13 apr

Ivan Radenković, SMANJENE PENZIJE I DRŽAVNE PRETENZIJE

Izvor: Mašina

SMANJENE PENZIJE I DRŽAVNE PRETENZIJE

Ivan Radenković

Potreba da se preispita uloga državne regulacije jednog tako važnog društvenog podsistema kao što je penzijski sistem znači potrebu da se prepoznaju mehanizmi režima akumulacije u kojima država igra centralnu ulogu. Putem kreiranja normi i zakona država osigurava i održava uspostavljene načine društvene reprodukcije. Za razliku od perioda nakon drugog svetskog rata, gde su nacionalni režimi akumulacije bili usmereni na podsticanje masovne potrošnje, danas je smer preokrenut. Mere štednje, pogotovu u Srbiji, deluju destimulativno na nivo potrošnje, dok se hronično raštimovana fiskalna politika i stanje u javnim finansijama nalaze u obećanoj zemlji inostranog zaduživanja, beskrajno daleko od realne ekonomije, a time i od realnih ljudi i njihovih potreba. U kontekstu penzijskog sistema Srbije aktuelni režim akumulacije funkcioniše u konstantno restriktivnom pravcu kada su u pitanju osnovni parametri sistema: podignute su stope doprinosa za penzijsko osiguranje, indeksacija penzija odvojena je od kretanja prosečnih zarada, izjednačena je starosna granica za penzionisanje kod muškaraca i žena, uvedeni su penali za prevremno penzionisanje itd. Bez obzira na činjenicu da aktuelne mere vlade podstiču masovno nezadovoljstvo u narodu, država putem zakona sve intenzivnije interveniše u procese organizacije i usmeravanja klasne reprodukcije društva. U tom smislu je i penzijski sistem izložen različitim delovanjima: određene interesne grupe zagovaraju uvođenje obaveznog privatnog penzionog osiguranja, druge se zalažu za delimičnu kapitalizaciju penzijskog fonda njegovim pretvaranjem u ograničeno-investicioni fond, treće zahtevaju veće povlastice od države jer organizuju dobrovoljno penzijsko osiguranje itd. Država kao mesto koje je formirano sukobima između različitih klasnih interesa i sama predstavlja mesto sukoba. Ovo je mesto u aktualnoj kriznoj situaciji, shodno postojanju različitih klasnih interesa, obeleženo partikularnim zakonskim mehanizmima koji u novijoj srpskoj istoriji rezultiraju čestim zakonskim kolizijama.

pt-seniors-93

Nimalo slučajno, država je sa novim Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju zvanično podržavila Republički fond za penziono i invalidsko osiguranje (RF PIO) delegirajući četiri od ukupno sedam članova u Upravnom odboru.[1] Još manje slučajnosti ima u tome što su u poslednjih 20 godina institucije socijalnog osiguranja (a time i RF PIO) zakonski izuzete iz državne svojine, dok se izdaci za isplatu penzija tretiraju kao javni rashodi iz republičkog budžeta.[2] Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine (kao i Zakonom o javnoj svojini iz 2011. godine)  je jasno propisano da su sredstva u državnoj svojini i sredstva „javnih službi (javna preduzeća i ustanove) čiji je osnivač Republika, odnosno teritorijalne jedinice, osim sredstava koje koriste organizacije obaveznog socijalnog osiguranja i sredstava koja su prema posebnom zakonu u svojini druge organizacije“ (Sl. Glasnik, br. 53/95). Ova kolizija je rezultirala nejasnim imovinskim statusom penzijskog fonda koji je nekada funkcionisao i kao investicioni fond raspolažući znatnim sredstvima koja su premašivala potrebe isključivo vezane za isplatu penzija. Sa jedne strane, država preko nekadašnjeg Akcijskog fonda (sadašnje Agencije za privatizaciju) upravlja akcijskim udelima u vlasništvu RF PIO u ime RF PIO, dok sa druge strane, fond nema nikakvih ovlašćenja koja se tiču određivanja uslova prilikom prodaje akcija. Zahvaljujući perpetuiranju ove zakonske kolizije državne strukture su od dvehiljaditih naovamo uspele da kontaminiraju javnost tezom da izdaci za penzije predstavljaju glavni faktor makroekonomske nestabilnosti države jer predstavljaju ’preveliku’ budžetsku stavku.

Kada se kaže da su penzije stečeno pravo onda se mora imati u vidu i činjenica da se sredstva za penzije obezbeđuju od strane zaposlenih i to putem zakonski propisanog procentualnog izdvajanja od zarada. To pak znači da se sredstva za isplatu penzija ne formiraju iz sredstva koje država obezbeđuje, već su to sredstva koja su sami zaposleni obezbedili kroz vlastita izdvajanja izvršena tokom njihovog radnog veka, a sve u cilju ostvarivanja prava u momentu kada se steknu uslovi za penzionisanje. Podvlačimo, ne radi se o sredstvima koja se po svojoj prirodi obezbeđuju u budžetu države niti su to budžetska sredstva, uprkos činjenici da je javnost zatrpana tezom kako država podnosi neopravdano veliku ’žrtvu’ jer dotira RF PIO sa 40% sredstava potrebnih za isplatu penzija. Ako se sve ovo ima u vidu onda se može razumeti da penzije čine oko 75% privatne štednje ili obligacije (odnosa između RF PIO i države kao garanta isplate penzija) po osnovu stvarno uloženih sredstava, odnosno da predstavljaju specifičnu vrstu javnog duga. Ostatak čine davanja koja Vlada svojim odlukama odobrava za penzije borcima NOR-a, za beneficirani radni staž, za nacionalne penzije umetnicima i sportistima itd., na teret državnog budžeta. Tako da kada se Vlada, u okviru mera fiskalne konsolidacije, odluči na smanjenje penzija, to znači, pored kršenja ustava i zakona, devalorizaciju svih prethodnih i sadašanjih ulaganja radnih ljudi za sadašnje i buduće penzije. Ako se uzme u obzir i imovinski problem nastao još devedesetih godina između RF PIO i države, kao i nemogućnost fonda da upravlja vlastitom imovinom (akcijama u preduzećima koja se privatizuju kao i realni udeli u preduzećima, nepokretnosti, rehabilitacioni centri, specijalne bolnice itd.), onda cela stvar zadobija dimenziju čudovišne neprepoznatljivosti. Država postaje ’žrtva’ jer ’spašava’ penzijski sistem od svih zala neefikasnosti od kojih ’pati’ javni sektor, dok se istovremeno apeluje na penzionere da imaju razumevanja za tešku situaciju u kojoj se država nalazi tražeći njihov pristanak na smanjenje penzija. Dakle, navodno dotiranje RF PIO od strane države ne znači ništa drugo do nelegitimnu uzurpaciju RF PIO od strane države.

Kako današnja kapitalistička država ne može ostaviti netaknutim opšte, formalne i univerzalne norme jer mora konstatno intervenisati u proces reprodukcije opštih uslova proizvodnje, onda postaje jasna posebna uloga različitih uredbi čije je, po običaju, ad hoc donošenje motivisano prilagođavanjima shodno konkretnoj situaciji i dominantnim klasnim interesima. Normiranje postaje sve više stvar državne administracije, zakonske kolizije postaju skoro pa pravilo, a zakon i parlament kao tradicionalno mesto razuma ustupaju mesto izvršnoj vlasti i državnoj administraciji.[3] U tom kontekstu treba sagledati ‘hitnost’ donošenja novog Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ali i uredbe o smanjenju penzija. Predsednik vlade je u skupštinskoj raspravi o rebalansu budžeta za 2014. i 2015. godinu poručio da više neće biti smanjenja penzija i da građani ubuduće mogu očekivati samo boljitak. Međutim, Narodna skupština je krajem 2014. godine dopunila Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 80. b) koji glasi: „Izuzetno od člana 80. ovog zakona, za vreme primene Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija (…) penzije se mogu povećavati samo u skladu sa zakonom kojim se uređuje budžetski sistem i zakonom kojim se uređuje budžet”(Sl. Glasnik RS br. 142/214). Član 80, od kojeg se ovom odredbom odstupa, predviđa da će se visina penzija usklađivati shodno troškovima života svakog 1. aprila i 1. oktobra. Pošto troškovi života stalno rastu, za očekivati je da će se taj trend nastaviti i u 2015. godini. S obzirom na rekordno restriktivan budžet za 2015. godinu, citirana odredba će obustaviti šestomesečno usklađivanje penzija sa uvećanim troškovima života ili, u najboljem slučaju, učiniti da stopa rasta penzija bude znatno niža od stope rasta troškova života. Ovim merama se krši Ustav (član 20. stav 2) kao i Evropska socijalna povelja (član 12, tačka 1-3) kojom se obavezuju sve članice Saveta Evrope da se sistem socijalne sigurnosti održava i postepeno podiže na viši nivo. Zbog svega ovoga (i mnogo čega još) Udruženje sindikata penzionera se odlučilo na javne proteste i masovnu mobilizaciju penzionerske populacije u čemu traže i dodatnu podršku širih slojeva društva.

Kao i ostali aspekti politike mera štednje, tako i aspekt koji se odnosi na penzijski sistem pokazuje potpunu promašenost. Ono što je izvesno jeste to da smanjenje plata i penzija neće znatnije umanjiti budžetski deficit (kako to predstavlja politika štednje). Naprotiv, problemi koje će izazvati smanjenje tiču se prvenstveno životnog standarda penzionera i smanjenja javne potrošnje. Ako se ima u vidu da iz lične potrošnje građana PDV učestvuje sa više od 50% u budžetu, onda je jasno da će se ovim merama naneti gubitak upravo republičkom budžetu. Fiskalna disciplina kroz povećanje fiskalnih nameta u direktnoj je vezi sa pogrešnom ekonomskom politikom u zemlji jer rast poreza u situaciji privrednog kolapsa vodi daljem smanjenju privredne aktivnosti, povećanju nezaposlenosti, gašenju radnih mesta, rastu sive ekonomske zone, nezaposlenosti mladih koji zbog nemogućih radnih uslova imaju sve manje šansi da dožive penziju, i po običaju, nepravednoj redistribuciji od siromašnih ka bogatijima. Iako se na prvi pogled može činiti da se selektivnim smanjenjem penzija vrši egalitarnija redistribucija, efekti koje će ovakva redistribucija polučiti biće jedino usmereni na egalitarizaciju bede.


[1] Od strane vlasti ovo se tumači kao bezalternativna mera kojom se smanjuju troškovi rada Upravnog odbora koji je pre donošenja novog zakona brojao 21 člana (7 osiguranika, 7 poslodavaca i 7 korisnika prava). Još važniji ’argument’ jeste i taj što država na osnovu visine sredstava koja se izdvajaju iz republičkog budžeta za isplatu penzija pretenduje da ima većinsku ulogu u upravljanju RF PIO.

[2] Ostaje otvorenim pitanje šta se dogodilo sa sredstvima koja su bila u Republičkim fondovima za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, samostalnih delatnosti i zemljoradnika u trenutku kada je donet Zakon o javnim prihodima i rashodima iz 1991. godine i zašto su sa Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1996. godine ukinuti fondovi samostalnih delatnosti i zemljoradnika. Pitanje postavljeno u ovom obliku, za koje u javnosti ne postoji odgovor, nameće zaključak o potrebi konstrukcije sistema u kojem se isplate penzija vrše iz republičkog budžeta kako bi se prikrile nezakonite radnje ispumpavanja novca iz penzijskih fondova. Uloga države je ovome nedvosmislena ali neposredni dokazi o tome ne postoje u javnosti. Ipak, indirektnim putem se može zacrtati pravac razmišljanja koji ustanovljava kontinuitet i nakon 2000. godine jer su Zakonom o budžetskom sistemu iz 2000. godine i Uredbom o budžetskom računovodstvu iz 2003. godine izdaci za penzije postali de facto budžetska kategorija.

[3] Tradicionalno mesto građanske vlasti odnosilo se na preuzimanje zakonodavne  vlasti, koja je podrazumevala i nadzor nad budžetom. Parlament je bio centralna institucija od izuzetne važnosti, dok je izvršna vlast uglavnom sadržala ostatke monarhističke vlasti (kontrola vojske, državne administracije itd.). Današnje jačanje izvršne vlasti odnosi se na osamostaljenje državne birokratije u odnosu na parlament utvrđujući podređenost njenih vrhova predsedniku i vladi, kao izvršnoj vlasti. 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »