29 dec

Maja Solar, OD TELA DO RADNE I RAĐAJUĆE MAŠINE ILI KAKO JE NASTAO KAPITALIZAM

Maja Solar

 

OD TELA DO RADNE I RAĐAJUĆE MAŠINE

ILI KAKO JE NASTAO KAPITALIZAM[1]

 

(Prikaz knjige Silvije Federiči ''Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija'', Burevesnik, Beograd 2013. Prevod: Aleksa Golijanin)

 

Priča o Kalibanu i veštici Sikoraks (i drugim mnogolikim figurama koje metonimijski defiluju ovom istorijskom arenom – seljanka, seljak, radnica, radnik, neradnica, neradnik, prostitutka, buntovnica, buntovnik, starica, starac, žena ili muškarac koja*i se samostalno izdržava, pripadnik*ca neke jeretičke skupine, ropkinja, rob…), uopšte nije priča o njima kao individuama, kao figurama koje nose neke individualne karakteristike i individualne priče – koje bi nas trebale zabavljati, rastužiti, fascinirati, plašiti, uzrujavati, skandalizovati… Ove figure i likovi su zapravo nosioci nečeg drugog, što ih ujedno i određuje i o čemu se radi u ovoj priči. Ove figure su nosioci društvenih odnosa. Dakle priča o šekspirovskim likovima, Kalibanu i veštici, nije priča o robu i njegovoj majci sa natprirodnim moćima, nego je priča o uspostavljanju novih društvenih odnosa koji su nastali sa kapitalizmom. U tom smislu, Kaliban i veštica su ovde samo metafore, simboli ili dramatis personae iza čijih maski se kriju društveni odnosi. Reč je odnosima zasnovanim na klasi, rasi i polu, reč je o proleterskim, antikolonijalnim i ženskim borbama. Znamo da su društveni odnosi deo određenih sistema proizvodnje, čija istorija nije nimalo idilična i daleko je od priče o egalitarnosti. Ni robovlasnički, ni feudalni, ni kapitalistički sistemi proizvodnje nisu bili egalitarni sistemi, stoga su društveni odnosi koji su deo ovih sistema uvek bili napeti, antagonistički, odnosi sukoba. Tako je priča o društvu najpre priča o otporu.

 

Priča o nastanku kapitalizma je od samog početka do danas priča o potčinjavanju. Kapitalizam nije nastao tako što je ''prirodno'' evoluirao iz feudalizma kao neki viši i bolji oblik sistema proizvodnje, kao logična posledica navodnog progresa (tehnologije i sl.), niti se ovaj početak zasniva na vrednoći, radinosti, štedljivosti i poboljšanju proizvodnosti rada, kako to pacifikovano prikazuju mainstream istorije. Istorija kapitalizma je napisana krvavim slovima i zasniva se na najbrutalinijem nasilju, koje je bilo odgovor na otpor. Ona zapisuje ograđivanja (enclosures), proterivanja i izvlaštenja stanovništva, pljačkanja i ubijanja, pretvaranja oranica i opštinskog zemljišta u privatne pašnjake radi stvaranja kapitala za ovčarske magnate, pretvaranja zajedničkog vlasništva u lovišta radi razonode bogatih, kolonijalna porobljavanja stanovništva Novog sveta, brutalna porobljavanja afričkog stanovništva i korišćenje njegovog robovskog rada, zaduživanja i prisile koje nameće kreditni sistem, uspostavljanja novih oblika zakupništva kojima se događaju klasna raslojavanja, uprezanja tela u najamni rad… Dakle, nije reč o jednom događaju već o seriji događaja, prisila, poluga vlasti, zakonskih i nezakonskih prinuda, vojnih terora, državnih i crkvenih nameta, ekonomskih regulacija, propisa, disciplinskih mera kojima se stanovništvo potčinjava novim uslovima proizvodnje. Konstelacija svih tih momenata kojom se opisuje nastanak kapitalizma, u istorijskom i logičkom smislu, se u marksističkoj teoriji objašnjava pojmom prvobitne akumulacije. Pojam koji je koristio i Adam Smit (u smislu prethodne akumulacije i stvaranja zaliha koja se stiču štednjom) – pojam takozvane provobitne akumulacije u Marksovoj teoriji postaje konceptualno sredstvo kojim se opisuju različiti istorijski i logički (strukturni) preduslovi koji omogućavaju da se kapitalizam pojavi i uspostavi kao dominatan sistem proizvodnje. Ono što bi činilo krucijalnu nit prvobitne akumulacije jeste odvajanje (nem. die Trennung, eng. separation) proizvođača od sopstvenih sredstava za subzistenciju (izdržavanje) i proizvodnju. ''Takozvana prvobitna akumulacija nije, dakle, ništa drugo do istorijski proces odvajanja proizvođača od sredstava za proizvodnju.''[2] Odvajanje se u novom ugovornom odnosu pojavljuje kao ''oslobađanje'', jer nadničari više nisu robovi, niti su kmetovi, oni ulaze u ugovorni odnos kao pravno-ideološki ''slobodni'' subjekti. Njihova sloboda je ujedno i ''oslobađanje'' (odvajanje) od sredstava rada, odnosno ''oslobađanje'' (odvajanje) rada od vlasništva. Dok su, primera radi, vazali, kmetovi, kulučari, cottiers (sitni seljaci), cehovske zanatlije itd. u ličnim odnosima zavisnosti spram vlastelina, gospodara, zemljovlasnika i majstora, najamni radnici izgledaju kao potpuno nezavisne individue koje ''slobodno'' raspolažu vlastitom radnom snagom. Oni nisu dužni da obavljaju izvesne radne obaveze (corvées), niti da isplaćuju novčane i robne obaveze vlastelinu, već su ''slobodni'' od takvih nameta, obaveza i dužnosti. Ipak, ova sloboda je zapravo sloboda u smislu lišenosti. Da bi se stvorili istorijski uslovi za nastanak novih proizvodnih odnosa, masa poljoprivrednih proizvođača je bila lišena zemlje i bilo kakvih sredstava za proizvodnju, te joj nije preostalo ništa drugo sem vlastite radne sposobnosti. Postajanje slobodnim radništvom je, dakle, iziskivalo oslobađanje od vlasništva. Slobodna od feudalnih nameta, ali slobodna i odrešena od bilo kakvog vlasništva kojima bi mogla obezbediti vlastitu egzistenciju, sem radne sposobnosti koju je prinuđena da prodaje ne bi li preživljavala, masa stanovništva je transformisana u najamno radništvo.

Kada su proizvođači odvojeni od sredstava za proizvodnju i izdržavanje, onda su prisiljeni da uđu u nove ekonomske odnose u kojima prodaju svoj rad, na taj način nadnični oblik rada postaje osnovni oblik rada i izvor preživljavanja. Kako je nadnični rad onaj rad koji ima, kako Marks kaže, ''okultno svojstvo'' da stvara višak vrednosti, ovaj oblik rada je alfa i omega kapitalističkog sistema proizvodnje. Rad u feudalnom sistemu je određeni i konkretni rad, tek u kapitalističkom sistemu se pojavljuje kao apstraktni rad. Više nije reč o umeću, o umetnosti, o kvalitetu rada, o majstorstvu zanatlija koji stvaraju upotrebne vrednosti, već je reč o radu kao razmenskoj vrednosti, o apstraktnom radu izraženom u društveno potrebnom radnom vremenu koji je upregnut polugama kapitala i koji mora da stvara višak vrednosti.

 Jednom najureni sa zemlje, dakle, bivši vlasnici nisu imali drugog izbora nego da pristanu da prodaju golu radnu snagu ne bi li preživljavali. Ostavljena bez ičega sem gole kože, masa stanovništva se pretvarala u paupere, vagabunde, prosjake i skitnice… Međutim, čak i nakon nasilnih eksproprijacija stanovništva, izvlašteni ljudi se nisu mogli tek tako naterati na rad upregnut u logiku kapitala. Postoje brojni dokazi odbijanja nadničnog rada i traženja alternativnih načina preživljavanja. Na nadnični rad se gledalo kao na najniži oblik rada, na nešto toliko strašno da je čak i skitničenje bila bolja opcija, a u nekim slučajevima i vešala… Dakle, pored izvlaštenja proizvođača je trebalo osmisliti i druge mehanizme kojima bi se nametnuli novi kapitalistički uslovi rada. Oduzimanje zemlje je samo jedan momenat prvobitne akumulacije, nametanje uslova novog režima je iziskivalo i nove zakone, novu radnu etiku, novu disciplinu, novi koncept tela, nove navike, novu polnu podelu rada… U pogledu pravne regulative ovo se provodilo tkivom najstrašnijih zakona koji su omogućavali teror nad stanovništvom. Primera radi, stanovništvo je bilo prisiljeno da ne skita i prosi (Zakoni protiv skitničenja i prosjačenja, koji datiraju još od vladavine Henrija VII u Engleskoj petnaestog veka kao i koji su propisivali surove kazne za skitničenje i prosjačenje). Zakonima o sirotinji se siromaštvo kriminalizuje (The Poor Law iz 1601. normira različite kategorije siromašnih, pri čemu se insistiralo na uprezanju radno sposobne snage u proces rada), a kulminacija prisiljavanja fizički sposobnih na rad se događa sa uspostavljanjem ozloglašenih institucija workhouses. Siromaštvo se i stigmatizuje – oni koji su kažnjavani zbog prosjačenja i nerada su redovno bili bičevani i žigosani usijanim metalima na različitim delovima tela. Doneseni su i zakoni kojima se određivala maksimalna najamnina i ostale stavke rada (Statute of Labour, kojima se uređuje eksploatacija radnika datira još iz četrnaestog veka, Statute of Artificers iz 1536. nameće fiksnu maksimalnu nadnicu i ograničava slobodu kretanja), te zakoni kojima se zabranjuje bilo koji oblik udruživanja i radničkog organiziranja (Zakoni protiv udruživanja se formiraju u četrnaestom veku, a ukidaju tek 1825). Zakonima o lovu (Game Laws), koji imaju svoje poreklo u feudalnoj regulativi ali zadobijaju radikalniji oblik u kapitalističkom miljeu (1671), se pravo lova određivalo shodno vlasničkim kvalifikativima, te time bilo rezervisano isključivo za bogate lendlordove i njihovu razonodu, a uskraćeno siromašnijim slojevima koji su zapravo preživljavali od ulova.[3] Zakonima protiv raskoši (Sumptuary Laws) iz različitih perioda, osobito tjudorovskog zakonodavstva, stavljaju se restrikcije na odeću, hranu i stanovanje, čime su se učvršćivale staleške i klasne razlike. Zakonom Spinhemlenda (Speenhamland Law) ili Sistemom nadopunjavanja najamnina iz 1795. se stvorio sistem minimalnog prihoda za siromašne, bez obzira na njihovu zaradu, ali je ova paternalistička mera proizvela sasvim druge učinke, potičući englesku gospodu da prestanu isplaćivati najamnim radnicima nadnice.[4] Ovo su samo neki od reprezentativnih zakonskih regulativa kojima su se normirali društveni odnosi i koji su predstavljali teror vlasti nad radnom snagom.

Da bi se telo disciplinovalo i upreglo u nove uslove rada, ono se na to nije prisiljavalo samo direktnom silom, već se razvila čitava mreža proračunatih, prefinjenih, nemih metoda kojima sâmo telo počinje da pounutarnjuje novu disciplinu. Ovaj opsežni društveni inženjering u kojem ''telo postaje korisna snaga samo ako je ujedno i produktivno i potčinjeno telo''[5]  stvara i nove vrste znanja ovladavanja telom, odnosno novu političku tehnologiju tela. Procesima disciplinovanja tela se oblikuje i novi koncept tela. Telo se dehumanizira, mašinizira i racionalizira. Telo postaje vrednovano isključivo kao radna snaga i ekonomski resurs. Ljudsko telo je zapravo prva mašina koju je kapitalizam izmislio pre bilo koje druge mašine.[6] Od nekada ''lenjog'' bića dresirali su se neumorni radnici, što je iziskivalo dugačak proces različitih prisila i disciplinovanja tela, te demonizovanja dokolice i nerada. Nekada se u prekapitalističkoj Evropi slavilo mnoštvo praznika, svetkovina i sveca. Sa nastankom kapitalizma se praznici i dokolica iskorenjuju. Ne samo da su se ukidali neradni dani i verski praznici (prednjačila je protestantska konfesija, posebno pokret puritanizma), već su se osuđivale i demonizovale sve prakse, ceremonije i rituali svakodnevnog života koji su na bilo koji način ometali radnu disciplinu – plesovi, odlasci u pivnice i seoske krčme (brojni ukazi za pivnice), igre, odmaranja, javna kupatila, seksualnosti koje nisu bile prokreativne… Dogodila se značajna transformacija i u prehrambenim navikama stanovništva. Telo je moralo jesti samo onoliko koliko mu je bilo dovoljno da bi obavljalo rad, dakle svedeno je na ishranu koja je zadovoljavala nužne potrebe, sve ostalo se smatralo viškom i osuđivalo se kao luskuz koji nije bio namenjem siromašnima. Umesto mesa, povrća, maslinovog ulja, vina i piva (tipična srednjevekovna trpeza običnih ljudi) glavna namirnica postaje hleb. A glad postaje stalni pratilac ogromnog broja ljudi, od početka kapitalizma do danas. Granice radnog dana više nije određivalo sâmo telo (umor, bolesti, izdržljivost…), niti klima (ni sunce ni kiša ni godišnje doba), niti praznici i sveci. Sa stanovišta kapitala ovakav radni dan je potpuno neprofitabilan. Telo je dakle trebalo disciplinovati, otkriti sve njegove radne potencijale i maksimalno ih upotrebiti. Telo koje ne radi, koje traći vreme, koje je bolesno i jalovo, telo koje je staro  – sa stanovišta kapitala je beskorisno telo, odnos prema njemu se drastično menja.  

Napad na telo, kao deo politika namenjenih njegovom disciplinovanju, ima svoj debeli krak i u napadu na žensko telo. U tom kontekstu Silvija Federiči čita lov na veštice. Najpre, lov na veštice se ne posmatra kao ostatak, recidiv ''mračnog'' srednjeg veka, već kao konstitutivni uslov kapitalizma. Lov na veštice stoga ne treba tumačiti kao nekakav eksces, nešto što se slučajno događalo u ''progresivno'' doba nastanka kapitalizma, nešto što je bilo odraz iracionalosti i neuklopljivo u tadašnju racionalizaciju sveta… Ubijanje stotinu hiljada žena nije bilo plod papskog fanatizma, jer je mnogo veću ulogu u ovom teroru imala država. Čitava mašinerija vlasti je sudelovala u optuživanju žena za veštičarenje – od svetovnih sudova, preko sudija, pravnika, demonologa, mučitelja, izvršioca presude, do štampe, umetnika, naučnika, filozofa (Hobs, Boden…) Lov na veštice je zapravo bio deo nove racionalnosti. Kao organizovana, sistematizovana, standardizovana i birokratizovana, masovna i dugotrajna kampanja (u evropskim zemljama i u Novom svetu svoj vrhunac ima u 16. i 17. veku) – lov na veštice je, sa stanovišta kapitala, bio racionalan! Postavlja se pitanje zašto su za veštičarenje u najvećem broju bile optuživane žene i kakva su one bile pretnja novom društvenom poretku kada su morale biti masakrirane.

Ako pogledamo ko su bile žene veštice, uočavamo izvestan obrazac: to su bile žene iz nižih klasa, starije i nemoćne žene, udovice, prostitutke, preljubnice, buntovnice, žene koje su tokom procesa prvobitne akumulacije ostajale bez ičega i borile se za hranu, žene koje su pokušavale održati važne uloge koje su imale u srednjevekovnim zajednicama (isceliteljke, mudrakinje, proročice, čarobnice, vračare…) i, posebno, žene koje su porađale druge žene ili su posedovale znanja o kontroli rađanja. Napad na ove žene je zapravo predstavljao napad na opšte oblike ženskog ponašanja i ženske prakse – koji se nisu uklapali u novi proizvodni režim. U ovom napadu je osobito bila značajna veza između kontracepcije, abortusa i veštičarenja. Kako su se razvijale nove politike prema telu i otkrivali načini njegove maskimalne upotrebljivosti u radu (za kapital), tako su se razvijala i nova interesovanja za pitanja reprodukcije i veličine populacije. Opsesivno bavljenje telom (povorke psihologa, anatoma, reformatora, filozofa…) prate i promene u medicinskim praksama. Do sedamnaestog veka se babice potpuno marginalizuju i pojavljuju se prvi muški akušeri, a žensko telo i rađanje postaje prevashodno briga države. Ovo je jedan od ključnih momenata lova na veštice, jer je veštičarenje suštinski bilo povezano sa zabranom neproduktivnih i neprokreativnih oblika seksualnosti. Kapitalistička seksualna disciplina je žensku seksualnost pretvorila u rad reprodukcije radne snage, žensko telo je postalo rađajuća mašina. Tako je lov na veštice zapravo bio deo mera polnog nadzora i regulacije kojima su se žene podsticale na reprodukciju radne snage, te sve više potiskivale u sferu kuće. Lov na veštice je, prema Silviji Federiči, bitna karika prvobitne akumulacije kapitala.

Dakle, odvajanje proizvođača od sredstava za proizvodnju i subzistenciju je bilo praćeno još jednim odvajanjem – odvajanjem sfere produkcije i reprodukcije, i uspostavljanjem nove polne podele rada. Silvija Federiči Marksov pojam prvobitne akumulacije smatra ključem za konceptualizaciju kapitalizma, ali ga dopunjuje i proširuje feminističkom perspektivom. Ona pokazuje da je nasilno izvlaštenje proizvođača u zori nastanka kapitalizma i njegovo pretvaranje u najamnu radnu snagu omogućeno još nekim aspektima ove transformacije: transformacijom ženskog tela i njegovim okivanjem za sferu reprodukcije radne snage; guranjem žena u privatni prostor i njegovo odvajanje od sfere produkcije (sfere nadničnog rada); transformacijom ženskog rada u naturalizovan i neplaćen kućni rad; državnim upravljanjem rađanjem, čime se oduzima ženska kontrola nad vlastitim telom; kažnjavanjem svakog ometanja rasta populacije, te neprokreativne seksualnosti i kontrole rađanja; stvaranjem duboke podele i odvajanja unutar radničke klase na osnovu pola. Priča o Kalibanu i Sikoraks je zapravo priča o ''teroru odvajanja''[7] koji ne prestaje ni dan danas.

 


[1] Objavljeno u: ’’Stvar’’ br. 8, Časopis za teorijske prakse, Gerusija, Novi Sad, 2016, str. 397 – 406. http://gerusija.com/wp-content/uploads/2012/11/Book-STVAR-8.pdf

[2] Marks, Karl, Kapital I, Prosveta, Beograd, 1977, str. 631

[3] O ovome videti: Perelman, Michael, The Invention of Capitalism. Classical Political Economy and the Secret History of Primitive Accumulation. Duke University Press, Durham & London, 2000.

[4] O ovome videti: Polanji, Karl, Velika transformacija. Politička i ekonomska ishodišta našeg vremena. Filip Višnjić, Beograd, 2003.

[5] Fuko, Mišel, Nadzirati i kažnjavati, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, str. 28

[6] Federiči, Silvija, Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija, Burevesnik, Beograd, 2013, str. 186.

[7] Ovaj izraz – the terror of separation – koristi Bonefeld u svojoj analizi pojma prvobitne akumulacije. Videti:  Bonefeld, Werner, The Permanence of Primitive Accumulation: Commodity Fetishism and Social Constitution. U: ''The Commoner'' br. 2, septembar 2001, str. 7

 

 

 

 

 

 

Translate »