10 mar

Ivan Radenković, Zašto nam privatne penzije ne garantuju sigurnost?

Tekst je prvobitno objavljen na postalu MAŠINA

ZAŠTO NAM PRIVATNE PENZIJE NE GARANTUJU SIGURNOST?

Ivan Radenković

Nakon višedecenijskog urušavanja javnog penzijskog sistema, ljudi su sve više prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Ujedno, javnost ostaje uskraćena za ozbiljnu analizu kako razloga urušavanja “državnih” penzija, tako i pouzdanosti privatnog „samostaranja“. Ponavljanjem floskule da je privatno efikasnije od javnog, vlast obezbeđuje državnu podršku privatnom kapitalu a ne njenim građanima.

U maglovitom svetu u kojem se društvenim rizicima upravlja finansijskim instrumentima postoji uvreženo verovanje da problemima penzijskog sistema treba prići sa čisto tehničke strane. Pogotovo u vremenima teških i bolnih reformi. Međutim, veoma često se događa da takav pristup u sferi društveno-ekonomskih odnosa zapostavlja upravo ono što je u tim odnosima specifično društveno, a tiče se socijalne politike jedne zemlje. Trenutna situacija sa isplatama penzija više je nego dramatična s obzirom na to da je javni sistem tekućeg finansiranja penzija sistematski urušavan prethodnih trideset godina, usled čega su rast stope nezaposlenosti kao i imovinska baza penzijskog fonda ozbiljno metastazirali, paralelno sa smenama „reformističkih“ političkih struktura.

Danas je javni penzijski sistem u nemilosti autoritarne države koja određuje njegovu ekonomsku logiku. Sva je prilika da će javne penzije koegzistirati s različitim privatnim oblicima penzijskog osiguranja, a cena toga biće njihova društvena beznačajnost. Pošto će javne penzije u najvećem broju slučajeva biti nedovoljne za život u starosti, ljudi će biti prinuđeni da dodatno štede kod privatnih penzijskih fondova. Posledica ovoga je da se sve veći broj ljudi vodi nametnutom logikom samostaranja, odnosno logikom koja kaže da se pojedinci i pojedinke moraju brinuti sami o sebi (i u starosti), bez oslanjanja na bilo kakve (društvene) institucije. 

sandy-skoglund

Ova duboko antidruštvena logika počiva na liberalnom fantazmu da je društvo puki zbir egoističnih pojedinaca koji prate vlastite interese i teže njihovom ostvarenju. Tako ni o penzijama više ne treba da se brine država, a kamoli društvo, već se nameće ideja da svako treba da brine o svojoj penziji sâm, kao individua. Jasan primer ovakvog razmišljanja može biti nedavna izjava generalnog direktora Đenerali osiguranja u Srbiji Andree Simonćelija da „svako od vas mora da shvati da niko drugi neće brinuti za vašu budućnost osim vas samih“. Tako i dobrovoljno privatno penzijsko osiguranje predstavlja imperativ koji svi mi moramo da prihvatimo i oslanjamo se na njega kao na nešto najsigurnije.

Ipak, istina je da pojedinci koji ulažu u privatne penzije ne upravljaju vlastitom budućnošću, pošto to u njihovo ime čine portfolio menadžeri istrenirani u oblasti upravljanja rizicima. Ako Simonćelijevu izjavu čitamo tako što pomerimo fokus sa individualne na ravan institucionalne odgovornosti, onda jedna od njenih implikacija može biti ta da je država potrebnija privatnim penzijskim fondovima nego njenom stanovništvu. I to je istina, jer postoji realni interes delova državnog aparata da privatnim penzijskim fondovima, ali i sebi, obezbede formalno-materijalne okvire za neometanu akumulaciju kapitala uprkos tome što se na taj način stvaraju, održavaju i gomilaju negativni socijalni efekti.

Ljubav između države i privatnog penzijskog osiguranja

Koje su onda osnovne razlike između dva penzijska sistema koji koegzistiraju u Srbiji ‒ obaveznog javnog i dobrovoljno privatnog? Kod javnog sistema tekućeg finansiranja doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje isplaćuju se na mesečnom nivou, a minimalna i maksimalna penzija određena je zakonom. Prekid u uplati doprinosa bitan je faktor u ostvarivanju prava na penziju. Međutim, javni fondovi dopuštaju mogućnost socijalne redistribucije, a penzijske naknade ne zavise jedino od toga koliko se odvajalo kroz doprinose.

Kod dobrovoljnih penzijskih fondova (DPF), doprinosi se evidentiraju na individualnim računima s kojih se sredstva investiraju i uvećavaju (ili umanjuju) za ostvareni prinos (ili gubitak). Iznos penzije zavisi od visine uplaćenih sredstava, dužine uplata i prinosa. Takođe, prekidi u uplatama doprinosa ne utiču na prava članova u meri u kojoj je to slučaj kod sistema tekućeg finansiranja, koji zahteva povezanost staža i doprinosa. Postoji i zakonski donji uplatni limit od 500 dinara. Uplate do 5.329 dinara su administrativnom zabranom oslobođene poreza na dohodak građana, koji inače iznosi 12%.

Sredstva DPF-ova prikupljaju se putem uplata, ali i njihovim uvećanjem, odnosno umanjenjem putem ulaganja prikupljenih sredstava na finansijskim tržištima. Zakonom je regulisano odvajanje društva za upravljanje DPF-ovima od dobrovoljnog penzijskog fonda, gde jedino društvo za upravljanje ima status pravnog subjekta osnovanog kao zatvoreno akcionarsko društvo. Novčani deo osnovnog kapitala društva prilikom osnivanja iznosi najmanje milion evra u dinarskoj protivrednosti, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan uplate.

Zakon takođe reguliše imovinu dobrovoljnog penzijskog fonda koja se nalazi u svojini njegovih članova, srazmerno njihovom udelu u imovini fonda. Imovina dobrovoljnog penzijskog fonda odvojena je od imovine društva za upravljanje, što čini osnovu čitavog sistema dobrovoljnog penzijskog osiguranja. Imovinsko stanje DPF-ova povezano je s nadzornom, tzv. kastodi bankom,1 kod koje je otvoren račun DPF-ova. Zakon je regulisao da imovina DPF-ova ne može biti predmet prinudne naplate, zaloga, hipoteke, ne može se uključiti u likvidacionu ili stečajnu masu društva za upravljanje, kastodi banke ili drugih lica, niti koristiti za izmirivanje obaveza člana DPF-a i drugih lica prema potražiocima. Zakonodavac je očigledno ovde imao u vidu potrebu da se zaštiti imovina članova fonda usled sve učestalijih poremaćaja na finansijskom tržištu, ali i potrebu da se preko dobrovoljnih penzijskih fondova konsoliduju i javne finansije.

Međutim, sva ranjivost DPF-ova pokazala se već 2009. godine, kada su se efekti svetske finansijske krize prelili i na njihovo poslovanje u Srbiji. Iako su 2008. godine DPF-ovi u Srbiji beležili povećanje bilansne aktive, to je bila direktna posledica osnivanja novih društava, što je podrazumevalo i veći početni ulagački kapital sa osnivanjem svakog novog društva. Istovremeno, povećali su se i neto gubici, koji su početkom 2009. godine iznosili 254 miliona dinara. Ovo je u najmanju ruku čudno, jer za tri godine postojanja trebalo je da ovi fondovi budu u sigurnoj fazi akumulacije i bez većih troškova.2 Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima ostvarila su krajem 2008. godine ukupne prihode od 256 miliona dinara i ukupne rashode od 509 miliona dinara. Prihodi od upravljanja fondovima su 2008. godine iznosili 130 miliona dinara (51% u strukturi ukupnih prihoda). U strukturi ukupnih rashoda najveće učešće, od 86,8% odnosno 442 miliona dinara, imali su rashodi iz redovnog poslovanja koji su u odnosu na prethodnu, 2007. godinu veći za 43,9%. Broj članova koji uplaćuju u DPF-ove 2014. godine iznosio je preko 244.306, a vrednost ukupne imovine dobrovoljnih penzijskih fondova iznosi oko 19 milijardi dinara.

Od 2009. godine, na osnovu preporuka OECD-a, privatni penzijski fondovi počeli su da prave svoje imovinske portfolije na bazi većinskih udela državnih obveznica radi umanjenja rizika na finansijskim tržištima. Međutim, ovakva politika umanjenja rizika dovela je i do umanjenja prinosa na finansijskim tržištima, te posledično i do umanjenja penzijskih naknada. Ako pogledamo strukturu portfolija DPF-ova, videćemo da ovi fondovi najviše ulažu u državne obveznice (55,1%), trezorske zapise (18,9%), akcije (3,3%) i oročene depozite (4,4%). Investiranje kapitala penzijskog fonda u državne obveznice je zbog manjeg prinosa (niske kamatne stope), ali i manjeg rizika, posmatrano iz perspektive samoekspanzije kapitala, neproduktivna stvar ‒ pogotovu ako se ima u vidu da se na taj način pokriva fiskalni deficit države. Međutim, strategija vlade koja računa s pokrivanjem budžetskog deficita pojačanom emisijom državnih vrednosnih papira (koji predstavljaju instrumente duga) takođe znači i stvaranje uslova za dalje strano kreditiranje zemlje (i dalje zaduživanje), ostajući na taj način konstantno unutar spirale duga. Sa aspekta ekonomskog razvoja zemlje, postavlja se i pitanje isplativnosti konvertovanja štednje u pokrivanje fiskalnog deficita. No u kontekstu neinventivne dugogodišnje politike stranog kreditiranja zemlje, ekonomski razvoj zemlje na osnovu vlastitih resursa i nema nekog smisla. Ovo je jedan od razloga zašto država smanjuje i javne investicije, a time i potencijalno otvaranje radnih mesta, pogotovu u kontekstu aktuelnih mera štednje.3 Druga stvar je u tome što su DPF-ovi prinuđeni da investiraju u državne obveznice i hartije od vrednosti kako bi zadržali njihove poreske prerogative. Dobrovoljni penzijski fondovi su fondovi posebne vrste i u vlasništvu su svojih članova srazmerno njihovom udelu u imovini fonda, te kao takvi nemaju svojstvo pravnog lica i ne podležu obavezi plaćanja poreza na dobit pravnih lica, kao ni poreza na dodatu vrednost.

Društva za upravljanje DPF-ima imaju obavezu da dnevno izračunavaju vrednost neto imovine svojih fondova. Neto vrednost imovine penzijskog fonda jednaka je razlici između ukupne imovine fonda i obaveza fonda. Doprinosi se pretvaraju u investicione jedinice4 na dan uplate, a neto vrednost imovine fonda proizvod je broja investicionih jedinica i vrednosti investicione jedinice. Vrednost investicione jedinice pokazuje trendove u prinosima na ukupna ulaganja, odnosno rezultate investiranja društva za upravljanje.

Ako štedite za penziju, recimo, po penzijskoj šemi koju nudi osiguravajuće društvo Delta Generali, onda situacija izgleda otprilike ovako. Vrednost investicione jedinice 2006. godine iznosila je 1.000 din. U prvom tromesečju 2014. godine vrednost investicione jedinice iznosila je 1.988 din. To bi značilo da ako ste 2006. godine uložili 1.000 dinara, 2014. godine biste na uloženih 1.000 dinara dobili 988 din. Ako uzmemo u obzir valutne fluktuacije i obezvređenje dinara u odnosu na evro, za osam godina bi dobitak bio minoran. Takođe, ukoliko bi neko uplaćivao mesečno 3.000 dinara u intervalu od dvadeset godina, pod uslovom da prinos na godišnjem nivou bude 8,50%, on bi nakon navršene pedeset tri godine, narednih dvadeset godina mogao svakog meseca da dobija iznos od oko 15.000 dinara. Ukoliko bi pod istim uslovima prinos na godišnjem nivou bio 2%, u tom slučaju bi dodatna penzija mesečno iznosila oko 4.400 dinara. Kako je prinosnu stopu teško planirati, teško je sa sigurnošću znati i iznos penzije. Da u ovome leži „čar“ rizika nije teško uvideti. Veći problem predstavlja činjenica da se rizik prevaljuje na štediše u vidu manjih penzijskih naknada, dok su privatni fondovi i dalje u sigurnom zagrljaju države, koja im garantuje relativno stabilne profite.

Pošto je ustanovljena interesna veza između privatnih investitora koji ulažu u penzijski sistem i države, ne treba da nas iznenadi apel generalnih direktora DPF-ova kada od države traže da posluži kao PR agencija u cilju promovisanja važnosti i nužnosti ulaganja u privatno penzijsko osiguranje. Zato se još jednom vratimo na izjavu Simonćelija. Nakon što je utvrdio da „mali procenat onih koji uplaćuju u Srbiji za privatnu penziju nije posledica toga što je baš tolika besparica, jer vidi se da se ima za kafu, izlazak ili letovanje“, dodao je na kraju i to da „industrija osiguranja ne traži od vlasti nikakve nove povlastice, ali traži podršku za opštu kampanju koja bi podigla svest o značaju štednje za privatnu penziju“.

Dok se stanovništvu servira priča da se treba odvojiti od državne sise i brinuti se sam o sebi, oni koji osnivaju privatne penzijske fondove i koji su najglasniji zastupnici ove priče ‒ u potpunosti zavise od državne sise! Država, koja navodno pokušava da se oslobodi prevelikog socijalnog tereta, istovremeno garantuje privatnim penzijskim fondovima profit, kao deo socijalne podrške privatnom biznisu. I dok smo mi tako prepušteni sami sebi, bez ikakve garancije da ćemo imati izvesne penzije i sigurnu starost, izgleda da je ljubav između biznisa i države jača od bilo kakve međugeneracijske i društvene solidarnosti.

  1.  Banka zadužena za vođenje računa DPF-ova brine o hartijama od vrednosti fonda, tako da je imovina potpuno odvojena od društva za upravljanje. Preko nje se odvija trgovina hartijama od vrednosti za račun klijenta. Na taj način se banka pojavljuje na berzi dok ime pravog vlasnika akcije ostaje skriveno. Podatke iz evidencije o hartijama od vrednosti i imena klijenata kastodi banka čuva kao poslovnu tajnu. Ako društvo za upravljanje propadne, fond ostaje netaknut i preuzima ga drugo društvo za upravljanje. 
  2.  Budući da u prvih 10‒15 godina imaju manje isplata na konto penzijskih naknada. 
  3.  U aktuelnoj situaciji sprovođenja mera štednji (i restriktivne fiskalne politike), državna potrošnja smanjuje se povećanjem indirektnih poreza, što znači veće oporezivanje individualne potrošnje, ali i smanjenu individualnu štednju. Shodno doktrinarnoj logici MMF-a, unutrašnja potrošnja redukuje se smanjenjem javnih investicija, koje bi posledično trebalo da vode i smanjenju budžetskog deficita. U kontekstu državnih obveznica, ono što se često ne razume, pogotovu kada se u zvaničnoj vladinoj politici potcrtava sloboda tržišta, jeste to da državne obveznice označavaju u stvari državnu rentu, tj. zagarantovan priliv novca privatnim investitorima. Pitanje je da li su tržišni lobiji, koji su često isticali da je isplaćivanje penzija upitno, u stvari želeli da isključivo privatni sektor ima pristup državnoj renti umesto da direktno investira u realni sektor, primera radi putem korporativnih obveznica. Isto se može primeniti i na tvrdnje da državne obveznice u penzijskim fondovima koriste diverzifikaciji portfolija. Zašto bi neko želeo da se državna renta u obliku obveznica isplaćuje privatnim investitorima, budući da je očigledno reč o koliziji s investitorskim funkcionisanjem slobodnog tržišta? U vreme finansijske krize koja je i danas prisutna, finansijska tržišta su vodeći protagonisti u zahtevima za smanjivanje deficita kako bi se teret javnog duga skinuo s leđa ekonomije i privatnog sektora. I to je suština jer su rezultati vladine podrške vodećim finansijskim institucijama razorni iz razloga što se država kroz emisiju obveznica zadužuje, te smanjuje nivo nacionalne štednje, što sprečava i finansiranje javnih investicija. Zapravo, jedan od razloga propasti kejnzijanske ekonomije nalazi se u tome što je privatnom sektoru u sprezi sa državom pre odgovaralo da kupuje državne obveznice nego da plaća poreze. 
  4.  Investiciona jedinica izražava srazmeran obračunski udeo u ukupnoj neto imovini otvorenog investicionog fonda. Ona izražava vrednost koja se izračunava tako što se neto vrednost fonda deli sa ukupnim brojem investicionih jedinica. Kada investitor (budući penzioner/ka) uloži određena sredstva u fond, on/a zapravo kupuje određeni broj investicionih jedinica. Taj broj investicionih jedinica dobija se tako što se iznos uloga (umanjenog za naknadu za kupovinu investicionih jedinica) podeli s vrednošću investicione jedinice na dan uplate. Kako se menja vrednost imovine investicionog fonda, tako se menja i vrednost investicione jedinice. Na osnovu broja investicionih jedinica koje poseduje, budući penzioner/ka može svakog dana da napravi kalkulus vrednosti svog uloga u fondu kao proizvod dnevne vrednosti investicione jedinice i broja jedinica koje poseduje. Kada budući penzioner/ka želi da povuče deo ili celokupan ulog iz fonda, on/ona zapravo prodaje svoje investicione jedinice fondu. Sredstva koja će mu/joj biti isplaćena jednaka su proizvodu broja investicionih jedinica i njihove vrednosti na dan zahteva, umanjene za naknadu za otkup. 
Share
Translate »