15 jan

Maja Solar, A NEGDE IZA ZAVESE EMBARGA SU KUBANKE I KUBANCI…

Maja Solar

A NEGDE IZA ZAVESE EMBARGA SU KUBANKE I KUBANCI...[1]

 

I dok svet oplakuje ili veselo slavi smrt El komandantea, pomalo postaju dosadne i predvidljive reakcije izazvane ljubavlju ili mržnjom prema jednoj ličnosti. Ide se od opsednutosti figurom „diktatora“ koji je neprijatelj zapadnjačkog modela demokratije preko beatifikacije levičarskog heroja do, kako to već biva u medijskoj spektakularizaciji, opsesivnih brojanja koliko ljubavnica je imao Fidel Kastro. Naravno, ovaj široki afektivni spektar je obeležen različitim političkim pozicijama, gde ni za jednu nije nužno da se „prilepi“ za određeno osećanje. Tako su moguće različite kombinacije i klizanja: od klasičnih (neo)liberalnih papagajskih ponavljanja o diktaturi, do vrlo zabavnih odavanja počasti i veličanja levičarskog heroja od strane onih koji su nosioci upravo suprotnih politika, na primer od strane srpskih političara poput Vučića, Vulina i Dačića. Tako je to kad se leva politika svede na ikonografiju, obožavanje heroja i loženje na buntovništvo, a političare zapravo radi anonimna sila kapitala spram koje ostaju pogonsko gorivo.

Ipak, sve ovo nije samo stvar dosade ili zabave, već ima i svoju ozbiljnu društvenu pozadinu. Reči „diktator“ i „diktatura“ nisu samo ustaljeni deo političkog repertoara pretpostavljene uzvišene pozicije navodne demokratije koja ima misiju da se nametne globalno, već su i stožeri opravdanja najrepresivnijih militarnih i ekonomskih mera. Gde god postoji „diktator“ i „diktatura“, znamo, oni koji su sušto otelovljenje demokratije su pozvani da je uništavaju u korenu, bombarduju, blokiraju i satiru sve što miriše na bilo šta drugačije. Posebno ako se radi o pokušaju izgradnje drugačijeg sistema od kapitalističkog. Tako je barem počela priča o revolucionarnoj Kubi…

Priča je zapravo stara saga o nastanku kapitalizma: o maloj zemlji, inače prirodno bogatoj i plodnoj, koja nakon oslobođenja od jednog, „zvaničnog“, kolonijalizma (španskog) postaje potpuno ekonomski i politički zavisna od jedne druge zemlje (Sjedinjene Američke Države) i tako postaje točkić u mašineriji „nezvanične“ kolonijalne opresije. Navodno pomagavši Kubi da izađe iz ralja kolonizatora, američki političari su intervenciju skupo naplatili, ozakonivši je raznim ugovorima, zakonima i amandmanima. „Sjedinjene Države su doista imale ključ kubanske kuće; one su doista ulazile po volji; a kubanske vlade koje su one podržavale morale su, po prirodi samog sistema, biti vođene od političara na koje se moglo osloniti da će raditi po zahtjevima Washingtona.“[2] Jedan od američkih igrača bio je i Fulgensio Batista, uzurpator protiv koga će se i boriti gerilski pokret osnovan u Siera Maestri.

Ali nije Batista kao ličnost bio glavni uzrok problema, već politika i ekonomija koje su u to vreme bacile kubanske stanovnice i stanovnike u očajno siromaštvo. Iz političkog bojnog polja procvetalo je ekonomsko bojno polje, a na njega su „nosioci demokratije“ bacili oko. „Pošto je Amerika potpuno zagospodarila Kubom nakon svršetka rata sa Španijom, mogli su kapitalisti Sjedinjenih Država doista prigrabiti privredni život otoka u svoje ruke.“[3] I tako su novi kolonizatori počeli sa betoniranjem kapitalizma na rajskom ostrvu, koji je onda, dakako, doveo do ogromnog jaza između šačice bogatih (uglavnom industrijalaca i zemljoposednika latifundija) i ogromne brojke očajno siromašnih Kubanki i Kubanaca.

Priča o revoluciji je bila priča o borbi protiv siromaštva i zavisnosti. Dakako da su američki kapitalisti i zemljoposednici kubanskom revolucijom gubili svoje privilegije i, nadasve, profite i da su stoga bili protiv Pokreta 26. juli. Zanimljivo je da, na samom početku, američko neprijateljstvo prema novoj vlasti ipak nije bilo toliko upadljivo. Isprva se zapravo nije znalo u ime kojeg sistema se vodi revolucija. Mladi Fidel je bezbroj puta ponavljao kako on nije komunista (ali ni anti-komunista), već „radikalni humanista“[4]. Sâma Komunistička partija je isprvabila distancirana od pokreta. Tek kasnije, kada je revolucija uveliko bila u toku i postajala masovna, pridružuju se i komunisti. No, iz vizure vašingtonske politike još uvek nije bilo jasno u kojem pravcu će postrevolucionarna Kuba ići i, stoga, koje i koliko radikalne mere će biti neophodno upregnuti. Kada je nova kubanska vlast počela ozbiljno sprovoditi svoj ekonomski i politički program, a ponajviše kada se otpočelo sa nacionalizacijom, „jenkijevski imperijalisti“ su prohisterisali i Kuba je morala platiti papreno…

Priča i dalje nije toliko neuobičajena, cela istorija kapitalizma ima sličnu scenografiju, posebno ako imamo u vidu teatar Hladnog rata. U slučaju Kube, međutim, postoje elementi koji prevazilaze uvreženi scenario mešanja u suverenitet jedne države i personalistički intonirane predstave u kojoj su glavne uloge date „diktatorima“ i nosiocima „demokratije“. Reč je o intenzitetu i upornosti nametanja uslova. Sem američkih, na kubanskom ostrvu je pre revolucije bilo i drugih stranih kompanija i kapitalista, iako u manjem obimu. Sa svima njima je kubanska vlast uspela da se dogovori u pogledu kompenzacija nakon nacionalizacije privatnog vlasništva, sa svima sem sa predstavnicima američkog kapitala. Oni su imali drugačije ideje: ne dozvoliti mogućnost da jedna mala država pokuša da izgradi drugačiji sistem, već je naterati da prihvati uslove najboljeg od svih mogućih svetova – kapitalističkog. I na to je prisiljavati skoro šest decenija!

To koliko dugo i na koje sve načine su Sjedinjene Američke Države vodile politički, kulturni, vojni i, pre svega, ekonomski rat protiv Kube je na kraju prevazišlo svako racionalno objašnjenje. Skoro sve američke vlade su od početka šezdesetih, manje ili više, raspirivale ovaj požar. U pogledu kubanskog trna u oku, republikanci i demokrate su bili vrlo složni. Jedini izuzeci su bile administracije predsednika Džeralda Forda, Džimija Kartera i delimično Baraka Obame. Ajzenhauerova vlada je prva otpočela sa ubojitim arsenalom sankcija prema Kubi i nastojala je po svaku cenu da svrgne revolucionarnu kubansku vladu. Kampanja izolacije kubanskog ostrva i totalna ekonomska sabotaža su uključivale uvrežene sankcije: ukidanje kvota za kubanski šećer, prestanak isporuke energetskih resursa (posebno nafte), embargo na oružje, organiziranje paravojnih snaga i opozicije namenjenih zbacivanju Kastra sa vlasti, itd.

Neki detalji ovih sankcija su izgledali kao kakva loša komedija… Ako Italijani, Japanci… hoće da prodaju Amerikancima robu u kojoj ima ma i najmanji procenat kubanskog nikla – ne može; ako Francuzi žele da prodaju Amerikancima testeninu u kojoj ima ma i gram kubanskog šećera – ne može; ako neka zemlja održava bilo kakve trgovinske odnose sa Kubom – Amerikanci ne izvoze hranu u tu zemlju; ako se brod zaustavi na kratko u kubanskim lukama, zabranjen mu je pristup u Sjedinjene Američke Države 180 dana; ako jamajčanska kompanija planira izgradnju hotelskog kompleksa na Kubi (kao što jeste, godine 1999) – ucenjena je i ne može to da izvede; ako američko stanovništvo hoće da putuje na Kubu, to je zabranjeno ili je pak dozvoljeno, ali je zabranjeno/ograničeno trošiti novac na Kubi…

Neki od propisa i zabrana su bili na ivici grotesknog: ako američki turisti puše kubanske cigare i piju havanski rum bilo gde u inostranstvu, mogu biti kažnjeni novčanom kaznom od milion dolara, a isto tako je i Kubancima zabranjeno da jedu Mekdonalds hamburger u inostranstvu. Sankcije su postojale i u sferi kulture: posebno je bila oštra administracija Džordža V. Buša (najoštrija nakon Reganove). U vreme njegove vlade, kubanskim naučnicima je zabranjeno da objavljuju svoje radove u američkim naučnim časopisma, a kubanskom muzičaru Ibrahimu Fereru je bilo zabranjeno da doputuje u SAD radi dodele Gremi nagrade.[5]

Posebno oštri zakoni, propisi, dokumenti, planovi i programi (Toričelijev zakon, Helms-Bartonov zakon, Komisija za pomoć slobodnoj Kubi, Radna grupa za implementaciju sankcija protiv Kube… ) su formirali budžet za finansiranje kubanske opozicije i propagande protiv postojećeg kubanskog sistema. Do detalja su propisivali „demokratske“ recepte za novi model kubanskog društva, kada ono prestane biti diktatorsko: višepartijski sistem; poništavanje nacionalizacija, raspuštanje kooperativa i vraćanje sistema latifundija; vraćanje tržišne ekonomije, dobro poznati (neo)liberalni lek; uklanjanje sistema socijalne sigurnosti poput penzionog; kreiranje školskih kurikuluma prema kojima će američki nastavnici podučavati kubansku decu istoriji. Najvažnije: privatizacija, privatizacija i privatizacija.

 Komisija za pomoć slobodnoj Kubi je propisala kubanskim građankama i građanima koji žive u SAD mogućnost samo jedne posete u tri godine njihovim porodicama, a ograničena je i suma novca koja se mogla slati. Ako je neko nedajbože bio član Komunističke partije, onda nije ni mogao slati novac svojima. Da ne govorimo o lovu na veštice: veštice su bili svi oni koji su kršili rigorozne propise, koji su iznalazili načine da putuju na Kubu, koji su odlazili da posete bolesnog člana porodice a da prethodno nisu dobili dozvolu za to, koji su uplaćivali veću od dozvoljene novčane sume ili su tokom one jedne dozvoljene posete trošili više od 50 dolara dnevno na Kubi i time doprinosili kubanskoj ekonomiji… Kazne za ove neoprostive prestupe su bile i do deset godina zatvora ili milion dolara novčane kazne![6]

I da sada već bivši predsednik Obama ne bi pokupio sve lovorike diplomatije i ublažavanja američko-kubanskih odnosa, koje sam sebi pripisuje u zaslugu, valja podsetiti da njegova administracija tokom prvog mandata jeste olabavila neke restrikcije (prvenstveno one koje su se odnosile na dozvole za posećivanje porodica i uplaćivanje novčanih doznaka), ali je istovremeno nastavila produžavati ili ostavljati ključne zakone koji su nametali ekonomske sankcije Kubi. Pored toga, i tada su opstajale neke bizarne restrikcije u kulturi: američki lekari nisu smeli da prisustvuju kongresu ortopeda u Havani, a njujorška filharmonija, koja je nastupala i u Vijetnamu i u Severnoj Koreji, nije dobila dozvolu za nastup na Kubi.

Upravo je američki ekonomski embargo ostrvo okrenulo ka Sovjetskom Savezu, čime je retorika opravdanja blokade dobila hladnoratovsko usidrenje. I, komično, napravila je od Fidela komunistu koji to do tada nominalno nije bio. Sa raspadom sovjetskog socijalističkog bloka, kubanska ekonomija (čija trgovina je do tada bila 85% vezana za SSSR) se ponovo urušavala, a američka „demokratska“ mašinerija je uvela novu retoriku opravdanja neprijateljstva: na Kubi se krše ljudska prava! I onda kada je Hladni rat zvanično bio okončan – u slučaju SAD i Kube je još oštrije nastavljen, možda obavijen u drugačiju retoriku ali i dalje je deo „neprozirnog oblaka neshvatanja, zbrke i paranoje“[7] hladnoratovskog tumaranja.

Šta je Fidel u ovakvom kontekstu uspevao da uradi a šta ne, ili šta je njegov „pragmatičniji“[8] brat Raul uradio, i dalje ostaju najiskričavija pitanja.

A negde iza zavese heroja i kulta ličnosti nalaze se oni koji naseljavaju kubansko ostrvo, stanovništvo koje skoro šest decenija živi život embarga. Sankcije su na „obične“ Kubanke i Kubance imale ogroman uticaj, počevši od toga što su zabranjivale uvoz lekova i medicinske tehnologije, od kojih su mnogi toliko bili neophodni stanovništvu,[9] do prisilnog razdvajanja ljudi. Diskurs koji agresivno označava i tretira jednu stranu kao diktatorsku a drugu kao demokratsku je doprineo još većem razdvajanju i nesolidarisanju kubanskog stanovništva, čega je najekstremniji primer razdvajanje Kubanki i Kubanaca koji žive na ostrvu od onih koji žive u SAD (Havana vs. Mala Havana u Majamiju). Život u atmosferi permanentnog neprijateljstva ima i svoju novčano izračunatu cenu: uporno američko nametanje pravila igre je koštalo Kubu više od 751 milijardu dolara,[10] a razmere posledica koje se ne mogu izračunati novcem teško da možemo zamisliti.

Usredsređenje na kult ličnosti može biti stvar emotivnih nagnuća i ostrašćenih rekcija, ali ne i političke analize koja bi nam mogla dati iole suvisla objašnjenja. Pripisivanjem političkih zasluga i krivica jednoj ličnosti se unosi više zbrke nego objašnjenja u politiku. Nije zgoreg podsetiti da istoriju svakako ne grade individue već mase. Ni sâm Fidel, niti njegovih 11 kompanjona, nisu izneli revoluciju, već gerilski pokret mase seljanki, seljaka, radnica i radnika koji su se borili za drugačiji život. Infrastrukturu famoznog obrazovnog i zdravstvenog sistema nije izgradio Fidel, nego je to gradilo mnoštvo seljačkih i radničkih ruku. Isto tako, kao što socijalizam nije stvar jedne harizmatične ličnosti, on se ne može graditi ni kao stvar jedne zemlje.[11]

Problem nije u tome što je Kuba socijalističko društvo, nego u tome što nije dovoljno socijalističko. Paradoksalno, upravo je američka blokada uticala na to da jedna mala država najveći deo svojih napora usmerava na odolevanje velikoj imperijalnoj sili, umesto da se usredsredi na izgradnju socijalističkih demokratskih mehanizama koji bi uključivali šire narodne mase. Možda, da su uslovi bili drugačiji i da su Kubanke i Kubanci mogli istinski demokratski graditi svoj alternativni ekonomsko-politički put, zajedno sa drugim socijalistkinjama i socijalistima diljem sveta, možda bismo tada konačno sa čežnjom gledali na primer ostvarenja socijalizma… 

 


[2] Leo Huberman i Paul M. Sweezy, Kuba, anatomija jedne revolucije, Naprijed, Zagreb, 1963, str. 42

 

[3] Isto, str. 43.

 

[4] Ovaj Kastrov odgovor je dobio Amiri Baraka tokom svoje posete proslavi godišnjice Pokreta 26. juli https://viewpointmag.com/2016/11/28/cuba-libre-1960/

 

[5] Ovo su samo neki od primera, koji su dokumentovano i analitično navedeni u knjizi Salim Lamranija o ekonomskom ratu koji su SAD nametnule Kubi, videti: Salim Lamrani, The Economic War against Cuba: A Historical and Legal Perspective on the U.S. Blockade, New York: Monthly Review Press, 2013.

 

[6] Isto: str. 43.

 

[7] Erik Hobsbaum, Doba extrema, Istorija kratkog dvadesetog veka 1914-1991, Dereta, Beograd, 2002, str. 187.

 

[8] O reformama u vreme Raulovog mandata i kako u vreme njegove vlade žive „obični“ Kubanci i Kubanke videti tekst: Renaud Lambert, Ainsi vivent les Cubains, u: „Le monde diplomatique", april 2011, http://www.monde-diplomatique.fr/2011/04/LAMBERT/20364

 

[9] Najveći procenat lekova i medicinske tehnologije su patenti američkih farmaceutskih kompanija. Kuba ne može da dobije ni najosnovnije anestezije koje se koriste u dečjim operacijama. Zapravo je pravo čudo kako je u takvim uslovima jedna zemlja uspela izgraditi toliko hvaljen zdravstveni sistem, pristupačan svom stanovništvu. A još je fascinantniji čuveni kubanski međunarodni sistem medicinske pomoći ljudima u nevolji (zemljotresi, ratovi, bolesti…) Videti: Seumas Milne, Cuba’s extraordinary global medical record shames the US blockade, „The Guardian“, 3. 12. 2014. https://www.theguardian.com/commentisfree/2014/dec/03/cuba-global-medical-record-shames-us-blockade-ebola

 

[10] Salim Lamrani, The Economic War against Cuba: A Historical and Legal Perspective on the U.S. Blockade, New York: Monthly Review Press, 2013.

 

[11] „Socijalizam u jednoj zemlji“ je Staljinova formulacija, nastala 1924. kao kontra-formula Trockijevoj ideji „permanentne revolucije“. Ovime se tvrdilo da je moguće razviti socijalizam u jednoj zemlji, u izolaciji, što je potpuno suprotno od internacionalističke borbe za socijalizam – kako su je odredili marksistički i socijalistički očevi i majke.

 

Share
Translate »