21 maj

Majkl T. Kler, RATOBORNI DONALD TRAMP

Prevod teksta je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique

 

Nakon bombardovanja u Siriji

Ratoborni Donald Tramp

Donald Tramp je često ponavljao kako spoljnu politiku namerava da vodi „nepredvidivo“, a bombardovanje baze sirijske vlasti je zaista iznenadilo mnoge zvaničnike. Ovaj napad pokazuje da se logika predsednika izgleda, od januara, pretvorila u logiku sile.  

PIŠE MAJKL T. KLER*

 

Pokrenuto 7. aprila, kao odmazda za smrtonosne hemijske napade koje članovi Saveta bezbednosti UN pripisuju režimu Damaska, bombardovanje lansirano sa američkih ratnih brodova protiv vazduhoplovne baze u Siriji se u medijima prikazuje kao prva „prava“ vojna akcija predsednika Donalda Trampa od njegovog ulaska u Belu kuću. Paljba od 59 Tomahawk raketa nije mala stvar, s obzirom na znatnu štetu – ako ne katastrofalnu – koju je izazvala. Ali, ovo je zapravo druga Trampova ofanziva, prva je bila krvavi napad američkih specijalnih snaga u Jemenu 29. januara 2017. I, što je bitnije, ovo bi mogao biti uvod u buduću seriju upotreba vojne sile, od koji bi svaka bila bezobzirnija i agresivnija od prethodne.

Tokom izborne kampanje Tramp je nekoliko puta nagovestio da se neće ustručavati od mobilizacije vojske ne bi li branio interese SAD u inostranstvu, dok je predsednika Baraka Obamu i državnu sekretarku Hilari Klinton optuživao da su doveli do beskrajnih ratova na Bliskom istoku. Kada su ga septembra 2016. pitali kakvu bi strategiju usvojio u slučaju krize koja se tiče iranskih i američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu, šepurio se pred novinarima: „Ako bi iranski brodići ikada okružili naše prelepe razarače ili ako bi napravili bilo kakav nedopustiv pokret prema našim brodovima, pucali bi na njih sve dok ih ne oteramo iz tih voda“. (1)

Od kada je ušao u Ovalnu sobu predsednik Tramp postaje sve ratoborniji, dajući odrešene ruke svom osoblju – „mojim generalima“, kako voli da ih zove – da planiraju i sprovode vojne operacije u različitim borbenim zonama poput Avganistana, Iraka, Libije, Somalije, Sirije ili Jemena.

Ilustracija: Zoran Svilar, "Donald Tramp"

Prvi korak je, dakle, povukao u januaru, kada je naredio operaciju komandosa u selu u središtu Jemena za koje se mislilo da je uporište grupe Al Kaida na Arapskom poluostrvu (AKAP). Iako su pripreme za napad počele tokom poslednje nedelje Obamine administracije, novi predsednik je bio taj koji je dao zeleno svetlo, dogovarajući se zajedno sa „glavnim strategom“ Stiv Benonom, zetom Džaredom Kušnerom, ministrom odbrane Džejmsom Matisom i generalom Majkl Flinom, kratkovečnim savetnikom za nacionalnu bezbednost. Zahvaljujući aljkavom planiranju ili propustu Bele Kuće (ili kombinacijom oba faktora), operacija se završila katastrofom. Šesnaest civila je izgubilo život, kao i jedan član Navy Seals, elitne snage američke mornarice.

Umesto da nauči lekciju iz ovog fijaska, Tramp je odlučio da dâ veća ovlašćenja visokim vojnim oficirima, dajući im odrešene ruke da sprovode vojne akcije u šest zemalja. Primera radi, u Jemenu je predsednik ovlastio Pentagon da odredi tri provincije kao „zone neprijateljske aktivnosti“, što je etiketa koja oficirima na licu mesta omogućava da narede napade i odobre dronove kako bi uklonili osumnjičene, bez oslanjanja na Belu Kuću. Potom su usledile katastrofalne januarske operacije, SAD su pokrenule preko 70 napada dronovima na Jemen – znatno više nego broj napada ovog tipa koji je autorizovao Obama tokom cele 2016.

U Somaliji su takođe čitave teritorije klasifikovane kao zone neprijateljske aktivnosti. Oficiri Američke vojne komande za Afriku (Africom) imaju odobrenje da ciljaju osumnjičene pripadnike grupe Chebab, još jednog ogranka Al Kaide. „Veoma je važno da imamo malo više fleksibilnosti i malo više slobode u pogledu donošenja odluka“, kaže general Tomas Valdhauzer, komandant Africom za New York Times (30. mart 2017). „To nam omogućava da brzo pogodimo naše mete“.

 

„Neka rade na licu mesta“

Oficiri centralne komande (Centcom), odgovorni za američke vojne operacije u Iraku i Siriji, takođe pozdravljaju veliku slobodu manevrisanja koju im daje Tramp. Krajem marta su, na zahtev Bele kuće, otpočeli sa pripremama za intenziviranje ofanzive protiv organizacije Islamska država (ID). Komandant Džozef Votel je rekao: „Prepoznali smo da se priroda borbe menja i morali smo biti sigurni da se autoritet vlasti [sic] spustio na pravi nivo dok nam daje šira ovlašćenja i odgovornosti na terenu“. (2)

Delegiranje „autoriteta“ nižim oficirima se realizovalo u martu raspoređivanjem 400 dodatnih američkih vojnika odlukom generala Votela, bez prethodnog odobrenja predsednika. O ovome je jedino bio informisan general Matis i raspoređivanje je već bilo u toku. Prema brojnim posmatračima, strategija „neka rade na licu mesta“ delimično objašnjava krvoproliće od 17. marta kada je bombardovanje stambene zone zapadno od Mosula uzrokovalo smrt najmanje 200 iračkih civila, među kojima je bilo i nekoliko desetina dece.

Stoga operacija od 7. aprila ne izgleda tako neočekivano kao što se čini. 72 dana koji razdvajaju preuzimanje dužnosti predsednika i odluku da raketama uništi vazdušnu bazu Šajrat je bilo dovoljno da transformišu Trampa u bezuslovnog pristalicu vojne sile. Svi očevici se slažu da ni sekunde nije oklevao da naredi napad. Nije bilo ni trunčice razmišljanja o poštovanju međunarodnog prava, o potrebi da se konsultuje Kongres, o diplomatskim posledicama za SAD ili sličnih razmatranja koja su nekada mogla zabrinjavati Obamu. Nema sumnje da ja Tramp zadovoljan rezultatom: ratnoj akciji nije aplaudirala samo većina republikanskih oponenata, uključujući i senatore Džon Mekejna i Lindzi Grahama, već i neki od njegovih najžešćih demokratskih kritičara, poput senatora Čarlsa Šumera.

Postoji bojazan da je raketna epizoda samo jedan korak na putu čoveka koji stiče iskustvo i zadovoljstvo u upotrebi američke oružane moći protiv slabijih zemalja. Takav afinitet se ne može zadovoljiti samo jednim rafalom na sirijski režim, neminovno će voditi drugom, pa drugom… u uzastopnoj eskalaciji.

Tramp nije dugo čekao da to pokaže. Centcom je 14. aprila izabrao tunelsku mrežu u avganistanskoj planini koju je navodno okupirala organzacija ID ne bi li bacio najopasniju eksplozivnu napravu na svetu posle nuklearnog oružja: bombu GBU-43/B poznatiju pod skraćenicom MOAB (Massive Ordnance Air Blast), bombu masovne eksplozije. Teška 10 tona i skupa 16 miliona dolara, ova „majka svih bombi“ razara život u paramparčad u radijusu od 900 metara. Aktivirana u urbanom ili polu-urbanom području može ubiti na hiljade ljudi, zbog čega je Obamina administracija nikad nije upotrebila. Činjenica da ju je predsednik Tramp lansirao samo nekoliko dana nakog raketnog napada na Siriju ukazuje na sklonost ka oružju za sve masovnije uništavanje.

Kako će izgledati sledeći udarac? Preventivni vojni udari na Severnu Koreju ili na Iran su neki od mogućih scenarija. Bombardovanje Sirije jedva da je bilo završeno kada je Tramp upozorio kineskog kolegu Si Đinpinga – kojeg je primio 6. aprila na večeri u privatnoj rezidenciji Mar-a-Lago na Floridi –  da će Demokratska Narodna Republika Koreja (DNRK) verovatno biti sledeća meta ukoliko ne obustavi interkontinentalni balistički raketni program. Nakon večere, državni sekretar Reks Tilerson je izvestio novinare o upozorenju koje je Tramp dao kineskom gostu: zauzdajte svog severnokorejskog saveznika, inače ćemo mi to učiniti. „Predsednik Tramp je rekao predsedniku Siju da bismo bilo vrlo srećni da radimo zajedno“ suočavajući se sa severnokorejskom pretnjom, rekao je Tilerson, inače „u slučaju da Kina ne bude u stanju da se koordiniše sa nama po ovom pitanju, spremni smo da uzmemo stvar u svoje u ruke“. (3)

U roku od nekoliko sati, ministar odbrane je rekao da je dao naređenja nosaču aviona USS Carl Vinson i floti koja ga podržava (uključujući i razarače opremljene raketama Tomahawk, istim onim koje su upravo pale na Siriju) da otkaže vežbu sa mornaricom iz Australije i da se usmeri u vode prema Koreji. Uprava je istakla da je ova odluka trebalo da obezbedi dodatnu oružanu moć Trampu, u slučaju da odluči da interveniše protiv Pjongjanga, bilo preventivno (na primer uništenjem raketnih lansera) bilo kao odgovor na neku provokaciju (kao što je nuklearni ili raketni test). „To je zločinački režim koji sada ima nuklearno oružje“, rekao je 9. aprila savetnik za bezbednost Bele Kuće, general Herbert R. Mekmaster. „Predsednik je tražio da razmotri sve moguće opcije za eliminisanje opasnosti po američki narod, naše saveznike i naše partnere u regionu“.  (4)

 

Pretnje u Ormuskom prolazu

Susedima Pjongjanga, posebno Kini, Japanu i Južnoj Koreji – gde bi se posledice američkog vojnog napada ubrzo osetile – su najava mobilizacije nosača USS Carl Vinson i ratoborne izjave Vašingtona izazvale intenzivnu anksioznost. Severnokorejski režim je pak upozorio da će na svaki američki napad odgovoriti smrtonosnim napadima na Južnu Koreju i Japan, pa i hemijskim i nukleranim oružjem. Takođe, mogli bi otvoriti vatru na Seul i njegovih deset miliona stanovnika, iz utvrđenih pozicija na granici tzv. demilitarizovane zone koja odvaja dve zemlje. Čak i ograničena odmazda bi izazvala teške gubitke.

Izgledi nisu ohrabrujući ni za Iran. Još kao kandidat, Tramp je ovu zemlju načinio najvećim neprijateljem. Postavši predsednik, besneo je protiv iranskog raketnog programa i optuživao Teheran da podržava terorističke grupe na Bliskom Istoku. Početkom februara, nakon balističkog raketnog testa, general Flin je izjavio da Vašington namerava „zvanično poslati upozorenje“ Teheranu, sugerišući da se razmatra nekoliko opcija osujećivanja svakog novog prekršaja Islamske Republike. Nije rekao koje, ali su drugi izvori iz Bele Kuće jasno dali do znanja da se razmatra vojna akcija. Iako je general Flin (ozloglašeni zagovornik rata protiv Irana) 13. februara podneo ostavku sa mesta savetnika, nema razloga za pretpostavku da bi predsednik Tramp ili ministar odbrane Matis (takođe poznat po averziji prema Teheranu) odustali od vojne opcije. Odmah nakon podviga u Siriji, Tramp bi mogao pronaći nove atrakcije.

Ovakvi napadi će verovatno pokrenuti spiralu ozbiljnih posledica odmazde. Iranci su već pretili blokiranjem naftnog konvoja koji prolazi Ormuskim prolazom, što bi izazvalo veliku globalnu ekonomsku krizu. A mogli bi i da se odluče da otvoreno podrže pobune šiitskih zajednica na Bliskom istoku, čak i da sabotiraju anti-ID operacije koalicije kojom diriguje SAD. Nemoguće je predvideti lanac reakcija do kojih bi doveo ovakav scenario, ali je malo verovatno da bi to stabilizovalo region.

Do sada se demonstracija vojne sile Trampove administracije ograničavala na neprijateljske američke teritorije koje nemaju sredstva za odmazdu ili koje preferiraju, kao u slučaju sirijskog režima i njegovih saveznika, taktiku okretanja leđa čekajući da na njih dođe red. Ali, neće uvek biti ovako lako za Vašington: pre ili kasnije će mete njegove oružane moći uzvratiti. Nema sumnje da će, na lestvici ratne eskalacije, SAD uvek biti nekoliko koraka napred. Ali „kolateralna šteta“ – u smislu ljudskih života i svetskog haosa – neće biti manje preterana.

 

*MAJKL T. KLER je profesor na Hampshire College, Amherst (Massachusetts). Autor je knjige The Race for What’s Left. The Global Scramble for the World’s Last Resources, Metropolitan Books, New York, 2012.

 

Prevela sa francuskog: Maja Solar

 

  1. Citirano prema: New York Times od 9. novembra 2016.
  2. Citirano prema: New York Times od 30. marta 2017.
  3. Prema: Financial Times od 7. aprila 2017.
  4. Preuzeto iz intervjua sa kanala Fox News, 9. april 2017.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »