29 apr

Lazar Petković, KAKO ĆEMO SA SMRĆU?

tekst je napisan oktobra 2019. godine

Lazar Petković

KAKO ĆEMO SA SMRĆU?

 

Koliko često čujemo da je poznanik/ca, prijatelj/ica ili neko koga ne poznajemo hospitalizovan/a neposredno nakon smrti člana porodice ili bliske osobe, najčešće zbog simptoma koji obuhvataju napade panike, srčane probleme i slično? Ovo ponekad vodi pregledu psihijatra koji preporučuje određenu psihoterapiju, koja može trajati jako dugo, čak godinama… Barem za one koji sebi mogu priuštiti psihoterapeuta. Ostali dobijaju lekove koji ih umrtvljuju i prepušteni su suočavanju sa smrću kako znaju i umeju. Počev od organizacije samih rituala i neophodnih praksi oko smrti (sahrane, ako je reč o religioznim pojedincima/kama onda i organizacije sveštenika, raščišćavanja i reorganizacije prostora preminulog/e, raspodele vlasništva, eventualnih selidbi…) pa sve do emotivnog rada u vezi sa smrću, očito je da se ljudi u gubitku bliskih osoba suočavaju sa čitavim nizom problema i da je to često naprosto preteško za njih. Problemi vezani za ne-mirenje ili mirenje sa smrću bliske osobe se tako najčešće prepuštaju individualnom snalaženju. Oni koji se ne snađu – jer niti imaju materijalnih sredstava, niti imaju znanja o praksama vezanih za smrt, a često ni običajne i religijske smernice koje bi to snalaženje olakšali – mogu biti stigmatizirani kao „pshihički labilni“ ili „slabi“. Kao da se smrt tiče samo njih kao individua, kao da su smrt, gubitak i žaljenje samo individualne stvari…

Postoji literatura i mnoštvo opcija koje problem suočavanja sa smrću adresiraju na individualnom planu: imamo psihologe, psihoterapeute, self-help programe, u najboljem slučaju savetovališta u okviru firmi, koji na različite načine pokušavaju da razreše ove probleme. Jedna stvar im je zajednička – svaki pristup nas poziva da se sa gubitkom bliske osobe suočimo na ličnom planu; pomoć je tu (ako uopšte jeste) da nam pokaže način na koji ćemo prevazići ove probleme kao pojedici/ke, bez uzimanja u obzir različitih klasnih i drugih pozicija individua. Treba pre svega ukazati na to da je odlazak kod psihoterapeuta i sama psihoterapija nešto što je najvećem delu stanovništva nedostupno, čak i kada bismo pretpostavili potpunu uspešnost u rešenju problema koje imamo. U svakom, slučaju, smrt se sve više pretpostavlja kao potpuno individualna stvar, kolektiva se ona uglavnom ne tiče – osim u slučaju zarade (pogrebna društva, sveštenici…) i eventualnog spektakla (pravljenja od smrti senzacije kroz televizijske priloge, emisije, novine i slično), što uglavnom važi za smrti poznatih ličnosti ili za potresne priče o smrtima koje se poput ovih mogu dobro prodati.

No, je li uvek bilo tako? Da li se suočavanju sa smrću bliskih osoba uvek pristupalo iz ove individualističke perspektive? Jesu li baš svi istinski kolektivni aspekti smrti nestali? Je li u našoj individualističkoj kulturi legitimno postaviti pitanje o ovom kolektivnom okviru? Možemo li ga naći negde drugde, a ne samo u običajnostima i religijama kako je to pretežno bivalo kroz istoriju? Nije li smrt nešto najneminovnije sa čime se ljudsko društvo suočava? Nije li nam stoga potrebna i jedna istinska politika smrti?

Vladimir Veličković, Gavran

Žaliti zajedno ili nasamo?

Iznenada je u jednom selu na jugu Srbije, u svojim srednjim godinama, preminuo član zajednice. Inicijalnom šoku su u podjednakoj meri izloženi svi bliski članovi uže i šire porodice, a zatim i najbliže komšije. Vest se širi neverovatnom brzinom. Svi moraju znati, pa i deca, nema prikrivanja niti ublažavanja činjenice smrti. Ubrzo nakon toga, najstariji članovi/ce zajednice kreću sa organizovanjem pogreba i otpočinju čitav niz običaja. Svi, čak i komšije, dolaze u kuću preminulog – porodica ni u kom trenutku ne ostaje sama. Najstarije žene, gotovo zapovedničkim tonom, govore o stvarima koje se moraju obaviti. Trezveno i nekakvom zagonetnom smirenošću preuzimaju glavnu reč u vođenju čitavog procesa. Njihovo iskustvo, njihova starost, ovde se pokazuju superiornijim u odnosu na ostale članove zajednice. Na događaj smrti se gotovo mehanički rasplinje mreža poznatih i utvrđenih pravila.

Leš je otkriven u dnevnoj sobi. Svi prolaze pored njega. Organizacija inicirana od strane starijih svima dodeljuje određenu ulogu. Mehanizam nas angažuje tako da svi učestvujemo u tome, te da se međusobno zamenjujemo pri zamoru. Komunikacija se ne prekida. Aktivnosti je mnogo i zaprečuju nam mogućnost da se osamimo i da nas obuzme isključivo individualno žaljenje. Ono se posreduje ovim ritualnim radnjama koje svaku individuu uvlače u kolektivni proces suočavanja sa smrću. Brinemo jedni o drugima, najviše o članovim najbliže porodice preminulog. Neko od nas povremeno brizne u plač, ali se svi usmeravaju na njega/nju i ne dopuštaju da se bol otrgne kontroli. Zajedno smo u svemu i uveravamo jedni druge da će tako i ostati. Mlađe žene i muškarci povremeno prilaze starijima sa pitanjima kako je najispravnije uraditi određenu stvar vezanu za neki od običaja. Oni nastavljaju da daju instrukcije. Određeni broj ljudi ostaje u kući sa porodicom tokom noći.

Narednog dana priprema se sahrana. Pored otkrivenog kovčega sve vreme sede najstariji članovi zajednice. Ostali ulaze i izjavljuju saučešće najbližima. Zatim dolazi sveštenik i kovčeg se iznosi u dvorište gde će svako imati priliku da se oprosti od preminulog. Neki nešto izgovore kada se približe kovčegu, neki ga poljube ili zagrle. Telo se ne skriva, dostupno je svačijem pogledu. Deca slobodno šetaju dvorištem, niko im ne sugeriše da bi možda trebalo da to ne posmatraju, nema zgražavanja nad beživotnošću tela, nema sklanjanja pogleda od smrti. Tiho razgovaramo dok sveštenik ne počne da poje. Zatim krećemo na groblje po jasno utvrđenim pravilima. Tamo se vrši još nekoliko obreda, a kovčeg se još jednom otvara ukoliko porodica izrazi želju da preminulog vidi još jedanput. Nakon sahranjivanja se vraćamo kući preminulog kako bismo jeli, razgovarali i nastavili ispunjenje običaja. Ukućani ne ostaju sami bar još nekoliko dana, a dalji obredi – poput okupljanja na groblju i u kući četrdeset dana nakon smrti – nastavljaju zajednički napor da se prevaziđe nenadoknadivi gubitak.

U konačnici, značenje svih tih rituala je za veći deo ove zajedice irelevantno. Gotovo da nije ni bitno šta se krije iza tih praksi: bitno je učiniti to, jer tako treba, tako je ispravno. Kolektivni okvir običajnosti i religije već daje semernice. One ne moraju uvek biti čvrste. Ritualna pravila nisu sasvim nepromenjiva, bitnije je da ona postoje, da postoji okvirni ritual koji rukovodi celokupnim procesom suočavanja sa smrću i procesom žalovanja. Starije žene, ukoliko ih pamćenje u tom trenutku ne služi najbolje, mogu i da izmisle šta je potrebno uraditi: na primer sa hranom koja ostaje u tanjiru koji se u čelu stola simbolično postavlja za pokojnika kako bi još jednom obedovao sa svima nama. Nije potrebno posedovati informacije o značenju svakog pojedinačnog običaja, važno je da postoji struktura, mehanizam[1] koji okuplja zajednicu i čini sve članove zajednice koja žali aktivnima i povezanima. Bitno je sudelovati, solidarisati se, obaviti nekoliko aktivnosti, odmeniti nekoga i ne osamljivati se.

Međutim, paralelno se odvija jedna druga situacija: mlađi članovi zajednice (posebno sinovi i ćerke preminulog, oni kojima je u tom trenutku nesumnjivo najpotrebnija briga i solidarnost) veoma se često osamljuju, negoduju zbog ovih običaja i sa izrazitim nezadovoljstvom pitaju da li je sve to zaista neophodno. Zbunjuje ih naricanje starijih žena, način na koji izražavaju svoje žaljenje, to kako govore o smrti i preminulom. Često se ne osećaju pozvanim da u tome učestvuju, sve to im je, kako kažu, strano, besmisleno.

U ovom slučaju se radi o jednom od „ostrva“ kolektivnog pristupa izlaženju na kraj sa smrću. Ali, jaz između individualnog i kolektivnog okvira smrti i ovde postoji.

 

Od kolektivizacije do individualizacije žaljenja

 

Suviše vidljiv jad ne izaziva sažaljenje već odbojnost; on je znak mentalne poremećenosti ili lošeg vaspitanja: to je nešto morbidno. Unutar porodičnog kruga ljudi se ustručavaju da se prepuste bolu iz straha da ne uplaše decu. Čovek više nema prava na plakanje, sem ako ga niko ne vidi i ne čuje: stidljivo oplakivanje u samoći je jedini izlaz, kao neka vrsta masturbacije.

Filip Arijes

 

Ukoliko pogledamo neke linije teorijske problematizacije smrti, zapažamo da se ona gotovo uvek artikulisala na zalasku određenih običajnosnih poredaka. Rimski mislioci su osetili potrebu da reflektuju o smrti upravo tokom procesa raspadanja običajnosti klasičnog polisa, u društvenim okolnostima koje su onemogućavale nekadašnju političku funkciju unutar zajednice koja se mogla pripisati helenskim misliocima i ostalim stanovnicima/cama polisa. U renesansnom periodu Montenj nastavlja ovu tanatološku tradiciju u nešto drugačijem ključu, kada se dovodi u pitanje autoritet crkve. Epidemija kuge 1348. je svakako ostavila traga ogromnim gubicima na prostoru čitave Evrope, posebno Italije, što je izrodilo potrebu da se ovoj temi iznova posveti pažnja. Novovekovni mislioci, izuzimajući nekoliko usputnih refleksija, o njoj uglavnom ćute.

Smrt se, zatim, posebno tematizuje nakon Prvog svetskog rata, kada su mnogi mislioci upravo zbog ovog nezapamćenog pokolja osetili potrebu da problematizuju smrt unutar svojih učenja, a o toj temi se nastavilo pisati i nakon Drugog svetskog rata, posebno u Francuskoj, pre svega od strane istoričara, antropologa i sociologa, gde je 1966. godine kreirano „Tanatološko društvo“[2].

Kroz istoriju promišljanja smrti moguće je zapaziti jednu od linija koja nastoji da odstrani teološku perspektivu (osim u slučaju kada je upravo ona predmet istraživanja). Zbog nedostatka alternativnog okvira kolektivizacije, ovakvo promišljenje je najčešće vodilo upravo pozivu da se smrti pristupa iz individualne perspektive. U filozofskim artikulacijama smrti se, pak, često polazi od apstraktnog odnosa čoveka sa sopstvenom konačnošću. Hajdeger, kao jedan od bitnijih mislilaca koji reaktualizuje temu smrti unutar filozofije, simptomatično smatra da upravo onaj aspekt ove teme koji je vezan za zajednicu treba kritikovati i prikazati kao neautentično odnošenje spram smrti. On nam sugeriše da se sa smrću suočavamo upravo isključivo kao apstraktni/e pojedinci/ke.

Ako posmatramo običajnost i prakse vezane za smrt i umiranje, vidimo da se o smrti pristupalo skoro isključivo iz običajnosne i religiozne perspektive, a u mišljenju se tome često davao metafizički okvir. Mit o vaskrsenju, po rečima Edgara Morena, pored mita o dvojniku je jedan od univerzalnih mitova svih civilizacija.[3] Takođe, primetno je da se smrt kroz istoriju pokušava sve više odvojiti od regularnog života zajednice, kao da je smrt nekakav uljez, nešto što treba prikriti, sakriti, striktno razdvojiti od života. To se jasno može videti u radovima Filipa Arijesa.[4] On nam ispisuje „istoriju smrti“ u kojoj nam iznosi sliku „ukroćene smrti“ tokom srednjeg veka, u periodima kada su groblja bila smeštena u samim centrima gradova pored crkava. Periode u kojima čovek na samrtničkoj postelji i sam učestvuje u organizaciji pogrebne ceremonije, a njegova soba postaje javni prostor kojim cirkulišu svi ukućani, prijatelji, poznanici i sveštenik. Ovu ukroćenu smrt Arijes će suprotstaviti „zabranjenoj smrti“, procesu potiskivanja koji se po njemu odvija od sredine XIX veka, započinje u Americi i zatim se širi na Evropu. Gorer će, govoreći o „pornografiji smrti“, naglasiti ovu zabranu tvrdnjom da su nekadašnje zabrane i tabui vezani za seksualne prakse premeštene na smrt i umiranje.[5] Smrt je dakle pre toga, najčešće kroz običajnosni i religiozni okvir, bila javna stvar i nije gurana u isključivo privatnu sferu.

Mogli bismo se pitati i ima li ovaj drugačiji odnos prema smrti i neke dodirne tačke sa kapitalizmom. Čuvena je Marksova i Engelsova rečenica iz Manifesta komunističke partije o „revolucionarnoj“ ulozi buržoazije koja dezintegriše sve društvene odnose: „Ona rastvara sve čvrste odnose sa svim starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre nego što mogu da očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto skrnavi se…“. Ovom tezom bi se ponešto moglo objasniti i o promeni odnosa prema smrti. Ukoliko se običajnost, čitav niz običaja i nepisanih regulativnih društvenih matrica uspostavljanjem kapitalizma sistematski razara na takav, do tada neviđeni, način, onda se ne može očekivati da će stare ritualizacije i simbolizacije smrti i umiranja ostati funkcionalne i održati se kao nešto što omogućava kolektivno suočavanje sa gubicima bliskih osoba. Ukoliko su upravo ti običaji do kapitalizma bili nešto što je stajalo između nas i ponora koji se otvara kada nas gubitak zadesi, onda bi se kroz razvoj kapitalizma i njemu inherentne individualističke ideologije mogla pratiti i linija urušavanja kolektivnog pristupa smrti.

                                                                          Albreht Direr, Vitez, smrt i đavo

Politika smrti

 Smrt za one koji se suočavaju sa njom nije laka. Pomoć nam je potrebna, svejedno da li se oslanjamo na postojeću običajnu ritualizaciju smrti, na psihoterapeutske prakse ili pomoć porodice i prijatelja/ica. Ali, dok su psihoterapije nedostupne najvećem broju ljudi, primetno je i da smo sve manje u stanju žaliti kao kolektiv. To se svakako ne odnosi u podjednakom smislu na sve. Postoje ostrva na kojima je tako nešto preživelo i, bar starijim članovima zajednice, još uvek omogućava da se kada je potrebno organizuju u zajednicu koja žali. Međutim, mlađe generacije i u tim sredinama više ne vide smisao u ovim običajima, to im postaje sve „čudnije“, „nepotrebno“ i tuđe.

Običajnost koja se odnosi na smrt je do sada uglavnom kao svoj konstitutivni element sadržavala religijski momenat. Pitanje je da li bi vapaj za revitalizacijom onoga što je već na rubu propasti donelo neki istinski kolektivni okvir smrti, pre svega jer ono o čemu govorimo nije poopštivo – uvek se radi o specifičnim praksama koje sadrže veoma određene partikularne elemente. Običaji blago variraju od sela do sela, religije su takođe različite, partikularne i isključujuće za one koji ne pripadaju istoj konfesiji. Religije, pored toga, često ne igraju tako važnu ulogu u svakodnevnim životima ljudi. Modernost je, posebno na našim nekada socijalističkim prostorima, ipak ostavila neke tragove. Dakle, religijska i običajnosna kolektivna uokvirivanja smrti sve su slabija, a smrt se prepušta individualnim suočavanjima i izlaženjima na kraj sa bolom.

Pitanje je možemo li i trebamo li imati i neki novi kolektivni okvir smrti? Umesto običajnosti i religije: neku novu politiku smrti? U kojim okvirima ćemo misliti o smrti i umiranju, kako ćemo žaliti i nositi se sa najvećim gubitkom, kako ćemo sahranjivati svoje bližnje, na koji način ćemo im odavati počast, kako ćemo se odnositi prema sopstvenoj smrtnosti, o svemu tome nije dovoljno da odlučuju self-help literatura, psiholozi ili filozofski traktati. Presudnu reč o tome doneće pre svega odgovor na pitanje – možemo li se mimo dosadašnjih običajnih ritualizacija, odnosno uprkos njihovoj razgradnji, artikulisati kao zajednica koja žali. Staro umire, a novo ne može da se rodi, kako navodi Gramši, te dakako svedočimo mnogim nesnalaženjima i gubljenjima u događanju smrti, ali ne zato što smo slabi ili nestabilni u odnosu na svoje pretke, već zato što nam je uskraćeno da kroz sve to prolazimo solidarno, uz pomoć ljudi koji nas okružuju. Naša snaga se stoga mora ogledati u tome što ćemo početi razmišljati i o ovom problemu, na tragu artikulacije nekih novih formi žaljenja, njegove političke artikulacije, odnosno gradnje praksi i mišljenja politike smrti.

 

Lazar Petković (1994, Leskovac) je student filozofije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Glavna interesovanja su mu savremena filozofija, psihoanaliza i marksizam. Trenutno živi u Novom Sadu.


[1] Ovu reč ovde svesno koristim sa namerom da bih približio uticaj koji običaji imaju na zajednicu. Ne bih rekao da se radi o nečemu što svima dolazi „organski“, nešto što predstavlja nekakavu „prirodnu“ pozadinsku osnovu koja zbrinjava, već pre o nečemu što sa sobom nosi blagu dozu prisile, nešto što obuzima sve koji u teškom stanju započinju rad na organizaciji i bivaju obuzeti, neprimetno uhvaćeni u mrežu aktivnosti, što na kraju čini se i omogućava da se pregura najteži inicijalni period žalosti.

[2] Verovatno najznačajnije delo ovog zanimljivog projekta koje imamo u prevodu jeste obimna Antropologija smrti nekadašnjeg dugogodišnjeg predsednika Tanatološkog društva: Toma, L. V., Antropologija smrti I-II, Beograd, Prosveta, 1980.

[3] Moren, E., Čovek i smrt, Beograd, BIGZ, 1981.

[4] Arijes, F., Eseji o istoriji smrti na Zapadu, Beograd, Rad, 1989.

[5] Gorer, G., Death, Grief and Mourning, New York, Doubleday, 1965.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »