05 feb

Milan Rakita, Čovek na horizontu istorije

Tekst je objavljen u časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu ''BELEŽNICE'' br. 36, Narodne biblioteke u Boru, koji donosi kompletnu bibliografiju filozofa Ivana Radenkovića, koju je uredila urednica Violeta Stojmenović.

Милан Ракита

Човек на хоризонту историје

 

Наивност студента којем се оно тешко и необично чини тек довољно добрим, мудрија је од одрасле педантерије која уздигнутим прстом опомиње мисао, мисао да треба почети с једноставним пре него се одважимо на оно комплексно које је једино привлачно. Такво одгађање спознаје само је спутава.

Теодор В. Адорно

 

Будући да је људска природа истинска заједница људи, они производњом потврђују своју природу, људску заједницу, друштвени битак који није никава општа, за изолованог појединца апстрактна моћ, него битак сваког појединца, његова властита делатност његов властити живот, његов властити ужитак, његово властито богатство. Казати да је човек отуђен од самога себе значи казати да је друштво тог отуђеног човека карикатура његове стварне заједнице.

Карл Маркс    

 

Мрзим равнодушне. […] Верујем да живети значи заузети страну. […] Равнодушност је апатија, паразитизам, кукавичлук, супротност живота. […] Живим, дакле заузимам страну. Стога мрзим оног ко се не уплиће, мрзим равнодушне.

Антонио Грамши

 

Иако ће филозофију радикалне једнакости Жака Рансијера (Jacques Rancière) и његов антипедагошки концепт учитеља незналице[1] упознати знатно касније током студија филозофије у Новом Саду и потоњег теоријског и друштвено-политичког деловања, Иван Раденковић је за живота врло рано, готово по идентичном концептуалном предлошку Рансијера, и за свој узраст неуобичајено проницљиво, почео преиспитивати постојећу логику неједнаке расподеле знањâ и моћи међу људима. Важно је напоменути да он није био ничији протеже и ни по чему привилегован у смислу поседовања јасних путоказа, чврсте потпоре или мудрих савета утицајних ментора на утабаном путу преноса знања са учитеља на ученика, одозго надоле. Да је то било тако, Иван се вероватно не би разликовао од средњовековних схоластичара по манастирима Европе, или од огромне већине нас који смо више или мање успешно следили методе и напутке просветитељског модела масовно доступног образовања крајем 20. века. То истовремено не значи да Иван није био марљив ученик током периода формалног образовања, нити да на том путу није постојао по који добронамеран едукатор који је својим ученицима умео ненаметљиво сугерисати разликовање битног од небитног.   

Иванова је изузетност у овом погледу, међутим, била у томе што је обједињавањем и исправним усмеравањем својих умних и сензибилних абилитета непрестано изнова откривао различите начине за изналажење оних ситуација у којима се догађа моменат размицања идеолошког вела, који скрива неслућену могућност аутономног открића властитих потенцијала за разумевање поретка ствари, мимо етаблираних програма, силабуса и метода подучавања школском знању. Реч је о оној врсти знања која инхерентно доводи у питање хијерархију ауторитетâ у подучавању неуких и која, уједно, представља моменат од ког отпочиње пут самоослобођења од принуде система производње знања као робе намењене тржишту и репродукцији државног апарата, од скрушеног прихватања класне потчињености у процесу ступњевитог напредовања до лимитираног нивоа знања намењеног онима који се унапред сматрају недовољно способним за самостално стицање комплексних знања.

Нарочит карактер Иванове привилегованости почивао је, дакле, на реткој врсти самосталног усмеравања ка непрестаном освајању простора за самоподучавање кроз студиозно проматрање феноменâ Света и раскринкавање лажљиве моћи ауторитетâ преношења знања, присилно наметнутих од стране државе у облику вечног одгађања тренутка коначног стицања знања о поретку ствари – „кад за то буде време“ – и само од рудиментарног ка комплексном а никако обратно, према вековно увреженим процедурама могућности односно немогућности поседовања знања и под директном претњом вечног „пада“ у мрак незнања и изопштавања из друштвене поделе рада уколико се откаже послушност императиву покоравања идеолошким апаратима државе попут породице, школе, универзитета, партије, цркве и других инстанци господарења „профаним“ људима. Овде не говоримо о миту који велича нарочиту надареност појединца за несвакидашњи подвиг, коју други људи не поседују. Напротив, реч је о универзалном принципу интелектуалне еманципације. Та специјална врста самоукости била је производ личне храбрости, која је представљала чврст залог аутономног креирања будућности животне путање човека који је посвећено тежио, испрва интуитивно, уз понављање покушаја и грешака, а потом све методичније, али не и мање трновито, самоослобођењу кроз истовремено нужно ослобађање других од „усуда“ пребивања на класној позицији „природно“ додељеној рођењем у датом систему друштвене поделе рада и одговарајућих метода контролисаног приступа знању и његовог дистрибуирања. Каже се да је задатак филозофа да квари омладину.

Да би се разбио circulus vitiosus репродукције класне неједнакости и моћи друштва отуђеног од појединца да тог истог појединца учини отуђеним од себе сâмог и истинске заједнице људи који међусобно деле заједнички пронађени смисао продуктивне коегзистенције, мимо идеолошких апарата државе, потребно је, речима Рансијера, окренути се „универзалном подучавању“, дакле учењу нечега без поседовања икаквих средстава која то учење објашњавају и унапред гарантују његову истинитост. Да би се прекинуо зачарани круг немоћи појединца пред машинеријом производње и преношења етаблираних знања, потребно је самостално, без паске тутора, начинити одлучан скок у отвореност ситуације у којој ће се неупитна моћ машине јавно изложити рефлексији на добробит себе и других појединаца. Тако, напросто, отпочиње рад еманципације интелекта, својствен свим људима у свим историјским епохама – као политички акт афирмације и буђења једнаке интелигенције у свим људима, како богатим тако и оним сиромашним: „У реалности, универзално подучавање постојало је још од почетка света, напоредо са свим другим методима објашњавања. Ово подучавање је, за сваког, у реалности, оно што је формирало све велике људе.“[2]

Рођен у месту у коме се људи генерацијама унатраг и унапред сматрају природно предодређеним по рођењу само за један стриктно одређени посао и ни за један други, Иван је још као дечак у основној школи почео радити на демистификацији усуда симболичког консензуса у свом локалном окружењу рударске колоније, које је у сваком појединачном аспекту производње живота у сконцентрисном облику одражавало есенцију глобалног система друштвене поделе рада и инструменталне позиције образовања у њему. Практикујући самостално откривање најразличитијих путева самонаобразбе од својих најранијих дана и настојећи да увежбава своје способности у најразличитијим вештинама и пословима да би их ненаметљиво и великодушно делио с другима на добробит свих, Иван је истовремено култивисао сензибилност и интелигибилност свог друштвеног бића. Да би постајао активно делатним чланом људске заједнице која још увек не постоји као хоризонт извесног, која ће тек доћи јер је увек дата као могућност препознавања еквидистанце дељења смисла између двоје или више људи, морао је непрестано активно и ситуационо мислити своје делање у историјском актуалитету друштва које је представљало отуђену карикатуру истинске друштвене заједнице, сваки пут изнова освешћујући нужност прихватања друштвеног отуђења као најсвојственијег и најинтимнијег обзора свог преданог рада на његовом превазилажењу кроз артикулисање једног ми путем деобе смисла који се самоуспоставља и траје као екстензија момента су-бивања у оној у мери у којој се заједнички дефинише као функција међусобно дељеног искуства са другима у свеукупности бивајућег. Временом, првобитни круг рада на препознавању и овладавању скривеним односима доминације и субординације у непосредном животном окружењу постепено се ширио и укључивао у свој опсег нове људе, методе и обзоре заједничкости сазнањâ и умењâ.

Многи од ових Иванових проналазака знањâ и нарочитих момената догађања инвенције сапостојања у плуралној формацији међусобно једнаких деоничара заједничкости знања, готово никада нису били препознати од стране непосредног или ширег окружења, то јест, од оних за које се погрешно претпоставља да би требало да негују врлине међу људима подучавајући их уметности ослобађања потенцијалâ продуктивног сапостојања кроз су-деобу знањâ, вештина, искустава. Да је у то време, на том неместу репродукције друштвене неједнакости кроз контролисан приступ знању и концентрације немара према свему бивствујућем што егзистира и дела као умно биће, постојало сензибилисаније око међу масом огрубелих и од радости истинског бивања с другима у размени искустава и знања одрођених људи, тај би пажљивији посматрач био награђен открићем нарочите лепоте храброг рада на формирању путање једног људског живота кроз етичко држање у умном израстању једног младог човека, који је временом у невремену успевао да сâмом себи и другима прокрчи пут ка властитом ослобођењу, да кроз овај политички акт еманципације запретене интелигенције у себи и другима обједини низ стечених способности и знања како би очовечењем себе очовечио од човека отуђено друштво за које, као такав, никако другачије није ни постојао осим као број заведен у државном регистру рођених, у школу уписаних, радно способних, војно обвезних или умрлих.

Тај процес одрођивања од свих одређујућих момената припадности одређеном колективу или друштву по стриктно дефинисаним процедурама, где појединац неизоставно мора увек бити једнак сâмом себи у форми прописаних улога и налазити се на одговарајућем месту у структури производних односа, како би га друштво које му је рођењем досуђено препознало као себи припадајућег, као „свог“, иако она или он у исто време не мора нужно доживљавати то друштво као своју реално припадајућу заједницу – не захтева само одважност да се самостално крене неизвесним путем, него претходно подразумева преломни моменат потпуног прихватања одговорности  пред увек извесном опасношћу да се због вехементног чина неповратног раскидања органских веза са друштвом којем се до тог тренутка припадало, скочи у слободу перманентне изложености неизвесним исходима властитог избора која неретко има фаталне последице. Ово стога што у свим вековима и свим облицима друштвености, отварање појединца ка перманетној изложености могућности реинвенције форми друштвеног су-бивања унутар процеса производње заједнице мислећих – укључујући ту и оне који не пишу и који не читају, и оне који немају ничег заједничког, јер, у стварности, нико није такав[3] – доводи у питање темељне претпоставке целости, хомогености постојеће структуре друштвених односа сваког друштвеног система, јер подрива базичну премису о хомологији делова и тоталитету друштва, односно једности или истости појединца и колектива која, уколико се доведе у питање, по правилу води изопштавању преступника из друштва.

И управо по том антагонистичком моменту свесног прихватања опасности од (само)изопштења из друштва по цену трајне самоће, неопходне за активно мишљење властитог деловања у друштву, препознајемо један од конститутивних момената постајања Ивана Раденковића филозофом, баш као у античка времена када је друштво анатемисало и изгонило све оне по врлини истакнуте, који штрче, који би прекорачили границе симболичког закона да би свесно прихватили анатему екскомуникације као нужан предуслов бивања слободним за егзистирање у разборитости и практиковању умног поимања Света. Јер, „филозоф гради палату, а живи у колиби“.

Тек двадесетак година касније, у својим доцнијим ремининсценцијама на по свему аутономан и јединствен животни пут Ивана Раденковића, схватио сам да сам прве назнаке процеса расцеловљења органске сраслости са отуђеним друштвом и њеним правно-политичким гарантом, инстанцом државе, јасно осетио и препознао у Ивану током првобитног сусрета с њим у гимнастичкој сали средње Рударско-металуршке школе у Бору. Тада сам као десетогодишњак, више из радозналости, у клиначком упињању да се себи докажем и другима покажем, покушавао да се опробам у дисциплинама које су у то време превазилазиле моје капацитете, захтевајући чврстину карактера и посвећеност, дисциплиновање воље и тела, све оно што нисам имао у неопходној мери да бих као Иван упознао класичан систем универзалних пропорција и овладао геометријом односа људског тела у простору, најпре у непосредном физичком окружењу, а током година доследне примене ригорозног рада на проучавању различитих дисциплина умног делања, систематским разумевањем детерминизама простора друштвених интеракција. Већ као јуниорски такмичар у гимнастици Иван је освојио бронзану медаљу на савезном такмичењу у СФРЈ у последњим годинама постојања моје и његове домовине. Потом нас је раздвојио упад Реалног и ломни крај једне епохе на прелому миленијума. А у времену рата и друштвене кризе, људи инстинктивно почињу да на различите начине компензују страх од губитка сопственог интегритета усред историјских превирања у којима ништа више није онако како су им још колико јуче говорили да јесте и да тако заувек мора бити. Након биополитике аеробика, џогинга и бодибилдинга неолиберализма осамедесетих, уследила је некрополитика тела деведесетих. Ефекат уписивања владајуће идеологије деведесетих у праксу култивисања хипертрофираног тела код већине је момака или девојака те феле чинио да њихови надпросечни потенцијали претегну на једну страну, бивајући неретко зауздани у режиму специјалних јединица државних апарата принуде, док други пол криминогеног таласа акумулације капитала одлази пут сукобљавања са законом и легалним системом државе. Остатак се напросто утопи у колотечину живота и бави се стварима које чини и већина, тачније, ствари се баве њима.

Иван је, међутим, по својим урођеним и још више стеченим особинама био човек калибра „старе гарде“. Своје тело и ум обликовао је на сâмом крају једне епохе која је непосредно претходила врхунцу неоконзервативне контрареволуције и појави култа тела из тестостеронских теретана деведесетих година прошлог века. За разлику од већине наших вршњака и млађих генерација, Иван свакако није подлегао идентификацији с фигуром српског дизелаша као урбаном варијантом српског ратника деведесетих, том парадигматичном тачком кристализације идеолошког субјективитета припадникâ развлашћене радничке класе којој је и сâм припадао. Строг према себи и благ према другима, али у исто време без парохијалних сентимената нарцистичког самоповлађивања кроз романтизацију архаичног етоса витештва и части, који се током деведесетих дегенерисао у мутиране облике пандемонијума зомби културе наркокартела и паравојних формација под контролом државе – Иван ће своје умеће спартански дисциплинованог подизања себе у међувремену надоградити кроз адекватан интелектуални израз и политички делатно исказивање у сфери филозофског мишљења. Већински део његове и моје генерације, на другој страни, прихватио је линију мањег отпора и дозволу да раде шта год их је воља све док саучествују у новоуспостављеном друштвеном консензусу, који им је понудио опцију да буду бесловесна гласачка машинерија или непосредни егзекутори у братоубилачким ратовима за историјско наслеђе СФРЈ. Од  дечачких дана култивисан напор да се ум и тело свакодневним самопрегором доведу у оптималан склад, да се увек изнова досеже  оптимум господарења сопственом снагом тако да се и у ненаданим тренуцима наметнуте опасности предупреди ситуација и буде увек за корак испред – био је Иванов потенцијал руковођен етичким држањем да се у животу за који га нико није унепред припремао и саветовао, самостално изграђује простор личне и друштвене слободе за истраживање себе и окушавање у класичним античким дисцплинама као што су гимнастика, музика и филозофија, уместо у деструкцији.

У свом том међувремену привремено сам сметнуо с ума упечатљив атлетски стас и благо лице једног тихог и мирног дечака, који је ненаметљиво доминирао гимнастичкомсалом и својим достојанственим држањем апсолутно одударао од већине у свом матичном окружењу. Била је то слика мог првобитног утиска, који сам носио у себи све до тренутка нашег формалног упознавања 25 година касније, када по други пут откривам Ивана. У том моменту се у потпуности потврдио први увид, који сам још тада интуитивно стекао, увид који се није тицао личног односа двојице вршњака и суграђана којима се путеви нису укрстили у Бору, упркос познаству, већ непогрешив осећај и знање да се управо сада догађа сусрет у димензији политичке субјективације заједничкости, којој посвећујем ове редове, а коју ће Иван Раденковић, Маја Солар, Александар Матковић, Ђорђе Христов, Марк Лошонц, Невена Бувач и Саша Хрњез 2012. године артикулисати у форми Манифеста Герусије.[4] Тако сам по други пут упознао Ивана сазданог од такве моралне и интелектуалне грађе, као колегу, друга и једног од ретких сабораца на исправној линији филозофског и политичког деловања, и по много чему незахвалног интелектуалног пута, који га је према властитом етичком и политичком опредељењу ситуирао унутар једног посебног простора филозофске самоће, на неместу између оног што је било и оног што се још увек није збило, у концептуалној празнини двоструког квалитета, која га је, Макијавелију налик (Nicolo Machiavelli), на основу нарочите врсте mirage historique понукала да производи „дереализацију“ своје политичке реалности како би увек изнова постајао реалистом једне форме политичке скупности у датим историјским околностима. Иако по сећању реконструишем сазнање да смо у истом граду одрастали у одсечку замрзнутог времена, испражњеног од историчности и догађајности упркос догађању „вишка историје на овим просторима“ – мисао о заједничком детињству и месту рођења, идеја о пореклу, одакле потичемо и где смо кренули, не значе ми ништа, као ни њему, све док моменат наше политичке субјективације подразумева перманентну материјализацију дејства „теоријске праксе“,[5] која се на нашу радост управо догађала.[6] У том моменту догађања сусрета био сам у потпуности испуњен спознајом да су сви Иванови другови и моји другови; био је то моменат догађања субјективације у заједничкости.[7] Држећи у рукама нова издања Ствари, преда мном и у мени пулсирао је колоплет категорија, појмова, теоријских медитација, конкретних анализа, политичких интервенција, интервјуа, манифеста, памфлета и експлозије ослобођене мисли. Линија дејства теоријског набоја Герусијанаца истовремено је опцртавала контуре мишљења нових форми заједничкости у политичкој субјективацији кроз успостављање јасних линија демаркације, раздвајања, сепарације contra посвемашњег псеудофилозофског брбљања и беде софизма на прелому миленијума. За све нас, била је то линија од посебног значаја – појам линије која раздваја нас од њих, али не као сепаратизам, аутономизам, затварање у сопственој самодовољности; сасвим супротно, био је то моменат директне интервенције у простор антагонизама од којих је састављена сâма структура друштвених односа у свим историјским епохама и облицима друштвених и државних уређења – подела на нас и њих.[8] У погледу практичних могућности инвенције форми политичке заједничкости, Иван је, као типичан Герусијанац, ригорозно спроводио конкретне анализе конкретних околности, које је ситуирао у актуалитет политичких и економских коњунктура наших дана ради проблемског конкретизовања апстрактне форме анонимне моћи капитала.[9] Његово филозофирање није било старинско контемплирање филозофа, већ акт отварања очију, моменат постављања питања у облику директне проблематизације нерефлектованих питања.

И било је изазовно изравно учествовати у материјализацији различитих форми деловања политичке скупности међу људима посвећеним расту у знању кроз размену знања и сведочити како комунитаризам камарадерије кључа и мења своја обличја кроз међусобна подучавања у практиковању филозофског говора који се, најзад, објављује и конституише као прелаз од појединачних чинова дефинисања функцијâ интерних варијабли међусобно размењиваног знања у кругу чланова једне, деценијама уназад посматрано, групе најпрогресивнијих практичара теорије – све до коначне материјализације и изласка у Свет и поље мишљења једног облика заједничкости који функционише и делује као формација знања у перманентном настајању, посвећена откривању овог данас за оно што ће тек доћи. Почетком друге деценије 21. века, десет година након изласка првог броја Ствари, освојен је простор за интервенцију у датост поретка ствари, из унутрашњости филозофског мњења експлодирала је политичка визија и материјализовала се у облику првог Манифеста Герусије! За форму исказивања једног од модалитета критичког практиковања општости филозофског концепта у условима педесетогодишње хегемоније предтеоријског софизма, Герусијанке и Герусијанци су изабрали радикални језик милитантног исказивања класне свести у форми манифеста.  

 

Наше оружје, политика изокретања света није пука екстракција из већ произведеног појма са накнаднимподвргавањем добијеног вишка неком другом систему вредности – систему који је онај претходни, али самонаглавачке. Изокретање и стављање наглавачке подразумева ново кретање, не дакле супротан смер једнакогкретања, свакако не понављање које ће нас вратити појму „лепих дана младости“, јер света „лепих дана младости“ окојима нам говоре да их треба живети и уживати, никада није било. Ипак смо одувек били старци, оптерећени вековимабруталног искуства, па се зато морамо запитати: зашто би себи ускратили те векове приликом рачунања наше старости?Уколико избегнемо ужитак самоускраћивања, сетићемо се наше праисторије: предестинираност у свет који не можемоокусити, видети или чути, али свет који упркос томе садржи једну бруталну логику на делу. Суочити се са том логиком удубокој старости јесте слутити да то није свет живота којима се „лепи дани младости“ живе, већ свет који има друго име:свет производње! Изокренути дакле значи: изокренути свет панфетишистичке производње булевара робе у производњубарикада појмова! […] Борба за филозофију удружена са борбом за политичку еманципацију почива на једноморганизацијском принципу: рад одлучних радника (Лакан). Отворили смо празно поље које насељава само рад ифилозофска дисциплина. Свако може да буде део тог поља и да постане било ко ако прихвати рад као своју дефиницију.Наш субјективитет јесте континуирани продукт тог рада – упорног рада на постизању јасноће и поштења у идејама, наре-едукацији, ре-интерпретацији. И свесни смо да ће у времену капиталистичке узурпације рада оваква поставка битиоптужена за јалово и неупотребљиво теоретисање, апстрактно и нереално. Али оно што је за актуелну логику моћинереално за нас је управо пожељно, немогуће и нужно место – почетна позиција у позиционом рату, у дугом иболном маршу до филозофске и појмовне хегемоније. Освајање заједничког симболичког универзума способног даконституише нови политички и етички хоризонт јесте пут којим се креће наш филозофски рад.[10]

 

Одвијање  процеса инвенције Субјекта политике истине није било питање мењања те-и-те ствари на хоризонту очекиваног, осредњег, затварајућег, у функцији неког партикуларног захтева алијенираног у сопственој самодовољности, већ ствар мењања сâмог хоризонта бивања једнако као и терена збивања ствари кроз укидање момента реификације политичког субјекта. Сада више нисам сам у својој старости, пред нама је већ други, па трећи број Ствари, часописа за теоријске праксе Клуба студената филозофије „Герусија“. Из броја у број, сведочимо врло оштром, офанзивном скоку од успутног вица и савладавања школског, формализираног, укалупљеног знања, ка вехементном, одметнички неповратном резу и инвенцији једне интелигибилности која пулсира од изазивачке интеракције у окружењу које исконски не подноси одметништво, увек припремно да употреби моћ репресивних апарата државе уколико се доведе у питање свевласт идеологије владајуће класе и њених идеолошких апарата.

Никада ми ни приближно толико пуно није значило откриће других истомишљеника, мимо оних које је историја мишљења и практиковања политике већ овенчала светском славом и наденула им место у пантеону једне специфичне материјалистичке традиције мишљења и деловања, једне филозофије праксе и политике теорије, колико – понављам и потцртавам – откриће двоје животно храбрих, и у погледу интелектуалног и политичког деловања ригорозно поштених људи, Маје Солар и Ивана Раденковића. Ово нипошто није хвалоспев, никакво присећање, нити тужбалица. Ово је сведочење о наставаку истоветног прегнућа које нас је заувек спојило у пријатељству и љубави само зато што је било обострано препознато као темељан и непорецив залог заједничког деловања на врашки опасном и врлудавом путу састављања крхотина једне универзалистичке политике еманципације, чије нам је историјско наслеђе доделило у задатак да се усред датости историјских околности, и сходно избору властите вокације, нити на тренутак олако и поткупљиво не подамо „безумном […]и смешном[…]  силажењу у микрологију спореднога, у рутину занатлијског приповедања ефемерног, које се расплињава у пролазним тренуцима појединачног, истргнутог из општег, из општости филозофског појма“[11], већ да останемо доследно верни „филозофској универзалности истине која се супростставља свакој релативности“, речима Бадијуа (Alain Badiou).

На том трагу, у самоћи коју мишљење политичког деловања нужно захтева сред ветрометине ненаклоњених околности, уз тактичко успостављање нових линија демаркације на путу препуном моћних, старих и нових, и оних још увек недовољно препознатих непријатеља, сва опасност и озбиљност оваквог животног избора обзнаниће се у тренутку шоком који нас је пресекао као отровни метак и поткопао нам сâм темељ илузије да ћемо у нашој заједничкој борби и животу посвећеном спознавању и уништењу система зла који човека чини робом другог човека, имати последњу реч на бојном пољу контрадикција поретка ствари које захтевају моментално решење проблема као конкретног проблема и политичке праксе у њему као праксе деловања у актуалитету контрадикција. Иванова способност да марљиво, педантно и надасве дисциплиновано, у синергичном садејству са својом вољеном Мајом, устрајава у настојању да се критичко-практички проникне у скривене моторе поробљавања човека, да се готово подвижничким трудом у смртоносно непријатељском окружењу задржи еквидистанца етичког држања у разборитом расуђивању и мишљењу филозофије праксе, с ону страну посвемашње игноранције и таштине која претходи, утеловљује и надаље проширује свако индивидуално незнање и нечињење добра – које незнање и нечињење постоји у свему што нас окружује и настањује друштвене односе производње, а саздано је на принципима који хиљадама година уназад и унапред мењају само своје појавне облике, али оно што једино и неизоставно генеришу је зло, и то не само зло као зло које сви лако препознајемо, већ као оно заводљиво зло које нам се настоји умилно приказати као ултимативно добро – то свакодневно самоусавршавање себе с циљем побољшања материјалних услова производње живота у непосредном окружењу и читавом друштву и Свету напосе, то давање себе на дар другима, без да се ишта тражи заузврат – све то није ствар пуког индивидуалног морала једног човека, већ епитом и мера веома, веома ретке, етички утемељене политичке храбрости и за поредак владајуће класе угрожавајуће способности да се муњевито брзо, радом воље и ума проникне у сукус ствари међуодноса филозофије и политике, мишљења и деловања, не би ли се потом, колективним деловањем практично интервенисало у простору политичке борбе, и то не у сигурним оквирима задатог, могућег, досегљивог, остварљивог, већ са свешћу о непредвидиљивом сада-и-овде, усред рата с класним непријатељем у којем је неопходно тактички сагледати конкретне, историјске околности и актере како би се општи моменат могао препознати у микрологији посебног, да се не бави само оним што јесте већ, напротив, такође и оним, како Грамши (Antonio Gramsci) интерпретира Макијавелија а Алтисер (Louis Althusser) му за то одаје признање, што тек треба да буде.[12]

Та врста критичког интелектуалца и политичара је Иван Раденковић. Један од малобројних, не само данас и не само овде, већ у историји; и не мање важно, један од оних који не постоје „само у историји“, већ живе и заувек постоје за историју, не морајући, притом, нужно да је „пишу као победници“ не би ли остали записани у (лажној) повести, већ за ону у којој свако дело остаје исписано за историју само ако је историји намењено.

Наш добри друг, пријатељ, саборац и брат Иван Раденковић заувек је одредио линију нашег историјског хоризонта и меру деловања у поретку ствари. Због тога сам му заувек са љубављу захвалан.


[1]Уп. Jacques Rancière, Učitelj neznalica: pet lekcija iz intelektualne emancipacije (Zagreb: Multimedijalni institut, 2010). Доступно и на: https://monoskop.org/images/2/2a/Ranciere_Jacques_Ucitelj_neznalica_Pet_lekcija_iz_intelektualne_emancipacije.pdf.

[2]„Јер, размислимо ли боље о томе, [ова]՚метода՚[…] старија је од свих осталих и непрестано се потврђује, у свим околностима у којима неки појединац има потребу присвојити неку спознају за коју нема начина да му се објасни. Нема човјека на земљи који није нешто научио сам од себе, без учитеља тумача. Назовимо ту врсту учења ՚универзалним поучавањем՚ и моћи ћемо потврдити да ՚Универзално поучавање постоји од почетка свијета поред свихосталих метода објашњавања՚. Но, ето чуда: ՚Сваки је човјек доживио то искуство тисућу пута у своме животу, а ипак никада нитко није дошао на идеју да некому каже: научио сам много ствари без објашњења, сматрам да бисте и ви то могли као и ја […] ни ја ни било тко на свијету није се сјетио да се упосли поучавањем других՚. Интелигенцији која дријема у свакоме било би довољно рећи: Agequodagis, настави с тим што радиш, ՚научи чињеницу, понови је, упозна јсаму себе, то је рад природе՚. Методички понављај методу случаја која ти је дала мјеру твоје моћи. Иста је интелигенција на дјелу у свим чинима људског духа. Но, то је најтежи скок. Сав свијет практицира ту методу према потреби, али нитко је не жели препознати, нитко је не жели узети за интелектуалну револуцију коју она означава. Друштвени поредак, поредак ствари забрањује да се препозна што она доиста јест: истинска метода помоћу које сватко учи ипомоћу које сватко може узети мјеру својих способности. Треба се усудити препознати је и слиједити отворену провјеру њене моћи. Метода немоћи, Стара, трајат ће иначе колико и поредак ствари.“ Ibid, 24–25.

[3]Уп.: Ivan Radenković i Maja Solar (pr.), Obrazovanjem do politizacije romske zajednice: zbornik radova učesnica i učesnika radionica političke edukacije (Beograd: Forum Roma Srbije, 2016). Доступно и на: https://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/Obrazovanje_do_politizacije_romske_zajednice.pdf.

[4] Манифест Герусије доступан је на: http://gerusija.com/manifest-gerusije/.

[7]„Свакако ћемо очувати спартанско наслеђе, верни смо му у потпуности: аскезом одбијамо императив ՚Enjoy!՚,милитантношћу теорије желимо да учинимо штету глупости, појмовном дисциплином успевамо да понизимоконформизам. Бити герусијанац значи бити герила, бити Џеронимо. Појмови су наша оружја, спремни смо да ихупотребимо као ратне машине. ՚Ти си још млад Сократе и још те филозофија није чврсто обухватила՚ – каже ПлатоновПарменид и даје му савет да што пре остари јер дијалектика није играчка за дечицу. Слично томе, млади људи, сугеришуХегел и Маркс, не могу да разумеју најтеже принципе дијалектике, снагу негације и напетост противречности, зато јепотребно да их трансформишемо: постајање-старим је експанзија радикалне теорије. Филозофија је суштински стара! Она нежели да буде младост, полетност, лепршавост, место уживања (идеално место неолиберализма), место где ће пропагаторивечне младости продавати своје скупе производе против бора… Филозофија није окрепљење, екстаза, већ напор, замарање, дакле, старост. Мисао је сва изборана и она жели то да буде! Сви они који су под нашим утицајем сеукључују у борбу. Ми нисмо геронтолози. Ми не проучавамо старост споља, већ искориштавамо све њене предностиизнутра. Ми јесмо стари.“ (Манифест Герусије, http://gerusija.com/manifest-gerusije/)

[8]„Герусијански субјект, стога, не мења свет као интерпретатор, као откривач значења основних принципа друштвенихвеза, већ као историјски субјект који себе зна у властитој теоријскополитичко-еманципаторској активности. Ако је класнаборба форма друштва, онда знање ове форме није нешто што је спољашње тој борби. Знање герусијанске позицијесубјекта јесте самореференцијално, а не неутрално објективно.“ (ibid.)

[9]Уп.: Ivan Radenković, Strane direktne investicije u Srbiji (Beograd: Rosa Luxemburg Stifung Southeast Europe, 2016. Доступно и на:https://www.rosalux.rs/sites/default/files/publications/RADENKOVI%C4%86_INVESTICIJE.pdf.

[10]Вид.: http://gerusija.com/manifest-gerusije/.

[11]G. W. F. Hegel, Filozofija povijesti (Beograd: Bardfin, Banja Luka:Romanov, 2006), 6.

[12]Louis Althusser, Machiavelli and Us (London, New York: Verso), 1999.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »