06 nov

Serž Alimi, LENJINOVO STOLEĆE

Tekst je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique, oktobarski broj 2017.

SERŽ ALIMI

Lenjinovo stoleće

SSSR: Savez sovjetskih socijalističkih republika. Najpre, ime se ne odnosi na teritoriju već na ideju svetske revolucije. Njene granice će biti granice pobune koja je trijumfovala u Rusiji, a potom granice pobedničkih pobuna na drugim mestima. U gornjem levom uglu ogromne crvene zastave, srp i čekić simbolizuju novu državu čija će prva nacionalna himna biti Internacionala.

Osnivač Sovjetskog Saveza je bez sumnje internacionalista. Lenjin je dobar deo svog života profesionalnog revolucionara proveo u egzilu (Minhen, London, Ženeva, Pariz, Krakov, Cirih, Helsinki…) i učestvovao je u gotovo svim velikim debatama radničkog pokreta. Aprila 1917, po povratku u Rusiju u kojoj je izbila revolucija i car abdicirao, voz je u sred Velikog Rata prolazio nemačkom teritorijom kada je Lenjin čuo Marseljezu, pesmu koja za njegove drugarice i drugove inkarnira Francusku revoluciju.  Ova referenca je, u mnogim aspektima, u Lenjinovim tekstovima prisutnija od istorije carističke Rusije. Delovati jednako dobro kao jakobinci – „najbolji primer demokratske revolucije i otpora monarhističkoj koaliciji“ (1) – i trajati duže od Pariske komune: to su bile njegove opsesije. Nacionalizmu u tome nije bilo mesta.

Ilustracija za dečju knjigu Kako je pobedila revolucija, objavljenu 1930. u SSSR


Boljševički vođa se kasnije prisećao: za razliku od skoro svih evropskih socijalista i sindikalista koji su dopustili da budu uvučeni u „svetu uniju“ protiv stranog neprijatelja, njegova partija, još od 1914, „nije se plašila da zagovara poraz carističke monarhije i da stigmatizira rat između dva imperijalistička grabljivca“. Čim su došli na vlast „boljševici su predložili mir svim narodima i učinili sve što je bilo ljudski mogućno da se ubrza revolucija u Nemačkoj i drugim zemljama“. (2) Opet internacionalizam na delu.

Bio je to vrhunski paradoks koji će imati ozbiljne posledice: partija posvećena diktaturi proletarijata iskorištava iznenadni kolaps dinastije Romanova i odsustvo drugih ozbiljnih kandidata za vlast (3) i preuzima kontrolu državnog aparata u zemlji u kojoj radnička klasa predstavlja jedva 3% populacije. U suštini to nije bilo toliko bitno u početku, jer su spas, podrška i pomoć trebali doći iz inostranstva, iz razvijenijih zemalja, od moćnijeg i politički obrazovanijeg proletarijata. To je bilo pitanje nedelja, možda nekoliko meseci: u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Velikoj Britaniji je sve više ključalo, pobune su se umnožavale. Oktobra 1917. Lenjin je postao nestrpljiv. Ruski ustanak nije više mogao čekati na „nepogrešive simptome prekretnice uoči revolucije na svetskom nivou“. Boljševici su morali otpočeti paljbu. I čekati na pojačanje.

U Berlinu, Minhenu i Budimpešti je revolucionarni sled događaja propao. Kada je nova ruska vlast ponudila „svim zaraćenim narodima neposredni mir bez aneksija i odštete“, imperijalistička Nemačka je nastavila neprijateljstvo, uverena da su ruski vojnici umorni od masakra. Da bi se spasila, mlada država se potpisivanjem Brest-Litovskog mira odrekla jednog dela svoje teritorije. Žrtvovala je prostor da bi dobila na vremenu, i dalje se nadajući revoluciji u Evropi… Ali pokrenula se kontra-revolucija: umesto „mira između radnika protiv svih kapitalista“ koji je zahtevao Lenjin, deset ekspedicijskih snaga (SAD, Kanada, Francuska, Velika Britanija, Srbija, Finska, Rumunija, Turska, Grčka i Japan) došlo je u pomoć „belogardejcima“ da povrate stari poredak.

Revolucionarna Rusija je iz ovog novog rata 1921. izašla kao pobednica, ali devastirana i bojkotovana od sila koje su bile sve više neprijateljski nastrojene što je ona manje skrivala nameru da sruši njihov režim. Nakon Oktobarske revolucije, kapital je na najvećoj teritoriji na zemlji izgubio moć. I kao da ovaj udar groma nije bio dovoljan, komunista – percipiran kao maljav, preteći, kosmopolitski, jevrejski, sa nožem među zubima – nije bio samo ruska nacionalna osobenost koja se mogla zadržati iza sanitarnog kordona, to je također bio unutrašnji neprijatelj, disciplinovani pešadinac Internacionale kojem je Moskva glavni grad, zastrašujuća pretnja društvene revolucije koja se može dogoditi ovde, sada, bilo gde.

Pretnja? Također i nada, istrajna, bez obzira na lokve krvi koje će označiti njen put. Filozofkinja i radnička aktivistkinja Simon Vejl je 1934. osudila „bes nanet sećanju na Marksa zbog kulta koji su mu posvetili ugnjetači sovjetske Rusije“. Ipak, tri godine kasnije, u jeku staljinističkih čistki tokom kojih je ubijeno 70% boljševičkih vođa, napisala je: „Mit o sovjetskoj Rusiji je subverzivan sve dok komunističkom fabričkom radniku kojeg je šef otpustio daje osećaj da on ipak iza sebe ima Crvenu armiju i Magnitogorsk, što mu omogućava da sačuva svoj ponos. Mit o istorijskoj neizbežnosti revolucije igra istu ulogu, iako apstraktniju: nije mala stvar, kada se osećate bedno i usamljeno, znati da je istorija na vašoj strani“. (4)

Činjenica ostaje: uprkos neuspesima društvenog sistema koji je vladao trećinom planete, čak i u njegovim najizopačenijim oblicima, najvažniji politički pokret prošlog veka je značio skoro potpuno ukidanje kapitalističke svojine, razvoj obrazovanja, besplatno zdravstvo, emancipaciju žena, diplomatsku, vojnu, finansijsku i tehničku podršku većini antikolonijalnih borbi i nezavisnim državama koje su stvorile. A da ne pominjemo „neviđeni poduhvat promocije potlačenih klasa“ koji će gurnuti „radnike i seljake u institucije moći koje su ranije bile rezervisane samo za predstavnike buržoazije“. (5)

Konačno, za komunističke aktiviste su internacionalne veze putem jezika, religija, etniciteta i granica igrale ulogu koju danas imaju društvene mreže. Impuls nade koji je galvanizirao fabričkog radnika dok misli na Magnitogorsk (kojeg evocira Simon Vejl) u radikalnoj i sekularnoj Francuskoj 1930-ih godina, postoji i u protestantskoj Nemačkoj, konfučijanskoj Kini, muslimanskoj Indoneziji, među beračima duvana na Kubi kao i među australijskim strigačima ovaca. (6) Koji politički pokret danas to može da tvrdi?

Luis Sepulveda u priči Vojnik Čapajev u Santjago de Čileu pripoveda o jednoj od svojih akcija solidarnosti sa Vijetnamcima decembra 1965. u vreme rata sa SAD. Tokom priče, čitaoci otkrivaju mnoštvo internacionalnih elemenata: kako je pisac bio politički sekretar ćelije Moris Torez u Komunističkoj partiji Čilea; kako ima druga koji vodi Ngujen Van Troi ćeliju; kako raspravljaju o Permanentnoj revoluciji (Trockog) i Državi i revoluciji (Lenjina); sećanje o tome kako su „u petrogradskoj Dumi boljševici i menjševici raspravljali 72 sata pre nego što su pozvali ruske mase na pobunu“; poziv devojkama sa kojima razgovaraju da čitaju Kako se kalio čelik Nikolaja Ostrovskog i da gledaju sovjetske filmove… Internacionalne priče ovog tipa su bile uobičajene u to vreme.

A nakon Moskve? Davos? Raspad Sovjetskog Saveza je ubrzao trijumf jednog drugog univerzalizma, suprotnog smisla, onog koji se odnosi na posedničke klase. Preokret je bio toliko drastičan da je istoričar Peri Anderson 2000. napisao u svom članku: „Prvi put od restauracije ne postoji opozicija u pravom smislu reči – odnosno rivalski sistemski pogled – u univerzumu zapadne misli; i skoro nijedan na svetskom nivou, ako isključimo verske doktrine, neoperativne arhaizme (…) Neoliberalizam, kao skup načela, neupitno vlada diljem planete.“ (7)

Kao rezultat zveckanja novčića, prema ekonomisti Svetske banke Branku Milanoviću, uvećanje globalnog bogatstva od 1988. uzrokuje sve veću nejednakost, čime se preokreće trend koji je prevladavao nakon 1914. Ali on u socijalnom voluntarizmu prošlosti ne vidi efekat slučajnosti: „Pritisak Ruske revolucije, socijalističkog pokreta i sindikalizma, osnaženi razočarenjem potlačenih klasa u bogate (koje su smatrali odgovornim za rat) u prvi plan su postavili fenomen redistribucije.“ (8) Progresivno oporezivanje, zakon o radu, radni dan od osam sati, socijalno osiguranje, oklevanje da se bogatima da kontrola nad državom: sve ovo nije bilo strano primeru Oktobra za jedne, a strahu od revolucije za druge. Jednom kada je ovo otklonjeno, nesretni efekti „sretne globalizacije“ su se umnožili: društvena restauracija, zapadnjačko „pravo uplitanja“, privatizacija javnih usluga, diskvalifikacija bilo kakvog revolucionarnog projekta – komunističkog, anarhističkog, samoupravnog.

Predviđajući nekoliko nedelja unapred raspad Sovjetskog Saveza, francuski advokat levog centra i akademik Žan-Deni Bredan je avgusta 1991. uneo melanholičnu notu u opšte oduševljenje zbog „kraja istorije“. „Da li je moguće tvrditi“, pisao je, „da socijalizam u našoj zemlji možda nije bio ništa drugo nego drugačije nazvan radikalizam, jer nije bilo komunizma koji bi ga držao na oku, pratio, uvek spreman da zauzme njegovo mesto, koji bi sprečio njegovo prebrzo ili prejako skretanje? (…) Da li je moguće tvrditi da mnogo toga dugujemo svim onim tvrdoglavim sektašima, neumornim štrajkačima, osvajačima naših fabrika i ulica koji su pravili nerede, onim upornim koji nikada nisu prestali tražiti reforme sanjajući o revoluciji, onim marksistima u sukobu sa istorijom koji kapitalizmu nisu dali da mirno spava?“ (9)

Čini se da je „kraj komunizma“ razrešio veliki sukob između dve glavne struje međunarodne levice nakon Ruske revolucije, porazom jednog protagoniste koji je podrazumevao pobedu drugog, odnosno osvetom socijal-demokratije nad svojim turbulentnim rođakom. Ali ovaj trijumf je bio kratkog veka. Stogodišnjica zauzimanja Zimske palate se zapravo poklapa sa eksplozijom preokreta koje je pretrpela i reformska struja. Klintonova dinastija je nestala; Toni Bler, Felipe Gonzales i Gerhard Šreder su otišli da se bave biznisom; da ne pominjemo Fransoa Olanda… Istovremeno, oblici nestrpljenja i radikalizma se ponovo svuda pojavljuju.

Nedugo nakon proslave, koja je više ličila na sahranu, dvestogodišnjice Francuske revolucije, socijalista Mišel Rokar je rekao da je „revolucija opasna i ukoliko možemo bez nje utoliko bolje“. (10) Trideset godina nakon toga globalizacija prevladava, duhovi su se vratili, a mumija revolucije se i dalje mrda.

Prevela sa francuskog: Maja Solar

  1. Lenjin, 24. jun 1917. Citirano prema: Victor Serge, Lénine, 1917 (1924).
  2. Lénine, La Maladie infantile du communisme (le „gauchisme“) (1920).
  3. O ovome videti: Moshe Lewin, Le Siècle soviétique, Fayard – Le Monde diplomatique, Paris, 2003. i Eric Hobsbawm, Marx et l’histoire, Demopolis, Paris, 2008.
  4. Simone Weil, „Méditations sur l’obéissance et la liberté“, u: OEuvres complètes, tom II, Écrits historiques et politiques, Gallimard, Paris, 1991.
  5. Julian Mischi, Le Communisme désarmé. Le PCF et les classes populaires depuis les années 1970, Agone, Marseille, 2014.
  6. Uporediti: Eric Hobsbawm, L’Âge des extrêmes, Complexe – Le Monde diplomatique, Bruxelles-Paris, 1999.
  7. Perry Anderson, „Renewals“, New Left Review, br. 1, London, januar-februar 2000.
  8. Le Monde, 21. jul 2016.
  9. Jean-Denis Bredin, „Est-il permis?“, Le Monde, 31. avgust 1991.
  10. Citirano prema: Eric Hobsbawm, Aux armes, historiens. Deux siècles d’histoire de la Révolution française, La Découverte, Paris, 2007.
Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »