25 jun

Mari-Noel Rio, POVRATAK SMEHA BERTOLTA BREHTA

Prevod teksta je objavljen u 24. broju srrpskog izdanja novina Le Monde Diplomatique 

TEATAR

Povratak smeha Bertolta Brehta

Zbog toga što je gledaocu omogućio zadovoljstvo oslobađanja od lažne očiglednosti koju skriva raspored mesta, Bertolt Breht je otvorio radikalno novo polje pozorišne reprezentacije – u pogledu forme i u pogledu svrhe. Ovaj veliki potres je od  početka slavljen u Francuskoj, a onda je malo po malo neutralizovan. Njegov stidljivi povratak predstavlja znak smelosti radosnog mišljenja.

 

PIŠE MARI-NOEL RIO*

 

Bertolt Breht je u Francuskoj otkriven 1954. sa predstavljanjem komada Majka hrabrost i njezina deca u izvođenju Berlinskog Ansambla na Međunarodnom festivalu teatra u Parizu. To je bio događaj bez presedana. (1) Théâtre national populaire (TNP), pozorišta nastala decentralizacijom i razne trupe: svi su pozdravili i odmah podržali revoluciju koju je nemački pisac dao pisanju i teatarskoj praksi. Elan će, međutim, postepeno izbledeti i izazovi njegovog rada će postati skriveni, a ponekad i iskrivljeni. Razlozi za ovo brisanje osvetljavaju i fenomen današnje inverzije: povratak Brehta.

Otto Dix, The Seven Deadly Sins

Ono što je pozdravljeno 1950-ih godina (i jednako tako energično osporavano, naročito u desnim listovima poput Le Figaroa) jeste radikalnost estetike koja nosi marksističko tumačenje sveta i umetnosti. Pacifistički anarhista koji je postao marksista, nepartijski komunista i prijatelj Valtera Benjamina, Bertolt Breht (1898-1956) je zajedno sa svojom ženom – glumicom Helen Vajgel – proveo 14 godina (od 1933. do 1947) u egzilu, najviše u Skandinaviji i u Kaliforniji. 1949. je odlučio da se vrati u Berlin i ostane u Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) ne bi li radio sa grupom koju je osnovao: Berlinski Ansambl. Po Brehtu, nema razlike između invencije novih formi i propitivanja buržoaskih istina, između odbijanja dominantnih kodova reprezentacije i odbijanja kapitalističkog poretka. To je bilo udaljeno, veoma udaljeno od zvaničnog socijalističkog realizma.

Brehtov projekat je proizveo šok, pokazujući kako „ne postoji 'suština' umetnosti, već svako društvo mora da izmisli umetnost koja će se na najbolji način roditi iz sopstvenog oslobađanja“, prema formuli Rolana Barta. Isti taj Bart pozdravlja radikalnost Brehtovog osporavanja umetnosti „u pogledu onog starog pitanja kada smo imali najbolje razloge da verujemo kako je svet 'prirodan'“. Ističe neke karakteristike Brehtovog teatra: „Naučio nas je, uprkos tradiciji, da publika mora barem delom biti angažovana u predstavi da bi 'znala' šta se prikazuje, a ne da bude pasivna; da glumac mora stvoriti ovu svest dovodeći u pitanje svoju ulogu, a ne otelovljujući je; da se gledalac nikada u potpunosti ne sme identifikovati sa junakom, kako bi uvek ostao slobodan da procenjuje uzroke, kao i lekove za svoju patnju“. (2) Jedan drugi veliki francuski kritičar, Bernar Dor je ovaj teatar opisao kao „poduhvat razuslovljavanja i destrukcije ideologija“. (3)

Dok se Berlinski Ansambl tri puta vraćao u Francusku u periodu između 1955. i 1960. – sa komadima Kavkaski krug kredom, Majka, Galilejev život i Zadrživi uspon Artura Uija – brehtovski uticaj nije prestajao da raste. Komunistička partija Francuske je tada imala brojne „saputnike“ među intelektualcima i umetnicima; pitanje političkog angažmana umetničkog dela nije bilo shvatano kao nešto što se ne podudara sa umetnošću.

Baš kao i teren koji ga je omogućio, Brehtov uticaj je nestao tokom 1970-ih. U ime osude staljinizma i dvostrukog totalitarizma kojeg predstavljaju zajedno fašizam i komunizam, komunizam je izgubio legitimitet. Evolucija će se završiti padom Berlinskog zida 1989. i kolapsom sovjetskog bloka dve godine kasnije. U polju kulture, nove struje slave instinkt i spontanitet. Brane telo naspram teksta: Brehtov politički teatar više nije među političkim prioritetima. Među herojima tog vremena su Jozef Bojs, koji je svakog čoveka proglasio umetnikom, ili Endi Vorhol, koji je nastojao da ukine granicu između umetnosti i ulice. Ministar kulture u Miteranovoj vladi Žak Lang je proglasio: od sada je sve kultura i sve je umetnost, od kuvanja do visoke mode.

U tom kontekstu se Brehtovo nasleđe, na čije rigorozno delo se kladi kritička inteligencija i koje zahteva dijalektičku vežbu moralnog prosuđivanja, posmatra kao staromodni komunizam. Prednost se daje „osećanju“, emociji, empatiji, identifikaciji, moralnom prenošenju: ukratko, prednost se daje afektu. Stvorena na temeljima ministarstva Andrea Malroa 1959, kultura, kao pristup delima nasleđa i kreacijama umetnosti i duha, preuzima novu funkciju: osigurati „društvenu vezu“ ili čak poslužiti kao „bedem protiv varvarstva“, kao što je govorila većina direktora dramskih centara nakona atentata na Šarli Ebdo 2015 (4). Ovo je zabrinjavajući eho sveta dobrih i loših, sveta izabranih i prokletih, sveta bivšeg predsednika Džordža V. Buša nakon napada 11. septembra 2001. Ovakvo vrednovanje dela kao sredstva ujedinjenja publike u isto (dobro) osećanje mehanički sprečava širenje uticaja Brehta. Nije li Breht, sasvim suprotno ovome, rekao: „Umetnost nije tu da ujedinjuje, već da deli“. Želeo je da pokaže svet onakvim kakav jeste, učiniti ga razumljivim demontirajući trikove. I to sve sa jednim ciljem: da se svet promeni.

Uprkos naporima izdavačke kuće L’Arche (koja je objavila Brehta i predstavila ga u Francuskoj), novim prevodima ili čak adaptacijama određenih tekstova u stripove (5), život arhive je simptomatičan: prodaja eseja, proznih tekstova i zamašnog pesničkog dela (9 tomova) nemačkog autora je zanemariva. Situacija sa pozorišnim komadima je bolja. Ali samo sedam od četrdeset i četiri naslova Brehtovog teatra je privuklo pažnju u poslednjih deset godina, uključujući i pažnju institucija: četrdeset izvođenja Malograđanske svadbe (1919), satiričnog dela iz mladosti, i dvadeset tri izvođenja Opere za tri groša (1928) uz muziku Kurta Vajla, provokativnu i zabavnu adaptaciju opere Džona Geja i Johana Kristofa Pepuša (1728). Radi poređenja, najmanje četiri izvođenja Čehovljeve drame Galeb se moglo videti u poslednjih pet meseci na glavnim francuskim scenama… Uglavnom se radi o komadima u kojima su politički problemi najmanje izraženi i koji lako skliznu u moralizatorska tumačenja ili, čak, u bezazlenu razonodu. (7) Srećom, profesionalne ili amaterske pozorišne trupe su se pokazale avanturističnijima i češće postavljaju Brehta na scenu.

Slika nacionalnog obrazovanja u poslednjih deset godina nije ništa drugačija – izuzev individualnih inicijativa nekih profesora istorije koji rade sa učenicima treće godine Strah i bedu Trećeg Rajha ne bi li im omogućili bolje razumevanje nacizma. Brehtovo delo se ne pojavljuje u programu maturskog ispita – opcija teatar, jedini izuzetak je bio 1995. sa prijavom za teorijski tekst o eseju Mali organon za teatar. U pripremnoj nastavi za polaganje prijemnih ispita za više škole (écoles normales supérieures, ENS), germanistički programi nude pre Brehtova poetska nego dramska dela i pre anarhističke spise iz mladosti nego one zrelog doba. Međutim, teorijski tekstovi se rade na teatarskim studijama na univerzitetu. Na višim školama 2009. nailazimo na delove Dijaloga iz egzila u programu tekstova na nemačkom jeziku; 2012. u pozorišnom klubu u ulici Ulm nailazimo na izvođenje Baala, prvo dovršeno delo dvedesetjednogodišnjeg dramaturga u kojem je heroj nihilistički antiburžoaski poeta; i 2014. predavanje fizičara i epistemologa Žak-Mari Levi-Leblona naslovljeno „Breht, pisac naučne ere“. Na fakultetu, na sajtu germanističkog udruženja Association des germanistes de l’enseignement supérieur (AGES) 2017. nema nijednog događaja posvećenog Brehtu. Na simpozijumu „Postavljanje Brehta na scenu danas“, održanom 18. januara na Pikardijskom univerzitetu Jules-Verne, se govorilo o samo jednom delu – Opera za tri groša, i to o njenoj američkoj i van-brodvejskoj adaptaciji (1954-1961).

Više nego o namernom isključenju, ovde je reč o čišćenju. Kako bi Breht mogao imati svoje mesto u društvu u kojem nestaje kolektivna istorija u korist individualnih narativa i u kojem se klasna borba istopila u „zajednički život“? Emanuel Demarsi-Mota, direktor pozorišta koje  je ugostilo Brehta prvi put u Francuskoj pre više od sedamdeset godina, je 2014. pozvao  Berlinski Ansambl da proslave godišnjicu sa komadom Majka hrabrost. Ali je kao moto sezone izabrao stari aristotelovski koncept „umetnost kao katarza“ (8), što se odnosi na oslobađanje strasti gledaoca uz pomoć pozorišne reprezentacije, veoma daleko geslo od umetnosti radosnog razumevanja koje je promovisao Breht.

Ipak, dok neki delovi levice, privrženiji vrlini nego društvenoj borbi, konačno počinju postavljati pitanja, Breht se ponovo pojavljuje, uključujući i dela koja se najviše opiru moralizatorskoj bljutavosti. Trupa Jolie Môme je nedavno postavila Izuzetak od pravila, a Comédie-Française do kraja juna daje Zadrživi uspon Artura Uija u režiji poverenoj velikom imenu Berlinskog Ansambla: Katarini Talbah, koja zna kako zadržati čaplinovsku živahnost…

Ponovno otkrivanje Brehta koji nas poziva na istinski oslobađajući smeh nas podseća, da još jednom citiramo Barta, kako su „ljudska zla u rukama samih ljudi“.

 

*MARI-NOEL RIO je spisateljica.

 

Prevela sa francuskog: Maja Solar

 

  1. Žan Vilar je napisao komad na francuskom nekoliko godina ranije.
  2. Roland Barthes, „La révolution brechtienne“, uvodnik Théâtre populaire (1955), ponovo objavljeno u: Essais critiques, Seuil, Paris, 1964.
  3. Bernard Dort, Lecture de Brecht, Seuil, Paris, 1960.
  4. Videti njihov zajednički tekst u brošurama programa za sezonu 2015-2016.
  5. Videti na primer Bertolt Brecht, Grand-Peur et misère du IIIe Reich, prevod, komentari i pogovor: Pierre Vesperini, L’Arche, Paris, 2014. A za strip, Histoires de monsieur Keuner, preveli: Rudolf Rach i Claire Stavaux, crtež: Ulf K., L’Arche, 2015.
  6. Subvencionisano pozorište danas obuhvata 5 nacionalnih pozorišta, 38 dramskih centara i 72 nacionalne scene, kojima se mora dodati 24 operske kuće. Oko 975 profesionalnih trupa, više ili manje stalnih, je posvećeno tekstualnom pozorištu, 680 je država subvencionisala 2016. godine. Amaterske trupe nisu na listi.
  7. Pozorište zrelosti predstavljaju tri komada iz 1938. (Strah i beda Trećeg Rajha – 38 izvođenja, Dobri čovek iz Sečuana – 21 i Galilejev život – 16), komad Zadrživi uspon Artura Uija iz 1941. (15 izvođenja) i komad Kavkaski krug kredom iz 1941. (17 izvođenja).
  8. Njegov umetnički projekat videti na sajtu Théâtre de la Ville.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »