20 nov

LEVI FEMINIZMI: ŽENSKO PITANJE – ANALIZE I SMERNICE

LEVI FEMINIZMI: ŽENSKO PITANJE – ANALIZE I SMERNICE[1]

Andrea: Hvala vam što ste došli. Ovo je već osma Gerusijina tribina ove godine koja se dešava u okviru našeg celogodišnjeg projekta „Levica u Srbiji: elementi za izgradnju političke pozicije“. Današnja tema su levi feminizmi i njihovi pogledi na tzv. žensko pitanje. Govorićemo, u suštini, o položaju žena u kapitalističkom sistemu u kojem živimo, iz perspektive različitih tema. Ja bih samo, pre nego što predstavim učesnice i našeg dragog učesnika, pružila kraći uvod kako bih zadala (teorijski) okvir onoga o čemu ćemo kasnije pričati.

Kada smo razmišljali o tome kako da nazovemo ovu tribinu, a svakako je postojala odluka da barem jedna tribina bude posvećena isključivo ovoj temi, iako se feministička tema (zapravo, tema ženskog oslobođenja) provlačila kroz sve ostale tribine, na kraju smo se odluči za ovaj relativno – kažem relativno – neutralni naziv. Nismo specifikovali o kakvom ćemo feminizmu zapravo govoriti, ali da kažemo da su u pitanju levi feminizmi, dakle da ih ima više, i da ćemo o tome pokušati nešto specifičnije da kažemo kasnije. Sada bih samo naglasila nekoliko stvari koje možda mogu da budu odlike svih levih feminizama koji danas, i već godinama, postoje. Jedna od tih stvari jeste da se leve feministkinje, kada se govori o ženskom oslobođenju i generalno o položaju žena, ne bave tim pitanjem na identitetski način na koji se možda bave drugi feminizmi, nego pristupaju problemu ženskog oslobođenja kao problemu koji je povezan sa ostalim društvenim odnosima. Dakle, reč je o nužnosti istorizacije i kontekstualizacije kao metodologiji ovog pristupa feminističkom problemu – imperativ je da se žensko pitanje analizira s obzirom na celinu društva i društvenih odnosa u kojima živimo. Za levi feminizam, žensko oslobođenje nije moguće unutar kapitalističkog sistema kao takvog, iako neke bitne promene svakako mogu da se dešavaju unutar njega. Naša prva govornica, Ana, detaljnije će govoriti o tome šta zapravo znači patrijarhat u kapitalističkom sistemu i šta zapravo znači borba za žensko oslobođenje unutar njega.

Pre toga, rekla bih još nekoliko stvari. Za nas konkretno vrlo je važno ono što se danas u svetu naziva „marksistički feminizam“. Ne bih govorila o njemu kao o političkom pravcu, jer ne smatram da je marksizam sam po sebi politički pravac, već bih govorila o pomenutom kao svojevrsnom teorijskom aparatu koji služi za analizu kapitalističkog sistema u kontekstu ženskog pitanja. Marksistički feminizam analizira kapitalistički način proizvodnje i mesto žene unutar njega, pokušavajući da shvati u kom smislu i koje su uloge ženama namenjene na više različitih razina – od najapstraktinijh do najkonkretnijih. Marksistički feminizam ima svoju dugu istoriju, mada smatram da je prelomni trenutak potezanje kampanje „Nadnice za kućni rad”(Wages for Housework). To je pre svega bila politička kampanja bombastičnog naziva kojom je trebalo da se ukaže na jedno do tada nevidljivo polje, nevidljivo pre svega za samu marksističku zajednicu, a onda i za čitavo društvo. Leve feministkinje time su pokušale da skrenu pažnju svojim drugovima (ali i u mnogo slučajeva, nažalost, i svojim drugaricama) da postoji ceo jedan nevidljiv rad koji se obavlja iza zavese, a o kojem u to vreme nisu govorili čak ni najradikalniji levičari i levičarke. Ovo je naravno bila i politička kampanja, formulisana kroz ironičan zahtev da se kućni ženski rad od tada plaća, sa ciljem da se ukaže na jedan veoma specifični vid eksploatacije (ne u uskom marksističkom smislu te reči) na kojem takođe počiva kapitalistički sistem. Iako je od ovog događaja prošlo više od tri decenije, njegova tematika je više nego  aktuelna, barem u meri u kojoj žene još uvek peglaju, kuvaju, hrane i čiste unutar svojih domova jer se to podrazumeva i jer je to, u krajnjoj liniji, njihova prirodna sklonost, a neki bi rekli i dužnost.

Sada bih prepustila reč Ani, koja će krenuti od ovog pitanja i više govoriti o tome. Ana Vilenica je članica organizacije po imenu Uzbuna i već se dugo bavi ovim pitanjima. U tom kontekstu, važno je pomenuti da je bila urednica zbornika koji je izašao relativno skoro, pod naslovom Postajanje majkom u doba neoliberalnog kapitalizma, u kojem se mogu naći različiti tekstovi, prevodi i intervjui, od kojih su mnogi veoma važni za teme koje ćemo danas pokriti.

Nakon Ane, govoriće Andrej Cvetić, student sociologije i član Centra za društvenu analizu iz Beograda, studentske organizacije pri Filozofskom fakultetu. Nakon Andreja, govori naša gošća iz Hrvatske, Vedrana Bibić, i ona će nam govoriti nešto o jednoj zanimljivoj inicijativi koja je nastala, ako se ne varam, prošle zime. Inicijativa nosi ime Ženska fronta i njena tema odnosiće se na saradnju feministkinja i radnica u specifičnom kontektstu sindikalizma. Nakon Vedrane, govoriće Isidora Aćimov, studentkinja sociologije i takođe članica CDA. Poslednje napomena, pre nego što počnemo: ova tribina je konceptualno drukčije zamišljena u odnosu na prethodne. U želji da je učinimo dinamičnijom, izlaganja će se odvijati po principu pitanje-odgovor, u formi sličnoj intervjuu. Pozivamo vas da se uključite u bilo kom trenutku tokom trajanja tribine.

Prvo pitanje koje bismo postavili Ani jeste: kakvi su efekti aktuelnih neoliberalnih mera štednje na položaj žena i koje je strukturno mesto roda u reprodukciji aktuelnih režima? Čini mi se da bi bilo bolje otpočeti od drugog dela pitanja.

Ana: Hvala što ste me pozvali da učestvujem u ovoj tribini. Pre nego što počnem, poslala bih javnu podršku našim drugaricama i drugovima antifašistkinjama i antifašistima koji trenutno protestuju ispred turske ambasade, i takođe bih poslala podršku našim drugarima iz Socijalnog centra koji se bore za svoj prostor, kao i studentima i studentkinjama Filozofskog fakulteta u Beogradu koji su trenutno u blokadi.

Što se tiče položaja žena i neoliberalizma, smatram da je važno reći da su žene uvek bile prve na udaru kapitalističkih kriza i da su one tradicionalno uvek uskakale tamo gde se država povlačila. Da bismo bolje razumeli kako u stvari funkcioniše i kako se proizvodi ovaj specifičan položaj žena u neoliberalizmu, ali i kapitalizmu uopšte, bitno je osvrnuti se na strukturalni položaj žena unutar kapitalističkog društva. Kao što je Andrea na početku rekla, marksistčki feminizam ponudio je nekoliko vrlo značajnih modela koji su uvek dobro polazište za promišljanje; međutim, mislim da treba napraviti pomak od dualnih modela koje je neko vreme predlagala feministička teorija. Spomenula si, Andrea, kampanju „Nadnice za kućni rad”. Njihova kritika se zasnivala, u principu, na razdvajanju sfere proizvodnje i sfere reprodukcije. Ona se, znači, postavlja kao dualni model analize. Drugi parovi dualnih pojmova koji se koriste u marksističkom feminizmu su, recimo, privatno i javno, pol i rod, plaćeno i neplaćeno. Od 1970-ih godina na ovamo, sa uvođenjem neoliberalizma i posebno sa aktuelnim merama štednje i kapitalističkom krizom, čini mi se da nam je potreban malo drugačiji i sveobuhvatniji model koji bi objasnio kako u stvari rod funkcioniše u kapitalizmu, tačnije u neoliberalizmu. Model koji sam pronašla i koji nam, kako mi se čini, najviše može pomoći u razumevanju trenutnog stanja je model koji je ponudila grupa autora koja radi pod imenom Endnotes[2], a koji su praktično ponudili povratak izvornom Marksu. Oni su pokušali da pruže model koji se bavi celokupnom društvenom reprodukcijom. Po Marksu, u pitanju je reprodukcija čitavog sistema, a ne samo reprodukcija radne snage, kako su to isprva postavile određene marksističke feministkinje. U tom smislu, oni su pokušali da naprave model koji bi zajedno govorio i o proizvodnji i reprodukciji radne snage. Fokus jeste na Marksovoj tezi da je radna snaga zapravo specifična roba koja ima svoje specifične karakteristke, a način na koji su oni definisali rod jeste da rod u stvari predstavlja „određeno smeštanje određenih grupa ljudi u specifične sfere socijalnih aktivnosti”. Poseban problem na koji su se oni fokusirali dolazi iz domena reproduktivne sfere (spremanje, čišćenje, briga o deci, itd – poslovi koje obavljaju žene). Taj rad se nakon 1970-ih sve više integriše u tržišnu sferu, i dualni model ne pruža dobar teorijski okvir da se na jedan sveobuhvatan način objasni šta se sve tu dešava. Oni nude jedan drugačiji model koji se zasniva na postojanju dve sfere koje se na jednom delu presecaju. S jedne strane, u pitanju je direktno tržišno regulisana sfera: dakle, to je zona rada za nadnicu. S druge strane, postoji i indirektno regulisana sfera, odnosno, rad koji nije za nadnicu, i na preseku ta dva skupa pojavljuje se plaćena indirektna tržišna medijatizovana javna sfera, odnosno, to su troškovi koje plaća država. To je upravo ono što se dešava sa ovom krizom i sa svim kapitalističkim krizama uopšte – država se iz tih zona povlači i taj rad se premešta u polje indirektno regulisane tržišne sfere.

Sad, kako se u stvari „proizvodi” rod? Rod se proizvodi, pre svega, putem naturalizacije. Regulacija koja se dešava u indirektno tržišno regulisanoj sferi dešava se kroz naturalizaciju različitih, hajde tako da kažemo, reproduktivnih aktivnosti koje se konceptualizuju kao nerad. U takvoj direktno tržišno-regulisanoj sferi rod se koristi da se određenim aktivnostima, koje se povezuju sa reproduktivnim aktivnostima, lepi ta rodna etiketa, i da im se obara cena, pa se tako žene pojavljuju na tržištu kao a priori hendikepirane zbog potencijala njihovog tela da rađa decu, bez obzira na to da li će one to zaista učiniti tokom svog života ili ne. To je, dakle, direktna posledica tendencije kapitalizma da se u toku krize smanjuju troškovi reprodukcije radne snage. Što se tiče tih troškova koji su se, hajde da kažemo, pojavljivali tokom nekih talasa kapitalizama, kada je država blagostanja bila u usponu – to su troškovi koji su se plaćali uz smanjenje kolektivne nadnice ili iz poreza. Sa povlačenjem države dolazi i do povlačenja sredstava kojima su se pokrivali ovi troškovi. Dakle, sve ovo bi u stvari predstavljalo taj uopšteni model koji bi mogao da nam pomogne da bolje razumemo ono što se sada dešava.

Andrea: Sledeće pitanje glasi: s obzirom na to da postoji i još jedan model koji nam pomaže pri razumevanju savremenih kapitalističkih društvenih odnosa – model razlikovanja država centra i država periferije (koji se ne odnosi na geografski centar i periferiju, iako se nekad to poklapa; dakle jedan vrlo specifičan model objašnjenja zavisnosti određenih država od drugih država), kao i imajući u vidu da kapitalizam još uvek podrazumeva nacionalnu državu kao određenu ekonomsku jedinicu, da li bi mogla da nam objasniš kako se ovaj opšti aparat primenjuje u feminističkoj analizi i da li postoje određene specifičnosti na periferiji, posebno ako uzmemo u obzir da se Srbija i ceo naš region smatraju periferijom i poluperiferijom evropskog kapitalističkog sistema, pa tako i svetskog?

Ana: S jedne strane mogli bismo da govorimo generalno kakav je uticaj mera štednje pre svega u zemljama centra, jer se najsvežija istraživanja bave upravo tim zemljama. Politike štednje, naime, utiču na rodnu segregaciju rada koja se sve više povećava u državama centra. Povećava se i razlika između plata muškaraca i žena, a takođe se menja i socijalna politika koja najdirektnije utiče na žene koje su najčešći korisnici socijalnih usluga koje su pre svega vezane za brigu o deci, ali i za npr. stanovanje. Te službe se sada praktično povlače. Mere štednje predstavljaju se kao rodno slepe, to jest nemaju taj rodni karakter per se, ali one jesu pristrasne prema muškarcima.

Kada govorimo o zemljama periferije, konkretno o Srbiji, neophodno je da razumemo istoriju socijalizma, potom transformaciju socijalizma u kapitalizam i sve ono što je dovelo do situacije u kojoj se nalazimo. Bitno je ovom prilikom reći da je deindustrijalizacija dovela do masovnog gubitka radnih mesta. Većina nezaposlenih u Srbiji danas su žene. Prema istraživanjima Zavoda za statistiku, a imam podatak iz 2008. godine, zaposlenih muškaraca ima skoro 50%, a žena samo 32%. Ovo je jasan pokazatelj na koji se način vrši rodna segregacija pri zapošljavanju. Takođe, prisutna je sveopšta privatizacija nekada izborenih javnih, tačnije društvenih usluga koje su podupirale jedan sistem koji je imao tendenciju da postane jedan bolji sistem, iako je i taj sistem imao svojih falinki. Sada imamo situaciju u kojoj dolazi do seče sredstava namenjenih područjima obrazovanja, zdravstva itd, povlače se različiti javni servisi koji su pre postojali…

Sve ovo dovodi do ponovne retradicionalizacije ženskih uloga i do sve većeg povratka žene u ovu indirektno posredovanu tržišnu sferu. Sve više žena, dakle, radi u slabo plaćenim uslužnim granama, uz rast jaza tog plaćenog rada. Sa druge strane, stopa nedovoljno plaćenih žena najizraženija je u prosveti, zdravstvu i socijalnom osiguranju, a razlika u platama se produbljuje i u lokalnom društvu, i to se širi na sve sfere istraživanja. U najnepovoljnijem položaju se u Srbiji danas nalaze majke, kao i žene koje imaju preko 40 godina; dakle, izražena je i starosna diskriminacija. Preko 47% žena zastupljeno je u privatnom sektoru, tj. izloženo je najgorem maltretiranju privatnika, jer tamo nema sindikalnog organizovanja niti bilo kakve zaštite radničkog prava. Takođe, pokazano je da samo 13% žena ima poverenja u sindikate i zato je značajno ovo što radi Ženska fronta u Hrvatskoj (više reči o tome kasnije). Situaciju dodatno komplikuje deregulacija tražišta rada pogoršavanjem uslova rada novim zakonodavstvom. Dolazi do nove fleksibilizacije zapošljavanja, odnosno otpuštanja, uvode se poslovi sa novim radnim vremenom… Novim Zakonom o radu, na primer, majke se ohrabruju da se što pre vrate na posao, dok je nekada bilo zagarantovano godinu dana odsustva. Zatim, nude im se raznorazne beneficije, poput pauze za dojenje, na šta verovatno nijedan od novih poslodavaca sa kojim trenutno imamo posla neće pristati. Uopšteno rečeno, novim Zakonom o radu legalizuje se novo maltretiranje radnica. Takođe, ova deregulacija zakona evidentna je i kroz novi Zakon o PIO fondu gde se, pod krinkom rodne neutralnosti, teži izjednačavanju godina odlaska u penziju muškaraca i žena, odnosno ukidanje onoga što je bilo neka vrsta izborene prednosti u odnosu na teret koji je žena preuzimala u socijalizmu. Takođe, žene u Srbiji pogađa i povlačenje javnih usluga, jer su one najviše prepoznate kao ti „potencijalni paraziti“ javnog sistema, odnosno države. Smanjuju se ulaganja u javne vrtiće, a briga o deci sve više prelazi u direktno tržišno regulisanu sferu, gde samo majke iz viših socijalnih statusa mogu sebi da priušte takvu vrstu usluge, dok se majke iz nižih socijalnih statusa oslanjaju na generacijsku i međugeneracijsku saradnju i pomoć prijatelja. Takođe, uvode se nepovoljni oblici rada. Jedan od njih je agencijski rad, koji žene ostavlja nezaštićenim i izloženim šikaniranju poslodavaca. Kada govorimo o smanjenju socijalnih davanja, ono što se relativno skoro desilo jeste to da su smanjene naknade – u Beogradu su naknade za nezaposlene majke smanjene sa 50.000 na 20.000 dinara, a za zaposlene majke sa 25.000 na 10.000 dinara. Situaciju dodatno komplikuju ove najnovije mere štednje koje podrazumevaju smanjenje plata i penzija za 10%. Eto, toliko, posle možemo diskutovati.

Andrea: Ana je u jednom trenutku pomenula izmene u novom Zakonu o radu i pomenula je izmenu koja se odnosi na takozvane beneficije kojima su se zastupnici Zakona o radu zapravo vrlo pozitivno hvalili u medijima govoreći da je prošli, „socijalistički“ Zakon o radu bio rodno slep, dok je ovaj novi rodno senzitivan, te će, primera radi, dati dva sata zaposlenima kako bi dojili svoju decu, što svakako nije isto ako živite na periferiji grada, ili ako živite na, recimo, Dorćolu. Dakle, postoji privilegovanost već na tom navodno formalnom nivou, dok smo u tom ozloglašenom socijalizmu imali vrtiće u sklopu samih fabrika kako te stvari uopšte ne bi bile potrebne. Zanimljiv je i primer gde su, u periodu dok vrtići nisu bili izgrađeni, nezaposleni očevi svojim suprugama dovodili decu na posao kako bi ih ove podojile, a potom su decu vraćali kući. Ovaj primer nikako ne govori o tome da je takvo rešenje nešto pozitivno u konačnom smislu, već želim da skrenem pažnju na tada prisutnu tendenciju, naročito u ranom periodu izgradnje socijalističkog društva, da se ide ka socijalizovanju brige o deci i da se denaturalizuje do tada uvreženo shvatanje žene kao majke.

Moje sledeće pitanje jeste: da li postoji način da se žene koje nisu u privilegovanom ekonomskom ili političkom položaju – a to je, u stvari, većina žena – odbrane od ovih novonastalih mera, pošto si ti navela razloge zbog kojih ih ove izmene pogađaju više no muškarce?

Ana: Postoji jako puno različitih inicijativa i primera dobre prakse, otpora, borbe, stvaranja nekakvih alternativa na mikronivou, ali ono o čemu sam ja htela sada da pričam jeste problem o kome se vrlo retko govori, a to je položaj žena u odnosu na politike stanovanja. Ja nisam našla ni jedan feministički tekst kod nas koji se bavi tim pitanjem, iako ga smatram vrlo bitnim. Mislim da se ovo pitanje neutralizuje i da se stambena deprivacija preskače kao jedan od vrlo značajnih vidljivih, zasebnih oblika materijalne deprivacije žena. Stanovanje jeste u celokupnom kapitalističkom sistemu mesto izvlačenja vrednosti. Mislim da je to pitanje koje bi trebalo da se stavi na sto i da bi se ovim pitanjem levica takođe trebalo baviti sa različitih aspekata, što će reći i s rodnog. Problemi su vidljivi na mnogo nivoa, ali ako se, na primer, govori o nasilju nad ženama, ili o porodičnom nasilju, najčešći problem je problem stanovanja – žena praktično ne može da izađe iz nasilnog okruženja jer nema alternativu, nema drugo mesto gde bi mogla da se preseli. Takođe, program socijalnog stanovanja kod nas je u fazi degradacije. Socijalno stanovanje je postalo donacija onih sa srednjim primanjima, tako da se među socijalne kategorije uvrštava nešto što nema veze sa tim: mladi bračni parovi, penzionisana vojna lica itd, iako to ni na koji način nisu u bitnom smislu ugrožene socijalne kategorije. Čak i onim srećnicama koje uspeju da se usele u te socijalne stanove nameću se dodatni nameti. Ne znam jeste li ispratili, ali uveden je porez na socijalno stanovanje, tako da i ti ljudi koji žive u socijalnim stanovima moraju da plaćaju porez.

Što se primera dobrih praksi tiče, jedna od aktuelnih borbi koju sam ja ispratila dešava se u Ujedinjenom kraljevstvu, u Londonu. U pitanju je borba majki iz jednoroditeljskih porodica; to su majke beskućnice koje su bile izbačene iz svojih socijalnih stanova i preseljene u hotele za mlade beskućnike, a pošto je država merama štednje prestala da dotira 41.000 funti za taj socijalni projekat, njih su praktično izbacili, registrovali kao beskućnice i tražili da se odsele u druge gradove. Konkretno: Mančester, Birmingem, tamo gde su stanovi jeftiniji. Šta se dogodilo? One su se registrovale kao beskućnice, krenule su da okreću telefone, međutim, dobijale su odgovore da se u Mančesteru i Birmingemu zaista sređuju socijalni stanovi, ali da oni neće primati beskućnike, već drugu, novu kategoriju – ljude koji su tek izgubili posao. Svih 29 majki sa decom, sa gornjom granicom godina 25, organizovale su se i napravile su svoju kampanju. Prvo su peticijom zatražile socijalno stanovanje za sve i to je kampanju učinilo vidljivom. Tako da se došlo u neobičnu situaciju – one koje su bile tretirane kao društveni paraziti preuzele su taj problem na sebe i ponudile rešenje. One su otišle u socijalne stanove koji se nalaze tik uz novi Olimpijski stadion, upale su u prostor i napravile su socijalni centar koji je vrlo brzo zaživeo. Dobile su podršku sa svih strana, kako aktivističkih grupa, tako i medija, a na banerima je stajalo: „Ovim stanovima su potrebni ljudi, ovim ljudima su potrebni stanovi. Socijalno stanovanje za sve! Socijalni stanovi, a ne socijalno čišćenje!“. To je nešto o čemu bismo mogli da diskutujemo kasnije.

Andrea: Mislim da je taj primer dosta dobar, jer smo često imali priliku da kao pozitivne primere navodimo slične vrste samoorganizovanja. Međutim, često je unutar takvih lokalnih samoorganizovanja izostajao poziv državi i često su to bili ljudi koji su bili fokusirani na trenutačne probleme koji su bili preuski i nisu uspeli da uspostave komunikaciju sa nekom širom okolinom. Upravo zato i mislim da je taj primer dobar, jer su one uspele da spoje ono što je bilo njihovo i uspele su da generalizuju neki opšti zahtev.

Sada ćemo se vratiti na višu razinu analize. Andrej će nam pričati o položaju kvir populacije i rodnom pitanju u širem smislu. Prvo pitanje za Andreja bilo bi koja je veza između seksualnosti, rada u kapitalizmu i kapitalizma.

Andrej: Ana je dosta ispričala kako se rod struktuiše u kapitalizmu i da bismo razumeli sve ovo u kontekstu kvir populacije, moramo pratiti razvoj gej i lezbijskog pokreta u 20. veku i moramo pratiti razvoj kapitalizma u njegovom formativnom periodu u 19. veku. Zapravo, nastanak samih pojmova „homoseksualnost” i „heteroseksualnost” jeste proizvod filozofske misli 19. veka i načina na koji je kapitalizam organizovao rad u 19. veku. Tada kapitalizam heteroseksualnu zajedicu prepoznaje kao jedinu ispravnu u kontekstu društvene reprodukcije gde zapravo nema mesta za sve one koji nisu sposobni da takvu reprodukciju izvrše. Na taj način se gej/lezbijski identitet stavlja na marginu društva jer oni nisu sposobni da reprodukuju radnu snagu, odnosno, gej/lezbijska zajednica ne rezultira decom.Takođe, ona se dodatno marginalizuje u smislu da to nije „stabilna zajednica”, da nema državnu artikulaciju, odnosno dokaz da je u pitanju stabilna zajednica. U tom smislu, takva zajednica je kapitalizmu nepodobna i način na koji sami akteri produkuju takav diskurs biologizuju homoseksualnost kao devijantnu pojavu. Prekretnica u nastajanju gej/lezbijskog identiteta kao devijantne buržoaske pojave u 19. veku jeste suđenje Oskaru Vajldu, gde su gejevi predstavljeni kao ljudi koji su dendisti, koji se bave umetnošću, dakle, koji se ne bave radom koji bi sistemu bio potreban. Samim tim, oni pripadaju nekoj staroj, odlazećoj, aristokratskoj klasi i predstavljaju nešto što u kapitalizmu ne bi trebalo da bude odobravano. U principu, sama ta činjenica postavlja svaki identitet u takvu poziciju, a mistifikuje uvid da gejevi i lezbijke postoje u svakoj klasi društva. Dakle, oni učestvuju u reprodukciji barem u smislu kao radnici i radnice u bilo kom delu procesa rada, ali oni nemaju sopstveni glas u čitavom diskursu.

Andrea: Drugo pitanje, vezano za poslednju deo tvog prethodnog odgovara, odnosi se na LGBTQ politike identiteta u neoliberalnom kapitalizmu – odnosno, odnos takvog modela i nekog alternativnog shvatanja, poput dijalektičkog identiteta kao „neidentitetskog identiteta” ili slično.

Andrej: Takav kapitalizam 19. veka, baš zbog nemogućnosti da na bilo koji način iskoristi postojanje alternativnih zajednica u odnosu na heteroseksualnu i da komodifikuje gej/lezbijske identitete i pretvori ih u nešto što bi za kapitalizam bilo funkcionalno, morao je da sačeka razvoj masovne potrošnje koji se dešava nakon 1950-ih godina 20. veka. Sam postmodernizam i potrošačko društvo omogućavaju nastanak politike identiteta koja, u krajnjem slučaju, rezultira time da, nakon Stounvolske pobune i gej/lezbijskog pokreta u Velikoj Britaniji, gej/lezbejski identitet biva komodifikovan kao jedan stil potrošnje i jedan od identiteta koji su sposobni da budu funkcionalni u kapitalizmu. Zapravo, kapitalizam mu daje mesto u svom sistemu gde se pozitivno gleda na takav stil života koji jeste sposoban da učestvuje u društvenoj reprodukciji. Tako na primer, jedan od zahteva gej/lezbijskog pokreta koji ga komodifikuje jeste zahtev za brakom, koji je zapravo tekovina dvadesetak godina borbe određenog gej/lezbijskog pokreta sa poprilično liberalnom agendom, čija glavnica ima zahtev koji ili nije ključan za sam život svih članova te populacije, ili prosto postavlja određene zahteve za pravima, prajdovima u nekim mestima u kojima zbog ekonomske situacije ili vladajućih ideologija oni nisu mogući. U tom smislu, kao opozit politici identiteta javlja se kvir pokret 1990-ih čija je politika da se seksualni identitet ne mora komodifikovati, onako fukoovski obeležiti, pravno klasifikovati kao jedan od ispravnih ili neispravnih i smestiti unutar potrošnje u kapitalistikom društvu, već da se o seksualnim praksama može govoriti iz perspektive njih samih; da se diverzitet uzima u obzir, da se svakoj od tih seksualnih praksi može dati određeno mesto gde bi svaka od njih mogla da se izrazi. U krajnjoj liniji, radilo se o tome da se nijedna od takvih seksualnih praksi ne komodifikuje kao stil potrošnje, već da je takav identitet zaseban, da ima sopstveni život i da akteri samih identiteta prosto nisu ni na koji način povezani, već su klasno vrlo razuđeni. Dakle, dok politika identiteta računa na to da ukine klasni momenat i da tim identitetom poveže sve članove neke zajednice, po principu da je njihovo iskustvo isto ili slično, klasna perspektiva koji kvir pokret uvodi jeste da je seksualnost klasni problem i da prosto nije tačno da sama seksualnost tvori imaginarnu zajednicu koju ne pogađaju klasni problemi. U tom smislu možemo govoriti o problemima gejeva ili lezbijki – ili, prosto, proširimo to na čitavu kvir populaciju (transeksualce, aseksualce, interseksualce, itd) koji čak unutar samog pokreta nemaju adekvatan prostor da se izraze. U tom smislu, želim da ilustrujem položaj nekih pripadnik kvir populacije kroz činjenicu da 40% beskućnika mlađih od 25 godina u Americi jesu pripadnici gej populacije koje su roditelji napustili ili oterali od kuće. Takođe, možemo govoriti i o reprodukciji patrijarhalne matrice u okviru LGBTQ pokreta shvaćenog kao produkta politike identiteta na taj način da se lezbejkama i dalje ne daje dovoljno prostora i da su, kako su to lezbijske feministkinje pisale, dvostruko stigmatizovane, u smislu da im je pristup poslu mnogo manji nego pripadnicima muške populacije, isto po principu da, bez obzira što kapitalizam rodno komodifikuje zanimanja (žene se mogu baviti većinom zanimanja kojim se bave muškarci) i dalje postoje načini da se ženama onemogući pristup određenim vrstama socijalne pomoći i da, za razliku od muškaraca, one zaista trpe veću opresiju. Naprosto, činjenica je da ni sam gej pokret ne daje adekvatan prostor svim svojim članovima niti odgovara na potrebe svih njih.

Andrea: Sad ćemo preći na malo praktičnija pitanja. Govorićemo o jednoj od mogućnosti borbe za bolji položaj žena – ovog puta žena kao radnica – koja nam dolazi iz susedne Hrvatske. Reč odmah dajem Vedrani, koja bi za početak mogla malo bolje da nas upozna sa onim o čemu ćemo sad govoriti. Dakle, šta je zapravo Ženska fronta, koji je način njenog funkcionisanja, koji su njeni ciljevi, zašto je formirana?

Vedrana: Pre nego što odgovorim na ova pitanja, rekla bih samo nekoliko reči o organizaciji iz koje dolazim, kako bi se razumeo kontekst ovog dobrog primera iz komšiluka. Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju (BRID) je organizacija koja je proizašla ponajviše iz studentskih pokreta i koja se uhvatila u koštac sa pokušajem spajanja progresivnih delova sindikalne scene i ostalih udruga civilnog društva oko nekih konkretnih pitanja koja pogađaju sve građane, pogotovo u doba krize. Što se tiče same Ženske fronte za radna i socijalna prava, to je jedna od inicijativa u kojoj smo pokušali sudjelovati tako da pokušamo da je sadržajno preusmerimo „nalevo”, da se tako netaktički izrazim. Naime, u Hrvatskoj postoje četiri reprezentativne sindikalne središnjice, a tri imaju ženske sekcije. One funkcioniraju po liberalnim principima, tako da su se dosad bavile isključivo mobingom i seksualnim uznemiravanjem na poslu, a nisu se doticale problema ženskog radništva u celini. S druge strane, imali smo NGO sektor koji su uglavnom činile feminističko-lezbijske organizacije koje su se bavile pitanjima specifičnih problema žena u nekim uskim nišama, poput pitanja žena sa invaliditetom, pitanja lezbejki i pitanja emigranata. Nama se činilo da „ženske probleme“ nisu stavljale u neki širi društveno-politički kontekst. Dok se sindikati osipaju pod udarom krize i mera štednje, imamo te nevladine organizacije koje su, posle pumpanja finansija 1990-ih, shvatile da su došle do zida i da je došlo vreme za neke šire, makar srednjoročne platforme. Tako se pokušala oformiti šira platforma, što je rezultiralo stvaranjem Ženske fronte. Ona se konkretno počela oformljavati oko Zakona o radu, iako je njena tendencija bila bavljenje i nekim drugim pitanjima. Borba protiv izmena Zakona o radu bila je, dakle, povod.

Andrea: U kontekstu tih razlika koje postoje između sindikata, NGO sektora i samog BRID-a, zanima me, jer mislim da je situacija u Hrvatskoj vrlo slična ostalim zemljama u regionu (čak se i reprezentativni sindikati često isto zovu), zanima me dakle kakav ste odnos uspostavili i koliko ste mogli uticati i menjati platformu, s obzirom na često okoštalu birokratsku strukturu unutar samih sindikata? Takođe, koliko se sećam, inicijativa je potekla baš od sindikalistkinja, što je interesantno, a pretpostavljam da je to i olakšalo sam rad ili barem njegov početak. Interesuje me, koliko je tretiranje ženskog pitanja na način koji se razlikuje od dotadašnjeg uticalo na vašu saradnju? Koliko vam je to usporavalo rad, da li vas je ograničilo i na koji način ste prevazilazili te stvari i probleme?

Vedrana: Što se tiče položaja sindikalistkinja unutar samog sindikata, koji je oduvek marginaliziran, one ne nastupaju u javnosti i manje-više se uvek bave administrativnim poslovima, zapravo, rade najveći deo posla, a ne dobijaju najveću nadnicu… Slična je situacija kao i kod levih grupa. Pokušaj razgovora o ženskim pitanjima se prikazuje kao sektašenje –„pričaćemo o tome posle revolucije”, odnosno „pričaćemo o tome kada se izborimo za radnike”. U principu, ženske teme se manje-više svode na mobing i uznemiravanje. Kod nas, kao što to uvek biva ako imate nekoliko pojedinaca koji se probiju, postojalo je nekoliko jakih žena koje su se smele suprotstaviti svojim glavešinama, što mlađe nisu smele, i tako je sve krenulo. Tako da u suštini rad unutar Ženske fronte nije bio tako težak jer smo im mi pomagali oko Zakona o radu; da se grubo izrazim, mi smo radili njihov posao, jer je njihova kampanja pre toga bila slabašna. Došlo je do relativno velikog pritiska od strane čelnika na ženski deo sindikata, jer su se počela pojavljivati nova lica na televiziji. Njima se nije svideo naš zahtev za nadziranjem tog pregovaranja (misli se na pregovore sindikata, države i poslodavaca oko izmena Zakona o radu), koje smo pokušale dovesti u pitanje kao efikasan način socijalne borbe jer znamo da on to već dugo nije. Oni su se tako našli u šizofrenoj poziciji, jer su nas trebali, ali s druge strane im se nije sviđalo što imamo prilično veliki upliv u medije, tako da su igrali neku toplu-hladnu igru i to još uvek rade.

Andrea: Volela bih da nam kažeš nešto više o samoj kampanji koja je omogućila proboj u medije. Ništa slično se nije kod nas desilo, to nije obeleženo na taj način. Konkretno, kad smo radili kampanju sa novosadskim Samostalnim sindikatom, postojalo je nekoliko klipova o Zakonu o radu, kao i klip koji se ticao konkretno uticaja ZOR-a na žene, ali ništa se slično tom proboju nije dogodilo[3]. Ako možeš nešto više o tome, jer je bilo dosta zanimljivo pratiti.

Vedrana: Zakon o radu u Hrvatskoj je dosta sličan srpskom, čak je i malo neoliberalniji. Kod nas, na primer, nije prošao amandman o radu trudnica. Nama je bila olakšana situacija, jer niko drugi nije radio kampanju o Zakonu u radu. Što se tiče situacije u Hrvatskoj, što je meni veoma zanimljivo, u nacionalno-obiteljskoj politici Republike Hrvatske stoji da bi, sa stajališta obiteljskih odnosa i obiteljske politike, bilo važno da razni oblici neformalnog rada dobiju formalni status i da se tako ojača socijalna stabilnost obitelji. Odnosno, oni govore da usklađivanje rada i obitelji u velikoj meri ovisi o novoj fleksibilnoj strukturi rada. Znači, radi se o onome o čemu je Ana govorila: fleksibilizacija radnog zakonodavstva se na mala i velika vrata često pokušava opravdati na ovaj način, dok se istovremeno radi o tome da se, osim time što nema alternative, ekonomsko rešenje sprovodi upravo preko leđa žena. Užasno je cinično baš što se ta fleksibilizacija rada pokušava prikazati kao nešto što će pomoći ženi da uskladi svoj obiteljski, odnosno privatni život sa javnim; odnosno, svoj radni dan (tj. tjedan) i privatni život. Znači, nigde se ne dovodi u pitanje gde je tu njen partner, ako ga ima. Dodatno, što je još bitnije za ovu analizu, nigde se u pitanje ne dovodi gde je tu socijalna država i na koji način povlačenje socijalne države utiče na količinu tog neplaćenog, tzv. neproduktivnog rada (u kući).

Uz taj proces, u kojem se velika količina neplaćenog rada vraća u kuću (gde se to forsira najviše putem nestabilnog radnog vremena – part time-a – koji je u Hrvatskoj vrlo popularan za rad mladih majki koje mogu, recimo, u isto vreme dojiti i raditi na internetu iz kreveta), s druge strane se, pogotovo novim Zakonom o radu, forsira i agencijski rad. Mislim da je tu situacija manje-više ista kao i kod vas. Agencijski rad je u Hrvatskoj bio prilično minoran, ali nekim novim člancima u Zakonu u radu on se baš dosta forsira, tako da imate situaciju da dve čistačice u istoj firmi imaju potpuno drugačija radna prava i potpuno drugačiju platu, s obzirom na to da je jedna još uvek zaposlena preko firme, a druga radi preko agencije. Jedan od većih problema na koji smo mi naišli jeste, a i to je Ana spomenula, nedostatak statističkih podataka, čime, budimo iskreni, sve naše teorije koje jesu ispravne time što se realpolitički upravo dešavaju postaju oslabljene, jer mi zapravo nemamo dovoljno podataka kojima možemo baratati i njih direktno potkrepiti. Mi, recimo, uopšte ne znamo koliko u Hrvatskoj ima agencija, koliko je radnika zaposleno u agencijama i koliko je muškaraca i žena u tim agencijama– možemo samo pretpostaviti. Znamo empirijski da je žena više, ali je užasno teško vršiti takve analize bez ikakvih konkretnih podataka koji se namerno ne vode. Sa jedne strane, akademija se ne bavi takvim stvarima, a sa druge, ministarstvo, koje bi trebalo posedovati te podatke i držati ih javno dostupnim – to ne radi, tako da, zapravo, sa dosta stvari koje argumentujemo mi radimo u mraku, s obzirom na to da možemo govoriti samo iz „nekog” vlastitog iskustva i na osnovu „nekih” podataka drugih zemalja. Tu je vrlo problematično i to što je većina podataka iz zemlja centra, i koliko god da je situacija što se same fleksibilizacije tiče slična, nekakve specifičnosti, pogotovo postsocijalističkih zemalja, zapravo se nemaju odakle do kraja iščitati.

Što se tiče tog Zakona o radu, ono što smo mi htele jeste, preko primera žena kao najugroženije skupine, prikazati odnos tih zakonodavnih praksi prema celom radništvu, tako da smo se mi u našoj kampanji doticale žena na način da smo isticale njihovu specifično-podređenu situaciju, a zapravo smo htele kritizirati Zakon u celini. I da opet ponovim, ono o čemu smo mi posebno govorile jeste položaj trudnica, koji je dosta loš u situaciji u kojoj je, a to je jedan od retkih podataka koje imamo. Od 2012. godine u Hrvatskoj je 93% novih ugovora o radu sklopljeno na određeno, tako da u principu više nema otkaza, on se više ne koristi, već vam istekne ugovor, ne produži se, a ako ste ostali trudni, nemate apsolutno nikakva prava. Jako mali broj žena koji još radi na neodređeno sad je u goroj situaciji, jer su sada iskoristili taj pojam „pravnog posla“ koji iskorišćavaju pri likvidaciji neke firme. Dakle, poslodavac fiktivno zatvori firmu, otvori drugu firmu –„sestra firmu”, koja se uglavnom zove manje-više isto, i onda u tu novu firmu prebaci sve radnike, koji su mladi muškarci, a u likvidiranoj firmi ostavi trudnice i starije radnike, i ni na koji način ga ne možete pravno goniti. Tako da taj agencijski rad, rad od kuće, rad na određeno vreme, sve to utiče na činjenicu da, recimo, žene ne mogu ni za svoju obitelj dići kredit. I još jedna, naravno, vrlo ugrožena skupina jesu penzionerke, obzirom na to da one uglavnom tokom svog radnog vremena nisu uspele da skupe dovoljnu količinu radnog staža upravo jer su se morale baviti (delimično) neplaćenim kućanskim radom, te, osim što imaju manje penzije, imamo i situaciju da, recimo, u teksilnoj industriji, koja je propala u Evropi, pa tako i u Hrvatskoj, za žene koje imaju preko 40 godina i tri razreda srednjoškolske spreme i ostale su bez posla ne postoji način da pronađu posao u toj branši. One doslovno završavaju na ulici. Jedina vidljiva reakcija vlasti na ovaj problem je što je gradonačelnik Zagreba, Milan Bandić, kad se desila ta velika kampanja oko tekstilne tvornice „Kamensko”, odlučio da radnicama koje su štrajkovale glađu omogući nekakav besplatni wellness tečaj kako bi se prekvalifikovale za maserke, te kako bi otvorile privatne maserske salone.

Andrea: Zanimljivo je što je u jednoj od odredbi Zakona o radu u Srbiji, a koja nije usvojena, po prvi put pokušano da se agencijski rad kod nas podvede u Zakon, jer ga ranije tu nije bilo. Taj njihov predlog je bio poprilično skandalozan. Oni su, naime, pokušali da uvedu neki, kako bih rekla, minumum početnog kapitala koji privatnik mora posedovati onda kada zasniva agenciju, i po nekoj vrlo prostoj matematici (ne mogu se tačno setiti brojki), kapital potreban za 250 radnika i radnica nije bio dovoljan čak ni za osnovnu neto platu, da ne pričamo o doprinosima ili bilo čemu sličnom. To je bio samo predlog i na kraju se od toga odustalo, jer je to bilo vrlo skandalozno, ali opet, to ni sad nije regulisano, tako da mi nigde nemamo agencijski rad – to je pravno nevidljivo. Što se statistike i istraživanja tiče, naša drugarica Marija Radoman je pre pola godine održala izlaganje u Domu omladine koje možete pronaći u našoj prijateljskoj organizaciji Centar za politike emancipacije. Mislim da se njeno istraživanje može naći i na YouTube kanalu. U tom istraživanju je ona, dakle, objašnjavala kako zapravo funkcioniše agencijski rad kod nas. Istraživanje je odlično, kao i statistika, i ja ga ovom prilikom toplo preporučujem.

Ti si, Vedrana, pomenula različite vrste rada u kojima rodne razlike dolaze do izražaja mnogo više nego u nekim drugim, i mislim da je specifičan tip rada koji takođe spada u ovakve netipične oblika rada i sezonski rad, o kome se vrlo malo govori čak i kod nas, na tzv. levici. Sada ćemo stoga preći upravo na temu sezonskog rada o kojem će nam govoriti Isidora. Ona se već neko vreme bavi ovom temom i bilo bi dobro da počnemo da se malo više bavimo time.

Počećemo malo širim pitanjima, kako bismo uveli ljude u čitavu priču. Dakle, kakva je, za početak, struktura tih sezonskih radnika i radnica i, naravno, koje su specifičnosti sezonskog rada u odnosu na druge oblike rada?

Isidora: Kada se govori o sezonskom radu, misli se, pre svega, na rad u turizmu, na rad u građevini, i na trećem mestu je sezonski rad u poljoprivredi, čime sam se i sama bavila. Jedan od razloga za to bio je taj što većinu radne snage u sezonskom radu u poljoprivredi inače čine žene. Zvanični podaci ne postoje, a ono do čega sam ja došla proizvod je razgovora sa samim sezonskim radnicima i radnicama jer su oni praktično nevidljivi, osim u ponekom novinskom članku, onda kad dođe do nekog ekcesa, ali što se tiče statistike i samog zakona – oni ne postoje. Sama struktura sezonskih radnika u poljoprivredi ranije je, pre svega u Jugoslaviji, bila sačinjena od studenata kojima je to bio neki prolazni poslić kako bi zaradili novac; potom, od ljudi koji jednostavno nisu imali stručnu spremu; i na kraju, od domaćica koje su time doprinosile budžetu svog doma. Sada, posle prelaska iz države blagostanja u kapitalizam, posle svih neoliberalnih mera i rapidnog porasta nezaposlenosti, ova strukutura se znatno promenila. Pored toga što većinu sezonskih radnika čine žene, to čine i specifične grupe žena. Jedna od tih grupa žena u sezonskom radu u poljoprivredi jesu žene koje su dobile otkaz u svim onim restruktuiranjima i privatizacijama firmi. U trenutku kada je njima falilo samo par godina do penzije, kao i usled dugotrajnog rada u određenoj struci i sa određenom stručnom spremom, one su praktično bile nezaposlive u drugim sektorima. Zbog toga, ali i zbog, na primer, diskriminacije (poput one kada se u uslužnom sektoru traži određen izgled ili određena starost), te starije žene nisu bile poželjne kao zaposlene. Zatim, tu spadaju radnici sa smanjenom radnom sposobnošću, i tu je takođe mnogo žena. To znači da su to osobe koje imaju smanjenu radnu sposobnost i zbog toga nisu poželjne kao zaposleni pošto su im potrebni određeni posebni uslovi za rad, a sa druge strane, one nemaju dovoljno smanjenu radnu sposobnost da bi imali pravo na invalidsku penziju ili da bi poslodavac njihovim zapošljavanjem imao određene beneficije. Tu spadaju i penzionerke udovice, većinom domaćice, koje su nasledile penzije svojih muževa, takođe poljoprivrednika ili radnika u fabrikama. Te ionako male penzije dodatno su smanjene kada su prešle na njihovo ime, te su došle do iznosa koji jednostavno nije dovoljan za osnovnu egzistenciju. Tako da imamo slučajeva gde su određene žene u svojim osamdesetim prinuđene da rade sezonske radove u poljoprivredi koji su fizički veoma zahtevni. S obzirom na to da je u zemlji velika nezaposlenost, jedan mali deo čine i radnice svih profila (visokoobrazovane) koje, ili zbog mesta stanovanja, ili nekih drugih uslova, ne mogu nigde drugde da se zaposle.

Andrea: Koji bi onda bili glavni elementi koji konstituišu položaj sezonskih radnica?

Isidora: U suštini, tu su pre svega tri elementa. Jedan je i sam Zakon o radu, odnosno, njegovo kršenje, drugi bi bio promena strukture vlasništva nad zemljom (odnosno njivama), a treća stvar bi bila sama inherentna prekarnost tog rada. Počeću od kraja. Kada govorim o sezonskom radu, verujem da je svima u glavi da je to rad koji se radi, recimo, 2–3 meseca godišnje, uglavnom u letnjem periodu. Međutim, ljudima u ovakvom stanju nezaposlenosti ovakav oblik rada postaje primarni izvor prihoda. Oni radom u sezonskim poslovima odlaze od jednog do drugog poslodavca i njihov rad se proširi i na čak devet meseci u toku godine. Međutim, našim zakonom to uopšte nije regulisano na taj način. Zakon o sezonskom radu dozvoljava ugovor o radu, ali radu koji se vrši za poslove kraće od četiri meseca. Naravno, struktura zemljišta se promenila; sve zadruge koje su nekad bile u državnom i društvenom vlasništvu su privatizovane i u tom smislu većina zemljoposednika koji zapošljavaju sezonske radnike su privatnici.

Sa druge strane, taj sezonski rad koji je nekad postojao po selima, gde bi seljak koji ima više zemlje zapošljavao svoje prijatelje ili poznanike, takođe se smanjio. Vlasništvo zemlje se generalno ukrupnilo i poslodavci sezonskih radnika u poljoprivredi postali su pre svega kombinati, koji su privatne firme, i taj odnos između sezonskih radnika i radnica je najobičniji odnos između kapitaliste i radnika – jednostavno, radi se o eksploataciji. Metod kojim taj poslodavac sad smanjuje troškove je, naravno, zaobilaženje Zakona o radu. To se radi tako što se koriste lične karte studenata koji su registrovani u studentskim zadrugama. To je dovodilo do jako komičnih situacija, gde bi, na primer, neki dečko čija je lična karta iskorišćena u ovakvoj situaciji, dobio porez na milion dinara kojih je navodno zaradio u poslednja tri meseca, a u stvari se radi o tome da se na jednu ličnu kartu isplaćuju zarade desetinama i desetinama sezonskih radnika. Zašto je to tako? Zato što poslodavac jednostavno zaobilazi obavezu da plaća zdravstveno i penziono osiguranje osiguranicima. Sezonskim zakonom je u suštini dozvoljeno da i penzioneri rade sezonske poslove. Njima se ne bi plaćalo penziono, ali bi imali neke druge beneficije: na primer, ako bi doživeli povredu na radu, bili bi zbrinuti, itd. Sve te stvari dovode do velikog rizika koji zapravo nosi sezonski poljoprivredni rad. Recimo, ako polomite ruku, vi nemate apsolutno nikakvo obeštećenje, samo bivate otpušteni. Samo ako ste jako srećni, isplatiće vam taj dan kada ste slomili nogu ili ruku, što je dosta nepravedno, jer su nadnice ionako niske. Drugi način kojima poslodavac smanjuje troškove je kontrola. Često su zaposleni profesionalni nadzornici koji viču na ljude, jer određene kulture koje berete zahtevaju da budete u savijenom položaju ili čak na kolenima i od vas se očekuje da tih osam sati rada tako i provedete. Ako se slučajno uzdignete ili nešto hoćete da kažete, na vas se viče, ponekad vas neko i gurne, što je dosta bizarno. To bi bilo to.

Andrea: Super je što si ovim završila. U kontekstu tih povreda na radu i u kontekstu sezonskih poljoprivrednih poslova, rekla si da većinski deo radne snage čine žene. Sada me zanima, da li postoje nekakve razlike u obavljanju tih stalnih poljoprivrednih poslova koje se tiču roda? Kako poslovi izgledaju i da li na neki poseban način utiču na žensku populaciju?

Isidora: Razlike apsolutno postoje, kao i u ostatku privrede – poslovi koji su bolje plaćeni su pre svega muški poslovi. Podela postoji i u okviru podele rada u jednoj vrsti sezonskog posla, ali postoji i između različitih vrsta sezonskih poslova. Na primer, u okviru iste vrste sezonskog posla to se pravda fizičkom zahtevnošću neke radnje. Na primer, žene beru jabuke i ređaju ih u gajbice, ali te gajbice na kamion stavljaju muškarci. Iako lično ne bih rekla da postoji razlika u fzičkom naporu, muškarci su višestruko više plaćeni. Druga stvar jesu različiti sezonski poslovi i tu čak ni nema sličnih načina opravdavanja te situacije, nego se jednostavno kaže: „Ovaj je posao više plaćen od ostalih, tu će raditi muškarci“, i tu i rade muškarci.

To više nisu poslovi koji nekome služe za „doplatu“, već je to prihod koji mnogima predstavlja glavni izvor finansiranja. Kroz taj proces rad se odvija devet meseci godišnje, a potrebno je da radnica bude pripravna u svakom trenutku i spremna na sve poslove. Zarada, sa druge strane, dolazi sa zakašnjenjem od tri do pet meseci. Zarada se isplaćuje tek kad poslodavac napravi obrt i plasira tu robu na tržite i kada dobije novac. U ovom poslu, zapravo, ni nema prostora u kojem se planira privatni život. Sa druge strane, nemate ni dovoljno sredstava za život, jer se nadnica plaća po satu i mnogo je manja od minimalne zarade. Isto tako, ako želite da budete plaćeni, očekuje se da ostanete ceo radni dan, što znači da u slučaju povrede nećete biti plaćeni. Samoorganizovanje sezonskih radnica onemogućavaju neki očigledni razlozi. To je rad na crno koji se odvija preko lažnih ličnih karti i fiktivnih lica. Drugi razlog je jednostavno niska stručna sprema, odnosno, nikakva znanja maltene nisu ni potrebna za te poslove, a velika nezaposlenost čini sve te radnike jako lako zamenljivim. Na kraju, tu je i sama struktura posla koja onemogućava dugoročno poznanstvo i dugoročni rad istih ljudi na istom mestu, što je neophodno da bi se uspostavilo poverenje i saradnja između radnika/ca.

Andrea: Hvala puno, Isidora. Pre nego što otvorimo diskusiju, postavila bih još jedno pitanje Andreju, jer je o svojoj temi govorio na više apstraktnom nivou, a sada se otvorilo pitanje i konkretnih situacija. Dakle, u kontekstu generalne prekarizacije poslova i rada, na koji način se ovaj proces odražava na kvir populaciju? Ima li tu nekih specifičnosti?

Andrej: Svakako da postoje i mislim da to zapravo odražava određenu geografsku podelu rada. Samim dolaskom u grad, kvir populacija postaje prekarno radništvo, s obzirom da većina njih dolazi u gradove u nekim dvadesetim godinama bez nekih naročitih kvalifikacija. Dakle, postaju radnici u prodavnici, nosači, konobari – prihvataju poslove koji imaju nedefinisane i neodređene ugovore. To su poslovi koji samim tim što su nesigurne prirode prosto ne rešavaju stambeno pitanje, jer je većina njih neregistrovana u tim gradovima, žive kao podstanari u nekim zajednicama gde živi previše ljudi u premalo kvadrata. Tako da je isti način na koji neoliberalne reforme utiču na sve pripadnike ovog društva. U tom smislu, vladajuće politike u kvir zajednici ne bave se ovim pitanjima. NGO koja organizuje Belgrade Pride ni u jednom trenutku ne pominje pitanje socijalnih prava, a činjenica je da većina kvir populacije radi upravo u prekarnom sektoru, što u fizičkim poslovima, što u umetnosti, kulturi. I sam NGO sektor jeste vid prekarnog rada i sve to ostaje, jednostavno, izvan sfere bavljenja tih NGO, a umesto toga se kao naslovna agenda stavlja pitanje prava, poput prava na brak, registrovanu zajednicu i sl. Mislim, niko ne kaže da to nije važno, ali šta će nekome pravo da uživa nasledstvo partnera ili partnerke ukoliko tog nasledstva nema, ili ukoliko nema ni zdravstveno ni socijalno, niti bilo šta drugo? Prosto, liberalna agenda kvir NGO-ova ne obuhvata neka glavna pitanja, ne dotiče se ključnih pitanja, i to je činjenica.

Andrea: Otvorila bih diskusiju, da li neko ima neko pitanje?

Diskusija:

– Ono što sam ja htela slušajući vas da dodam, prokomentarišem, a i diže mi se kosa na glavi od toga, jeste moj opšti utisak da analiza položaja žene (ili ne samo žene) unutar kapitalizma koji se zove neoliberalizam kao da počinje od pretpostavke da je kapitalizam nastao posle Drugog svetskog rata i da se samo u tom kontekstu može promišljati, čak i na ovom prostoru koji je nekad bio socijalistička država, ne država blagostanja, nego socijalistička država. Već 1968. se pokazalo da to ne funkcioniše. Dakle, mislim da je jedan od problema analize to što se ne uzima za ozbiljno istorija kapitalizma u celini, već samo kapitalizam od Drugog svetskog rata naovamo.

Problematičan je i sam termin „prekarijata”, koji pokazuje svoje malograđansko poreklo jer se odnosi na one koji ne žele da se prepoznaju u radničkoj klasi, a za šta je, po mom sudu, sasvim savršen i jedini mogući termin „proletarijat”. To je termin koji objašnjava koja je pozicija ljudi koji pripadaju radničkoj klasi. Oni pokazuju svoje građansko poreklo time što se, kao, bave nečim što nije „fuj i bljak“, pa su morali za sebe da izmisle poseban termin jer oni kao rade bez ugovora; a činjenica je da je kolektivni ili pojedinačni ugovor o radu u kapitalizmu nastao, zapravo, uprkos kapitalizmu, a ne zbog kapitalizma, i to zahvaljujući idejama levice, kao što je ideja sekularizacije nastala uprkos hrišćanstvu, a ne zarad hrišćanstva. I to su ključni problemi. Mislim da nerazmišljanje o kompletnoj istoriji kapitalizma i dalje onemogućava da se zaista napravi front ili da se to omasovi, kao i da se beskonačnim analizama položaja žene, ili već nebitno koga, najčešće izostavlja ono što jeste suština, a to je pitanje privatnog vlasništva.

Takođe, vidim i problem sa praksama u kojima učestvuje 25 žena. Mislim, kako bih to nazvala? Mislim da je „primer dobre prakse“ jedan vrlo loš NGO termin. „Primeri dobre prakse” uopšte zvuče kao nešto utešno. Kao, nekih 25 žena, od tri i po milijarde postojećih, su nešto organizovale. Svakako da je stvarnost složena i da one koje se organizuju moraju da prežive, ali, prosto, to nije politički angažman, zar ne? Kao što si, Andrea, rekla – najčešće nije. To je jedan partikularni interes koji se završava ukoliko se da rešiti ili se završava ukoliko propadne. Ne bi trebalo, osim onako kafanski, da pričamo kojih su to 25 žena koje su nešto uradile. Prosto mislim da to nije ideja političkog angažovanja kao levičarki i levičara.

I još jedna stvar. Ana, marksistički feminizam koji se bavi ovom podelom, odnosno nadnicama za kućni rad, nije zaboravio na pojam reprodukcije. Zapravo, u tom momentu kada se on pojavio i kada su obrazovane žene daleko više stupile na tržište rada, tada proleterkama nije na pamet padalo da mogu da imaju pomoć u kući, jer, prosto, nisu zarađivale toliko, te one nisu mogle da se pozabave tim terminom. To je bila samo jedna u nizu analiza gde je svaka žena ugrožena, a nije izostajao onaj opšti okvir marksističke analize. Prosto se samo u jednom istorijskom okviru desilo da se pozabave i tom temom.

  • Andrej: Imao bih samo jednu opasku na to koliko nam je termin „prekarijat” potreban da bi objasnio uslove rada u neoliberalnom kapitalizmu. Ukoliko posmatramo „proleterijat”, možemo videti da je u pitanju pojam u kome radnici imaju mogućnost za kolektivno delanje, a „prekarijat” obeležava, mislim, jedno radništvo u kojem uslovi rada i uopšte jedna dinamika kapitalizma okreće radnike jedne protiv drugih.
  • Ana: Ja sam pričala o kapitalizmu od 1970-ih naovamo. Nisam se uopšte bavila istorijom kapitalizma, niti sam na bilo koji način pokušala da umanjim njen značaj. Što se malih inicijativa tiče, one žene o kojima sam pričala su pošle od svog ličnog problema, ali su počele da proizvode politiku. Prvi put su u javnom prostoru postavile vrlo javno pitanje socijalnog stanovanja. One su skupile dva miliona potpisa podrške, što je stvarno velika stvar za jednu tako malu grupu. Nije to nikakva revolucionarna ćelija, niti su one grupa političarki koja će promeniti svet, već je to jedna mala inicijativa koja učestvuje u stvaranju neke baze za nove društvene pokrete koji su pred nama i promene koji oni nose. Po meni, to je važna infrastruktura za sve ono što nam postoji.

  • Vedrana: Meni je „dobra praksa“ baš sjajan termin. Što se tiče samog termina „prekarijata”, mislim da slučaj ne treba da se izolira kada se gleda određena specifična niša kojom se problematizira neki moderni rad. Imajući u vidu da je prekarijat bio radnička klasa, onda ga ne smatram nimalo problematičnim. Mislim da je prilično bitan kada pričamo o kulturnim radnicima koji su se, kako ste rekli, smatrali dosta uzvišenijim – oni akademski radnici se ne vole nazivati radničkom klasom, iako to jesu. Tako da, prva stvar, sam taj pojam unutar našeg kratkog sindikalnog delovanja je bio prilično bitan zbog problema same radničke klase, a sa druge strane, zbog specifičnih problema unutar tih niša koje su se sada jako teško solidarizirale s ostatkom radničke klase. Recimo, bliska je problematika samih LGBT radnika i radnica kada govorimo o njima ne kao o nekoj općoj populaciji nego kao o onim aktivnim LGBT radnicima i radnicama koji često rade u kulturnom svetu i koji se zapravo užasno retko prepoznaju kao deo radničke klase. Recimo, bar na primeru Hrvatske, baš razgovorom o kulturnoj radnoj snazi pokušali smo nekako sistematizirati tu priču i pokušali doći do nekih delova te grupacije.

– Htela sam da pitam o sezonskom radu. Da li si uočila neku specifičnost koja bi se odnosila na romsku populaciju u kontekstu zastupljenosti i diskriminacije na sezonskim poslovima?

  • Isidora: Ja sam pričala sa sezonskim radnicima u Banatu, dakle, prvenstveno Zrenjaninu i okolini. Znam zašto to pitaš. Ranije je romska populacija bila, ali samo u određenim sezonskim poslovima, dominantna. Danas to nije tako. Danas među sezonskim radnicima u poljoprivredi suštinski ima svih nacionalnosti Vojvodine.

– Dobro. Sad, ne znam na osnovu kojih podataka govoriš?

  • Isidora: Nisu to nikakvi opsežni podaci, to je intervju sa nekoliko žena i njihov pogled na ono šta su one radile. U pitanju nije nikakvo veće istraživanje, veće istraživanje tek treba uraditi, tako da ne mogu tačnije odgovoriti na nekom velikom statističkom nivou.

– Da, ali više ne postoji ta činjenica…

  • Isidora: Da, na nivou kombinata oko Zrenjanina, i one (radnice) su primetile da ne postoji posebna struktura, danas je manje-više ujednačena. Jednostavno, Zrenjanin je bio veliki grad, industrija se ugasila i one radnice koje su radile u toj industriji sada su sezonske radnice. Koji je razlog promene strukture? Zato što je u ovom trenutku bilo koje zaposlenje privilegija. Znači, čak i do tih sezonskih poslova dolaziš preko poznanstva, verovatno i preko estetičkih krirerijuma, to nisam ispitivala. To je takođe jedna od stvari koju sam čula od tih žena: „I do ovih poslova ti treba veza”.

– Htela sam samo još da pitam za Romkinje u Hrvatskoj. Interesantno je da se ta tema preskače. Simptomatično mi je da se romsko pitanje ne provlači ni u jednoj od „vaših“ priča, jer ova populacija, prema poslednjim statistikama, spada u najnezaposlenije i najsiromašnije, čak višestruko ispod granice. To mi nekako stalno fali. Imamo LGBT, imamo kvir, ali nemamo one koji su najsiromašniji, ali to je tema koja bi nas se najviše ticala, pretpostavljam, kad govorimo o retribuciji. U Srbiji se bar delimično, od Niša do Novog Sada, pokušava u nekim NGO pričati o radnicima kod Roma, a u Hrvatskoj to apsolutno ne postoji.

  • Vedrana: Možda sad kad Hrvatska krene u EU… Inače, to je tema koja se ni na koji način ne provlači, o tome se ne promišlja i ne teoretizira i ono malo udruženja koja postoje nisu politički aktivna.

  • Andrea: Želela bih samo da kažem da se apsolutno slažem sa tobom. Mi smo (Gerusija), kada smo pre nekoliko meseci imali majsku tribinu, problematizovali temu stanovanja i 80% tribine bilo je posvećeno perspektivi tog pitanja u kontekstu Romkinja. Meni je žao što nismo uzeli ove akcente u eksplicitnom smislu i hvala ti što si to postavila kao pitanje, ali mislim da bi, s obzirom na teme kojima smo se bavili, možda svako od govornika mogao da doda nešto na to iz svoje perspektive. I hvala još jednom na postavljenom pitanju.

  • Ana: Ja sam se u svom izlaganju fokusirala samo na rod i kako praktično funkcioniše čitav ovaj mehanizam u odnosu na rod, ali ovom celom sklopu treba dodati i etničko poreklo (ili drugim rečima nacionalnost) koje je vrlo značajan mehanizam, integralan za kapitalizam, i koji možemo posmatrati crno-belo na primerima od ropskog rada u SAD do slučajeva koje imamo danas. Taj problem stanovanja je jedan od najvećih problema sa kojim se danas suočava romska populacija u Srbiji. Dakle, ne znam da li vi znate da su oni ljudi koji su raseljeni iz Belvila i dalje u onim kontejnerskim naseljima iako je obećano da će im se stambeno pitanje rešiti još pre godinu dana. U tim kontejnerima oni ne mogu ni goste da prime, a imaju nekakav sistem pravila: među tim pravilima je stavka da moraju da se fino ophode prema predstavnicima grada, kao i razna druga maltretiranja koja ti ljudi moraju da trpe, a koji su izmešteni na periferiju vrlo udaljenu od prve stanice gradskog prevoza. Dakle, oni imaju problem i da svoju decu pošalju u školu i da odu na svoje radno mesto. To je potpuno užasna situacija koja se samo pogoršava kako se odlaže njeno rešavanje. To je pitanje koje je vrlo povezano sa siromaštvom pa tako i sa svim ovim pitanjima o kojima sam ja danas pričala. Na primer, kad govorimo o zdravstvenoj zaštiti porodilja koje se porađaju u našim bolnicama, volela bih da neko napravi jedno ozbiljno istraživanje tog odnosa jer ja imam lično iskustvo da su se na mene drali kada sam se porađala da „vrištim kao Ciganka“. To mi je rekla sestra koja me je porađala. To je mali deo rasističkog nasilja, a mogu misliti kako tretiraju Romkinju koja se porađa. Sve su to stvari koje bi trebalo dodatno istražiti.

  • Andrej: Kada smo kod kvir pitanja u kontekstu romske populacije, čini mi se da bi ponajpre trebalo pomenuti problem prostitucije i visoku tendenciju romske populacije ka prostituciji, ali i narkomaniji i cirkulisanju opijata. Narkomanija je vrlo raširena među romskom populacijom u Srbiji, pogotovo u Beogradu. U kontekstu patrijarhata, zanimljivi su podaci da najčešće otac primorava majku i decu da prose kako bi zadovoljio svoje zavisničke potrebe. Slično je i u slučaju prostitucije, gde je takođe važno napomenuti da Romi koji se njome bave, usled toga što u ogromnom procentu nemaju zdravstveno osiguranje, nemaju ni pristup kontrolama i lečenju, pa čak ne ni lečenju HIV-a, iako su u tom pogledu vrlo ugrožena grupa. U kontekstu neoliberalizma, upečatljivo je da bavljenje ovim i sličnim problemima na sebe preuzeo NGO sektor, ali on naravno nema ni mogućnosti ni kapacitete da pokrije ni neki manji deo rešavanja ovog problema. Na kraju, još jedna zanimljivost koju bi trebalo istaći jeste da je romska populacija u Srbiji natprosečno tolerantna prema lezbejkama i gejevima – nisam siguran na koji način bih to sad objasnio, ali to je prosto činjenica sudeći po mnogobrojnim istraživanjima.

  • Andrea: I sa ovim završavamo. Hvala vam svima što ste bili i nadamo se da ste, iako je zbog forme tribine tok izlaganja možda bilo pomalo „zbrda-zdola“ i teži za praćenje, ipak zadovoljni. Cilj je bio da razgovor bude dinamičan, ali i da se, pre svega, pokrije što širi dijapazon tema na jedan što koherentniji način. Nadamo se da smo u tome barem donekle uspeli.

Transkript: Andrea Jovanović

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina „Levi feminizmi: žensko pitanje – analize i smernice” održana je 11. oktobra 2014. godine u Omladinskom centru CK13 u Novom Sadu. Na tribini su učestvovale/i: Vedrana Bibić (BRIDŽenska fronta, Zagreb), Ana Vilenica (Uzbuna, Beograd), Isidora Aćimov (Centar za društvenu analizu, Beograd) i Andrej Cvetić (Centar za društvenu analizu, Beograd). Tribinu je moderirala Andrea Jovanović (Gerusija, Novi Sad, Beograd).

 

[2] Misli se na internet portal endnotes.org.uk –prim. au.

 

[3] Misli se na kampanju „Šta donosi novi Zakon o radu“, koja je trajala tokom januara 2014. godine, i koja je nastala u saradnji Kolektiva Gerusija, CK13 i SSSNS-a: https://www.youtube.com/playlist?list=PL4O55NHHW-XhOMxDN0zyvNfPUx8QeKOf2

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »