitala podelom različitih sektora radne snage i tako, zauzvrat, ograniči našu analizu i borbu protiv raznovrsnih načina eksploatacije danas. Oni se tako zalažu protiv postavljanja univerziteta i njegovih oblika rada koji eksploatiše u centar kritike danas. Upravo sa ovim savetom na umu nudim sledeći doprinos raspravi koja je u toku, o univerzitetu i njegovom mestu u savremenom kapitalizmu. Kada je reč o pristupanju pitanju univerziteta, namera mi je da zaobiđem rasprave oko nematerijalnog rada, a da istovremeno istaknem njihov značaj. Umesto fokusiranja na bilo koji od oblika kognitivnog rada ili robnog znanja koje proizvode, istražiću rađanje tehnologija merenja koje, od sredine XX veka, razvija finansijski kapitalizam i  koje su,  imajući univerzitet u svom središtu, obeležile fundamentalnu smenu velikih kružnih eksploatacija. Naime, želela bih da uđem u trag distribuciji koncepta ljudskog kapitala u ekonomskoj misli sredine XX veka kao načina karakterisanja fundamentalnih transformacija u metodama procenjivanja i merenja ljudskog života od strane kapitala, i unutar i van univerziteta.

images

„kao mašine“: Merenje ljudskog kapitala

Tokom kasnih 1950-ih, američki ekonomisti došli su do čudnog otkrića. U pokušaju da razumeju distribuciju dohotka među datom populacijom, ekonomista Jakob Mincer (Jacob Mincer) slučajno je naišao na formu kapitala koja se do tada previđala: ljudski kapital. Neoliberalni ekonomisti tretirali su Mincerovo otkriće ljudskog kapitala – vrednovanje znanja, veština i zdravlja individue kao formu fiksnog kapitala – kao vrstu ukradenog pisma akumulacije kapitala. Za srednjevekovne ekonomiste ljudski kapital predstavljao je metod radikalne revalorizacije i života i kapitala koji su, sa čuđenjem, bili previđavani. U neo-liberalnom stilu, Mincer je oživeo koncept ljudskog kapitala iz dubine Bogatstva naroda[2] Adama Smita (Adam Smith). Smit definiše četiri aspekta fiksnog kapitala: mašine, zgrade, poboljšanje zemlje i ljudski kapital. U Smitovoj shemi, ljudski kapital se sastoji od „stečenih i korisnih sposobnosti svih stanovnika ili članova društva […]. Povećana spretnost radnika može se posmatrati u istom svetlu kao mašina ili oruđe koji olakšavaju i skraćuju rad, a koje, mada zahtevaju izvestan izdatak, ipak ga vraćaju s profitom.“ (Smit, 1970: 394)[3]

Ponovno otkriće ljudskog kapitala sredinom dvadesetog veka, naravno, nije bilo nikakvo otkriće, već pre pronalazak  tehnologije kroz koju će se, na naizgled nov način, meriti proizvodni kapacitet ljudskog bića i populacije. Novi aspekt pronalaska ljudskog kapitala nije samo to da meri kapacitet ljudskog rada, već da to radi, kao što je ranije pomenuto, oslanjajući se na ekonomski okvir rađen po uzoru na vrednovanje fiksnog kapitala. U suštini, tehnologija ljudskog kapitala proizvodi svoje objekte, ljudsku sposobnost shvaćenu kao fiksni oblik kapitala, kako bi ga merila. Kao što je nedavno definisano u studiji o ljudskom kapitalu u Sjedinjenim Državama:

‘‘Vrednost zaliha ljudskog kapitala je analogna vrednosti zaliha fizičkog kapitala nacije. Uistinu, u vrednovanju zaliha fizičkog kapitala (npr. fabrika, mašina i opreme nacije), analitičar izračunava današnju vrednost toka potencijalnih izlaza koji se mogu pripisati ovim zalihama fizičkog kapitala tokom njegovog radnog veka. Ova „vrednost imovine“ odražava šta bi ove zalihe kapitala donele na tržištu ukoliko bi bile prodate’’. (Haveman et al, 2003: 2)

Investicija u ljudski kapital je tako analogna investiciji u fizičke zalihe, sredstva produkcije. Računica o povraćaju ovih investicija jeste ono što interesuje ekonomiste koji izučavaju ljudski kapital. Jedan od prvih koji je sistematično izračunao vrednost ljudskog kapitala, Geri S. Beker (Gary S. Becker) je, u svom prvotnom radu Ljudski kapital: Teorijska i empirijska analiza, sa posebnim naglaskom na obrazovanju (1964/2004), predstavio osnovni mehanizam za merenje vrednosti oličenih u ljudskom kapitalu. Fundamentalna jednačina za Beckerovu analizu ljudskog kapitala individue je sledeća:

‘‘ HC = E = X +mj=1 (rj X C j ) + u

gde je E postojeća vrednost očekivane buduće zarade pojedinca, X je postojeća vrednost toka povraćaja osnovnih sposobnosti pojedinca, Cj je količina utrošenog vremena od strane pojedinca na j investicije u ljudskom kapitalu (od svih m investicija), rj je postojeća vrednost godišnjeg povraćaja na tu investiciju, u je postojeća vrednost za tok “sreće” i druge faktore.’’ (Haveman et al, 2003: 62)

Jednačine, kao ova Beckerova, koje kvantifikuju vrednost ljudskog kapitala donose jeziv značaj klišeima koji kruže u popularnom diskursu kao što su “investiranje u više obrazovanje”. Takve jednačine demonstriraju silu merenja razvijenu tako da računa vrednost kapitala oličenog u individui, koja proizilazi iz “investicije” u zalihe ljudskog kapitala. Jednačina koja savršeno računa vrednost ljudskog kapitala bila bi u mogućnosti da izmeri vrednost svih slojeva socializacije koji se pojavljuju u rasponu života pojedinca, i sabiraju se sa produktivnim kapacitetima, uključujući i nemerljive kao što su “’sreća’ i drugi faktori.” Računica ljudskog kapitala počinje sa koncepcijom ljudske produktivnosti u svom sirovom stanju, pre-individualnom, odnosno u “Gattungswesen[4], koja bi, kada joj se dodaju sve vrednosti, potencijalno mogla biti izračunata kao ljudski kapital. Međutim, ova investicija u zalihe ljudskog kapitala je drugačija od drugih formi kapitalnih investiranja u fiksne zalihe po tome što, kako i sam Beker navodi, “vi ne možete razdvojiti osobu od njenog znanja, veština, zdravlja ili vrednosti na način na koji je moguće pomerati finansijsku i fizičku imovinu dok vlasnik ostaje gde jeste” (Becker, 2004: 16). Ljudski kapital je oličena, merljiva forma fiksnog kapitala shvaćena kao znanje, veštine i sl. Ljudski kapital shvata sredstva produkcije kao internalizovane u samom telu radnika i razume ove sposobnosti kao zonu špekulativne investicije.

Analiza razvoja i širenja ljudskog kapitala kao finansijske tehnologije otvara diskusiju o kognitivnom kapitalizmu i o ulozi obrazovanja u njemu, konkretnim ilustrovanjem tendencije ili kapitala da kontinuirano premešta radne kapacitete društva u fiksni kapital. Možda je korisno vratiti se Marksovom poznatom odeljku o mašineriji iz Grundrisse kako bismo razumeli procese kojima produktivne sile prenose moć na mašine:

‘‘Razvoj sredstava rada u mašineriju nije slučajan momenat u kapitalu, već je to preoblikovanje tradicionalnih, nasleđenih sredstava rada u formu adekvatnu kapitalu. Akumulacija znanja i veština, opštih proizvodnih snaga društvenog mozga je tako apsorbovana u kapital, nasuprot radu, pa se tako pojavljuje kao atribut kapitala, tačnije fiksni kapital, u onoj meri u kojoj to ulazi u sredstva proizvodnje […]. Proizvodna snaga društva koja se meri u fiksnom kapitalu, postoji u svojoj objektivnoj formi; i obrnuto, proizvodna snaga kapitala raste sa ovim opštim progresom, koji kapital besplatno prisvaja.’’ (Marx, 1993: 694)

Ljudski kapital tako obezbeđuje i ime i instrument za aspekt ovog procesa koji se odnosi na obrazovanje. To je ime mere produkcijskog kapaciteta sadržanog i u individui i u populaciji i ono pokušava da se meri kako bi se isporučili njegovi produktivni kapaciteti u formu analognu fiksnom kapitalu. To je produktivni kapacitet čoveka shvaćen kao sâm kapital i koristi se kako bi se taj kapacitet i merio. Upravo iz ove perspektive, izjave kao što je “vrednost zaliha ljudskog kapitala je analogna vrednosti zaliha fizičkog kapitala nacije”, koje daju analitičari ljudskog kapitala, počinju da imaju smisla. Moramo čitati ove izjave u kontekstu inovacija u vrednovanju života od strane finansijskog kapitalizma kojeg smo bili svedoci u poslednjih nekoliko dekada. Ove inovacije izražavaju one tendencije prema stvarnom podvođenju života pod kapital. Nasuprot Marksovom poimanju ugrađivanja znanja u produktivne kapacitete mašina kao “tuđe, strane njemu [radniku]”, Beker ističe da ljudski kapital jeste opredmećena forma kapitala koji postoji unutar radnika i da ne može biti odvojena od njegovog fizičkog tela (Marks, 1993: 695). Ljudski kapital je tako, bukvalno, otelovljen kapital.

Dok Paolo Virno tvrdi da “opšti intelekt, u post-fordizmu, ne koincidira sa fiksnim kapitalom, već se uglavnom manifestuje kao lingvističko ponavljanje živog rada”, izgleda da teoretizacija ljudskog kapitala problematizuje ovu tezu (Virno, 2004: 106). Neoliberalna teorija ljudskog kapitala razume kapacitet živog rada kao produkt sredstava, fiksni kapital, pomoću koje su generisani produktivni kapaciteti rada, bilo da su oni lingvistički ili drugačiji. Međutim, ova sredstva su upisana u samo biološko tkivo subjekta kao fiksne forme njegovog obrazovanja i obuke. Možemo govoriti o ljudskom kapitalu kao o “partituri” koju Virnoov virtuozni subjekat prati, ali ovo otelovljeno znanje se razume ne kao živi rad, već kao fiksni mehanizam kroz koji su  produktivni kapaciteti radnika upravo generisani.

Ljudski kapital jeste biopolitička mera ne samo zato što uključuje korišćenje kognitivnih kapaciteta radnika kao vid “nematerijalnog rada”, u maniru u kojem su raspravljali Mauricio Lazareto (Maurizio Lazaretto) i mnogi drugi; još važnije, on je biopolitički u smislu da pokušava i da meri i da upravlja ovim različitim kapacitetima dok se oni manifestuju u okviru i preko date populacije. Kao što Mišel Fuko (Michel Foucault) beleži uvodeći koncept biopolitike u svoja predavanja na Collège de France, biopolitika je tehnologija moći razvijena na kraju 18. veka koja, za razliku od discipline,  funkcioniše specifično na nivou “populacije”:

‘‘U mehanizmima koje uvodi biopolitika radiće se, naravno, pre svega, o predviđanju, statističkim procenama, globalnim merama; isto tako se neće raditi na tome da se izmeni neka posebna pojava, već, suštinski, da se deluje na nivou onoga što su određenja tih opštih pojava, u onome što je u njima globalno.’’(Fuko, 1998: 298)[5]

Mehanizmi biopolitike koji Fuko opisuje, a koji su rasprostranjeni kako bi kontrolisali “populaciju”, su oni koji mere fizičko zdravlje ovog konstruisanog entiteta što je naznačeno u rađanju i stopama smrtnosti, kao i drugim statističkim merenjima. Ono što je zanimljivo sa Mincerovim uvodom koncepta ljudskog kapitala u ekonomski diskurs jeste da se pojavljuje u kontekstu studija o opštem ekonomskom zdravlju širom populacije. Mincerov članak, “Investiranje u ljudski kapital i distribucija ličnog dohotka”, kao što je pomenuto ranije, jeste studija o razlikama u nadnicama koje se nalaze na skali opšte populacije kao takve. Stoga je, od svog začetka, koncept ljudskog kapitala bio razvijan da bi se merio fenomen na nivou populacije analizirajući diferencijacije među grupama i snabdevajući “prognoze, statističke procene i mere uopšte” vezane za “zalihe” ljudskog kapitala u okviru populacije. Ukoliko su, kao što Fuko tvrdi, biopolitičke tehnike bile prvobitno razvijene da bi kontrolisale fizičko zdravlje populacije, onda, u 20. veku, ovi biopolitički mehanizmi intenzivno rade na merenju ekonomske vitalnosti populacije – njenih produktivnih kapaciteta skladišteći ih u kolektivnu zalihu. Ljudski kapital je postao hegemoni koncept za meru produktivnih kapaciteta populacije. Koncept je rasprostranjen da meri populaciju radnika u centrima kapitalističke akumulacije, a takođe je korišćen i od strane internacionalnih institucija, kao što su MMF i Ujedinjene nacije, kako bi merile razvoj u različitim geopolitičkim kontekstima. Možemo videti da je ova forma primenjene mere, razvijana specifično na nivou populacije, već nagoveštena u Smitovoj definiciji ljudskog kapitala kao “stečenih i korisnih sposobnosti svih stanovnika ili članova društva”.

Fuko eksplicitno istražuje uvođenje ljudskog kapitala u neoliberalni diskurs, u svojim predavanjima na Collège de France-u iz 1979. godine, kao ono što transformiše klasičnu funkciju rada i homo œconomicusa u “samopreduzimača” (Fuko, 2005: 310). Iako on ne povezuje iskrsavanje tehnologije ljudskog kapitala i biopolitike sa regulacijom populacije kao što sam  opisala gore, Fuko zaključuje da ljudski kapital redefiniše kategoriju radnika u “mašinu veština”[6], kategoriju koja je odvojena od moći rada kao takve.  Štaviše, Fuko opisuje ljudski kapital pomoću termina kojima Marks razume fiksni kapital kao ono što se koristi u procesu produkcije i što nije definisano dohotkom, već “tokom zarada” koji stvaraju “mašine veština”:

‘‘Tokove prihoda, a ne prihode, jer mašina sačinjena od kompetencija radnika se ne prodaje na tržištu za tačno utvrđenu platu. U stvari, ta mašina ima rok trajanja, rok upotrebe, zastarevanje, svoje starenje. Stoga treba smatrati da će mašina sačinjena od kompetencije radnika, sačinjena od kompetencije i radnika pojedinačno povezanih u jedno, biti, tokom, jednog perioda, nagrađivana serijom plata […]’’ (Fuko, 2005: 308-9)[7]

Tvrdnja koju Fuko otvara u ovom odeljku, kao i tvrdnja koju ja zastupam ovde, jeste da ljudski kapital izaziva tradicionalne marksističke kategorije rada rušeći razliku između fiksnog i varijabilnog kapitala. I, što je važnije, upravo se stvarni životni vek radnika razume kao mašina čija je vrednost konzumirana u procesu produkcije. “Stečene i korisne veštine” radnika uvučene su u proces produkcije i potrošnja tela “mašina veština” koju izaziva kapital, direktno korespondira životnom veku ljudske individue.

 

“kao robovi”: Investiranje u ljudski kapital

Za teoretičare ljudskog kapitala, studije o sistemima obrazovanja je postala važna primarno zato što predstavljaju kanale kapitalnih investiranja kroz koje se stiče ljudski kapital. Ekonomista Milton Fridman (Friedman) piše 1952. godine u svom eseju “Uloga vlade u obrazovanju”, investicija ljudskog kapitala je “forma investiranja u ljudski kapital upravo analogna investiciji u mašinerije, zgrade ili druge forme ne-ljudskog kapitala” (Friedman, 2002: 94). Fridman tvrdi da manjak mogućnosti za investicije u ljudski kapital je u njegovo vreme bio izraz inherentnog “nedostatka” na tržištu kapitala. Povezujući to sa investicijama vlade u obrazovanje, on tako tvrdi da “ono što se želi nije redistribucija dohotka već stvaranje kapitala dostupnog u uporedivim terminima za ljudske i fizičke investicije” (Friedman, 2002: 99). Ustvari, on piše da bi svaka “redistribucija dohotka” u formi finansiranja od strane poreskog obveznika za više obrazovanje bila “perverzna” (Friedman, 2002: 99).

Važno je istaći da je produkcija teorijske literature o ljudskom kapitalu imala stvaran uticaj. Fridmanov esej o obrazovanju je duboko uticao na desno orijentisanu politiku obrazovanja. Njegova teoretizacija uloge obrazovanja u akumulaciji ljudskog kapitala ilustruje da je, iako je ljudski kapital prvobitno uveden da meri vrednost stečene sposobnosti, to samo korak ka stvaranju aktuelnih tržišta za trgovinu ljudskim kapitalom. Drugim rečima, Fridman nije zainteresovan samo za merenje ljudskog kapitala, već i za, što je još važnije, investiciju u ljudski kapital. Fridmanova teorija transformiše obrazovanje u vozilo za ove investicije, oblast gde novi kanali koji olakšavaju tok novca koji će biti otvoren kako bi se “stvorio kapital dostupan za investicije u ljudska bića u okvirima koji su uporedivi sa onima u kojima je to moguće za fizičke investicije”. Fridmanova teorija razume obrazovanje kao centralnu industriju kroz koju nastaju nova tržišta za investicije ljudskog kapitala koje  će se razviti.

Iako ne nameravam da uđem u trag genealogiji distribucije tehnologije ljudskog kapitala u visokom obrazovanju u poslednjih pola veka, želela bih da ukažem na konkretni primer načina na koji ljudski kapital počinje da se koristi u procesu finansiranja visokog obrazovanja. Jedna od oblasti u kojima ekspanzija tržišta ljudskog kapitala najviše uznemirava i u kojima ona već zauzima mesto je oblasti finansiranja fakultetskog obrazovanja. Ovi mehanizmi finansijske špekulacije nazivaju se Ugovori ljudskog kapitala, i oni olakšavaju finansiranje obrazovanja studenta pomoću privatnog investitora kao investicije u fiksni kapital. Nazivajući se još i rastuća „pravednost“, povraćaj koji investitor dobija dolazi od predodređenog procenta zarade studenta za vreme velikog dela njegovog radnog veka.[8] Tržišta ljudskog kapitala već postoje u brojnim zemljama i prototipski oblici ovih investicija često nose eufemizirajuće nazive kao „kredit kontingentan prihodima[9]“. Međutim:

‘‘važno je naglasiti da Ugovor Ljudskog Kapitala nije pozajmica, iako bi se mogla maskirati kao takva. To je legalni ugovor drugačije vrste jer označava vlasništvo ne nad dugom, već na delom stvarnog „ljudskog kapitala“, znanja i veština stečenih kroz obrazovanje, a koje poseduje student’’ (Adamson, 2009: 103-4)

Direktnim investiranjem u studentski ljudski kapital, investitor tako poseduje legalna prava nad kapitalom stečenim kroz studentsko učešće u visokom obrazovanju, koje je onda otelovljeno u radniku. Kao što je ranije navedeno, ljudski kapital osobe ni na koji način ne može biti odvojen od njenog fizičkog bića. Tako, Ugovori Ljudskog Kapitala iznose, po svim merilima, formu ugovorene službe.

Za razliku od tvrdnji da je globalni kapitalizam već dostigao potpuno formiranu ekonomiju zasnovanu na znanju, izgleda da su tehnologije za merenje, investiranje i konačno kontrolisanje ljudskog kapitala tek u svom začetku. Proces obuhvatanja „stečenih korisnih veština“ populacije u sklop kapitala jeste proces koji nije ni blizu završetka kao što je nagovešteno činjenicom po kojoj tržište trgovine ljudskim kapitalom tek počinje da se razvija. U svojoj skorašnjoj, Investiranje u ljudski kapital, Migel Palasios Ljeras (Miguel Palacios Ljeras) tretira stvaranje globalnog tržišta za trgovinu investicija ljudskog kapitala kao dugoročni cilj trenutnih trendova u obrazovnoj politici:

‘‘Globalno tržište, gde se može trgovati vrednošću Ljudskog Kapitala, u različitim formama, ili neposredno ili kroz izvedene hartije od vrednosti, jeste konačni momenat razvoja koji može omogućiti tok kapitala gdegod da se otvori prilika da se oslobodi vrednost investiranjem u obrazovanje. To bi trebalo da je cilj kreatora obrazovne politike širom sveta. Više od pedeset godina nakon što je Fridman predložio ideju [investiranje u Ljudski Kapital], sada je izazov u tome da li su preduzetnici i političari spremni da koriste dostupne tehnologije i finansijske inovacije koje su zauzimale mesto tokom tog perioda da služe onima koji žele da investiraju u obrazovanje.’’ (Palcios Ljeras, 2004:162)

U ovom pasusu Ljeras ilustruje nešto čemu verujem da se nije adekvatno pristupilo u skorašnjim diskusijama o „kognitivnom“ ili kapitalizmu „znanja“ i njegovom odnosu sa obrazovanjem.[10]  Kao što on tvrdi, nisu samo produkti intelektualnog rada ono čime se može trgovati; pre su to privatna prava na stvarne „stečene korisne veštine“ populacije koje konstituišu komoditet tržišta ljudskog kapitala. Tržišta ljudskog kapitala koja iskrsavaju su simptomatična za tendenciju ka formi eksploatacije ljudskog života koje su i inovativne i zastarele, i u tome one razvijaju dugoročne forme eksploatacije kroz nove finansijske tehnologije. U centru diskusije o novim metodama „oslobađanja vrednosti“ od ljudskog života, obrazovanje i tehnologije finansijskog kapitalizma koje su postavljene radi veće kontrole tog istog života, postaju sve važnije u savremenoj kritici.

Iz tog ugla, želela bih da predložim odgovor na kritičko pitanje koje su postavili Federiči i Kafenciz tokom nedavnog izlaganja o centralnosti „kognitivnog kapitalizma“:

‘‘Opet, zašto smo na vrhuncu ere „kognitivnog kapitalizma“ svedoci ekspanzije rada sa robovskim uslovima, na najnižem nivou tehnološkog znanja […]? Da li možemo reći da su radnici u ovim uslovima „kognitivni radnici“? Da li su oni i njihove borbe nevažne za i/ili van kruga kapitalističke akumulacije? Zašto najamni rad, koji se nekada smatrao određujućom formom kapitalističkog rada, još uvek nije proširen na većinu radnika u kapitalističkom društvu?’’ (Federici and Caffentzis, 2007: 73-4)

Ova pitanja su dobro formulisana i nude važan izazov trenutnim tvrdnjama centralnosti obrazovanja i obrazovnih institucija u savremenoj borbi protiv kapitala. Federiči i Kafenciz pitaju kako to da veze mogu biti uspostavljene među borbama za obrazovanje i drugih formi borbi na način koji ne stavlja prvenstvo jedne forme rada ili proizvoda nad drugom. U svom odgovoru na esej Federičijeve i Kafenciza, Massimo de Angelis ide korak dalje tvrdeći da je „’kognitivni rad’ idealizovano zajedničko[11]  jer ono niti je zajedničko kroz hijerarhiju niti teži tome da bude“ (De Angelis, 2007: 74). Iako sam sklona da se saglasim sa ovim tvrdnjama, mislim da se još uvek mogu uspostaviti važne veze među prilozima koji se nalaze između polja obrazovanja i borbi za druge forme eksploatacije – i plaćene i neplaćene. Štaviše, moramo posmatrati veze među ovim borbama zato što se finansijski kapitalizam radi eskproprijacije viška vrednosti ne oslanja samo na relacije zarade.  Bliska veza između finansija, mehanizama primitivne akumulacije i različitih formi eksproprijacije i službe vidljivi su među mnogim sektorima savremene globalne ekonomije – uključujući, ali ne i svodeći se na, obrazovanje. Podela između plaćenog i neplaćenog, kvalifikovanog i nekvalifikovanog rada, verujem, ne treba da se povlači kada se ističe važnost borbe za obrazovanje.

Pokušala sam da u raspravi o ljudskom kapitalu ilustrujem da ono šta je stavljeno na kocku nije  samo borba za kognitivni rad i njegove produkte, već i rekonfiguracija ljudskog života koju izazivaju nove tehnologije finansijske eksploatacije. Zapravo, ukoliko će se globalna trgovina ljudskim kapitalom ostvariti na način na koji to navode Ljeras i drugi, eksproprijacija vrednosti iz obrazovanja u forme ljudskog kapitala može početi da postoji skoro potpuno van relacija naknada. Federiči i Kafenciz dobro kažu kada upozoravaju protiv definicije savremenog momenta koji reprodukuje hijerarhije u okviru globalnih borbi rada. Međutim, takođe treba da prepoznamo da strukturalno slični mehanizmi onoga što David Harvey naziva “akumulacija putem lišavanja”, tj. tehnika primitivne akumulacije zadobijena od strane finansijskog kapitalizma, takođe je bila sa porastom vidljiva u radikalnom neoliberalnom restrukturiranju mnogih sektora ekonomije. Finansijalizacija obrazovnog sektora mora se razumeti u okviru konteksta opše revalorizacije ljudskog života koji je se ubrzao naduvavanjem finansijskog sektora u poslednjih nekoliko dekada. Ono što nazivam “strategijom ljudskog kapitala”, tj. sumom tehnologija razvijenih za investiranje u ljudski život koji se razume kao ”mašina veština” je izraz nekih od najinovativnijih tendecija  finansijskog kapitalizma.

 

„Pucanje mehura visokog obrazovanja“: ljudski kapital i kriza mere

U maju 2009, Hronike visokog obrazovanja objavile su tekst koji je pokrenuo talas nemira na tržištu koje je i dalje potresala kreditna kriza i posledice raspada sub-prime[12] hipoteke. Neslavni članak, „Da li će mehur visokog obrazovanja biti sledeći koji će pući?“, sugerisao je da su naduvane cene visokog obrazovanja u Americi rezultat prevrednovanja njegovih produkata, kreirajući spekulativni „mehur“. Jedan primer naveden u ovom članku jeste prekomerno povećanje cena visokog obrazovanja: „tokom poslednjih 25 godina, prosečna školarina na fakultetu i takse porasle su za 440 procenata – više od četiri puta u odnosu na stopu inflacije i skoro duplo od stope medicinske nege“ (Cornin and Horton, 2009: 56). Zanimljivo je da članak pravi mnoge paralele između naduvanih vrednosti visokog obrazovanja i špekulativne inflacije grana nekretnina koje je dovelo do sloma tržišta. Kornin i Horton dalje tvrde da „potrošači koji su dovodili u pitanje da li je bilo vredno potrošiti 1000 dolara za kvadrat kuće sada pitaju da li je vredno potrošiti 1000 dolara nedeljno za slanje njihove dece na fakultet“(56). Dalje, autori insinuiraju da će pucanje mehura visokog školovanja biti ubrzano sveopštim gubitkom vere u vrednost diplome fakulteta, tvrdeći da „javnost sve više i više oseća da je visoko obrazovanje možda precenjeno, a zauzvrat donosi malo“ (56).

Činilo se da brojni članci u ekonomskim žurnalima i popularnoj štampi, napisani u osvit op-ed-a[13] zaključuju sa sveobuhvatnom tezom: visoko obrazovanje je bilo prevrednovano i industriji sledi opšte smanjivanje. Kao što jedan kolumnista piše „sa ekonomske tačke gledišta, drugim rečima, diploma fakulteta košta sve više i više, a uzvraća sve manje i manje. Kao vruće akcije sa odnosom cena-zarada 32, osuđena je na krah“ (Frum, 2009). Ono što je značajno u vezi sa ovim člancima jeste da je model ljudskog kapitala postao okvir koji prožima vrednovanje obrazovanja između javnog govora i finansijskog sektora. Diskurs investicija obrazovanja razume ga kao ljudski kapital, kao kapitalnu investiciju sa ciljem da vremenom izgradi pravednost, kao investicije u nekretninama ili finansijskim akcijama. To da bi neko mogao razumeti diplomu fakulteta kao „vruću akciju“ ili špekulativnu investiciju u nekretninu otkriva obim do kojeg je strategija ljudskog kapitala finansijalizovala obrazovanje i znanje stečeno putem njega.

Kada se, 1989., obratio Čikaškoj školi ekonomije, Geri Beker je bio zadovoljan činjenjicom da ljudski kapital nije više na marginama ekonomske misli, kao što je bio 1964., kada su se prvi put osvrnuli na tu temu. „O, kako su se stvari samo promenile!“, Becker beleži sa zadovoljstvom kada govori o potpunoj sveprisutnosti koncepta ljudskog kapitala samo četvrt veka od njegovog kontroverznog početka.  Međutim, ono što se promenilo u ovom kratkom periodu nije samo sposobnost kreatora politike i ekonomista da prihvate takav koncept, već i okruženje u kojem bi takav koncept mogao steći korisnost. Kao što Marks piše u prvom tomu Kapitala, u vremenu nestabilnosti tržišta, špekulante privlače investicije fiksnog kapitala (Marx, 1997: 318). Imajući u vidu ovo opažanje, izgleda prikladno da će od ubrzane finansijalizacije tržišta kapitala od 1970-ih, iskrsnuti ekonomska tehnologija koja vrednuje ljudski život kao formu fiksnog kapitala. U okviru ovog konteksta, ljudski kapital se shvata kao osnovno sredstvo produkcije otelovljene u radniku, i može postati hegemonski instrument za procenjivanje vrednosti obrazovanja i obuke, i kao tehnološke mere i nove zone za špekulativne investicije. Poslednjih godina špekulanti  ljudskog kapitala došli su do toga da potpuno transformišu diskurs oko „ljudskih resursa“. Jedna od instanci za primer ove transformacije projektovana je od strane Instituta ljudskog kapitala, instituta koji se specijalizuje za istraživanja „tehnologija menadžmenta talenta“ kao što su „Talent Maturity Models“ i „Internacionalna istraživanja ljudskog kapitala“, kao i izvršnog obrazovanja u metodama „žetve“ ljudskog kapitala. Direktor Instituta ljudskog kapitala, Michael Foster, tvrdi da tehnologije ljudskog kapitala zamenjuju tradicionalne metode ljudskih resursa za rukovođenje radnom snagom:

‘‘Prema Fosteru, ustaljeni modeli ljudskih resursa posmatraju zaposlene kao trošak koji bi trebalo da zahteva najniže kompenzacije i po najmanji rizik za kompaniju. Nasuprot tome, profesionalci ljudskog kapitala vide zaposlene kao investiciju koja će vremenom proizvesti veći ROI[14] za kompaniju tokom vremena. Foster dalje definiše ljudski kapital kao veštine, talente i sklonosti koje ljudi poseduju i kojima doprinose organizaciji. Ovi zaposleni se mogu razlikovati od standardnih zaposlenih i mogu doneti veći rizik za kompaniju. Međutim, kapitalista koji se bavi ljudskim kapitalom traži da preinači rizik zaposlenih i da izgradi portfolio, slično brokeru.’’ (Rice, n.d).

Uključujem ovaj poduži citat samo kako bih ilustrovala obim do kojeg stratezi ljudskog kapitala razumeju ljudski kapital kao sasvim novi model rukovođenja rada, zasnovan na terminima logike finansijskih investicija i upravljanja rizikom. Duboko isprepletani sa pojmovima „talenta“ i „inovacija“ koji podsećaju na teoriju Josepha Schumpetera o preduzetništvu, upravljanje tehnologijama ljudskog kapitala počele su dominirati literaturom  rukovođenja ljudskih resursa poslednje dekade ili nešto slično. Način na koji autor gore pripoveda o prelasku od tehnologija ljudskih resursa do tehnologija ljudskog kapitala pokazuje do koje mere je logika finansijske špekulacije zarazila diskurs upravljanja radom. Ne samo da tehnologije ljudskog kapitala uvode nove mehanizme evaluacije, merenja i eksploatacije živog rada, one vrhune u rekonfiguraciji osnovnog odnosa između kapitala i rada. Kao što autor gore navodi, tehnologije ljudskih resursa upravljaju radom iz perspektive kontrole nad platom, kojaposmatra zaposlene kao trošak koji treba da se svede na najmanju moguću nadoknadu i sa što manjim rizikom po kompaniju“ (Rice, n.d). Kao alternativu tome, strategije upravljanja ljudskim kapitalom doslovno vide rad kao formu zaliha i traže kontrolu nad zalihama ljudskog kapitala koje pripadaju kompaniji kroz tehnike upravljanja rizikom izvučene iz finansijske industrije. Štaviše, logika upravljanja rizikom i spekulacija vrednostima ljudskog kapitala stvorila je sebi put ka popularnom diskursu obrazovanja, razumevajući ga kao primarno sredstvo kroz koje se obračunava ljudski kapital.

U svom nedavnom članku „Kognitivni kapitalizam’’ i večna trka: kako kapital meri nematerijalni rad na britanskom univerzitetu“, Masimo De Angelis (Massimo De Angelis) i Dejvid Harvi (David Harvie) donose važan doprinos diskursu o kognitivnom kapitalizmu na univerzitetu. Nasuprot Hardtu i Negriju, oni tvrde da nematerijalni rad jednostavno prevazilazi kapitalističke mere. Oni naglašavaju da je kapital razvio brojne strategije upravljanja, koje potiču iz nasleđa tejlorizma, i koje su se razvile kako bi se kontrolisao industrijski rad, merio nematerijalni rad, i da su ove strategije već na delu u okviru univerziteta. De Angelis i Harvi ilustruju kako se merenje nematerijalnog rada odvija na univerzitetu kroz tehnike „kvantifikacije, standardizacije i prismotre“, i kako se „kapital – kroz svoju armiju ekonomista, statističara, naučnika menadžmenta itd – bori za merenje nematerijalnog ’učinka’ pod sopstvenim uslovima (efikasnost profita, konkurentnost itd)“ (De Angelis and Harvie, 2009: 10,27). Čini se da bismo nedavne studentske i fakultetske pobune širom sveta, posebno one koje su usmerene protiv procesa Bolonje u EU, mogli da posmatramo kao borbe usmerene protiv režima „kvantifikacije, standardizacije i prismotre“ nametnutih od strane kapitala kognitivnog rada na univerzitetu. One su deo onoga što De Angelis i Harvi opisuju kao „rat nad merenjem“, koji „nastavlja na mestu nematerijalne, samoorganizovane i saradničke produkcije“ (De Angelis and Harvie, 2009: 3).

Dok su određene strategije merenja usmerene ka kognitivnom radu a njegovi produkti predstavljaju važnu tačku otpora od obuhvatnog režima merenja u okviru univerziteta, ja mislim da problem ljudskog kapitala ukazuje na mogućnost fundamentalnije krize mere u okviru savremenog kapitalizma. U okviru konteksta globalnog finansijskog kolapsa, pucanje „mehura visokog obrazovanja“ moramo posmatrati kao simptom krize ne samo vrednosti ljudskog kapitala, već i kao krizu sposobnosti da se meri ova vrednost. Kao što Marks, Negri i drugi tvrde, prenos  kapaciteta rada na mašine je uvek odgovor na zahteve radnika i procesa oporavka od krize. Ono što bih nazvao „strategijom ljudskog kapitala“, prenos „stečenih korisnih veština“ u zalihe fiksnog kapitala, usvaja se kao metod kontrole sve više socijalizovane radne snage. Strategija ljudskog kapitala predstavlja, na kraju, nivelisanje mere protiv života u smislu u kojem Massimo De Angelis govori u njegovom delu „Mera, višak i prevod: neke beleške o kognitivnom kapitalizmu“:

‘‘[…] ova „unutrašnja logika“ kapitalizma je iskazana na način merenja životnih aktivnosti koji podređuju konkretne specifične ljude kvantitativnom imperativu bilansa, procesa davanja značenja akciji, delovanja povodom ovog značenja i oblikovanja organizacijskih formi shodno akciji koja proizvodi ono što kapital najviše ceni: svoje samoodržavanje kao kapitala […]’’ (De Angelis, 2007: 73)

Nestalnost tržišta visokog obrazovanja simptomatična je za pukotinu u sposobnosti kapitala da meri vrednost „stečenih i korisnih veština“ populacije kao kapitala. „Pucanje mehura visokog obrazovanja“ potencijalno ukazuje na krizu finansijskih oruđa za špekulisanje, osiguravanje, investiranje i konačno kontrolu nad ljudskim kapitalom kao takvim. Ovo svakako ne govori da će ljudski kapital prestati da se razvija kao tehnologija mere; verujem da je kapital tek na početku istraživanja korisnosti ovog koncepta. Ono samo ukazuje na ograničenja njegovog kapaciteta da meri u momentu krize.

Mera je, prosto rečeno, jedina sposobnost kapitala da svede tehnologije kvantifikacije na ono što se ne može meriti. Kasarinovo (Casarino) čitanje Marksove diskusije o ograničenjima u Grundrisse u eseju „Surpulus Common“ obezbeđuje jezgrovitu i važnu karakterizaciju ovog procesa merenja:

‘‘Kada Marks u Kapitalu piše da je kretanje kapitala bezgranično i beskonačno, on misli to u posebnom smislu da je kapital konstantni pokret za kreiranje više istog. Marksova poenta ovde je da „kvalitativne granice“ – daleko od toga da su one puke „prirodne barijere“ ili, kako ih on naziva u fusnoti ovog pasusa „slučajnost“ – konstituišu prilično nepremostivu strukturnu granicu kapitala. U kapitalu, Marks otkriva ponavljanje bez razlike: kapital je beskonačno ponavljanje istog čija strukturna granica je precizno kvalitativna razlika. […] Kapital teži višku – ponajviše radi beskonačnog, za sinhrono – ali ipak ga jedino može konstituisati u konačnim, merljivim i dijahronim uslovima.’’ (Casarino, in Casarino and Negri, 2008: 31).

Krenuvši od koncepta „nepremostivog strukturalnog ograničenja“ do kapitala kao granice između dve potpuno suprotne forme, možemo početi da razumemo problem mere koja se odnosi na ljudski kapital. Iako se tehnologije za merenje ljudskog kapitala množe, merenje „korisnih stečenih veština“ populacije je naposletku nemoguće zato što su ove stečene veštine i sinhrone i beskonačne. Ljudski  kapital je strategija koja teži da meri kompoziciju društvene individue, prekomerne pluralnosti, sastavljene od beskonačnog broja faktora koji će uvek, na kraju, izmicati meri. Nedavna kriza mere, to „pucanje mehura visokog obrazovanja“ ukazuje, možda otkriva, konačnu neostvarivost strategije ljudskog kapitala.

 

Postscriptum: ljudski kapital i ropstvo

Kao što sam nastojala da ukažem do sada, strategija ljudskog kapitala predstavlja izazov tradicionalnim analizama kapitalističkog upravljanja radom dovodeći u pitanje relativnu centralnost najamnog rada u savremenim mrežama eksploatacije. Umesto toga, sa strategijom ljudskog kapitala, svedoci smo iskrsavanja finansijske tehnologije koja je istovremeno i stara i nova. Prigovor koji ljudski kapital upućuje ljudima „kao robovi ili mašine“ koji Geri Beker tako glatko odbacuje ne bi trebalo ignorisati, zato što pokazuje nasilje upisano u bilanse koji računaju ljudski kapital. Kao što Ian Baukom (Baucom) tvrdi u Avetima Atlantika: Finansijski kapital, ropstvo i filozofija istorije, transatlantska trgovina robljem  bila je uslov za mogućnost modernog sistema finansija i teror njegovog porekla je veoma živ i danas. Detaljnim istraživanjem knjiga trgovine robljem koje je dalo nove sisteme kredita, osiguranja i špekulacije u XVIII veku, Baukom otkriva istorijsko nasilje koje se nalazi u osnovi modernih sistema finansijskog merenja. Tvrdeći nasuprot ekonomskim istoričarima koji razumeju trgovinu robljem kao anahronizam u istorijskom procesu kapitalističke akumulacije, Baukom pokazuje da je ropstvo bilo blisko povezano sa današnjicom kroz oblike savremenih finansijskih tržišta. Tako, možda možemo videti strategiju ljudskog kapitala kao ponovno pojavljivanje nasilja finansija u preobraženom obliku, onu koja još jednom traži da investira u i spekuliše nad, vrednostima ljudskog života shvaćenog kao „mašine veština“. Podmukla banalnost finansijskog merenja razvijena da procenjuje ljudski kapital populacije, prikriva opasnu tendenciju u okviru savremenog finansijskog kapitala da reprodukuje neke strukturalne elemente relacije ropstva, ali na način koji prikriva te iste relacije.

U Bogatstvu naroda, u poglavlju naslovljenom „O plati za rad“[15], Adam Smit izvlači prošireno poređenje troškova rada i besplatnog rada u kontrastu spram ropskog rada – iz perspektive kapitaliste, naravno. On pravi zapažanje koje je zanemarivano, a smatram ga važnim za njegov uvid u samo funkcionisanje biopolitike. Smit opaža prostu činjenicu da je slobodan radnik u Velikoj Britaniji izložen fluktuaciji u sezonskom radu i prisiljen je da čuva rezerve svoje plate prikupljene tokom leta tako da bi njegova porodica mogla da preživi zimu; međutim, rob nije izložen istoj prekarnosti (Smith, 1963: 59). Posle kratkog promišljanja o stanju prekarnosti slobodnog radnika, Smit izvodi sledeći zaključak:

‘‘Reklo se da se rob iscrpljuje na teret svog gospodara, a da se slobodan sluga iscrpljuje na svoj vlastiti teret… Prema tome, ja mislim da se iz iskustva svih naroda čini da je rad koji obavljaju slobodni ljudi na kraju jeftiniji od rada koji izvršuju robovi.‘‘(Smit, 1970: 145-6)[16]

Prema Smitu, iako kapitalista mora da navuče na sebe neke od troškova „iscrpljenosti“ svog radnika, to je daleko manje nego  što to mora vlasnik robova. Oslobađajući se troškova radnikove iscrpljenosti i kupujući samo radnikovu moć, kapitalista oslobađa degenerativni i ranjivi karakter radnog ljudskog tela. Raspoređivanje moći od strane države, kao što Fuko opisuje u prvom tomu Istorije seksualnosti i svojim predavanjima naslovljenim Treba braniti društvo, predstavlja ono što iskrsava početkom XX veka kako bi upravljalo i održavalo zdravlje i vitalnost života populacije. Možemo reći da ova država preuzima ulogu napuštenu od strane kapitaliste, ali sa sasvim novim sklopom tehnologija koji će upravljati ovim prekarnim životom. „Društvo“ mora kontrolisati sopstvenu istrošenost, kao i ekonomsku vitalnost. Uz strategiju ljudskog kapitala, kapital ponovo preuzima iscrpljenost „mašine veština“ otelovljenu u individui kao zoni špekulativne investicije. „Šta je vrednost u obrazovanju?“ i „koliko treba da potrošimo da bismo sačuvali život?“[17] dve su izvrnute, ali se ipak međusobno ogledaju, računice koje strategija ljudskog kapitala nastoji da iskoristi. Ova pitanja izražavaju dva pola upravljanja rizikom kojima kreatori politike moraju da se bave kada procenjuju problem ljudskog života shvaćenog kao fiksni kapital. Ljudski kapital pokušava da razume kako da poveća pravednost kroz obrazovanje istovremeno računajući na potrošnju  i eventualnu zastarelostmašine veština“ u procesu produkcije.

Da pojasnim: ne tvrdim da strategija ljudskog kapitala nanosi oblike nasilja i eksproprijacije koji su kvalitativno uporedni sa ropstvom, bilo istorijski ili u brojnim savremenim primerima ropstva koje postoji širom sveta. Međutim, zalažem se protiv posmatranja sadašnjeg trenutka u okviru univerziteta kao posebnog, i naglašavam da moramo razumeti i istorijske i strukturalne kontinuitete u okviru tehnologija eksproprijacije i akumulacije oduzimanjem, koje razvija finansijski kapitalizam, kao i mesta strategije ljudskog kapitala u okviru njih.

Prevod sa engleskog: Anica Stojanović

 

Reference:

  • Casarino, C. and A. Negri (2008) In Praise of the Common: A Conversation on Philosophy and Politics. Minneapolis: University of Minnesota Press.
  • Cornin, J. and H. Horton (2009) ‘Will higher education be the next bubble to burst?’, Chronicle of Higher Education, 55(37): 56.
  • De Angelis, M. (2007) ‘Measure, excess and translation: some notes on cognitive capitalism’, The Commoner, 12(Summer): 71-8.
  • De Angelis, M. and D. Harvie (2009) ‘‘Cognitive capitalism’ and the rat race: how capital measures immaterial labour in British universities’, Historical Materialism, 17(1): 30-3.
  • Federici, S and G. Caffentzis. (2007) ‘Notes on the edu-factory and cognitive capitalism’, The Commoner, 12(Summer): 63-70.
  • Foucault, M. (2008) The Birth of Biopolitics: Lectures at the Collège de France 1978-1979, trans.Graham Burchell. New York: Picador Press.
  • Foucault, M. (2003) Society Must Be Defended: Lectures at the Collège de France 1975-1976, trans. David Macey. New York: Picador Press.
  • Friedman. M. (2002) ‘The Role of Government in Education’, in Capitalism and Freedom. Chicago: University of Chicago Press.
  • Frum, D. (2009) ‘Bursting the higher ed bubble’, The Week. [Theweek.com, accessed 28 May 2009]
  • Haveman, R., R. Bershadker and J.A. Schwabish (2003) Human Capital in the United States from 1975 to 2000: Patterns of Growth and Utilization. Kalamazoo, Michigan: W.E. Upjohn Institute for Employment Research.
  • Marx, K. (1977) Capital: Volume One: A Critique of Political Economy, trans. Ben Fowkes. New York: Vintage Books.
  • Marx, K. (1993) Grundrisse: Foundations of the Critique of Political Economy, trans. Martin Nicolaus. New York: Penguin Books.
  • Palcios Lleras, M. (2004) Investing in Human Capital: A Capital Markets Approach to Student Funding. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Rice, E. (no date) ‘The evolving role of the HR executive’, Innovative Employee Solutions.[innovativeemployeesolutions.com, accesed 1 December 2009]
  • Smith, A. (1963) The Wealth of Nations, Volume One. Homewood, Illinois: Richard D. Irwin, Inc.
  • Virno,P. (2004) A Grammar of the Multitude, trans. Isabella Bertoletti, et al. Los Angeles: Semiotext(e).

                                                                    

Morgan Adamson je kandidatkinja za doktorat na studijama komparativne književnosti na Univerzitetu u Minesoti. Njena doktorska disertacijaThe End of the Gold Standard: Finance, Crisis, and the Cinema of the New Left, 1967-1974” istražuje odnos između vizuelne kulture i finansijskog kapitalizma. Takođe je koorganizatorka serije konferencija na Univerzitetu u Minesoti: “Rethinking the University” (2008), “Reworking the University” (2009), and “Beneath the University, the Commons” (2010, beneaththeu.org). Pored toga, članica je kolektiva Edu-factory i Komiteta revolucionarizovanja akademije na Univerzitetu u Minesoti.

E-mail: morgan_adamson@yahoo.com / Morgan Adamson, The human capital strategy, Ephemera, 2009, volume 9(4): 271-284.


[1] Hvala Paige Sweet za njen pronicljivi i kontinuirani angažman na mom radu i članovima Komiteta za revoluciju akademije (Comrad) koji su me inspirisali preko svake mere.

 

[2]Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Zagreb, 1952 (engl. The Wealth of Nations) – pun naziv prevoda (prim.prev)

 

[3]Prema postojećem prevodu Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Beograd, 1970. (prim. prev)

 

[4] Gattungswesen – kod Marksa označava „rodnu bit čoveka“ (prim.prev)

 

[5] Navedeno prema postojećem prevodu Mišel Fuko, Treba braniti društvo, Svetovi, Novi Sad, 2008, str 298, prevod Pavle Sekeruš

 

[6] Prevod prema Primož Krašovec, Realna supsumcija u hramu duha: klasna borba u univerzitetskom polju, http://jugolink.files.wordpress.com/2011/11/jl_1_1_krasovec.pdf

U postojećem prevodu Mišel Fuko, Rađanje biopolitike,Svetovi, 2005, Novi Sad, prevod Bojan Stefanović ova sintagma prevodi sa „kompetencija-mašina“ (prim. prev)

 

[7] Navedeno prema postojećem prevodu Fuko, Rađanje biopolitike, Svetovi, 2005, Novi Sad, prevod Bojan Stefanović (prim. prev)

 

[8] Ugovorima Ljudskog Kapitala sam se detaljnije bavilo u nedavnom eseju (Adamson,2009). U ovom tekstu teoretizujem odnos imeđu finansijskog tržišta i mehanizama primitivne akumilacije na delu u okviru ekspanzije tržišta ljudskog kapitala u visokom obrazovanju.

 

[9] Kredit kontingentan prihodima – kredit (najčešće studentski) čije će isplaćivanje mesečnih rata zavisiti od prihoda osobe koja je bila korisnik kredita. (prim.prev)

 

[10] Neke od najvažnijih debata u okviru obrazovnog i kognitivnog kapitalizma potegle su od Edu-Factory servis liste i koje su sada deo uređenog toma naziva Ka Globalnom autonomnom univerzitetz (Edu-Factory Collective, 2009).

 

[11] Common (prim. prev)

 

[12] Sub-prime hipotekarni kredit odobrava se poveriocima koji nisu kreditno sposobni za otplaćivanje hipotekarnog kredita. Smatra se jednim od uzroka ekonomske krize sa kraja 2000-ih. (prim.prev)

 

[13] Op-ed – odnosi se na novinske članke potpisanih autora iza kojih ne stoji uredništvo časopisa koji je tekst objavio. (prim.prev)

 

[14] povratak investicije (prim. prev)

 

[15] Prema postojećem prevodu Adam Smit, Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Kultura, Beograd, 1970. (prim. prev)

 

[16] isto

[17] Drugi veliki element literature o ljudskom kapitalu, čiji su pisci političari uključuje pitanja na temu vrednosti ljudskog života iz perspektive zdravstvene politike. Pitanje „koliko treba da potrošimo da bismo spasili život?“ je izraz koji prožima ove literature o ljudskom kapitalu i potiče iz poglavlja naslovljenog Vrednovanje života: Dileme javne politike (1980), Rhodes, Steven, ed. Boulder, Colorado: Westview Press.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »