09 jun

Maja Solar, U DOBA KAPITALIZMA JE CINIČNO REĆI ‘’RADI ONO ŠTO VOLIŠ’’

Izvor: P-Portal

U DOBA KAPITALIZMA JE CINIČNO REĆI

‘’RADI ONO ŠTO VOLIŠ’’

Razgovor vodio: Vladislav Stojičić

 

Svakodnevni fašizam u svim njegovim oblicima i dodacima prepoznajete po čemu?

Maja Solar: Fašizam ne poistovećujem sa svakim šovinizmom, seksizmom, rasizmom ili bilo kojim odnosom dominacije i podređenosti, jer se onda nalepnica ‘’fašizam’’ olako lepi na bilo koje ponašanje koje nam se ne dopada i relativizuje se. Također, uprkos nekim grupama koje su još uvek uzgredne pojave i koje eksplicitno rabe fašističku retoriku i simboliku, mi danas ne možemo govoriti o fašizmu kao pokretu i režimu – što ne znači da stvari ne bi mogle da se razviju u tom pravcu.

U teoriji se za opis novih oblika fašizma koriste pojmovi postfašizam ili neofašizam (detaljnije o ovome se naš kolektiv Gerusija posvetio u poslednjem broju časopisa Stvar). Kada mislim o savremenim oblicima fašizma nastojim da govorim više u adjektivnom obliku. Fašistoidne ideologije i prakse prepoznajem u različitim oblicima društvene segregacije i nejednakosti. Primera radi, migrantske politike kojima se segregiraju oni koji su suvišni kao radna snaga i nepodobni u etničkom, polnom, rasnom ili religijskom smislu su fašistoidne. Slike sistemskog nasilja nad suvišnima i nepodobnima upadljivo vidimo u izbegličkim kampovima, hrpama ljudi načičkanim na brodovima koji pokušavaju da spasu goli život ili u zidovima koji sve više cementiraju društvene nejednakosti. Ali one su prisutne učestalije i svuda su oko nas: prinudna iseljenja, nasilje nad romskim stanovništvom i njihovo odvajanje u neformalna naselja i sl. Također procesi rehabilitacije kolaboracionističkih snaga svedoče o sve većoj fašizaciji društva. Fašistoidne i slične prakse su zapravo nešto što je sapripadno kapitalizmu. Istorijski fašizam sa početka XX veka ih je rastegao do krajnje destruktivnih granica, ali taj potencijal postoji sve dok postoji kapitalizam.


Siromaštvo je posledica zločina. Jednakost, neka stara prežvakana reč. Kakav je vaš stav o ideji  o UTD – univerzalnom ličnom dohodku koji se ozbiljno prihvata u mnogim evropskim i drugim zemljama? (Damir Nikšić je za naš portal dao zanimljiv odgovor na tu ideju.)

M.S.: Scenariji politika univerzalnog dohotka su nadasve brojni i veoma različiti, protežu se diljem političkog spektra – od levih preko liberalnih do desnih. Stoga je vrlo bitno znati kako se tačno nastoji sprovesti ova politika i šta dobijamo a šta gubimo. Ako se univerzalni dohodak namerava uvesti nauštrb nekih drugih mera socijalne sigurnosti – recimo ako se uvede regularna bezuslovna mesečna naknada ali se ukine javno finansirano zdravstvo ili penzije – onda je to vrlo problematična ideja. Također, ovom merom bi se poslodavcima mogle dati odvezane ruke da još više smanjuju plate onima koji rade. Slično se već dogodilo u 18. veku u Engleskoj, kada je država pokušavala da ublaži katastrofalni jaz u bogatstvu nastao sa zamahom industrijskog kapitalizma i donela tzv. Zakon Spinhemlenda (Speenhamland Law) ili Sistem nadopunjavanja najamnina, o čemu piše Karl Polanji. Ova mera, koja je slična nekoj vrsti zajamčenog dohotka – jer se radilo o zajamčenom minimalnom prihodu za siromašne, bez obzira na njihovu zaradu –proizvela je sasvim druge učinke i podstakla je poslodavce da prestanu isplaćivati nadnice. Slično bi se moglo dogoditi i sa savremenom realizacijom univerzalnog dohotka.

Ako se pak nastoji, kako to predlažu zagovornice i zagovornici univerzalnog dohotka na levici, uvesti zajamčenu naknadu u iznosu koji bi obezbedio sve što je potrebno da ljudsko biće živi dostojanstveno i ne bude siromašno, ako bi se ovom redistribucijom bogatstva umanjile društvene razlike u prihodu i ako bi pored toga ljudi imali izbor (ovog puta istinski izbor) da rade ono što žele  – onda je to po meni dobra reformistička ideja.

Ja bih, na primer, baš volela da mi država svakog meseca isplaćuje iznos kojim bih komotno mogla pokriti troškove kirije, računa, hrane i ostalih potrepština, zbog čega više ne bih bila prisiljena da radim bilo šta samo da bih pokrila te osnovne troškove preživljavanja i dobila bih veći prostor i vreme da radim ono što istinski želim. Protivnice i protivnici zajamčenog dohotka bi me onda verovatno prozvali lenštinom koja ne želi da radi J i lamentirali bi u ime neke apstraktne ideje rada kao suštine ljudskog bića.

Ali mi ne možemo govoriti o radu na apstraktan način. Rad se na jedan način organizira na primer u robovlasničkom sistemu proizvodnje, a na drugi način se organizira u kapitalističkom sistemu proizvodnje. Mi ne možemo govoriti o kreativnom i ispunjavajućem radu u kapitalizmu – barem ne za najveći broj ljudi (istina je da manjina dobrostojećih može birati šta, kada i kako će raditi). Rad u kapitalizmu nije nimalo jednostavan, lep, kreativan… rad, a pre svega nije izbor – najveći broj ljudi je prinuđen da radi one vrste poslova koji uopšte nisu ni privlačne, ni ugodne, ni ispunjavajuće, a ogroman broj ljudi je prinuđen da radi poslove koji su strahovito teški, opasni, zbog kojih brzo krive kičmu i obolevaju od najopasnijih bolesti. Rad u okviru kapitalizma je najčešće rad koji zatupljuje ljude, čini ih umornim, rezigniranim i depresivnim, skraćuje život, ubija… Prinuda na takvu vrstu rada je inherentna kapitalizmu! Stoga je slogan radi ono što voliš ne samo ciničan, već vrlo štetan i produbljuje društvene podele. Tek kad budemo imali potpuno drugačije društvo u kojem se rad ne bi organizirao na osnovama stvaranja profita – mogli bismo razmišljati o tome kako organizirati rad da bude za sve ispunjujući.

Zbog toga je ideja o univerzalnom dohotku zanimljiva, barem u levim varijantama, jer bi barem malo otvorila taj prostor izbora i mogućnosti da radiš ono što voliš ili izbora da ne radiš ono što se zove sranje-posao (bullshit jobs). Kada nisi prisiljen da radiš bilo šta samo da bi platio hranu i ostale nužne potrepštine (što te čini bližim životinji a ne čoveku), onda imaš i veći prostor da razvijaš svoje potencijale – radne, kreativne, emocionalne, fizičke, obrazovne …

 

„Nije više ideal ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno ekspolatisan“ – beleži profesor Kuljić. U moru brojnih zanimanja na engleskom jeziku, od frilensera, preko developera, do menadžera sa najraznovrsnijim eufemizmima, šta je danas radnička klasa? Koliko je današnji prekarijat svestan svog klasnog položaja i zašto se stiče utisak da ne želi da ga promeni?

M.S.: U određenju radničke klase bih se i dalje držala Marksa. Ako govorimo o radničkoj klasi kao onoj klasi koja je prinuđena da prodaje svoju radnu snagu kao robu jer drugačije ne bi mogla živeti i u toj poziciji se nužno nalazi u relaciji spram one klase koja ima sredstva za proizvodnju i kupuje radnu snagu koja joj stvara višak vrednosti, onda je to određenje klasnog odnosa eksploatacije koje je suštinsko za kapitalizam i neće nestati sve dok ne nestane kapitalizam. Dakle radnička klasa je i dalje tu, iako ona u različitim istorijskim kontekstima može izgledati drugačije, biti više ili manje organizovana, biti vezana za drugačije organizovane proizvodne procese. Možda je nekada tipična radnica imala plavo odelo i radila na traci, danas ona možda ima drugačiju odeću i radi u drugačijim uslovima rada, ali sve dok je prisiljena da radi za nekoga kome stvara višak vrednosti, ona je radnica.

Nabrojana zanimanja na engleskom bih uglavnom svrstala u različite slojeve srednje klase. Ne bih govorila o prekarijatu kao klasi, jer se u prekarnim radnim pozicijama nalaze pripadnice i pripadnici različitih klasa. Protiv sve veće prekarizacije rada se dakako valja boriti, ali pošto ona zahvata različite klase onda bi nosioci te borbe morali stvoriti širi klasni blok.

To što se borbe ne događaju učestalije i što ljudi rezignirano prihvataju svoju poziciju i nastoje da sačuvaju makar i ono malo od čega žive – nije ništa čudno, zapravo je uvek čudnije kada se događa drugačije. Mislim da ne treba fetišizirati radničku klasu, njoj pripadaju ljudi koji uopšte ne moraju biti svesni toga da su radnička klasa, a i kada su svesni ne moraju biti revolucionarni. Dakle, radnička klasa nije a priori revolucionarna i zapravo je to vrlo retko bila u istoriji. Kapitalizam je tokom svoje istorije izmislio mirijade načina kojima se radna tela drže u poslušnosti, u kojima se sve više onemogućava prostor radničke organizacije i ubija se volja i snaga. To sistemsko ubijanje ljudi je dugačak i zamršen proces iz kojeg se nije lako ispetljati. I to što su ljudi uglavnom rezignirani, čuvaju ono malo što imaju, ne izlaze na ulice i ne organizuju štrajkove svakim povodom je u neku ruku racionalna reakcija u datim uslovima. Što naravno ne znači da ne trebamo i dalje štrajkovati i protestvovati, samo moramo izmišljati i nove načine organizovanja, zajedničkog otpor, rada i učenja, i trebamo čuvati jedni druge. Briga za ljude je ono što nam je veoma potrebno.

 

Šta mislite, šta će bit kad jednog dana kada svi ti silni frilenseri najrazličitijih struka, volonteri, sezonci, ugovorci, itd. dođu u red za penziju a nemaju uslove za nju?

M.S.: Situacija sa penzijama je već sada katastrofalna, čak i oni koji su stekli uslove za penziju jedva preživljavaju od nje. A s obzirom da se politika naše države zasniva na merama štednje a ne na merama pune zaposlenosti, te da se javni penzioni fond dramatično urušava, mnoge generacije će doživeti još goru situaciju sa penzijama. Neki od njih će i dalje morati da rade to što rade i u starosti (na primer sezonci i različiti ugovorci), neki od njih već sada uplaćuju u privatni penzioni fond (na primer ovo bi mogli da rade frilenseri). Volonteri svakako mogu biti samo oni koji već imaju koliko-toliko dobrostojeću poziciju da mogu da si priušte da rade besplatno.

Scenario prema kojem se penzioni sistem pokušava sve više svesti na privatni domen je mračan. Prema njemu, penziju si mogu uplaćivati samo oni koji imaju dovoljno visoke nadnice da pored toga mogu odvojiti i za penzije. Pored toga, privatni penzioni sistem još manje garantuje bilo kakvu sigurnost. Nadalje, ako se pristaje na njega onda se sve više pristaje na logiku da se moramo snalaziti sami a ne očekivati da će nam država bilo šta dati – klasična (neo)liberalna retorika – a to u krajnjem znači ostvariti tačerijanski san u kojem ne postoji društvo, već samo individue i njihove porodice.

 

Svaki naš digitalni korak se prati. Svaki klik, lajk, reč, vreme zadržavanja. Prema tome nam se nude sadržaji, proizvodi, usluge. Lični prostor, intima, polako nestaje. Da li je budućnost koja se iz ovog može nagovestiti, baš toliko distopijska? Zastrašujuća?

M.S.: Mislim da je zastrašujuća već sadašnjost, zastrašujuća je zapravo cela istorija kapitalizma od početka do danas i ne izgleda da će kapitalizam bolje izgledati u budućnosti. Internet praćenja i zadiranja u lični prostor vidim kao deo političkih tehnologija kojima se stvaraju, dresiraju i oblikuju poslušni radni i potrošački subjekti. Savremeni digitalni oblici nadzora su samo nastavak praksi koje su postojale (i dalje postoje) pre interneta i u neku ruku su produžena ruka državih službi bezbednosti.

 

Šta je ono što danas najviše nedostaje mladima? Koje probleme biste istakli kao ključne?

M.S.: Mladima nedostaje: besplatno obrazovanje, besplatno zdravstvo, garantovan krov na glavom i kvalitetni uslovi stanovanja, siguran i dobro plaćen posao, više slobodnog vremena, javni i siguran penzioni sistem, države koje su istinski demokratske, politički život u kojem mogu da učestvuju, odlučuju i menjaju društvene odnose. Naravno ima još mnogo toga, ali neka ovo bude izdvojeno.

 

Šta vas raduje? Šta vam daje nadu kada je u pitanju društvo?

M.S.: Raduju me ljudi koji rade zajedno i koji ne ponavljaju zacrtane obrasce konkurencije, nadmetanja, zauzimanja što više pozicija i simboličkih povlastica, koji ne omalovažavaju i ne negiraju druge  – čak i kada se ne slažu u potpunosti, sposobni su da razgovaraju jedni sa drugima dok se gledaju u oči (a ne prepucavaju se po fejsbucima i sličnim egzibicionističkim prostorima gde su svi naizgled vrlo hrabri i vode hladni rat lajkovanjima), koji se istinski zalažu za samu stvar za koju se bore a ne za ’’tabor’’ kojem pripadaju, koji su više aktivni nego reaktivni, koji su sposobni da opraštaju drugima jer znaju da je ljudski grešiti, koji osnažuju i sebe i druge, koji ruše uvrežene podele rada shodno kojima neki rade lošije, dosadnije, birokratskije i teže poslove a drugi zanimljivije i društveno vidljivije, koji razvijaju istinski drugarske odnose jedni između drugih bez obzira na pol, klasu, rasu, etničku pripadnost ili religiju, jer se bore za bolje društvo. To što poznajem takve ljude mi daje nadu da je moguće ono što sada izgleda nemoguće. 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »