04 apr

Mihael Hajnrih, ”Je ne suis pas marxiste”

„Je ne suis pas marxiste“

Mihael Hajnrih

Marks nije bio u potrazi za „Marksizmom“ kao određenom identitetsko-definišućom „istinom“. Zapravo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno.

Ko god poseti grob Karla Marksa na Highgate Cemetery u Londonu, susrešće se sa gigantskim pijedestalom na kojem je nasađena gigantska Marksova bista. Zahteva da se pogleda gore u njega. Odmah ispod biste, zlatnim slovima je ispisano „Radnici svih zemalja, ujedinite se“, a malo niže, takođe zlatnim slovima, piše „Karl Marks“. Ispod toga, unutar pijedestala, stoji obični mali nadgrobni spomenik sa imenima, ispisanim bez pompe i zlata, onih koji su tu sahranjeni: osim Karla Marksa, tu je njegova žena Dženi, njegov unuk Hari Longe (Harry Longuet) i njegove ćerke Eleonora i Helen Dimut (Eleanor i Helene Demuth), koje su decenijama vodile Marksovo domaćinstvo.

Taj obični nadgrobni spomenik je sam Marks izabrao nakon smrti njegove žene. Hvalisavost (showing off) nikada nije bila njegova stvar. Eksplicitno je tražio tihu sahranu ograničenu na mali krug. Prisustvovalo joj je samo jedanaest ljudi. Fridrihu Engelsu je pošlo za rukom da osujeti planove nemačke Socijaldemokratske partije da podigne Marksu spomenik na groblju. Pisao je Avgustu Bebelu (August Bebel)[1] da je porodica bila protiv takvog spomenika jer bi jednostavni nadgrobni spomenik „bio oskrnavljen u njihovim očima ukoliko bi bio zamenjen [velikim] spomenikom“. (MECW 47, str. 17)

Skoro sedamdeset godina kasnije više nije ostao niko ko bi mogao zaštititi Marksov grob. Sadašnji spomenik je naručila Komunistička Partija Velike Britanije i otkriven je 1956. godine. Samo su propisi groblja sprečili da bude još veći. Marksisti su se oglušili o Marksa.

„Je ne suis pas marxiste“, rekao je Marks, vrlo iziritiran, svom zetu Polu Lafargeu, kada ga je ovaj izvestio o delovanju francuskih „marksista“. Engels je ovu njegovu izjavu ponavljao u više navrata, uključujući i u svojim pismima novinama, u cilju da dođe do javnosti. Marksova distanca naspram marksista je takođe izražena i u drugim komentarima. Dok je tokom 1882. boravio u Francuskoj, pisao je Engelsu da su „i ‘marksisti’ i ‘anti-marksisti’ (…) na svom važnom socijalističkom kongresu u Roanu i Sent Etjenu dali sve od sebe da upropaste moj boravak u Francuskoj“. (MECW 46, str. 339)

download

U svakom slučaju, Marks nije težio „marksizmu“. Ali ne samo to: kada je nemački ekonomista Adolf Vagner (Adolph Wagner)[2], koji se prvi pozabavio Marksovom teorijom u jednom svom tekstu, pisao o Marksovom „socijalističkom sistemu“, ovaj je, pobesneo, zapisao u svojim beleškama da on „nikada nije ustanovio socijalistički sistem“. (MECW 24, str. 533) „Sistemi“ i svetonazorni „-izmi“ ga nikada nisu zanimali. Uzaludno je tražiti njegove izjave u kojima se okarakterisao kao osnivač nekog „-izma“. Pored toga što je sebe doživljavao kao „partijskog“ čoveka (pod čime nije mislio na posebnu organizaciju, već radije na totalitet sila koje se bore protiv kapitalizma i za društvenu emancipaciju), Marks je sebe video kao čoveka nauke. Kapital, koji je video kao „najstrašniji projektil koji je do sada ispaljen u lica buržoazije (uključujući tu i zemljoposednike)“ (MECW 42, str. 358) ubrajao je u „naučne pokušaje da se nauka revolucioniše“. (MECW 41, str. 436) Naglasak na „naučno“ je Marksov. I onda, kada Marks u Predgovoru prvog toma Kapitala piše da će mu „svaki sud naučne kritike biti dobrodošao“, (Kapital 1947, str. LIV) to nije bilo čisto retorički. Marks je bio u potpunosti svestan provizionalne prirode i opovrgljivosti naučnih tvrdnji. „De omnibus dubitandum“ (U sve treba sumnjati), napisao je kao odgovor na pitanje šta je njegov životni moto, prilikom odgovoranja na tada moderni upitnik koji mu je ćerka pokazala. Ogromna gomila spisa koje nikada nije objavio, kao i u nekoj meri značajan broj prerađivanih izdanja već objavljenih tekstova, služi da posvedoči činjenici da ni svoje radove nije poštedeo takve sumnje. U istoriji marksizma, ovim radovima se često pristupalo na način drugačiji od ovog.

download (1)

Gledano iz istorijske perspektive, rastuća popularnost nekih kasnih Engelsovih dela, a pre svega njegovog Anti-Diringa, predstavljala je prelomnu tačku za konstruisanje „marksizma“. Međutim, proglašavanje Engelsa „pronalazačem“ marksizma, kao što je to uradila izdavačka kuća Propyläen kada je nemački prevod Tristram Hantove biografije Engelsa naslovila sa Čovek koji je otkrio marksizam, donekle je jednostrano. Originalno englesko izdanje imalo je tačniji naslov, Komunizam u mantilu. Tek se pod Bebelovim pritiskom Engels u sedamdesetima (1870-ih; a kasnijih godina, pod uticajem Libknehta (Liebknecht)[3]) suprotstavio pogledima nemačkog univerzitetskog profesora Eugena Diringa (Eugen Dühring), koji je u to vreme dobijao sve više pristalica među nemačkim socijaldemokratama. S obzirom na to da je Diring tvrdio da je osnovao novi sveobuhvatni „sistem“ filozofije, istorije, ekonomije i prirodnih nauka, Engels je morao da ga prati kroz sve ove oblasti, ali ne bez toga da je u Predgovoru naglasio da njegov tekst „ne može ni na koji način da teži tome da predstavi drugi sistem kao alternativu Her Diringovom ‘sistemu’ “. (MECW 25, str. 6) Međutim, ovaj nagoveštaj je bio uzaludan. Istorijski, Anti-Diring je postao tačka nastanka upravo onog „sistema“ koji će postati poznat pod imenom „marksizam“. Njegov prvi važni predstavnik biće Karl Kaucki (Karl Kautsky)[4]. Sve do Prvog svetskog rata, Lenjin ga je takođe potpuno nekritički sledio.

I dok je sam Engels još uvek ismevao Diringovo polaganje prava na „konačnu i ultimativnu istinu“ (MECW 25, str. 28), sada takvu pretenziju, zajedno sa svakom fantazijom omnipotencije koja se zasniva na njoj, počinju da dele mnogi marksisti: „Marksistička doktrina je omnipotentna zato što je istinita“. Svođenja u socijaldemokratskom marksizmu pre Prvog svetskog rata biće nastavljena u marksizmu-lenjinizmu, koji će postati kanonska doktrina u Sovjetskom savezu nakon Lenjinove smrti.

Samo da budemo načisto: moja namera nije da diskreditujem svako analitičko i političko postignuće Kauckog, Lenjina i mnogih drugih marksista. Ukoliko je cilj da se procene ova postignuća, potrebno je odvojeno preispitati svaki slučaj za sebe. Ono o čemu govorim su ona filozofska uprošćavanja koja se predstavljaju kao „marksizam“, one mešavine prostog materijalizma, buržoaske ideje progresa i vulgarnog hegelijanizma, prezentovane kao „dijalektički materijalizam“ i „istorijski materijalizam“ – terminima koji ne postoje u Marksovim delima.

Danas, moderni, prosvećeni i nedogmatski marksisti će odmah prigovoriti da kult ličnosti nije njihova stvar, kao i da to nije stari dogmatski marksizam. Samo se njihova sopstvena prosvećena pozicija treba računati kao „marksizam“, dok sve ono neprijatno – od determinističkog shvatanja istorije do svođenja rodnih odnosa na „sekundarnu protivrečnost“ i staljinističkih gulaga – navodno nema nikakve veze sa istinitim, pravim marksizmom. Međutim, ukoliko se postavi pitanje šta je ono što sačinjava pravi marksizam, vazduh odjednom napušta prostoriju, i to nije slučajnost. Kada se pokuša suštinski razjasniti termin „marksizam“, odmah se javlja dilema. Ukoliko se da previše sadržaja, onda određenje postaje suviše konkretno i lako završi protivrečući kasnijoj nauci. Lisenkoizam je najpoznatiji primer ovoga.[5] Ali, ako se stvari ostave na nejasnom opštem nivou, onda postoji opasnost da ono što će se predstaviti kao marksizam ostane na nivou praznih fraza, poput: sve stvarno je materijalno, istorija se razvija kroz protivrečnosti, itd.

Za neke marksiste, Đerđ Lukač je bio onaj koji je razvezao ovaj Gordijev čvor. Iako su se neki pojedinačni zaključci Marksove teorije pokazali netačnim, sudeći po Lukaču, njegov „metod“ ostaje: zadržavanje „materijalističke dijalektike“ kao istraživačkog metoda je navodno bilo u samom srcu „ortodoksnog marksizma“. Čak iako zanemarimo činjenicu da se malo marksista između sebe slaže šta je zapravo ono što čini ovaj dijalektički metod o kojem ljudi tako rado govore, takođe i nije baš neka „preporuka“ nekom metodu da ga se treba držati iako vodi netačnim rezultatima. Ja ni na jedan način ne sporim da postoje razumni pojmovi materijalizma i dijalektike. Međutim, gajim tešku sumnju prema tome da se može sastaviti jedna ontologija ili jedan „sve-vodeći“ metod iz njih.

Ukoliko se ne može ponuditi suštinsko određenje marksizma, uvek ostaje mogućnost da se terminom koristimo na čisto deskriptivan način. Stoga, jedna od definicija reči „marksizam“ je da „marksizam podrazumeva sve prakse koje su u poslednjih 150 godina, bilo na pozitivan način, bilo putem nadovezivanja, upućivale na dela Karla Marksa kao i na autore i aktiviste koji su kasnije referisali na Marksa“. Nekoliko rečenica kasnije, stoji deo o „zloupotrebi marksizma u rukama staljinizma i fašizma“. Očigledno, staljinizam se ovde ne uračunava u deo marksizma, iako je definitivno upućivao na „dela Karla Marksa“, a većina njegovih savremenika nikada nije sumnjala u to da je staljinizam deo marksizma – među kojima su mnogi bili kritički duhovi, poput Ernsta Bloha. Ukoliko se staljinizam retroaktivno isključi iz marksizma, shvaćenog na ovaj deskriptivni način, onda se nastavlja u maniru koji se nimalo ne razlikuje od Staljinovog, koji je takođe težio da izbriše one koji su ispali iz njegove milosti iz istorijskih podataka i sa starih fotografija.

Činjenica da marksistima nije lako da odrede šta „marksizam“ zapravo jeste je takođe i Marksova krivica. Mora se priznati da im nije baš olakšao stvari. Njegov rad ne samo da se sastoji iz brojnih tekstova koje je objavio, već i takođe iz mnogih spisa koji su ostali neobjavljeni za vreme njegovog života. Svi fundamentalni teorijski projekti kojih se Marks poduhvatio su ostali nedovršeni. Neobjavljeni spisi poput Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. ili „omnibus“ iz 1845/6 koji će postati poznat kao Nemačka ideologija su nedovršeni i u fragmentima. Mnogi od objavljenih tekstova su ili provizionalni sažeci, poput Komunističkog Manifesta iz 1848., ili delovi nedovršenih projekata, poput prve knjige Priloga kritici političke ekonomije (1859) ili prvog toma Kapitala (1867/1872). Političke analize poput 18 brimera Luja Bonaparte (1852) ili Građanskog rata u Francuskoj (1871) se sveobuhvatno bave onim temama na koje upućuju, ali teorija države i politike kojoj je Marks težio je ovde dotaknuta samo posredno i na nepotpun način. Marks nije samo ostavio iza sebe jedan nedovršeni projekat, ostavio je mnogo nedovršenih projekata. Zato ne treba da čudi što je diskusija o ovim projektima, njima odgovarajućem dometu, njihovim pukotinama i njihovim međusobnim odnosima, pružila bogat materijal za raspravu, i još uvek to čini.

Nadalje, Marksovi posthumni objavljeni radovi su izlazili malo po malo (i još uvek nisu u potpunosti objavljeni). Svaka generacija čitatelja je bivala suočena sa drukčijim Marksovim opusom i u više je navrata tokom XX veka bilo proklamovano da je baš tada, napokon, postalo moguće upoznati se sa pravim Marksom. Međutim, njegovi posthumni radovi su obično bivali „teško“ prerađeni od strane datih urednika pre izdavanja. To već važi za drugi i treći tom Kapitala, objavljenim od strane Engelsa, a još više za slučajeve Ekonomsko-filozofskih rukopisa iz 1844. i Nemačku ideologiju, objavljene tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Celokupni radovi Marksa i Engelsa bez takvih uredničkih intervencija su po prvi put izdati u drugoj Marx Engels Gesamtausgabe (MEGA), objavljivani od 1975., a u ovom trenutku se sa tim stiglo do pola.

U istorijskom razvoju različitih marksizama, međutim, tekstovi Marksa i Engelsa su u svakom slučaju igrali ograničenu ulogu. U početku, ljudi su se zadovoljavali sa nekoliko upečatljivih formulacija, poput one o tome da je istorija oduvek bila „istorija klasnih borbi“ ili one da je „komunizam stvarni pokret koji ukida sadašnje stanje stvari“. Konteksti u kojima je Marks njih izjavljivao, kao i to na koji su način tokom kasnijih razvoja Marksove teorije bile izmenjenje, nije ih puno interesovalo. Marksizmu Marks nije bio interesantan kao mislilac koji je konstantno učio i razvijao svoje teorijske koncepcije, već pre kao neko ko će proizvesti konačne istine: „Marksizam“.

Mnogi moderni prosvećeni marksisti zadržali su određenu distancu spram jednog upuštanja u egzaktno proučavanje Marksovog dela. Često se naglašava da se ne treba „baviti filologijom“, već se umesto toga Marksom mora baviti politički. Ne tako retko, međutim, distanciranje od filologije primarno služi cilju održavanja nečije sopstvene ideje o Marksovoj teoriji i marksizmu nenarušenom. Ukoliko neko, na primer, u pogledu pojma „prakse“ u Tezama o Fojerbahu, pojma koji mnogi smatraju centralnimu Marksovoj teoriji, uputi na specifičan kontekst njegove rasprave sa Fojerbahom i mladim hegelijancima, što čini status Teza o Fojerbahu kao ključnog dela dosta nesigurnijim, ili, ako neko naglasi da je, u pogledu Komunističkog Manifesta, Marksovo pravo bavljenje kapitalizmom započeto posle pisanja tog spisa i da je kasnije on čak odbacio neke njegove teze, onda taj neko neće steći mnogo prijatelja. Isto stoji i u slučaju kada se primeti da nije svaka rečenica iz Kapitala urezana u kamen, da postoje, na primer, indikacije da je tokom sedamdestih (1870tih) Marks malo kritičkije gledao na „Zakon tendencije pada profitne stope“ koji je formulisao u rukopisu trećeg toma Kapitala iz 1864/65. U tom slučaju, sve ovo je definitivno previše „filologije“.

Ponovo, da bude jasno: činjenica da se kritika kapitalizma ne iscrpljuje u filologiji je banalna. Međutim, činjenica da je, ako neko želi da se koristi Marksovim pojmovima, potrebno da ih pre toga kritički usvoji, a ne samo na sujeverni bukvarski način, takođe je podjednako banalna. Međutim, češće nego obično, upravo je takvo kritičko usvajanje ono što fali.

Jedna konačna poenta: među mnogim društvenim naučnicima, a posebno u Assoziation für kritische Gesellschaftsforschung (Centar za Kritičku Društvenu Analizu, Nemačka), Mišel Fuko uživa određenu popularnost. Na njegove analize odnosa između moći i znanja se entuzijastično referiše. Međutim, marksisti – čak i oni moderni, nedogmatični – imaju poteškoće da vide marksizam kao jedan takav moć-znanje kompleks. Na konferenciji koju je organizovao AkG, marksizam kao jedno od sredstava dominacije nije bio tema rasprave.

O tome se raspravljalo u pogledu marksizma Istočne Nemačke. Međutim, ne pripadaju samo Staljin i istorija autoritarnih komunističkih partija ovoj temi, u kojoj je istorija marksizma uvek takođe i istorija isključivanja i dominacije. U levim grupama i na univerzitetskim seminarima na zapadu, određene izvesnosti „marksizma“ takođe proizvode mnogobrojne demarkacione linije između onih koji se smatraju „još uvek“ ili „ne više“ marksistima, s obzirom na ono što je uključeno ili isključeno iz diskursa i društvenih praksi.

Čak i ako bi neki voleli da misle da nije tako, mikrofizika moći ne staje tamo gde (zapadni) marksizam počinje. „Kratko leto akademskog marksizma“ (Elmar Altvater)[6] koje je postojalo na zapadno-nemačkim univerzitetima tokom 1970tih, i koje nekima i dalje nedostaje, bilo je u velikoj meri jedan pseudo-prosperitet koji je počivao na diskurzivnim efektima moći. Da bi se pokazala oštrica, znalo se – ne vezano od toga šta je bila tema – da se makar jednom mora ubaciti kratka referenca na „protivrečnost između upotrebne i razmenske vrednosti“. Mnoge analize Marksove teorije i kasnijih doprinosa koji nastaju na osnovu ovog perioda zavređuju čitanje, ali takođe je dobar deo toga jedna besmislica.

Sam Marks, u svakom slučaju, nije tražio konačne izvesnosti. Mnogo je više bio zainteresovan za kritički posao dovođenja u pitanje onoga što je izvesno, u cilju da se otvore novi prostori za misao i delovanje, pritom delovanje za koje nije istog trenutka jasno šta će biti njegov pravi rezultat.

Nasuprot marksizmu kojeg Marks odbacuje, zajedno sa njegovim identitetsko-definišućim izvesnostima, ovaj kritički nedovršeni Marks ima jedan ekstremno stimulativan i subverzivan uticaj. Šta je od njegovih analiza i pojmova korisno, šta može da pomogne da se promeni svet, a šta ne, nije fiksirano za vek i vekova. Potrebno je stalno propitivanje i donošenje novih sudova: De omnibus dubitandum.

Prevod sa nemačkog na engleski: Aleksandar Lokašio

Prevod sa engleskog na srpski: Andrea Jovanović


[1] Avgust Bebel (1840-1913) je bio jedan od osnivača i vođa nemačke socijaldemokratije, kao i Druge internacionale. Poznat je po svom jakom antimilitarizmu i dugom i iscrpnom angažmanu u pogledu emancipacije žena. – prim.prev.

 

[2]Adolf Vagner (1835-1917) je bio nemački ekonomista i političar, akademski socijalista i zagovornik agrarizma. Vagnerov zakon rastuće državne aktivnost je nazvao po njemu. – prim.prev.

 

[3]Karl Libkneht (1871-1919) je bio nemački socijalista i koosnivač Spartakističke lige i Komunističke partije Nemačke. Tokom januara 1919. učestvovao je u Spartakističkom ustanku, koji će biti ugašen od strane nemačke vlade, vojske i desnim paravojnim grupama, nakon čega će, zajedno sa Rozom Luksemburg, biti ispitivan, mučen i na kraju pogubljen. – prim.prev.

 

[4]Karl Kaucki (1854-1938) je bio češko nemački filozof, novinar i teoretičar marksizma. Kaucki je bio jedan od najuvaženijih teoretičara Druge internacionale nakon Engelsove smrti 1895, te je od nekih nazvan „Papa marksizma“. Nakon ruske revolucije, Kaucki je kritikovao boljševički režim, ulazeći u polemiku sa Lenjinom i Lavom Trockim oko prirode Sovjetske države. – prim.prev.

 

[5]Lisenkoizam (rus. Лысе́нковщина) je bila centralizovana politička kontrola nad genetikom i agrokulturom, smišljena od strane Trofina Lisenka i njegovih sledbenika. Lisenko je bio direktor Lenjinove poljoprivredne akademije u Sovjetskom savezu. Lisenkoizam je formalno vladao do 1964. godine, a teorije na kojima se bazirao protivrečile su prihvaćenim evolucionim teorijama i Mendelovim zakonima nasleđivanja. – prim.prev.

 

[6]Elmar Altvater (1938-) je penzionisani profesor političkih nauka na Slobodnom fakultetu u Berlinu. Takođe je jedan od suosnivača časopisa „PROKLA – časopisa za Kritičku Društvenu Nauku“ nastalog 1970., čiji je član uredništva i sam Mihael Hajnrih. Autor ovde verovatno referiše na doba kada je marksizam bio popularan na univerzitu, a Altvater mu služi kao primer nekoga ko se u tom periodu bavio ovim temama. – prim.prev.

 

Share
Translate »