07 jun

Manifest protiv rada

Grupa Kriza

1. Vladavina mrtvog rada

Leš vlada društvom – leš rada. Sve sile sveta su stale u odbranu te vladavine: papa i svetske banke, Toni Bler i Jerg Hajder, radnički sindikati i preduzetnici, nemački ekolozi i francuski socijalisti. Svi oni znaju samo za jednu parolu: rad, rad, rad!

Onaj ko još nije zaboravio da razmišlja, lako može prepoznati besmislenost ovog stava. Društvo u kojem vlada rad ne doživljava samo prolaznu krizu, već se susreće sa njenom apsolutnom granicom. Uoči mikro-elektronske revolucije, bogatstvo proizvodnje postaje u sve većoj meri nezavisno od stvarnog utroška ljudske energije, u meri u kojoj smo do nedavno to mogli zamisliti samo u naučnoj fantastici. Niko ne može ozbiljno tvrditi da se taj proces ponovo može zaustaviti ili čak preokrenuti. Prodaja robe radne snage će u XXI veku biti isto toliko perspektivna kao i prodaja fijakera u XX veku. Međutim, onaj ko u ovom društvu ne može da proda svoju radnu snagu smatra se viškom i odbacuje se na socijalno đubrište.

Onaj ko ne radi ne treba ni da jede! Ovaj ciničan princip još uvek važi – i to danas više nego ikada, baš zbog toga što postaje beznadežno suvišan. Apsurdno je da se društvo nikada nije više okretalo radu kao u ono doba u kojem se on čini suvišnim. Rad se upravo u svojoj smrti ispostavlja kao totalitarna moć koja ne podnosi ni jednog drugog boga kraj sebe. Prodirući kroz pore svakodnevnice u psihu čoveka, rad kontroliše kako tu psihu, tako i delanja čoveka. Ne štedi se nimalo truda da bi se veštački produžio vek « Radnog idola » . Paranoični vapaj za radnim mestima opravdava pustošenje prirodnih resursa na izuzetno visokom nivou, iako je čovečanstvo već odavno shvatilo njegov destruktivni efekat.  Poslednje prepreke totalnoj komercijalizaciji svih društvenih odnosa će biti srušene bez kritike, samo da bi se stvorilo nekoliko bednih radnih mesta. I princip da je bolje imati ‘bilo koji’ posao nego nemati ga uopšte, je postao opšta veroispovest.

Kako sve više postaje jasno da se radničko društvo nalazi na svom definitivnom kraju, tako se taj kraj sve nasilnije odbacuje iz javne svesti. Iako metode tog potiskivanja mogu naravno biti različite, one imaju jedan zajednički označitelj: činjenica da se širom sveta rad pokazuje kao iracionalna samosvrha, koja samu sebe čini zastarelom, preuređuje se u lični i kolektivni neuspeh individua, preduzetnika ili „stajališta“, uz upornost jednog sistematskog ludila. Objektivna granica rada mora se pojaviti kao subjektivni problem otpadnika.

Za jedne je nezaposlenost proizvod preteranih zahteva, manjka motivacije i fleksibilnosti, drugi okrivljuju nesposobnost, korupciju, pohlepu i zloupotrebu položaja „njihovih“ menadžera i političara. I na kraju se svi slažu sa bivšim predsednikom Romanom Hercogom: da svako treba da uloži svoj napor, kao da je reč o motivacijskim problemima jednog fudbalskog tima ili političke sekte. Trebalo bi da se svi „nekako“ čvrsto uhvatimo za pojaseve, čak i onda kada su ti pojasevi odavno izgubljeni, i trebalo bi da se svi „nekako“ uhvatimo u koštac, čak i onda kada više nemamo sa čim (ili kada to prosto postaje besmisleno). Podtekst ove nevesele vesti je nedvosmislen: ko još uvek ne može da uvidi blagodet idola rada, taj je sam kriv i možemo ga mirne savesti otpisati i odbaciti.

Isti zakon ljudske žrtve važi širom sveta. Zemlje jedna za drugom bivaju smrskane pod točkovima ekonomskog totalitarizma, dokazujući tako uvek jedno isto: da su se ogrešile o takozvane zakone tržišta. Logika isplativosti kažnjava svakog ko se bezuslovno i bez obzira na posledice ne ’’prilagodi’’ slepom kretanju sveopšte konkurencije. Oni koji su uzdanice danas, sutra će biti ekonomski otpatci. Tako se vladajući ekonomski psihotičari ne mogu ni najmanje uzdrmati u svom bizarnom pogledu na svet. Tri četvrtine svetskog stanovništva je već više ili manje proglašeno društvenim otpadom. Ruši se jedan“centar” za drugim. Nakon propasti “zemalja u razvoju” na jugu i državno-kapitalističkog odseka svetskog društva rada na istoku, uzorni učenici tržišne ekonomije u jugoistočnoj Aziji takođe su nestali u paklu uništenja. I u Evropi se odavno širi socijalna panika. Ali vitezovi tužnog lika u politici i menadžmentu sve mrgodnije nastavljaju svoj krstaški rat u ime idola rada.

’’Svako mora moći da živi od sopstvenog rada, tako glasi postulirani princip. Da se može živeti je dakle uslovljeno radom, a nema prava tamo gde nije ispunjen uslov.’’
(Johan Gotlib Fihte, Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke, 1797.)

2. Neoliberalno društvo aparthejda

Društvo zasnovano na iracionalnoj apstrakciji rada nužno razvija tendenciju ka socijalnom aparthejdu kada uspešnost prodaje radne snage kao robe od pravila postane izuzetak. Sve frakcije radnih kampova, koji prevazilaze partijske razlike, odavno su već potajno prihvatile ovu logiku i energično se ispomažu. Oni se više ne svađaju oko toga da li još veći deo stanovništva treba gurnuti do ruba i isključiti iz bilo kakvog društvenog učešća, nego još samo oko toga kako da se progura ova društvena selekcija.

Neoliberalna frakcija s puno poverenja ostavlja ovaj prljavi sociodarvinistički posao „nevidljivoj ruci“ tržišta. U ovom smislu sociodruštvene mreže su izgrađene tako da bez mnogo buke marginalizuju sve one koji više ne mogu da učestvuju u konkurenciji. Kao čovek se priznaje samo onaj koji pripada bratstvu smeljuljećih profitera globalizacije. Svi resursi planete su, samorazumljivo, uzurpirani za kapitalističku samosvrhovitu mašinu. Kada oni stoga više ne budu mogli biti mobilisani u službi profita, moraju ostati neobrađani, čak iako bi zbog toga cela populacija gladovala.

Odgovorni za ovo dosadno „ljudsko smeće“ sada su policija, religiozne sekte iskupljenja, mafija i narodna kuhinja. U međuvremenu. u SAD i u većini srednjoevropskih država u sedi više ljudi u zatvorima nego za bilo koje prosečne vojne diktature. U Latinskoj Americi tržišno-ekonomski eskadron smrti ubije više ulične dece i siromaha nego opozicionara u doba najgorih političkih represija. Još samo jedna društvena funkcija ostaje isključenima: funkcija zastrašujućeg primera okolini. Njihova sudbina treba da podstakne sve one koji se i dalje nalaze u trci radno-društvene igre „muzičkih stolica“ u žešćoj borbi za poslednje mesto i da zadrži masu gubitnika u grozničavom kretanju, kako ne bi ozbiljno pomislili da se pobune protiv nečuvenih nametanja.

Ali, čak i po cenu samouništenja, ovaj lepi novi svet tržišne ekonomije ostavlja za većinu samo još jedno mesto – mesto senke čoveka u sivoj ekonomiji. Oni moraju ponizno da služe kao jeftini radnici i demokratski robovi „uslužnog društva“  profiterima globalizacije. Novim „radno osakaćenima“ dopušteno je da ostalim poslovnim ljudima ovog umirućeg radnog društva očiste cipele, prodaju kontaminirani hamburger ili čuvaju njihove šoping centre. Oni koji su pri ulazu ostavili mozak u garderobi, mogu pritom da sanjaju promociju u uslužnog milionera.

U anglosaksonskim zemljama ovaj zastrašujući svet za milione već sada je realnost, u zemljama Trećeg sveta i u istočnoj Evropi kako-tako, dok je u evropskim zemljama odlučeno da se brzo nadoknade postojeći zaostaci. Relevantni ekonomski tekstići već dugo ne kriju kako oni sebi predstavljaju idealnu budućnost rada. Deca Trećeg sveta, koja čiste haube automobila na prljavim raskrsnicama su sjajan primer „preduzetničke inicijative“ na koje nezaposleni u lokalnim „uslužnim pustinjama“ ima da se lepo ugledaju. „ Svetla slika budućnosti je individuum kao preduzimač svojih proizvodnih snaga i brige za svoj život“ piše „Komisija za pitanja budućnosti slobodnih republika Bavarske i Zahsena“. I : „ Potražnja za jednostavnim personalnim službama je sve veća što je služba jeftinija, odnosno što službenik manje zarađuje“. U jednom svetu u kome još postoji samopoštovanje ova izjava bi morala da izazove socijalnu pobunu. U svetu domaćih radnih životinja uzrokovaće samo klimanje glavom.

‘’Prevarant je uništio posao, ali uprkos tome radniku je oduzeta plata. Sada on (radnik) treba da radi bez plate, pritom priželjkujući blagoslov uspeha i profita čak i u zatvorskoj ćeliji.  [..] On treba da bude obrazovan za moralni rad, kao slobodnu ličnu delatnost, kroz prisilan rad.’’
(Vilhelm H. Ril, Nemački rad, 1861.)

navijuljci

3. Nova aparthejdska država blagostanja

Istina, anti-neoliberalne frakcije opšteg društvenog radnog logora ne mogu baš sasvim da se zbliže sa ovom perspektivom, ali čak i za njih važi čvrsto i neopozivo da čovek bez rada nije čovek. Nostalgično fiksirani za posleratovsko doba fordističkog masovnog zapošljavanja, oni na umu imaju samo to da ponovo ožive ova prohujala vremena društva rada. Država treba da još jednom popravi ono što tržište više nije u stanju. Navodnu normalnost radnog društva treba simulirati preko “programa zapošljavanja”, opštinski organizovanog prinudnog rada za socijalne slučajeve, subvencionisanja, javnog duga i drugih političkih mera. Ovaj polovično podgrejani etatizam rada nema ni najmanju šansu da uspe, a ipak ostaje ideološka referentna tačka za široku populaciju dovedenu do ivice kraha. U svojoj beznadežnosti, praksa koja iz toga sledi je sve drugo do emancipatorska.

Ideološki preobražaj “tesnog tržišta rada” u prvo građansko pravo isključuje sve koji nisu građani države. Društvena logika selekcije ne dovodi se u pitanje, već se samo drugačije definiše: pojedinačnu borbu za opstanak treba ublažiti uz pomoć etničko-nacionalističkih kriterijuma. “Domaće pogone državljanima”, vrišti iz duha naroda, koji u perverznoj ljubavi prema radu ponovo nalazi narodno zajedništvo. Desničarski populizam ni najmanje se ne libi ovakvih zaključaka. Njegova kritika konkurentskog društva samo doprinosi etničkom čišćenju u sve manjim zonama kapitalističkog blagostanja.

S druge strane umereni nacionalizam socijaldemokrata ili Zelenih hoće da ubroji dugopostojeće radne imigrante u stanovnike i da od njih čak napravi državljane ako se pokažu ponizni i garantuju svoju bezopasnost. Ali pooštreno isključivanje izbeglica sa istoka i juga može se utoliko bolje populistički legitimisati i utoliko tiše sprovoditi – naravno uvek skriveno iza tirade o humanosti i civilizovanosti. Potera za “ilegalcima”, koji žele da se uvuku na domaća radna mesta po mogućstvu ne bi trebalo da za sobom ostavi ružne fleke od krvi i opekotina na nemačkom tlu. Zato postoje graničari, policija i tampon države ’’Šengenlanda’’, koji sve obavljaju po zakonu i, po mogućstvu, što dalje od TV kamera.

Simulacija rada od strane države je već po svojoj prirodi nasilna i represivna. Ona znači bezuslovnu volju da se vladavina idola rada održi svim dostupnim sredstvima, čak i posle njegove smrti. Ovaj radno-birokratski fanatizam  ne dopušta otpadnicima, onima bez posla i šanse i svima koji iz dobrog razloga odbijaju da rade, da nađu mir čak ni u već žalosno uskim zaostalim nišama porušene države blagostanja. Socijalni radnici i poslovne savetnice odvlače ih pod svetlo državnih lampi za saslušanja, oni bivaju prisiljeni da se javno klanjaju pred tronom vladajućeg leša.

Na sudu obično važi “pretpostavka nevinosti”, ali ovde je teret dokazivanja obrnut. Ako ubuduće ne žele da žive od vazduha i hrišćanskih dobročinstava, otpadnici moraju da prihvate bilo kakav prljavi i ropski posao i svaku apsurdnu “radnu akciju”, da bi pokazali svoju bezuslovnu spremnost za rad. Pritom je potpuno svejedno da li to što su dobili da rade ima bar nekog smisla ili spada u čist apsurd. Samo treba da ostanu u stalnom pokretu, tako da nikada ne zaborave po kom zakonu se mora odvijati njihova egzistencija.

Ranije su ljudi radili da zarade novac. Danas država ne štedi para da stotine hiljada trenira u bizarnim “radionicama” ili “firmama za zapošljavanje” koje simuliraju iščezli rad, kako bi se oni pripremili za regularno “radno mesto”, koje nikada neće dobiti. Stalno se pronalaze nove, sve gluplje “mere”, samo da bi se održao privid da društvena pokretna traka, koja se nalazi u praznom hodu, može da ostane u punom zamahu tokom čitave večnosti. Što prisila na rad postaje besmislenija, to brutalnije treba ljudima utuvljivati u glavu da nema hleba za džabe.

U tom smislu “New Labour” i njegovi imitatori širom sveta pokazuju se kao potpuno kompatibilni sa neoliberalnim modelom društvene selekcije. Kroz simuliranje “zapošljavanja” i iluziju o pozitivnoj budućnosti društva rada stvara se moralna legitimacija da bi se još žešće nastupilo protiv nezaposlenosti i odbijanja rada. Istovremeno, prisilni rad pod pritiskom vlasti, subvencije za plate i takozvani “honorarni rad građana” spušta najamnine sve niže i niže. Tako se masovno unapređuje sve jači sektor nisko plaćenog rada i porast svakakvih jadnih poslova te vrste.

Takozvana aktivna politika tržišta rada po “New Labour” modelu ne pošteđuje ni hronične bolesnike i samohrane majke sa malom decom. Onaj koji prima državnu pomoć biće otpušten iz administrativnog daviteljskog stiska tek kada mu oznaka sa imenom bude visila na nožnom palcu. Jedini smisao te navalentnosti sastoji se u tome da se što više ljudi obeshrabri u postavljanju bilo kakvih zahteva državi i da se otpadnicima pokažu odvratne sprave za mučenje, tako da u poređenju sa njima svaki bedni posao mora izgledati prijatno.

Zvanično, paternalistička država švrćka bičem samo iz ljubavi i s namerom da svoju decu, optuženu kao “polenju”, odgaji strogo, u ime njihovog boljeg napredovanja. Zapravo, “pedagoške” mere imaju za cilj jedino da se štićenici dobro izbatinaju. Koji drugi smisao treba da ima prisiljavanje nazaposlenih da rade na poljima špargle? Odatle treba da se izmeste poljski sezonski radnici, koji prihvataju bednu nadoknadu samo jer im se ona preko deviznog kursa kod kuće pretvara u pristojnu platu. Prinudnim radnicima ovom merom niti je pomognuto, niti im je otvorena nekakva “perspektiva za karijeru”. Čak i za uzgajivače špargli, usrećene nezadovoljnim akademicima i kvalifikovanim radnicima, ovi predstavljaju samo smetnju. Ali ako se nakon dvanaestočasovnog dana na tlu majke Nemačke glupa ideja da iz očaja otvorite štand za hot-dog, iznenada pojavljuje u lepšem svetlu, onda je “škola prilagođavanja” imala svoj željeni neo-britanski učinak.

’’Svaki posao je bolji od nikakvog.’’
(Bil Klinton, 1998.)

’’Nijedan posao nije tako težak kao nikakav.’’
(Moto izložbe plakata koju su organizovale inicijative za nezaposlene u Nemačkoj, 1998.)

Rad građana treba da bude nagrađen, a ne obeštećen. […] Ali ko je aktivan u građanskom radu, gubi stigmu nezaposlenosti i primaoca socijalne pomoći.
(Ulrih Bek, Duša demokratije, 1997.)

4. Eskalacija i poricanje radne religije

Novi radni fanatizam, kojim ovo društvo reaguje na smrt svojih idola, je logični nastavak i krajnji korak jedne duge istorije. Od doba reformacije sve noseće sile zapadne modernizacije su propovedale svetost rada. Naročito su poslednjih 150 godina sve društvene teorije i politički pokreti bili bukvalno opsednuti idejom rada. Socijalisti i konzervativci, demokrate i fašisti su se borili do smrti, ali uprkos tome su uvek zajedno podnosili žrtvu idolima rada. „Besposleni neka idu negde drugde“ (L'oisif ira loger ailleurs) , navodi se u tekstu međunarodne radničke himne; i „Arbeit macht frei“ (Rad oslobađa) odjekuje jezivo na vratima Aušvica. Pluralističke posleratne demokratije zaklinju se naravno na večitu diktaturu rada. Čak je i ustav berzansko-katoličke Bavarske učio građane prema luteranskoj tradiciji: „Rad je izvor narodnog bogatstva i pod posebnom je zaštitom države.“ Na kraju 20. veka su se sve ideološke razlike tu raspršile. Ostala je samo nemilosrdna zajednička dogma da je rad prirodno određenje ljudi.

Danas sama radno-društvena stvarnost demantuje ovu dogmu. Propovednici religije rada uvek su propovedali da je čovek po svojoj navodnoj prirodi „animal laborans“ (radna životinja). Ova životinja postaje čovek samo ukoliko materiju prirode podređuje svojoj volji i ostvaruje se u svojim proizvodima, kao nekada Prometej. Ovaj mit o osvajačima sveta i demijurgu, koji ima svojih privlačnosti, karakter modernih radnih procesa uvek je izvrgavao ruglu, ali možda je u eri kapitalista-pronalazača, kao što su Simens i Edison, i njihove kvalifikovane radne snage, mit još posedovao stvarnu osnovu. U međuvremenu ta poza je ipak postala potpuno besmislena.

Ko danas još pita o sadržaju, smislu i svrsi svog rada, biće lud ili označen kao destruktivni faktor za samosvrhovito funkcionisanje društvene mašine. Nekada na svoj rad ponosni homo faber, koji je ono što čini, po svojoj ograničenoj prirodi, još uzimao za ozbiljno, sada je postao staromodan kao i pisaća mašina. Mlin mora po svaku cenu da se okreće, i to je to. Za kreiranje smisla su zaduženi reklamno odeljenje, zabavljači, poslovni psiholozi, stručni konsultanti i narko-dileri. Gde se stalno priča o motivaciji i kreativnosti garantovano nije ostalo ništa od toga – osim samoobmane. Zbog toga su autosugestija, samoreprezentacija i simulacija stručnosti danas najvažnije vrline menadžera, kvalifikovanih radnika, medijskih zvezda, računovođa, učitelja i radnika parking servisa.

Takođe, i tvrdnja da je rad večita nužnost i da je ljudima urođen po prirodi postala je pri krizi radnog društva u osnovi smešna. Vekovima je propovedano da se idolima rada odaje počast samo zato što potrebe ne mogu biti zadovoljene bez zavrtanja rukava samog čoveka. I svrha celokupne radne organizacije bila je verovatno zadovoljenje potreba. Da je to istina, kritika rada bi bila isto toliko besmislena koliko i kritika gravitacije. Ali kako jedan pravi „prirodni zakon“ može da dospe u krizu ili čak da nestane? Potparoli društvenih radnih logora, počevši od neoliberalnih proždirača kavijara poludelih od moći, pa do sindikatskih nosača pivskih stomaka, ostali su bez argumenata za svoju pseudo-prirodu rada. Kako će oni danas objasniti zašto tri četvrtine čovečanstva tone u bedu i siromaštvo samo jer društvenom sistemu rada njihov rad više nije potreban?

Ne važi više starozavetna kletva: „U znoju lica svog ješćeš svoj hleb“, nego jedna nova, zapravo jedna prava neumoljiva osuda: „Ti ne treba da jedeš, jer je tvoj znoj izlišan i ne može se prodati.“ I to bi trebalo da bude jedan prirodni zakon? To nije ništa drugo do jedan iracionalni društveni princip, koji se pojavljuje kao prirodna sila, zato što je kroz vekove uništavao i potčinjavao sve druge forme socijalnih odnosa, a sebe proglasio apsolutnim. To je „prirodni zakon“ jednog društva, koje sebe drži za potpuno „racionalno“, koje ipak u stvarnosti prati samo racionalitet svrha svojih idola rada, koje je po „prisili stvari“ spremno da žrtvuje i poslednju trunku svoje humanosti.

‘’Rad, koliko god nizak i mamonistički bio, stoji uvek u vezi sa prirodom. Već i sama želja da se rad sprovede ukazuje uvek i sve više na istinu i na zakone i pravila prirode, koji su istina.’’
(Tomas Karlajl, Raditi i ne očajavati, 1843.)

arbeit macht frei

5. Rad je društveni princip prinude

Rad uopšte nije isto što i ljudsko oblikovanje prirode i delatno međusobno odnošenje. Sve dok postoje ljudi će graditi kuće, proizvoditi odeću, hranu, kao i mnoge druge stvari, podizaće decu, pisati knjige, diskutovati, uređivati vrtove, praviti muziku i tako dalje. To je banalno i samorazumljivo. Ali ono što nije samorazumljivo je da je ljudska delatnost kao takva, čist “utrošak radne snage” bez ikakvog obzira na sadržaj, potpuno nezavisno od potreba i želja učesnika, podignuta do jednog apstraktnog principa koji vlada društvenim odnosima.

U starim agrarnim društvima postojali su svi mogući oblici dominacije i odnosi lične zavisnosti, ali nije bilo diktature apstraktnog pojma rada. Delatnosti oblikovanja prirode i društvenog odnošenja svakako nisu bile autonomne, ali su isto tako malo bile podređene apstraktnom “utrošku radne snage”, pre su bile ugrađene u kompleksnu mrežu verskih propisa i društvene i kulturne tradicije sa uzajamnim obavezama. Svaka delatnost imala je svoje posebno vreme i svoje posebno mesto. Nije postojala apstraktna opšta forma delatnosti.

Tek je moderni sistem robne proizvodnje, sa svojim neprekidnim samosvrhovitim preobražajem ljudske energije u novac, proizveo jednu posebnu sferu takozvanog rada, “otuđenu” od svih drugih odnosa, apstrahovanu od svakog sadržaja – sferu zavisne, bezuslovne robotske delatnosti, lišene ljudskih veza, odsečene od ostatka društvenog konteksta i potčinjenu apstraktnoj “ekonomskoj” instrumentalnoj racionalnosti s one strane ljudskih potreba. U ovoj sferi odvojenoj od života vreme prestaje da bude proživljeno i doživljeno; ono postaje prosto sirovi materijal koji se mora optimalno iskoristiti: “vreme je novac”. Svaka sekunda se računa, svaki odlazak do toaleta razdražuje, svako ćaskanje je zločin prema osamostaljenoj svrsi proizvodnje. Tamo gde se radi sme da se troši samo apstraktna energija. Život se odvija drugde – ili baš nigde, jer vremenski interval rada upravlja svime. Čak se i deca dresiraju satom, da bi jednom bila “sposobna”. Odmor služi samo obnovi “radne snage”. Čak i prilikom jela, zabave i ljubavi, u pozadini glave otkucavaju sekunde.

U sferi rada ne računa se šta je učinjeno, već to da sama radnja kao takva bude učinjena, jer rad je upravo utoliko samom sebi svrha ukoliko nosi oporavak novčanog kapitala – neprestano umnožavanje novca radi njega samog. Rad je delatna forma ove apsurdne samosvrhovitosti. Samo zato, a ne iz nekog praktičnog razloga, svi proizvodi se proizvode kao roba. Jer samo u ovoj formi oni predstavljaju apstraktni pojam novca, čiji je sadržaj apstraktni pojam rada. U tome se sastoji mehanizam nezavisne društvene pokretne trake, u kome je zarobljeno savremeno čovečanstvo.

Baš iz tog razloga vlada ravnodušnost i prema tome šta se proizvodi isto kao i prema upotrebi proizvedene stvari, kao i prema društvenim ili prirodnim posledicama. Da li se grade kuće ili kopaju rudnici, da li se štampaju knjige ili uzgaja genetski modifikovani paradajz, da li se pritom ljudi razboljevaju, da li se zagađuje vazduh ili se “samo” upropašćava dobar ukus – sve to nije važno sve dok se, na bilo koji način, roba može pretvoriti u novac, a novac u novi rad. To da li roba ima neku konkretnu upotrebu, i da li je destruktivna, uopšte ne interesuje ekonomsku racionalnost, za nju proizvod važi samo kao nosilac već minulog rada, “mrtvog rada”.

Akumulacija “mrtvog rada” kao kapitala, predstavljena u formi novca, jedini je “smisao” koji moderni sistem robne proizvodnje poznaje. “Mrtvi rad”? Metafizičko ludilo! Da, ali ta metafizika je postala opipljiva stvarnost, “postvareno” ludilo koje ovo društvo drži u gvozdenom stisku. U večnoj kupovini i prodaji ljudi ne vrše razmenu kao samosvesna društvena bića, već samo kao društveni automati izvršavaju već pretpostavljenu svrhu po sebi.

’’Stoga se radnik osjeća kod sebe tek izvan rada, a u radu se osjeća izvan sebe. Kod kuće je kad ne radi, a kad radi nije kod kuće. Stoga njegov rad nije dobrovoljan nego prisilan, prisilan rad. Stoga on nije zadovoljenje jedne potrebe nego je samo sredstvo da zadovolji potrebe izvan njega. Njegova tuđost jasno se pokazuje u tome, da se rad izbjegava kao kuga, čim ne postoji fizička ili druga prisila.’’[1]
(Karl Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi, 1844.)

6. Rad i kapital su dve strane iste medalje

Politička levica je uvek posebno zadrto obožavala rad. Ona ne samo da je pripisala rad čovekovoj prirodi, već ga je pritom mistifikovala kao navodni princip suprotstavljen kapitalu. Sam rad njima nije predstavljao skandal, već samo njegova valorizacija putem kapitala. Zato je program svake “radničke partije” uvek bio samo “oslobođenje rada”, a ne oslobođenje od rada. Ali društveni antagonizam kapitala i rada je samo antagonizam različitih (makar različito moćnih) interesa u okviru kapitalističke svrhe po sebi. Klasna borba je bila oblik pražnjenja ovih suprotstavljenih interesa na zajedničkom društvenom tlu sistema robne proizvodnje. Ona je pripadala unutrašnjoj dinamici kretanja valorizacije kapitala. Bilo da se borba vodila za više nadnice, za prava, za bolje uslove rada ili za radna mesta: njena implicitna pretpostavka uvek je ostajala vladajuća pokretna traka sa svojim iracionalnim principima.

Sa pozicije rada kvalitativni sadržaj proizvodnje ne računa se ništa više nego sa pozicije kapitala. Bitna je samo mogućnost da se radna snaga najbolje proda. Ne radi se o zajedničkom odlučivanju o smislu i svrsi sopstvenog delanja. Ako je nekad i postojala nada da se takva autonomija proizvodnje može ostvariti u formi sistema robne proizvodnje, onda je “radna snaga” odavno zaboravila ovu iluziju. Radi se još samo o “zaposlenju”, o “upošljavanju” – sami pojmovi svedoče o samosvrhovitom karakteru celog aranžmana i o nedoraslosti učesnika.

Šta se i zbog čega i sa kakvim posledicama proizvodi, prodavcu robne radne snage je na kraju isto tako svejedno kao i kupcu. Radnici nukleranih elektrana i hemijskih fabrika protestvuju najglasnije kada njihove tempirane bombe treba deaktivirati. “Zaposleni” u Folksvagenu, Fordu ili Tojoti su najfanatičniji sledbenici automobilskog samoubilačkog programa. Ne prosto zato što su prinuđeni da se prodaju da bi im uopšte bilo “dozvoljeno” da žive, nego zato što su se zaista identifikovali sa tom ograničenom egzistencijom. Sociolozima, sindikalcima, sveštenicima i drugim stručnim teolozima “socijalnog pitanja” to važi za dokaz etičko-moralne vrednosti rada. Rad izgrađuje ličnost, kažu oni. S pravom. To je, naime, ličnost zombija robne proizvodnje, koji više ne mogu ni da zamisle život izvan svojih voljenih pokretnih traka, za koje se satiru svakoga dana.

Radnička klasa kao radnička klasa gotovo nikad nije bila antagonistička protivrečnost kapitala i subjekat ljudske emancipacije, isto tako ni kapitalisti i menadžeri ne kontrolišu društvo iz neke opake lične želje da eksploatišu. Nijedna vladajuća klasa u istoriji nije vodila tako neslobodan i patetičan život kao progonjeni menadžeri Majkrosofta, Dajmler-Krajslera ili Sonija. Svaki srednjovekovni plemić bi duboko prezirao ove ljude. Jer dok je on mogao da se upušta u dokolicu i da traći svoje bogatstvo, više ili manje orgijastično, elita društva rada sebi ne sme da odobri pauzu. Van pokretne trake oni ne znaju šta drugo da rade sa sobom osim da ponovo budu deca; dokolica, zadovoljstvo u saznanjima i čulnim užicima, njima su isto tako strani kao i njihovim ljudskim resursima. Oni su i sami obične sluge idola rada, puka funkcionalna elita iracionalne društvene svrhe po sebi.

Vladajući idol zna kako da nametne svoju volju lišenu subjektivnosti “tihom prisilom” konkurencije, kojoj se moraju pokloniti čak i moćni, posebno ako upravljaju stotinama fabrika i prebacuju milijarde po globusu. Ako to ne urade, biće isto tako nemilosrdno odbačeni kao i suvišna “radna snaga”. Samo njihova sopstvena nezrelost čini funkcionere kapitala tako opasnim, ne njihova lična želja za eksploatacijom. Oni bi ponajmanje smeli da se zapitaju o smislu i posledicama svoje neumorne aktivnosti, osećanja i razmišljanja oni sebi ne mogu da priušte. Zato nazivaju realizmom kada razaraju svet, unakazuju gradove i osiromašuju ljude usred obilja.

’’Rad sve više stiče kao pristalice čistu savest: sklonost za radošću naziva se već “potrebom za odmorom” i počinje sama sebe da se stidi. “Čovek to duguje svom zdravlju” – kaže čovek kada je zatečen na nekom izletu. Čak moglo bi uskoro doći do toga, da se samo sa samoprezirom i lošom savešću popusti nekoj sklonosti za vita contemplativa (to jest šetnji sa mislima i prijateljima).’’[1]
(Fridrih Niče, Dokolica i nerad, 1882.)

7. Rad je vladavina patrijarhata

Iako logika rada i njegovog mlevenja u novac čeznu za tim, ne mogu se sve društvene oblasti i nužne aktivnosti utisnuti u ovu sferu apstraktnog vremena. Zbog toga zajedno sa „izdvojenom“ sferom rada, kao svojevrsna poleđina, opstaje i sfera privatnih domaćinstava, porodice i intime.

U ovoj oblasti, koja se definiše kao „ženska“, preživele su mnoge ponavljajuće aktivnosti svakodnevnog života koje se ne mogu, ili mogu samo u izuzetnim slučajevima, pretočiti u novac. Od čišćenja i kuvanja, preko vaspitanja dece i brige o starim ljudima, do „omiljenog posla“ idealne domaćice koja može da opije svog radnog muškarca i „napuni mu osećanja“. Sfera intimnosti kao poleđina rada stoga se glorifikuje u građanskoj ideologiji porodice kao „pravi život“ – iako je u stvarnosti uglavnom intimni pakao. Ne radi se o jednoj sferi boljeg i istinitijeg života, nego o jednom isto tako ograničenom i redukovanom obliku postojanja koji je samo opremljen drugačijim predznakom. Ova sfera i sama je produkt rada. Istina, od njega podeljena, ali ipak postoji samo u odnosu prema njemu. Bez odeljenog socijalnog prostora „ženskog“ oblika aktivnosti radno društvo nikako ne bi moglo da funkcioniše. Ovaj prostor je  njegova prećutna pretpostavka i istovremeno njegov specifični rezultat.

Ovo se, takođe, odnosi na rodne stereotipe koji su sa razvojem sistema robne proizvodnje doživeli poopštavanje. Nije slučajno što se slika o prirodno – instinktivnoj, iracionalnoj, emotivno vođenoj ženi zajedno sa kulturalizovanim, umnim i dominantnim radnim muškarcem učvrstila kao masovna predrasuda. I nije slučajno što je samo-dresiranje belog čoveka za nametanje rada i za državno upravljanje ljudskim resursima bilo praćeno vekovima dugim, besnim „lovom na veštice“. I sadašnje naučno shvatanje sveta je već u svom korenu bilo zagađeno svrhom po sebi radnog društva i njegovih polnih atribucija. Na ovaj način beli čovek je, kako bi mogao nesmetano da funkcioniše, odvajan od svih svojih raspoloženja i emotivnih potreba, koje se u prostoru rada ubrajaju samo u remeteće faktore.

 U XX veku, posebno u fordističkim, posleratnim demokratijama, žene su sve više uključivane u sistem rada. Ali rezultat je bio samo jedna ženska šizofrena svest. S jedne strane, napredak žena u sferi rada nije doneo oslobođenje, nego istu dresuru za idole rada kao i muškarcima. S druge strane, struktura „podele“ ostala je netaknuta i sa tim sfera aktivnosti koje se definišu kao „ženske“ ostala je izvan zvaničnog rada. Žene su na ovaj način opterećene dvostrukim teretom i istovremeno izložene potpuno suprotnim socijalnim imperativima. Unutar sfere rada one ostaju do danas u velikoj meri navedene na loše plaćene i služavske pozicije.

Uz to, borba unutar sistema protiv diskriminacije žena ili za jednake šanse za žene u karijeri neće promeniti ništa. Patetična buržoaska vizija o „pomirenju struke i porodice“ ostavlja razdeljenje sfera sistema robne proizvodnje, a sa tim i strukturu polne „podele“, potpuno netaknutu. Za većinu žena ova perspektiva je nepodnošljiva. Manjina onih „bolje zarađujućih“ stigla je na perfidnu poziciju pobednika u socijalnom aparthejdu, u kojoj brigu oko kuće i dece mogu da delegiraju onima koje slabo zarađuju ( „samorazumljivo“ ženama).

U celokupnom društvu je buržoaski slavljena sfera privatnog života i porodice u stvarnosti uvek samo erodirana i degradirana, jer uzurpacija celokupne ličnosti od strane društva rada zahteva potpuno žrtvovanje, mobilnost i vremensko prilagođavanje. Patrijarhat nije ukinut, on samo divlja u nepriznatoj krizi radnog društva. Srazmerno sa kolapsom sistema robne proizvodnje žene postaju odgovorne za preživljavanje na svim nivoima, dok „muški“ svet simulacijom održava kategorije radnog društva.

‘’Užasno je to što je čovečanstvo moralo sebi da uradi. Izgrađen je identični, namenski, muški karakter čoveka, i nešto od toga se i dalje ponavlja u svakom detinjstvu.’’
(Maks Horkajmer/Teodor V. Adorno: Dijalektika prosvetiteljstva)

slleping

8. Rad je delatnost neslobodnih

Identitet rada i neslobode (die Unmündigkeit) je moguće dokazati ne samo faktički, već i konceptualno. Već pre par vekova je međuuslovljenost rada i društvene prisile ljudima bila poznata. U većini evropskih jezika pojam „rada“ se u korenu odnosi na delatnost neslobodnih ljudi, zavisnih, kmetova ili robova. U germanskim jezicima ova reč je označavala težak posao siročadi koja je pala u ropstvo. „Laborare“ je u latinskom značilo „trpeti pod velikim teretom“, a označava, opšte rečeno, patnju i jad robova. Romanske reči „travail“, „trabajo“, itd. su izvedene iz latinske „tripalium“, jedne forme jarma, koji se koristio za mučenje i kažnjavanje robova i drugih neslobodnih. U nemačkom jeziku „jaram rada“ još uvek ukazuje na ovo poreklo.

„Rad“ dakle nije po svom korenu označitelj za autonomnu ljudsku delatnost, već ukazuje na jednu nesrećnu društvenu sudbinu. To je delatnost onih koji su izgubili svoju slobodu. Proširivanje rada na sve društvene aktere je dakle ništa drugo do poopštavanje kmetovske zavisnosti, a moderno klanjaje radu puko kvazi-religijsko uzdizanje ovih društvenih uslova.

Ljudi su ovu vezu između rada i ropstva uspešno potisnuli, a društvene prisile usvojili, jer je uopštavanje rada unutar modernog sistema robne proizvodnje išlo ruku pod ruku sa „postvarivanjem“. Većina ljudi ne stoji pod vlašću jednog ličnog gospodara. Društvena zavisnost je postala jedan apstraktni sistem odnosa – i upravo ovim putem ona je zadobila totalni karakter. Nju je moguće svuda osetiti i upravo zato teško ju je uhvatiti. Tamo gde je svako postao sluga, svako je istovremeno i gospodar – svako je svoj sopstveni robovlasnik i nadzornik. Svi su poslušni nevidljivom idolu sistema, „Velikom bratu“ valorizacije kapitala, koji je sve smestio pod „tripalium“.

9. Krvava istorija rada

Moderna istorija je istorija utemeljivanja rada koja je na celoj planeti ostavila trag pustošenja i bede. Prisila da se sopstvena životna energija žrtvuje za jednu stranu, apstraktnu svrhu po sebi, nije uvek bila usvojena kao danas. Bili su potrebni vekovi nerazmernog nasilja, kako bi se ljudi mučenjem bezuslovno potčinili idolu rada.

Na početku nije postojalo navodno „progresivno“ proširivanje tržišta, već nezasita glad za novcem apsolutističkog državnog aparata, kako bi se finansirala rano-moderna vojna mašinerija. Samo putem interesa ovog aparata, koji je po prvi put u istoriji stavio celokupno društvo u birokratske okove, ubrzao se razvoj finansijskog kapitala i kapitala trgovaca van okvira tradicionalnih trgovinskih odnosa. Tek ovim putem je novac postao centralni društveni motiv, a apstraktni pojam rada temeljni društveni zahtev bez obzira na potrebe ljudi.

Većina ljudi nije dobrovoljno stupila u proizvodni proces anonimnog tržišta i time u opštu monetarnu ekonomiju, već zbog apsolutističke gladi za novcem koja je vodila monetarizaciji poreza i istovremeno njihovom povisivanju. Ljudi nisu „zarađivali novac“ za sebe same, već za militarizovanu rano-modernu državu, za njeno vatreno oružje, za njenu logistiku i birokratiju. Na ovaj način, i nikako drugačije je došla na svet ova apsurdna samosvrhovitost valorizacije kapitala i samim time rada.

Veoma brzo monetarni porezi i nameti nisu bili dovoljni. Apsolutističke birokrate i administratori finansijskog kapitala su počeli da prisilno i direktno organizuju ljude kao materijal društvene mašine za transformaciju rada u novac. Tradicionalni način života i egzistencije stanovništva je bio uništen, ne jer se ovo stanovništvo dobrovoljno i sopstvenom odlukom „dalje razvilo“, već jer su korišteni kao ljudski materijal za održavanje uspostavljene mašine valorizacije. Ljudi su pod prisilom oružja proterani sa svojih polja, kako bi se stvorio prostor za uzgajanje ovaca za manufakture vune. Sva prava kao što su slobodan lov, pecanje ili sakupljanje drveta u šumama su bila ukinuta. Kada su osiromašene mase krenule zemljom proseći i kradući, bile su pozatvarane u radne domove i fabrike, kako bi bili mučeni mašinom rada i kako bi im se nakalemila ropska svest radne životinje.

Postepena transformacija potčinjenih u materijal za idola rada i njegovo stvaranje novca nije ni izdaleka bio poslednji korak monstruoznih apsolutističkih država. One su proširile svoje interese i na druge kontinente. Unutrašnja kolonizacija Evrope je išla korak u korak sa spoljašnjom kolonizacijom. Ovo se isprva desilo u obe Amerike i delovima Afrike. Ovde su robovlasnici rada skinuli sve maske. Stupili su u novo-„otkriveni“ svet pljačkajući, uništavajući i istrebljujući u neviđenim razmerama. Na žrtve se uopšte nije gledalo kao na ljude. Kanibalističke evropske sile novorođenog društva rada definisale su potlačene strane kulture kao „divlje“ i…kanibalističke.

Ovim je stvorena legitimacija za uništenje ili porobljavanje ovih ljudi. Ropstvo u kolonijalnim plantažama i industrijama sirovina, koje je prevazišlo i razmere antičkog robovlasništva, jedan je od utemeljujućih zločina sistema robne proizvodnje. Ovde se po prvi put vodilo „uništenje putem rada“. Ovo je druga utemeljujuća osnova društva rada. Beli čovek, koji je već bio oformljen kroz samo-disciplinovanje je mogao na „divljim ljudima“ da izlije sav samoprezir i sve komplekse. Za njega su ovi ljudi, slično „ženi“ važili za primitivne i prirodne hibride između životinje i čoveka. Imanuel Kant je jednom prilikom oštro primetio da babuni mogu da govore, ali ne žele iz straha da ne budu odvučeni da rade.

Ovaj groteskni rezon baca novo svetlo na prosvetiteljstvo. Represivni etos rada Moderne, koji se u svojoj originalnoj protestantskoj verziji pozivao na milost Boga i od vremena prosvetiteljstva na prirodni zakon, postao je maskiran „civilizatorskom misijom“. Termin ‘’kultura’’ u ovom smislu označava dobrovoljno potčinjavanje radu, a rad je muški, beo i „evropskog“ karaktera. Sa druge strane, ne-ljudska, neformirana priroda bez kulture je ženska, obojena i „egzotična“, dakle nešto što je neophodno potčiniti. Jednom rečju, „univerzalizam“ društva rada je već od svojih korena u potpunosti rasističkog karaktera. Univerzalna apstrakcija rada se može uvek iznova samo-odrediti kroz ograđivanje od svega što u nju nije uključeno.

Miroljubivi trgovci starih trgovačkih puteva nisu oni iz kojih se rodila moderna buržoazija, koja će konačno naslediti tekovine apsolutizma. Ovu su ulogu u daleko većoj meri igrali kondotjeri i rano-moderni plaćenici, administratori kuća za siromašne, zatvorski nadglednici, privatni skupljači poreza, robovlasnici i drugi banditi ove vrste, koji su izgradili društvenu osnovu za moderno „preduzetništvo“. Građanske revolucije 18. i 19. veka nisu imale nikakve veze sa društvenom emancipacijom, one su samo prenele težište moći unutar postojećeg sistema prisile, oslobađajući društvo rada od zastarelih dinastijskih interesa i podstičući postvarenje i de-personifikaciju. Veličanstvena Francuska revolucija je bila ta, koja je sa posebnim patosom objavila dužnost prema radu i putem „zakona o suzbijanju prosjačenja“ uvela nove radne kolonije.

Sve ovo je bila suprotnost svega onog čemu su težili društveni revolucionarni pokreti, koji su se nalazili na ivicama buržoaske revolucije. Već daleko ranije postojale su samostalne forme otpora i odbijanja, o kojima zvanična istorija društva rada i modernizacije nema ništa da kaže. Proizvođači starog agrarnog društva, koji se nikad nisu sasvim pomirili sa feudalnim odnosima moći, nisu želeli da budu pretvoreni u „radničku klasu“ jednog njima stranog sistema. Od seljačkih ratova 15. i 16. veka do ustanaka Ludita u Britaniji, koji su kasnije bili osuđeni kao pobune nazadnjaka, sve do pobune šlezijskih tkača 1844. godine, jasno je da je postojao ogorčen otpor protiv rada. Tokom poslednjih vekova, nametanje društva rada i ponekad otvoren, ponekad latentni građanski rat su bili jedna i ista stvar.

Stara agrarna društva bila su sve drugo, samo ne raj na zemlji. Međutim većina je iskusila ogromne prisile nadolazećeg društva rada kao promene na gore i „doba bede“. Očigledno su ljudi, uprkos svim prisilama odnosa u kojima su ranije živeli, još uvek imali nešto da izgube. Ono što se u lažnoj svesti modernog sveta čini kao tama i muka ijednog izmišljenog srednjeg veka zapravo su bili užasi same istorije ovog modernog sveta. Vreme utrošeno na proizvodnu delatnost za moderne „zaposlene“ u fabrikama i kancelarijama je dnevno, kao i godišnje gledano, daleko duže od onog u pred- i nekapitalističkim kulturama unutar i van Evrope. Ova produkcija nije ni izdaleka bila toliko kompaktna kao u društvu rada, već je bila prožeta kulturom ležernosti i relativnom „sporošću“. Materijalne osnovne potrebe, ukoliko se isključe prirodne katastrofe, su bile čak u većoj meri osigurane nego u toku dugih perioda moderne istorije, i svakako u većoj meri nego u užasnim sirotinjskim četvrtima savremenog sveta u krizi. Čak se ni vlast nije mogla zavući pod kožu tako kako je to slučaj danas u potpuno birokratizovanom društvu rada.

Iz ovih razloga je otpor protiv rada mogao biti slomljen samo vojnim sredstvima. Čak i danas ideolozi drže staru tiradu, kako bi prikrili činjenicu da je kultura premodernih proizvođača ugušena u krvi, a ne mirno „razvojem“ dostigla kapitalistički nivo proizvodnje. Mudre demokrate rada današnjice svaljuju sva ova zla na „pred-demokratske uslove“ jedne prošlosti, sa kojom oni navodno nikakve veze nemaju. Oni ne žele da razotkriju terorističku pred-istoriju Moderne, jer bi time pokazali suštinu modernog društva rada. Birokratska administracija rada i državna kontrola nad ljudima u industrijalnim demokratijama nije nikad mogla negirati svoje apsolutističke i kolonijalne korene. Postvarenjem u jedan ne-personalni sistem odnosa, represivno upravljanje ljudskim resursima je u ime idola rada samo još više naraslo i prodrlo u sve sfere života. Upravo danas je moguće osetiti čelične birokratske lance agonije rada kao što je to bio slučaj u ranom dobu društva rada. Administracija rada se pokazuje kao jedan sistem prisila, koji je uvek organizovao društveni aparthejd i bez uspeha pokušavao da progna krizu demokratskim državnim ropstvom. Slično tome, kolonijalna avet se vraća kroz prisilnu ekonomsku kontrolu koju Međunarodni monetarni fond sprovodi u već uveliko upropašćenim zemljama periferije. Nakon smrti svojih idola, društvo rada se vraća starim metodama svojih utemeljujućih zločina, koji ga ipak ne mogu spasiti.

‘’Varvarin je lenj i razlikuje se od učenog čoveka apatijom, pošto se praktična obrazovanost sastoji u navici i potrebi za zanimanjem.’’
(Georg V.F. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, 1821.)

‘’U osnovi se sada može osetiti […], da je takav rad najbolja policija, da svakog drži na njegovom mestu i da efektivno onemogućava razvoj razboritosti, požudnosti i želje za nezavisnošću. Rad troši nervnu moć u neviđenoj meri, i odvlači je od kontemplacije, meditacije, snova, briga, ljubavi, mržnje.’’
(Fridrih Niče, Panegiričari rada, 1881.)

10. Radnički pokret je bio pokret u ime rada

Klasični radnički pokret, koji se uzdigao tek neko vreme nakon propasti starih socijalnih pobuna, nije se više borio protiv zahteva rada, već je razvio jednu nad-identifikaciju sa onim što se činilo neizbežnim. Radničkom pokretu je bilo stalo samo još do „prava“ i poboljšanja uslova unutar društva rada, čije je prisile već dobrim delom usvojio. Umesto da radikalno kritikuje transformaciju ljudske energije u novac kao jedan princip iracionalne samosvrhovitosti, sam je zauzeo „poziciju rada“, a valorizaciju shvatio kao pozitivno, neutralno stanje stvari.

Na ovaj način je radnički pokret stao na mesto apsolutizma, protestantizma i buržoaskog prosvetiteljstva. Beda rada je bila transformisana u lažni ponos rada, a pripitomljenje u ljudski materijal modernog idola je bilo redefinisano u „ljudsko pravo“. Pripitomljeni heloti rada su takoreći izokrenuli ideološku oštricu i time razvili misionarsku vatrenost, boreći se sa jedne strane za „pravo na rad“, sa druge strane propagirajući „radnu obavezu za sve“. Buržoazija nije bila napadana kao nosilac funkcija društva rada, već je bila napadana u ime rada kao jedan parazit. Bez izuzetka svi članovi društva trebalo je da budu prisilno regrutovani u „armiju rada“.

Radnički pokret je na taj način sam postao vođa kapitalističkog društva rada. On je protiv konzervativnih buržoaskih nosioca funkcija 19. i ranog 20. veka u razvojnom procesu rada načinio poslednje korake u pravcu postvarenja; slično načinu na koji je buržoazija preuzela štafetu od apsolutizma. Ovo je bilo moguće samo zato jer su se radničke partije i sindikati, u procesu deifikacije rada, oslonile na državni aparat i institucije represivne administracije rada. Oni nisu ukinuli ove aparate, već su želeli da izvrše, kako su oni nazivali „marš kroz institucije“. Ovim su oni preuzeli, isto kao prethodno buržoazija, preuzeli birokratsku tradiciju radno-društvenog upravljanja ljudskim resursima od apsolutizma.

Međutim ideologija društvenog poopštavanja rada zahtevala je i novi politički odnos. Na mestu staleške organizacije sa različitim političkim „pravima“ (npr. pravo glasa po poreznoj klasi), koja je bila na snazi u vreme kad je društvo rada bilo na pola puta svog konstituisanja, morala je doći opšta demokratska jednakost oformljene „države rada“. Nejednakosti koje su rezultirale iz mašine valorizacije koja je uslovljavala celokupni društveni život, morale su biti otklonjene putem „socijalne države“. I za ovaj proces je društvo rada bilo paradigma. Pod imenom „socijal-demokratije“ ono je postalo najveći „pokret građana“ u istoriji, koji se na kraju pokazao kao sebi postavljena zamka. U demokratiji se o svemu može pregovarati, samo ne o prisilama društva rada, koje je pretpostavljeno aksiomatski. Jedino o čemu se može raspravljati u debati su modaliteti i procesualne forme ovih prisila. Postoji uvek izbor samo između Kole i Pepsija, kuge i kolere, bezobrazluka i gluposti, između Kola i Šredera.

Demokratija društva rada je najpodmukliji oblik vladavine u istoriji – sistem samo-potčinjavanja. Iz ovog razloga ova demokratija nikad ne organizuje odlučivanje svih članova društva o zajedničkim resursima, već pruža samo pravnu formu društveno otcepljenih radnih monada, koje su prisiljene na konkurenciju na tržištu rada. Demokratija je protivnost slobode. Tako se demokratski „radni ljudi“ nužno dele na vladare i one kojima se vlada, na poslodavce i radnike, na funkcionalnu elitu i ljudski materijal. Političke partije, i upravo radničke partije verno oslikavaju ove odnose u svojoj sopstvenoj strukturi. Vođe i vođeni, „zvezde“ i nepoznati, nepotisti i oportunisti ukazuju na odnos koji nema veze sa otvorenom debatom i procedurom odlučivanja. To da su same elite nesamostalni funkcioneri idola rada i njegovih slepih odluka je integralni momenat logike sistema.

Od vremena nacizma sve partije su istovremeno radničke partije i partije kapitala. U „društvima u razvoju“ na istoku i jugu radnički pokreti su mutirali u državno-terorističke partije, kako bi sustigli proces modernizacije. Na zapadu su ovi pokreti postali sistem „narodnih partija“ sa zamenljivim programima i medijskom reprezentacijom. Klasna borba je pri svom kraju jer je društvo rada pri svom kraju. Klase se pokazuju kao društvene funkcionalne kategorije jednog opšteg sistema fetiša u istoj meri u kojoj sistem izumire. Kada se socijal-demokrate, zeleni i bivši komunisti istaknu u periodu krize izuzetno podmuklim i represivnim programima, najbolje se vidi da oni nisu ništa drugo do legitimni naslednici radničkih pokreta, koji nikad nisu želeli ništa drugo do rad po svaku cenu.

‘’Rad mora nositi skiptar,
Ropstvo će biti sudbina ležernih,
Rad mora vladati svetom, jer
Samo kroz rad sveta i jeste.’’

(Fridrih Stampfer, U čast rada, 1903.)

snoopy

11. Kriza rada

Jedno kratko vreme nakon Drugog svetskog rata moglo se činiti da se društvo rada u fordističkoj industriji uspostavilo kao jedan sistem „permanentnog prosperiteta“, prevazilazeći prisilnu samosvrhovitost putem masovne konzumpcije i države blagostanja. Nezavisno od toga što je ova predstava već uvek bila jedna ideja helotksih demokrata, koja se mogla odnositi samo na jedan mali deo čovečanstva, ona je u potpunosti izgubila svaki smisao čak i u kapitalističkim centrima. U trećoj industriskoj revoluciji mikroelektronike društvo rada dostiže svoje apsolutne granice.

Činjenica da su ove granice morale biti dostignute pre ili kasnije je bilo moguće logički predvideti. Sistem proizvodnje roba pati od svog rođenja od neizlečivih protivrečnosti. Sa jedne strane, on živi od masovnog sisanja ljudske energije putem ispostavljanja radne snage u mašinerije – što više to bolje. Sa druge strane zakon ekonomske konkurencije prisiljava jedno permanentno povišavanje produktivnosti, gde ljudska radna snaga biva zamenjena naučnim operativnim kapitalom.

Ova protivrečnost je već bila uzrok svih ranijih kriza, uključujući i katastrofalne krize iz 1929-33. godine. Ali krize su mogle biti prevaziđene kroz jedan mehanizam kompenzacije: nakon jednog perioda inkubacije, a zatim na osnovu dostignutog višeg nivoa produktivnosti putem proširivanja tržišta na nove konzumente, bilo je moguće isisati apsolutno veći kvantitet radne snage od kvantiteta koji je prethodno bio racionalno predviđen. Bio je potreban manji utrošak radne snage po proizvodu, ali proizvodilo se apsolutno više roba, pa je time ovo smanjivanje bilo kompenzovano. Sve dok je inovacija proizvoda prevazilazila inovacije procesa, protivrečnost sistema se mogla transformisati u ekspanziju.

Najbolji primer je automobil: putem pokretne trake i drugih „radno-naučnih“ racionalizacija (koje su se prvo primenile u fabrikama automobila Henrija Forda u Detroitu) smanjilo se radno vreme potrebno za proizvodnju jednog automobila. Istovremeno je rad bio daleko više zgušnjen, pa je tako ljudski materijal u istom vremenu bio daleko više eksploatisan. Automobil je postao predmet masovne konzumpcije usled smanjivanja cena, i nije više bio luksuzni proizvod za najbogatije slojeve.

Na ovaj način je nezasiti apetit idola rada za ljudskom energijom zadovoljen na višem nivou u drugoj industrijskoj revoluciji „fordizma“, uprkos racionalizovanoj fabričkoj proizvodnji. Automobil je istovremeno centralni primer destruktivnog karaktera visoko-razvijenog načina proizvodnje i konzumpcije u društvu rada. U interesu masovne proizvodnje automobila i masovne upotrebe ličnog vozila pejzaž biva prekriven ružnim betonom, a okolina zagađena. Ljudi su sležući ramenima prihvatili neproglašeni Treći svetski rat koji godinama divlja na putevima i stazama sveta – rat zbog kojeg milioni ginu ili bivaju povređeni.

Mehanizam kompenzacije putem ekspanzije postaje impotentan u trećoj industrijskoj revoluciji mikroelektronike. Iako putem mikroelektronike veliki broj novih proizvoda postaje jeftiniji (pre svega u medijima), po prvi put tempo inovacije procesa prevazilazi tempo inovacije proizvoda. Po prvi put se racionalizuje više rada nego što proširivanje tržišta može da apsorbuje. U logičkom nastavku racionalizacije elektronska robotika zamenjuje ljudsku energiju. Nove komunikacione tehnologije čine rad „suvišnim“. Celokupni sektori i odseci konstrukcije, proizvodnje, marketinga, skladištenja, distribucije i menadžmenta nestaju. Sam idol rada sebe po prvi put prisiljava na jedno dugoročno gladovanje, čime uzrokuje svoju sopstvenu smrt.

Pošto je demokratsko društvo rada jedan zreo samosvhoviti sistem samoreferentne potrošnje radne snage, koji cirkularno uvek upućuje na sebe, nemoguće je izvršiti opštu redukciju radnog vremena unutar forme ovog sistema. Sa jedne strane ekonomska administrativna racionalnost potrebuje sve veći broj „nezaposlenih“ ljudi, koji su odsečeni od reprodukcije svog života, dok sa druge strane, sve manji broj „zaposlenih“ pati od prekomernog rada i biva prisiljeno na sve veću efikasnost. Unutar jednog sveta izobilja, siromaštvo i glad se vraćaju u kapitalističke centre. Fabrike se zatvaraju, dok veliki delovi obradive zemlje bivaju napušteni. Veliki broj domova i javnih zgrada ostaje prazno, dok se broj beskućnika povećava.

Kapitalizam postaje globalni manjinski događaj. U panici, idol rada na samrti se okreće samo-kanibalizmu. U potrazi za preostalom radnom „hranom“, kapital kida granice nacionalne ekonomije i globalizuje se putem nomadske divlje kompeticije. Celokupni regioni sveta su odsečeni od globalnog toka kapitala i roba. U nezapamćenom talasu udruživanja i „neprijateljskih preuzimanja“, kompanije se spremaju za finalnu bitku poslovne ekonomije. Neorganizovane države i nacije implodiraju, a njihovo stanovništvo, izluđeno borbom za opstanak, napada jedno drugo u etničkom ratu.

‘’Osnovni moralni princip jeste pravo osobe na rad. […] Za mene nema ničeg bednijeg od dokonog života. Niko od nas nema pravo na to. U civilizaciji nema mesta za neradnike.’’
(Henri Ford)

‘’Kapital sam je proces protivrečnosti, [jer] on teži redukciji radnog vremena na minimum, dok sa druge strane postavlja radno vreme kao jedino merilo i izvor bogatstva. […] Sa jedne strane dakle, kapital priziva sebi sve moći nauke i prirode, kao i društvene kombinacije i međuodnose, kako bi učinio stvaranje bogatstva (relativno) nezavisnim od radnog vremena koje je sadržano u njemu. Sa druge strane kapital koristi radno vreme kao merilo za gigantske društvene sile koje nastaju ovim procesom, kako bi ih ograničio unutar granica neophodnih za održavanje vrednosti već stvorene vrednosti.’’
(Karl Marks, Osnove kritike političke ekonomije, 1857/ 8)

12. Kraj politike

Kriza rada nužno za sobom povlači krizu države i time politike. U osnovi moderna država može zahvaliti za svoju karijeru činjenici, da sistem proizvodnje roba zahteva jednu nadređenu instancu, koja bi garantovala okvire konkurencije, opštih pravnih regulativa i uslova valorizacije. Ova instanca u sebe uključuje i represivni aparat za slučaj da ljudski materijal prekine svoje mehaničko podređivanje sistemu. U svojoj masovno-demokratskoj formi država je morala u 20. veku sve više i više da se okreće društveno-ekonomskim zadacima. Ovo ne uključuje samo društvene odnose, već isto tako obrazovanje i zdravstvo, saobraćaj i komunikaciju, sve vrste infrastrukture koje su neophodne za funkcionisanje industrijalno razvijenog društva rada, ali koje se same ne mogu organizovati u formi fabričkog procesa valorizacije. Ove strukture moraju permanentno i u celini stajati na raspolaganju na nivou celokupnog društva, i zato ne mogu pratiti tržišna kretanja ponude i potražnje.

Pošto država nije samostalna instanca valorizacije i time sama ne može pretvarati rad u novac, onda mora crpeti ovaj novac iz realnih procesa valorizacije, kako bi finansirala svoje projekte. Ukoliko se valorizacija iscrpi, onda se iscrpljuju i državne finansije. Navodni državni suveren pokazuje se onda kao potpuno nesamostalan u odnosu spram slepe, fetišističke ekonomije društva rada. Država može da donosi koje god zakone, ali kada proizvodne snage prevaziđu sistem rada, pozitivno državno pravo udara u zid, pošto se može uvek samo odnositi na subjekte rada.

Zbog rastuće masovne nezaposlenosti, iscrpljuju se državni prihodi iz oporezivanja rada. Društvene mreže bivaju pocepane čim se pojavi jedna kritična masa „suvišnih“, koje je moguće nahratiti samo putem raspodele prihoda iz drugih kapitalističkih izvora. Sa visokom koncentracijom kapitala u krizi, koji prevazilazi nacionalno-ekonomske granice, državni prihodi iz oporezivanja profita firmi takođe se iscrpljuju. Transnacionalne kompanije prisiljavaju države koje se bore za investicije na ukidanje poreza, socijalne pomoći i ekonomskih regulativa. Upravo ovi procesi mutiraju demokratsku državu u jedno puko oruđe servisiranja krize.

Što više država zapada u finansijske probleme, time se ona sve više redukuje na svoje represivno jezgro. Infrastrukture bivaju redukovane na potrebe transnacionalnog kapitala. Kao pre u kolonijalnim zemljama društvena logistika se ograničava sve više na par ekonomskih centara, dok sve ostalo truli. Ono što se može privatizovati, biva privatizovano, uprkos tome što sve više ljudi biva otrgnuto od elementarnih potrepština. Tamo gde se valorizacija kapitala sve više koncentriše na par ostrvaca svetskog tržišta, smanjuje se opšta briga o stanovništvu.

Sve dok to ne pogađa neposredne ekonomsko-relevantne oblasti, nije bitno da li vozovi putuju ili pisma stižu. Obrazovanje postaje privilegija onih koji profitiraju zbog globalizacije. Duhovna, umetnička i teorijska kultura se ceni po kriterijumu njene tržišne relevantnosti i izumire. Zdravstveni sistem nije više moguće finansirati i raspada se na jedan klasni sistem. Ovo se dešava najpre polako i neprimetno, dok kasnije sasvim otvoreno važi zakon društvene eutanazije: Zato što si siromašan i „suvišan’’, moraš umreti ranije.

Svih medicinskih, obrazovnih, kulturnih i opšte-infrastrukturnih znanja i sposobnosti, tehnike i opreme, ima sasvim dovoljno. Ali zbog primene logike „dovoljnih sredstava“, koja objektivira iracionalni zakon društva rada, svi ovi potencijali moraju biti čuvani pod ključem, ili ostavljeni da propadnu, kao i industrijska i poljoprivredna sredstva proizvodnje koja više nisu „profitabilna“. Osim represivne simulacije rada koja silom biva nametnuta ljudima putem prisilnog rada i režima niskih nadnica, kao i ukidanjem socijalnih dohodaka, demokratska država, koja se već pretvorila u jedan sistem aparthejda nema više šta da ponudi svojim bivšim subjektima rada. Na jednom višem nivou, administracija kao takva će nestati. Državni aparat će degenerirati u korumpiranu „kleptokratiju“, oružane snage u bande, struktuirane po sistemu mafije, a policija u putujuće pljačkaše.

Ne postoji državna politika koja može zaustaviti ili okrenuti ovaj proces. Po svojoj prirodi politika je vezana za društvenu organizaciju u formi države. Onda kada temelji države počnu da se odronjavaju, politika i političke akcije postaju besmislene. Sve više, levičarska demokratska formula „političkog oblikovanja“ životnih uslova postaje sve smešnija. Sa izuzetkom neprestane represije, postepenog ukidanja civilizacije i podrške „teroru ekonomije“, nema više ničeg da se „oblikuje“. Pošto je svrha po sebi društva rada političkih demokratija pretpostavljena aksiomatski, ne može postojati političko-demokratska regulacija krize rada. Kraj rada vodi kraju politike.

13. Kazino-kapitalistička simulacija društva rada

Dominantna društvena svest sebe sistematski vara o stvarnom stanju društva rada. Propadajući regioni bivaju ideološki ekskomunicirani, statistike o tržištu rada beskrupulozno falsifikovane, dok mediji sprovode svoju simulaciju nad formama osiromašenja. Simulacija je uopšte centralna oznaka kapitalizma u krizi. To važi takođe za samu ekonomiju. Procesi simulacije finansijskog tržišta stvaraju jedan privid, barem u ključnim zapadnim zemljama, da se kapital može akumulirati bez rada i da čista forma novca bezsupstancijalno iz sebe same osigurava dalju valorizaciju vrednosti. Paralelno simulaciji rada kroz prisilne mere koje sprovodi demokratska administracija rada, uspostavila se jedna simulacija valorizacije kapitala putem špekulativnog otcepljenja kreditnog sistema i tržišnih akcija od realne ekonomije.

Korišćenje današnjeg rada biva zamenjeno korišćenjem sutrašnjeg rada, koji se zapravo nikad neće izvršiti. Ovde je na delu akumulacija kapitala u jednoj fiktivnoj „Budućnosti II“. Novčani kapital, koji se više ne može profitabilno investirati u realnu ekonomiju i koji time više ne može konzumirati rad, mora se proširiti na finansijsko tržište.

Čak ni fordistički uspon valorizacije u doba „ekonomskog čuda“ nakon Drugog svetskog rata nije u potpunosti bio samostalan. Daleko prekoračivši svoje finansijske mogućnosti zasnovane na porezu, država je počela da se u velikoj meri oslanja na kredite, jer društvo rada više nije moglo biti finansirano na drugačiji način. Država je na taj način kao kauciju isporučila buduće realne prihode. Na ovaj način je stvorena investiciona prilika za „višak“ novčanog kapitala – država je pozajmljivala putem kamata. Država je otplaćivala interes podizanjem novog kredita, time vraćajući pozajmljeni novac u ekonomsku cirkulaciju. Ona je tako finansirala socijalna davanja i investicije u infrastrukturu, a ovo je stvorilo u logici kapitalizma veštačku potražnju, koja se nije zasnivala na produktivnom radu. Fordistički boom se proširio van granica svojih mogućnosti, time što je društvo rada iscrpljivalo svoju sopstvenu budućnost.

Ovaj simulativni momenat, na delu čak i u prividno još neometanom procesu valorizacije, dostigao je svoje granice zajedno sa zaduživanjem države. Državna „dužnička kriza“ onemogućila je dalju ekspanziju ovih procesa kako u zemljama Trećeg sveta, tako i u centru. Ovde vidimo osnove pobedničkog marša neo-libaralne deregulacije, koja po mantri ideologije mora biti izvršena zajedno sa drastičnim smanjivanjem državnih izdataka za javni sektor. U stvarnosti, ušteda od deregulacije i razgradnje državnih ingerencija kompenzuje se izdacima u borbi sa krizom, bili to izdaci za stavljanje u pogon državne represije ili izdaci za održavanje simulacije. U velikom broju država izdaci za javni sektor su čak porasli na ovaj način.

Ali dalja akumulacija kapitala se više ne može simulirati državnim zaduživanjem. Zbog ovoga se od osamdesetih godina dalje stvaranje fiktivnog kapitala prenelo na berzu. Tamo se odavno više ne radi o dividendama, o udelu u realnom profitu, već samo o dobitku na kursu i špekulativnom povećanju vrednosti pravnog poseda do astronomskih visina. Odnos između realne ekonomije i špekulativnih kretanja finansijskog tržišta se izokrenuo. Špekulativno povišavanje kursa se ne zasniva više na realnoj ekonomskoj ekspanziji, već suprotno tome, fiktivno stvaranje vrednosti simulira realnu akumulaciju, koja zapravo uopšte ne postoji.

Idol rada, koji je klinički mrtav, biva veštački održavan u životu kroz prividno samostalnu ekspanziju finansijskog tržišta. Industrijski privrednici stvaraju profite koji  uopšte više nemaju veze sa izdacima za proizvodnju robe i sa prodajom stvarnih roba, već samo sa „lukavim“ naporima finansijskog odeljka ovih firmi u špekulisanju akcijama i devizama. Javni prihodi se više uopšte ne zasnivaju na taksama ili uzimanju kredita, već na vrednom klađenju finansijske administracije u kladionici finansijskog tržišta. Privatna domaćinstva, čiji realni dohotci iz nadnica i plata dramatično opadaju, finansiraju svoj konzumerizam dohotcima iz akcija. Stvara se dakle jedna nova forma veštačke potražnje, na kojoj se onda zasnivaju realna proizvodnja i državni dohotci od poreza, ali koji upravo zato nisu ništa drugo do kule od karata.

Na ovaj način se svetska ekonomska kriza odlaže taktikom odugovlačenja putem jednog špekulativnog procesa. Ali pošto se fiktivno povišavanje vrednosti pravnog vlasništva zasniva na anticipaciji realno utrošenog rada (gde je anticipirani utrošak astronomski), koji zapravo nikad neće biti izvršen, ova varka mora nakon jednog perioda inkubacije izčeznuti. Propast takozavanih „emerging markets“ u Aziji, Južnoj Americi i Istočnoj Evropi je samo prvi korak ovog procesa. Samo je pitanje vremena, kada će finansijska tržišta u kapitalističkom centru SAD, EU i Japana doživeti kolaps.

Ovi odnosi bivaju u fetišiziranoj svesti društva rada potpuno preokrenuti, uključujući tu i „kritičare kapitalizma“ iz levog i desnog tabora. Fiksirani na transistorijsko i pozitivno značenje deifikovanog fantoma rada kao uslova egzistencije, oni sistematski brkaju uzroke i posledice. Privremeno odlaganje krize putem špekulativne ekspanzije finansijskog tržišta pojavljuje se u izokrenutoj formi upravo kao uzrok krize. „Zli špekulanti“ kažu oni u panici, će upropastiti celokupno, divno društvo rada, jer oni rasipaju „dobar novac“ kojeg „ima na pretek“, umesto da ga investiraju u fenomenalna „radna mesta“ kako bi čovečanstvo opsednuto radom samozadovoljno uživalo „puno zaposlenje“.

Njima jednostavno ne ulazi u glavu, da špekulacija nije uzrok stagnacije realnih investicija, već da su one postale neprofitne kao rezultat treće industrijske revolucije. Špekulativno povećanje cena je samo simptom ovih procesa. Novac, koji cirkuliše u prividno neiscrpnim količinama, u logici kapitalizma sam više nije jedno „dobro“, već označava samo „topao vazduh“, kojim se špekulativni bubble napumpava. Bilo koji pokušaj da se ovaj bubble iskoristi nekakvim taksama (Tobin-taksa, itd.) kako bi se novčani kapital ponovo vratio u „prave“ i realne radno-društvene forme, dovelo bi samo do bržeg pucanja ovog bubble.

Umesto da se shvati činjenica, da svi mi polako i neumitno postajemo neprofitabilni i da zbog toga treba kritikovati kako kriterijum profitabilnosti, tako i imanentne osnove društva rada, „kritičari“ se zadovoljavaju demonizovanjem „špekulatora“. Ekstremistička desnica, levi „subverzivni elemeti“, radnički sindikati i kejnzijanistički nostalgičari, socijalni teolozi, televizijski voditelji i svi ostali apostoli „poštenog“ rada jednoglasno neguju taj jeftini stereotip neprijatelja. Malo njih je svesno činjenice, da samo jedan korak deli takav način razmišljanja od ponovne mobilizacije anti-semitske paranoje. Pozivati se na „stvaralačku moć“ nacionalnih i nemonetarnih kapitala u borbi protiv „pohlepnog“ jevrejsko-internacionalnog kapitala preti da postane osnovni stožer intelektualno propale levice, kao što je uvek već bilo stožer rasističke, anti-semitske i anti-američke desnice, koja popuje o „projektima stvaranja radnih mesta“.

‘’Onda kada rad u svojoj neposrednoj formi prestane da bude izvor bogatstva, radno vreme prestaje i mora prestati da bude mera bogatstva, a onda i razmenska vrednost [mora prestati da bude mera] upotrebne vrednosti. […] Kao uzrok ovoga, proizvodnja zasnovana na razmenskoj vrednosti propada, dok neposredni, materijalni proces proizvodnje gubi formu bede i protivrečnosti.’’
(Karl Marks, Osnove kritike političke ekonomije, 1857/8)

14. Rad se ne može redefinisati

Nakon procesa vekovnog pripitomljavanja, moderni čovek više ne može da zamisli život bez rada. Rad u formi društvenog imperativa više ne dominira samo ekonomijom u užem smislu, već prožima celokupno polje društvenosti i ulazi u pore svakodnevnice i privatnog života. „Slobodno vreme“ po svom smislu ukazuje na jedan zatvorski pojam i stoji u službi konzumacije. On time brine o tome da se i u budućnosti roba prodaje.

Ali čak i van okvira usvojene dužnosti konzumiranja kao jednoj svrsi po sebi, senka rada se nadvija nad modernom individuom i izvan kancelarija i fabrika. Čim čovek napusti svoju sedeljku pred televizorom, svaka njegova delatnost se transformiše u nešto slično radu. Džoger umesto vremenskog sata nosi štopericu, koračni mlin doživljava svoj post-moderni preporod u fitnes-studiju, dok ljudi koji putuju na odmor voze kilometrima, kao da moraju da simuliraju rad jednog kamiondžije. Čak i seksualni odnos biva meren kriterijumima eksperata za seks i televizijskih hvalisavaca.

Dok je kralj Mida smatrao činjenicu da sve što dotakne postaje zlatom svojom propašću, njegov moderni pandan je daleko prevazišao ovu fazu. Moderni radni čovek više ne primećuje da kroz ukalupljivanje u rad svaka delatnost gubi svoj čulni kvalitet i postaje ravnodušna. Naprotiv, on pridaje svakoj delatnosti smisao, opravdanje i značenje tek kroz ovo usklađivanje sa ravnodušnim svetom robe. Radni subjekt ne zna šta je tuga, ukoliko to nije „tuga rada“ koja onda dobija određeni kvantitet, o kojem je moguće razmenjivati iskustva sa sličnima sebi. Čak i sanjanje postaje „rad sna“, susret sa voljenom osobom „rad na vezi“, a odnos sa decom „rad na vaspitanju. Svaki put kada moderni čovek upućuje na ozbiljnost svoje delatnosti, on već koristi reč „rad“.

Imperijalizam rada se otkriva dakle u svakodnevnom žargonu. Mi nismo samo naviknuti da reč „rad“ koristimo u jednom proširenom značenju, već da ovu reč koristimo u dva potpuno različita značenja. Rad ne znači samo kapitalistički oblik delatnosti na pokretnoj traci svrhe po sebi (što jeste jedno odgovarajuće značenje), već ovaj pojam postaje sinonim za svaki svrhoviti napor uopšte, time prikrivajući svoju istorijsku genezu.

Ova konceptualna nejasnoća otvara vrata jednoj jednostranoj i zdravorazumskoj kritici društva rada, koja u potpunosti obrće stvari i polazi od pozitivne afirmacije imperijalizma rada. Društvu rada biva prebacivano, da ono još uvek svojom formom delatnosti nije obuzelo celokupan život, jer ono naime pojam rada razume „suviše usko“, jer rad ne podrazumeva forme samostalnog rada ili „neplaćene samo-pomoći“ (domaćinski rad, pomoć komšiluku, itd.). Po ovoj kritici neke forme rada bivaju ekskomunicirane, dok se samo delatnosti namenjene tržištu posmatraju kao „istinski“ rad. Jedno prevrednovanje i proširivanje pojma rada bi onda trebalo da prevaziđe ovu jednostranu fiksaciju i sa njom vezanu hijerarhizaciju.

Ova misao uopšte ne uzima u obzir emancipaciju od vladajućih prisila, već samo jednu semantičku ispravku. Kada društvena svest bude uzdigla dosadašnje inferiorne forme delatnosti na nivo kapitalističke sfere proizvodnje i time u plemićki red rada, onda će očigledna kriza društva rada biti rešena. Ali inferiornost ovih delatnosti nije puki rezultat jednog određenog ideološkog pogleda na stvari, već pripada samoj strukturi sistema proizvodnje robe. Iz ovih razloga jedno dobronamerno moralno redefinisanje ne može biti rešenje.

U društvu, u kojem vlada robna proizvodnja kao svrha po sebi, jedino bogatstvo koje se ceni jeste ono koje se može novčano predstaviti. Pojam rada, koji je određen ovom strukturom zrači na sve druge sfere društva, ali samo negativno, jer on čini njih zavisnim od sebe. Sfere koje nisu uključene u proizvodnju robe ostaju nužno u senci kapitalističke sfere proizvodnje, jer se ne podređuju fabričkoj logici apstraktnog vremena, čak i onda kada su one od životnog značaja, kao npr. „ženske“ delatnosti privatnog domaćinstva, briga, itd.

Jedno moralističko proširenje pojma rada umesto njegove radikalne kritike prikriva ne samo realni društveni imperijalizam robne ekonomije, već se odlično ukapa u strategije državnog menadžmenta krize. Poziv za društvenim priznanjem „domaćinskog rada“, kao i delatnosti „trećeg sektora“ kao punopravnog rada, koji se čuje od sedamdesetih godina, cilja najpre na socijalnu pomoć. Ali država u krizi okreće te moralne pozive protiv njih samih, time što im odgovara „principom ispomoći“.

Hvalospevi o „počasnim funkcijama“ i „građanskom radu“ ne podrazumevaju dozvolu da se čačka u skoro prazne državne kofere. Oni služe kao alibi za jedno povlačenje države iz socijalne sfere, da prikriju nadolazeće programe prisilnog rada, kao i za bedni pokušaj da se teret krize prenese na žene. Zvanične društvene institucije se povlače kroz pozive na „našu sopstvenu inicijativu“ u borbi protiv naše i tuđe bede, time izbegavajući ispostavljanje bilo kakve materijalne pomoći. Na ovaj način žongliranje sa definicijama i dalje svetog pojma rada, koja se pogrešno shvata kao emancipatorski program, nudi recept državnim pokušajima da se ukinu nadnice, a da se rad i dalje održava na opustošenom prostoru tržišne ekonomije. Ovo na kraju može nama služiti kao dokaz, da savremena društvena emancipacija ne može počivati na redefinisanju rada, već isključivo na svesnoj devaluaciji ovog pojma.

‘’Pored materijalne dobrobiti, obične lične usluge vode nematerijalnom dobrobiti. Dobrobit kupca se poboljšava ukoliko mu onaj ko isporučuje uslugu otklanja mnoštvo neprijatnih zadataka. U isto vreme se poboljšava dobrobit onog ko isporučuje usluge ukoliko ta usluga povećava njegovo samopoštovanje. Isporučivanje običnih, ličnih usluga je bolje za psihu (onog ko uslugu isporučuje) od situacije gde je on bez posla.‘’
(Izveštaj „Komisije za buduća društvena pitanja slobodnih država Bavarske i Saksonije“, 1997.)
‘’[…] Ispravno govoreći ti ne poseduješ drugo znanje, sem onog koje poseduješ kroz svoj rad: sve ostalo je još uvek hipoteza.’’ (Tomas Karlajl, Raditi i ne očajavati, 1843.)

15. Kriza sukoba interesa

Uprkos pokušajima potiskivanja i tabuiranja fundamentalne krize rada, ona uslovljava sve aktuelne društvene konflikte. Ishod tranzicije od društva masovne integracije ka jednom poretku selekcije i aparthejda nije bila samo još jedna runda stare klasne borbe kapitala i rada. Kao rezultat se pojavila kategorijalna kriza same, sistemu imanentne, borbe za interes. Još u periodu prosperiteta nakon Drugog svetskog rata, klasna borba je izgubila svoj nekadašnji značaj. Razlog za ovo ipak ne leži u tome što je sistem pomoću manipulacije, podmićivanja i sumnjive „dobrobiti“ integrisao neki „po sebi“ revolucionarni subjekt. Naprotiv, značaj se izgubio upravo pošto se  na stupnju razvoja koji je društvo dostiglo u vreme fordizma pojavio logički identitet kapitala i rada kao funkcionalnih kategorija jednog zajedničkog oblika društvenog fetiša. Želja da se radna snaga proda za što višu cenu, koja je imanentna sistemu, izgubila je svaki transcendenti momenat.

Do sedamdesetih godina prošlog veka radnička klasa se još uvek borila da sve širi slojevi populacije uživaju u zatrovanim plodovima društva rada. U kriznim uslovima treće industrijske revolucije čak je i ova težnja nestala. Samo dok se društvo rada proširivalo bilo je moguće voditi borbu oprečnih interesa na jednoj široj razini. Onda kada je zajednička osnova nestala, postalo je nemoguće povezati interese imanentne sistemu na nivou celokupnog društva. Nesolidarnost postaje opšti fenomen. Nadnički radnici napuštaju sindikate, a menadžeri napuštaju udruženja zaposlenih. Svako stoji za sebe, a protiv svih stoji kapitalistički Bog-Sistem. Individualizacija, o kojoj se toliko priča, nije ništa drugo do još jedan simptom krize društva rada.

Interesi se sada mogu povezivati samo na mikro-ekonomskom nivou. Sve dok organizacija privatnog života prati logiku principa biznis-menadžmenta (koja se ruga svakoj društvenoj emancipaciji), reprezentacija interesa radne snage se degenerira u sve brutalniju politiku lobiranja sve manjih društvenih segmenata. Onaj koji prihvata logiku rada, mora sada prihvatiti logiku aparthejda. Danas je bitno u korist manjine prodati kožu svih ostalih članova sindikata. Radna snaga i radnički saveti odavno nisu neprijatelji menadžmenta svojih firmi, već su okrenuti protiv radne snage drugih firmi, bez obzira da li se oni nalaze u susedstvu ili na dalekom istoku. I kada se postavi pitanje ko će biti otpušten prilikom sledeće racionalizacije proizvodnje, radnici i kolege iz neposredne blizine postaju neprijatelji.

Nesolidarnost ne pogađa samo unutrašnje odnose firmi i radničkih sindikata. Funkcionalne kategorije društva rada insistiraju na unutrašnjoj logici sistema, to jest, na tome da dobrobit ljudi može biti samo sporedni efekat valorizacije kapitala – princip Sv. Florijana vlada svim sukobima interesa. Svi lobisti igraju po pravilima igre. Svaki dinar koji suprotna strana zaradi je izgubljen novac. Svako snižavanje socijalne pomoći drugima je šansa za odlaganje sopstvene propasti. Penzioner postaje neprijatelj svih onih koji plaćaju za socijalnu pomoć, bolesna osoba postaje neprijatelj svih zdravstveno osiguranih, imigrant postaje neprijatelj svih „prirodnih građana“.

Na ovaj način se iscrpljuje pokušaj da se konfliktni interesi koriste kao poluga društvene emancipacije. Time je klasična levica udarila u zid. Stoga bi preporod radikalne kritike kapitalizma morao da pretpostavlja kategorijalni prekid sa radom. Tek kada se postavi jedan cilj sa one strane rada i pratećih fetišističkih kategorija (vrednost, roba, novac, država, pravna forma, nacija, demokratija, itd.), otvara se mogućnost za jednu re-solidarizaciju na nivou celokupnog društva. I tek je kroz ovu perspektivu moguće voditi odbrambenu borbu protiv logike lobiranja i individualizacije; ali samo u nepozitivističkom odnošenju spram vladajućih kategorija.

Do sada levica nije bila spremna na kategorijalni prekid sa društvom rada. Prisile sistema se svode na ideologiju, a logika krize na politički projekat „vladajućih slojeva“. Na mesto kategorijalnog prekida staje socijal-demokratska i kejnzijanistička nostalgija. Cilj nije više opštost društvenog formiranja sa one strane apstraktnog rada i novčane forme. Nasuprot tome levica pokušava da održi ideju apstraktne univerzalnosti kao jedinu osnovu borbe oprečnih interesa koja je imanentna sistemu. Ali ovi pokušaju su i sami apstraktni i ne mogu više integrisati nikakav masovni pokret, pošto se levica kloni bavljenja preduslovima i uzrocima krize društva rada.

Ovo ponajviše važi za zahtev za osnovnim prihodom i minimalnom nadnicom. Umesto konkretnog društvenog otpora protiv sredstava aparthejdskog režima, koji bi polazio od jednog opšteg programa protiv rada, ovi zahtevi stvaraju jednu kvazi-opštu društvenu kritiku koja u svakom pogledu ostaje imanentna sistemu, a samim tim i nemoćna. Ovim sredstvima nije moguće prevazići sile koje guraju konkurentne aktere jedne protiv drugih. Pretpostavlja se beskonačno funkcionisanje društva rada. Jer, postavlja se pitanje, odakle dolazi novac koji bi finansirao ove mere, ako ne iz već izvršenih procesa valorizacije? Ko god gradi svoju poziciju na ideji „društvenih dividendi“ (čak i ovaj termin dovoljno govori), taj se mora osloniti na tezu o privilegovanoj poziciji „sopstvene“ države na slobodnom tržištu. Jer samo jedna pobeda u ratovanju na slobodnom tržištu omogućuje da se milioni kapitalističkih „suvišnih“ usta kratkoročno nahrane kod kuće, što naravno pretpostavlja isključenje svih onih koji nemaju odgovarajuće pasoše.

Takozvani reformatori koji zahtevaju osnovni prihod na svaki mogući način ignorišu kapitalističku konstituciju novčane forme. Njima je stalo isključivo do spašavanja subjekta konzumacije, ali ne i subjekta rada. Umesto da se dovede u pitanje kapitalistički način života kao takav, oni uprkos krizi rada žele da svet zatrpaju dimom auspuha, ružnim betonskim blokovima i trećerazrednim smećem u prodaji, kako bi očuvali jedinu slobodu poznatu modernom čoveku: slobodu izbora pred policama supermarketa.

Ali, čak i ovaj tužni i depresivni način izlaženja iz problema je iluzoran. Ono što protagonisti i nepismeni teoretičari ovih ideja zaboravljaju jeste činjenica da kapitalizam nikad nije bio sistem čiji je cilj zadovoljavanje potreba, već isključivo sistem čija je funkcija proces valorizacije. Onda kada se radna snaga više ne može prodati, čak i osnovne potrebe vrede kao luksuzna roba koja se mora svesti na minimum. Iz tih razloga se upravo u uslovima krize kao rešenje nudi projekat osnovnih prihoda, naime jer, kao sredstvo snižavanja državnih trošenja i kao jeftina verzija socijalne pomoći, on zamenjuje propadajući sistem socijalne zaštite. U ovom smislu je i preteča neoliberalne misli Milton Fridman postavio ideju osnovnog prihoda, pre nego što ga je razoružana levica otkrila i preuzela kao svoj poslednji štap oslona. Ova bedna ideja će funkcionisati ili na ovaj bedan način – ili uopšte neće ni funkcionisati.

„Pokazalo se da se, kao rezultat nezaobilaznih zakona ljudske prirode, neka ljudska bića izlažu opasnosti. To su nesrećne osobe, koje su u velikoj životnoj igri na sreću, izvukle prazan papirić.‘‘
(Tomas Robert Maltus)

to je to

16. Ukidanje rada

Kategorijalni prekid sa radom ne može računati na postojeće i objektivno utvrđene društvene grupacije kao što je to slučaj sa akcijom u sistemu, kojem su sukobi interesa imanentni. Ovo predstavlja prekid sa idejom objektivne nužnosti „druge prirode“, dakle nikako jedno kvazi-automatsko ispunjavanje ove prirode. Ovde je na delu negirajuća svest, otpor i protest bez bilo kakvog „zakona istorije“ iza sebe. Polazište ne može biti jedan apstraktno-opšti princip, već samo prezir pred sopstvenim stanjem u kojem se nalazimo kao radnici i subjekti konkurencije i kategorično odbijanje da funkcionišemo na sve bednijem nivou.

Uprkos svojoj dominaciji rad nije uspeo da ugasi sav protest uperen protiv prisila koje iz njega nastaju. Uprkos svim formama regresivnog fundamentalizma, kao i sistema konkurentne društvene selekcije, i dalje postoji potencijal za protest i otpor. Nelagodnost kapitalizma je masovno prisutna, ali je potisnuta i utišana u socijalno-psihičkom podzemlju. Iz tih razloga njoj je potreban jedan novi duhovni prostor, kako bi ono nemišljeno moglo da se misli. Monopol nad interpretacijom u rukama „radnog logora“ mora biti ukinut. Teorijska kritika rada ovde može služiti kao katalizator. Ova kritika ima dužnost da napada zabrane mišljenja koje su na snazi i isto tako otvoreno i jasno kaže ono o čemu niko nije dovoljno hrabar da misli, ali ono što ipak oseća: društvo rada stiglo je do svojih granica. Nema razloga da se njegov kraj žali.

Samo jedna eksplicitno formulisana kritika rada i jedna odgovarajuća teorijska debata mogu stvoriti jednu novu protiv-javnost, koja predstavlja neophodan uslov za konstituciju praktičkog društvenog pokreta protiv rada. Unutrašnje protivrečnosti unutar „radnih logora“ su iscrpljene i postaju sve besmislenije. Time postaje hitnijom i potreba da se društveni konflikti odrede na osnovu novih linija, koje bi služile kao nit vodilja za osnivanje jednog zajedništva protiv rada.

Neophodno je dakle u grubim skicama uočiti koje ciljeve je moguće postaviti sa one strane rada. Program protiv rada ne crpi svoju snagu iz jednog kanona pozitivnih principa, već iz moći negacije. U procesu osvajanja sve širih slojeva društvenosti rad je doveo do sveobuhvatnog razdvajanja ljudi od uslova njihovog vlastitog života. Negacija društva rada može se sastojati samo u tome, da ljudi svoje društvene međuodnose ponovo učine vlastitim, ali sada na jednom višem istorijskom nivou. Neprijatelji rada će iz tih razloga težiti ka izgradnji globalnih zajednica slobodnih udruženja individua. Oni će sačuvati sredstva proizvodnje i egzistencije od prazne inertnosti mašine rada i valorizacije. Oni će njih uzeti u sopstvene ruke. Samo u borbi protiv monopolizacije svih društvenih resursa i osnova bogatstva kroz moći otuđenja koje pripadaju tržištu i državi, moguće je osvojiti društvene prostore za emancipaciju.

Ovo podrazumeva jedan novi i drugačiji vid borbe protiv privatnog vlasništva. Za dosadašnju levicu privatno vlasništvo nije bilo pravna forma koja pripada sistemu robne proizvodnje, već samo jedna zlokobna i subjektivna „moć raspolaganja“ koja pripada kapitalisti nad resursima. Samo tako se izrodila besmislena misao o prevazilaženju privatnog vlasništva na nivou robne proizvodnje. Kao protivteža privatnog vlasništva pojavljivalo se po pravilu vlasništvo države („nacionalizacija“). Ali država sama nije ništa drugo do spoljašnja zajednica prisile ili apstraktna opštost društveno atomiziranih proizvođača robe, i time je državno vlasništvo samo jedna izvedena forma privatnog vlasništva – bez obzira da li se krasi pridevom „socijalističko“ ili ne.

U krizi društva rada privatno vlasništvo kao i državno vlasništvo gube svoj značaj, jer obe forme vlasništva pretpostavljaju u istoj meri proces valorizacije. Iz ovog razloga materijalna sredstva postaju sve više beskorisna. Državne i pravne institucije ljubomorno paze da ovo stanje ostane takvo kakvo jeste i da sredstva proizvodnje radije istrunu nego da se iskoriste za druge ciljeve. Osvajanje sredstava proizvodnje od strane slobodnih udruženja protiv državnog i pravnog prisilnog menadžerisanja, podrazumeva da ova sredstva proizvodnje neće više biti korišćena u formi robne proizvodnje zarad anonimnog tržišta.

Na mesto robne proizvodnje dolaze direktna diskusija, dogovori i zajedničke odluke članova društva o smislenom korišćenju sredstava. Biće uspostavljen društveno-institucionalni identitet proizvođača i konzumenata, koji je nezamisliv pod diktatom kapitalističke svrhe po sebi. Otuđene institucije tržišta i države će biti ukinute i na njihovo mesto će doći jedan stepenasti sistem saveta, u kojima će od delova grada do svetskog nivoa slobodna udruženja određivati tokove resursa na osnovu smislenih, društvenih i ekoloških principa.

Život ne određuju više svrha rada po sebi i „zaposlenje“, već organizacija smislenih poduhvata zajedničkih mogućnosti, koji nisu vođeni automatskom „nevidljivom rukom“ već svesnim društvenim delanjem. Stvoreno bogatstvo će biti neposredno prisvojeno na osnovu potreba, a ne po „platežnoj moći“. Zajedno sa radom nestaje i apstraktna opštost novca kao i apstraktna opštost države. Na mesto podeljenih nacija staje jedno globalno društvo, koje ne potrebuje nikakve granice, u kojem se svaki čovek slobodno kreće i na svakom mestu poseduje pravo na univerzalno gostoprimstvo.

Kritika rada predstavlja objavu rata vladajućem poretku: to nije neprijateljska koegzistencija u okvirima njenih prisila. Parole za društvenu emancipaciju mogu imati samo sledeću formu: Uzmimo ono što nam je potrebno! Više se ne klanjamo pod jaramom tržišta rada i demokratskih upravljanja krizom! Preduslov za to je kontrola novih društvenih formi organizacije (slobodna udruženja, saveti) nad celokupnim društvenim uslovima reprodukcije. Ovi ciljevi temeljno razlikuju neprijatelje rada od svih ograničenih politika i sitnih teoretičara socijalizma po principu „dodeljene baštice“.

Vladavina rada deli ljudsku individuu. Ona deli ekonomskog subjekta od građanina države, radnu životinju od čoveka sa slobodnim vremenom, apstraktnu javnost od apstrakcije privatnosti, produkovanu muškost od produkovane ženskosti i ona predstavlja podeljenim jedinkama njihov sopsteni društveni međuodnos kao jednu stranu vlast koja njima vlada. Neprijatelji rada teže prevazilaženju ovih šizofrenija u konkretnom prisvajanju društvenih međuodnosa kroz delatnost svesnih i samorefleksivnih ljudi.

„‘Rad’ je po svojoj prirodi neslobodna, neljudska, nedruštvena, privatnim vlasništvom uslovljena delatnost koja služi isključivo proizvodnji privatnog vlasništva. Prevazilaženje privatnog vlasništva će biti onda stvarnost, kada se ona razume kao prevazilaženje ‘rada’.’’
(Karl Marks, O knjizi Fridriha Lista „Nacionalni sistem političke ekonomije“, 1845.)

 17. Program ukidanja rada usmeren protiv ljubitelja rada

Protivnici rada biće optuženi da su obični fantasti. Istorija je pokazala da društvo koje se ne zasniva na principima rada, prinude na izvršenje, tržišne ekonomske konkurencije i ličnog interesa, ne može da funkcioniše. Hoćete li vi, apologeti vladajućeg poretka, tvrditi da je kapitalistička robna proizvodnja u stvari većini čovečanstva darivala bar donekle podnošljiv život? Da li vi to govorite o “funkcionisanju”, onda kada upravo iznenadni rast proizvodnih snaga izopštava milijarde ljudi i kada bi oni trebalo da budu srećni da prežive u deponijama? Kada milijarde drugih još uvek podnose život maltretirani pod diktatom rada tako što se izoluju i osamljuju, i tako što, bez propratnog zadovoljstva, anesteziraju svoj um, i fizički i psihički oboljevaju? Kada se svet pretvara u pustinju samo da bi se umnožio novac? Pa dobro. Na taj način u stvari “funkcioniše” vaš grandiozni sistem rada. Iskreno, mi ne želimo da postižemo takve podvige!

Vaše samozadovoljstvo je zasnovano na neznanju i slabosti vašeg sećanja. Jedino opravdanje koje nalazite za svoje sadašnje i buduće zločine je stanje sveta koje počiva na vašim prošlim zločinima. Zaboravili ste i potisnuli, kakav je državni masakr bio neophodan, da bi se ljudima mučenjem utisnuo vaš lažni “prirodni zakon”, tako da se zaista smatraju srećnim kada ih neko „uposli” i dopuštaju da se njihova životna energija crpi za apstraktnu svrhu po sebi idola vašeg sistema.

Prvo su se morale istrebiti sve institucije samoorganizovanja i samostalne saradnje u starim agrarnim društvima, da bi čovečanstvo uopšte bilo u stanju da usvoji vladavinu rada i ličnog interesa. Možda nije baš sav posao obavljen. Nismo preterano optimistični. Ne možemo da znamo da li će oslobođenje od ovog uslovljenog postojanja biti uspešno. Ostaje otvoreno da li će pad rada voditi do prevazilaženja radne zablude ili do kraja civilizacije.

Prigovorićete da će sa prevazilaženjem privatne svojine i prinude da se zarađuje novac prestati ujedno i svaka delatnost, te da će nastupiti sveopšta lenjost. Znači priznajete da je ceo vaš „prirodni” sistem zasnovan na čistoj prisili? I da se zato bojite lenjosti kao smrtnog greha protiv duha idola rada? Ali protivnici rada uopšte nemaju ništa protiv lenjosti. Jedan od njihovih primarnih ciljeva je da se obnovi kultura dokolice, koju su nekada poznavala sva društva i koja je uništena da bi se progurala neumorna proizvodnja lišena svakog smisla. Zato će protivnici rada najpre zatvoriti sve mnogobrojne grane privrede koje služe samo tome da, bez obzira na posledice, održavaju sistem čija je ludačka svrha robna proizvodnja po sebi.

Ne govorimo samo o očiglednim, javno opasnim područjima rada kao što su automobilska industrija, naoružanje, nuklearna industrija, nego i o proizvodnji onih mnogobrojnih „mentalnih pomagala“ i apsurdnih predmeta za zabavu, koji radnim ljudima treba da zamaskiraju njihov protraćeni život. Nestaće i ogroman broj onih zanimanja, koja su uopšte i nastala jer mase proizvoda moraju u vidu novca biti progurane kroz iglene uši i plasirane na tržište. Ili mislite da će knjigovođe i kontrolori, marketinški savetnici i prodavci, predstavnici i autori reklamnih tekstova biti neophodni, čim se stvari budu proizvodile po potrebi i svi budu prosto uzimali šta im treba? I čemu još postojanje finansijskih službenika i policije, socijalnih radnika i administratora kada se privatna svojina više ne mora štititi, kada se ne mora upravljati socijalnom bedom i niko ne mora biti izručen zbog neposlušnosti sistemskim ograničenjima?

Već čujemo krik: Tolika radna mesta! Tako je. Izračunajte slobodno koliko vremena života čovečanstvo sebi dnevno krade, samo da bi nagomilavalo „mrtav rad“, upravljalo ljudima i podmazivalo vladajući sistem. Koliko bismo vremena mogli ležati na suncu umesto što se maltretiramo oko stvari, o čijem grotesknom, represivnom i razarajućem karakteru su već čitave biblioteke napisane. Ali, bez straha. Nestanak prinude rada ne znači i prestanak svake aktivnosti. Sve aktivnosti menjaju svoj karakter kada ih prestanu da se hvataju u obesmišljenoj sferi apstraktnog proticanja vremena i svrhe po sebi, i kada mogu pratiti svoj sopstveni, individualni, promenljivi tempo, kada su integrisane u lični kontekst; kada i u velikim  produkcijama ljudi sami određuju tok umesto da su određeni diktatom ekonomske valorizacije. Zašto dozvoliti drsko požurivanje nametnute konkurencije? Potrebno je ponovo otkriti sporost.

Neće nestati, naravno, ni sve aktivnosti kućne ekonomije i briga o ljudima koje su u radnom društvu postale nevidljive, podeljene i definisane kao „ženske“. Kuvanje može da se automatizuje isto tako malo kao i ušuškavanje male dece. Kada se zajedno sa radom prevaziđe i deljenje socijalnih sfera, neophodne aktivnosti poput ovih moći će u svetlu svesne socijalne organizacije da odbace polne atribucije. One će izgubiti svoj represivni karakter čim prestanu da podređuju ljude, i čim budu podjednako preduzimane, prema okolnostima i potrebama, od strane kako muškaraca, tako i žena.

Ne kažemo da će svaka aktivnost postati užitak. Neke više, neke manje. Naravno uvek postoji nešto što se nužno mora uraditi. Ali ko bi se toga plašio, kada to ne ugrožava ničiji život? I uvek će biti mnogo više onoga što će moći da se radi iz slobodnog izbora. Jer aktivnost je isto toliko potreba, koliko je to i dokolica. Ni rad nije nikada sasvim savladao ovu potrebu, već ju je eksploatisao i vampirski joj sisao krv.

Protivnici rada nisu ni fanatici slepog aktivizma niti zagovornici jednako slepog nedelovanja. Dokolica, neophodna delatnost i slobodno izabrane aktivnosti moraju biti dovedeni u smisleni odnos, koji se upravlja prema potrebama i životnom kontekstu. Čim se moderne proizvodne snage otrgnu od kapitalističkih prinuda rada, slobodno vreme koje je svima na raspolaganju povećaće se u neviđenim razmerama. Zašto provoditi dan za danom duge sate u fabričkim halama i kancelarijama, kada mašine mogu da obave veći deo tog posla? Zašto bi se znojile stotine ljudskih tela, kada je dovoljan jedan kombajn? Zašto traćiti misli na rutinu koju i kompjuter lako izvršava?

Međutim, za ove svrhe, samo najmanji deo tehnologije moći će da se usvoji u svom kapitalističkom obliku. Većinu tehnoloških jedinica bi trebalo u potpunosti transformisati, jer su one izgrađene prema skučenim standardima apstraktne profitabilnosti. S druge strane, iz istog razloga, mnoge tehnološke mogućnosti se uopšte nisu ni razvijale. Iako se solarna energija može dobiti na svakom uglu, društvo rada i dalje postavlja po svetu centralizovane elektrane, opasne po život. Iako su metode poljoprivredne proizvodnje koje štite okolinu dugo poznate, apstraktni novčani kalkulus sipa na hiljade otrova u vodu, uništava tlo i zagađuje vazduh. Iz čisto ekonomskih razloga građevinski materijal i životne namirnice obilaze globus po tri puta, iako većina stvari može lako da se proizvede lokalno, i preveze bez dugog transporta. Značajan deo kapitalističke tehnologije je isto tako besmislen i suvišan kao i njemu pripadajući utrošak ljudske energije.

Ovim nismo rekli ništa novo. Čak iz toga nismo ni povlačili zaključke koje već i sami ne znate. Vi sami negirate svaku svesnu odluku o tome kakva proizvodna, transportna i komunikaciona sredstva je najbolje upotrebiti, a koja su štetna ili jednostavno suvišna. Što grozničavije recitujete mantru demokratske slobode, to upornije odbacujete osnovnu socijalnu slobodu izbora. Zato što i dalje hoćete da služite vladajućem telu rada i njegovim pseudo – „prirodnim zakonima“.

’’Međutim, da sam rad nije samo pod dosadašnjim uvjetima štetan i koban nego ukoliko je uopće njegov cilj čisto povećanje bogatstva, to slijedi, a da nacionalni ekonomist (Adam Smit) to ne zna, iz njegovih izvođenja.’’[1
(Karl Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi, 1844.)

‘‘Naš život je smrt kroz rad, 60 godina visimo na užetu i koprcamo se, ali doći će dan kada ćemo se odvezati.‘‘
(Georg Bihner, Dantonova smrt, 1835.)

18. Borba protiv rada je anti-politična

Prevazilaženje rada je sve osim opskurne utopije. U sadašnjem obliku društvo neće izdržati više od 50 ili 100 godina. Činjenica da se protivnici rada moraju nositi sa već klinički mrtvim idolom rada pak ne čini njihov zadatak lakšim. Jer, što se više kriza radničkog društva zaoštrava i pokušaji reformi završavaju neuspehom, time raste i procep između osamljivanja bespomoćnih društvenih monada kakve postoje u sistemu i zahteva za jednim sveopštim društvenim pokretom koji bi ponovo prisvojio otete kapacitete. Porast degeneracije društvenih odnosa širom sveta pokazuje da se stara svest o radu i konkurenciji nastavlja u sve nižim oblicima. Postepena decivilizacija se uprkos svim impulsima nelagode u kapitalizmu čini prirodnim tokom krize.

Bilo bi fatalno, upravo uz ovako loše izglede, praktičnu kritiku rada kao sveobuhvatan društveni program smatrati manje važnom i ograničiti se na organizovanje pukog preživljavanja u ruinama društva rada. Kritika rada ima šansu samo ukoliko stremi protiv struje desocijalizacije, umesto da njome bude ponesena. Standardi civilizacije ne mogu se braniti demokratskom politikom nego samo borbom protiv nje.

Onaj ko teži ka emancipatorskom prisvajanju i transformaciji kompletnog društvenog odnosa teško može ignorisati autoritet koji je do tada uređivao ove odnose. Nemoguće je ne pobuniti se protiv otuđenja sopstvenih društvenih potencijala, a bez konfrontacije sa državom. Država ne samo da upravlja otprilike polovinom društvenog dobra, nego i osigurava prinudnu podređenost svih društvenih potencijala diktatu valorizacije. Zna se da protivnici rada ne mogu ignorisati državu i politiku, a isto tako da ih ne mogu voditi.

Ako kraj rada podrazumeva kraj politike, politički pokret za ukidanje rada bi bio protivrečnost. Protivnici rada usmeravaju svoje zahteve prema državi ali ne osnivaju političke partije, niti će ih osnivati. Svrha politike je dočepati se državnog aparata da bi se nastavilo sa društvom rada. Protivnici rada stoga neće da preuzmu kontrolu nad centrima moći, nego hoće da ih isključe. Njihova borba nije politička, ona je anti-politička.  

Država i politika modernog doba i prinudni sistem rada se nerazdvojivo prepliću, i zbog toga moraju zajedno i nestati. Prazne priče o renesansi politike su samo pokušaj odvlačenja kritike ekonomskog terora na poziciju pozitivističkog delanja u vezi sa državom. Samoorganizovanje i samoodređivanje su direktne suprotnosti države i politike. Osvajanje društveno-ekonomskog i kulturnog prostora nije moguće političkom prečicom, službenim kanalima, ili drugim pogrešnim trasama ove vrste, nego stvaranjem protiv-društva. Sloboda znači, ne biti reproduktivni materijal tržišta, niti materijal kojim upravlja država, nego u sopstvenoj režiji organizovati društvene odnose – bez intervencije otuđenog aparata.

To znači da protivnici rada hoće da stvore nove oblike društvenog pokreta i zauzmu poziciju mostobrana zarad reprodukcije života izvan rada. Sada se oblici protiv-društvene prakse moraju povezati sa ofanzivnim odbijanjem rada.

Neka nas vladajuće snage drže za lude, pošto rizikujemo raskid sa njihovim iracionalnim sistemom prinude. Nemamo šta da izgubimo sem katastrofe ka kojoj nas oni trenutno vode. Možemo dobiti svet izvan rada.

Proleteri svih zemalja, dosta je!

 

Prevod sa nemačkog : Aleksandar Matković, Tatjana Karg, Đorđe Hristov, Igor Cvejić, Olga Nikolić, Jelena Stanković

Izvor : Krisis, Manifest gegen die Arbeithttp://www.krisis.org/1999/manifest-gegen-die-arbeit 

 


[1] Prevod preuzet iz: Glavni radovi Marxa i Engelsa, Stvarnost, Zagreb, 1978.

[1] Prevod preuzet iz: Fridrih Niče, Vesela nauka, Grafos, Beograd, 1989.

[1] Prevod preuzet iz: Glavni radovi Marxa i Engelsa, Stvarnost, Zagreb, 1978.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »