18 jul

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA[1]

Alpar Lošonc: Nameće se jedno u prvi tren oratorsko, ali ipak neizbežno pitanje: zašto 2014. godine rekonceptualizovati Jugoslaviju? Ako bi ona bila samo jedna puka, ako tako hoćete, prelazna istorijska tvorevina, onda verovatno ne bismo našli za shodno da ovde govorimo o njoj. Ali očigledno je da su određeni potencijali, koji su iznad pukih istorijskih, još uvek za razmišljanje. Pretpostavljam da ćemo ovde ipak govoriti o Jugoslaviji, ali ne o onoj versajskoj Jugoslaviji, već o onoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Ili, ako hoćete pobliže: o socijalističkoj Jugoslaviji. Naravno, nećemo se uljuljkivati u uverenju da možemo jednom ovakvom sesijom, jednom ovakvom seansom, iscrpeti sve moguće probleme u vezi sa Jugoslavijom, tako da ćemo imati konkretne smernice. Čini mi se da se, u slučaju da pokušamo da razmišljamo o Jugoslaviji u ovom naznačenom smislu, pojavljuju neki karakteristični problemi koji su još uvek sa nama, i čini se da će biti sa nama i u dogledno vreme. Pokušaj sinteze socijalizma i multinacionalnosti je za mene jedna grupa pitanja, jedna čvorna tačka; potom imamo samoupravljanje kao jedan pokušaj istorijskog projekta onih ljudi koji su želeli da upravljaju sobom, a da ne budu upravljani od strane drugih; na kraju su tu i, naravno, odnosi polova kao – reklo bi se – političko pitanje za sebe. Tako da, čini mi se da bi trebalo da razmišljamo u ovom pravcu, a gde će nas sve to odvesti, to će se pokazati. Zamolio bih, onda, mog starog druga Miroslava da započne.

zenama sva zanimanja

Miroslav Samardžić: Zahvaljujem. Kada o socijalizmu u Jugoslaviji govori neko ko je živeo u socijalizmu, onda bi trebalo najpre da kaže kakva je bila njegova pozicija u tom sistemu. Ja sam bio član Saveza komunista pet-šest godina, a onda su me isključili zbog učestvovanja u nekim disidentskim aktivnostima. Danas u raspravama o jugoslovenskom socijalizmu najgore osude tog sistema dolaze od strane njegovih protagonista, od ljudi koji su bili privilegovani i koji su bili članovi ili funkcioneri Saveza komunista. Kada pogledate današnju liberalnu elitu u Srbiji, ona dolazi iz redova Saveza komunista. Čak su i neki ključni ideolozi liberalizma u Srbiji došli upravo iz Saveza komunista, i oni su i dan danas politički aktivni. Kada razmišljam o jugoslovenskom socijalizmu i jugoslovenskom komunističkom pokretu, najpre mi na pamet pada briljantna antifašistička borba. Jugoslovenski komunisti su u nemogućim uslovima uspeli da organizuju najbolju gerilu u Drugom svetskom ratu u Evropi, kao i da izdejstvuju briljantnu pobedu na strani velike antifašističke koalicije.

Druga stvar po pitanju jugoslovenskog socijalizma jesu značajni modernizacijski učinci tog sistema, a kao što vam je poznato, posebno ovim mladim levim intelektualcima, kapitalistički svetski sistem hijerarhijski struktuira prostor na centar, periferiju i poluperiferiju. Periferna društva su onemogućena u privrednom i društvenom razvoju, a socijalistički sistemi su imali zadatak da taj hendikep nadoknade. Pošto privredni razvoj u tim državama nije bio moguć na osnovu kapitalističkog sistema, odnosno privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, komunisti su putem državne kontrole privrede uspeli da postignu značajne privredne rezultate i to je karakteristično i za jugoslovenski socijalizam. Ono što je danas zasluga jugoslovenskih komunista jeste to što su se izborili za pristup različitim putevima za socijalizam. Posle sukoba sa Staljinom, Savez komunista je bio jedna od ideološki najnaprednijih organizacija u svetskom komunističkom pokretu. Potom, eksperimentisanje sa samoupravljanjem: iako je tokom cele vladavine Saveza komunista postojao monopol vlasti, ipak je taj sistem samoupravljanja do izvesne mere funkcionisao. Jugoslovenski komunisti ga nisu do kraja sproveli; dakle, uvek se vodilo računa o tome da Savez komunista ne izgubi poluge moći, a samoupravljanje nije moglo da u pitanje dovodi koncept monopola vlasti. Veliki rezultati postignuti su u socijalnoj pokretljivosti stanovništva. U jugoslovenskom socijalizmu je po prvi put na ovim prostorima dete radnika i seljaka moglo da stekne akademsko obrazovanje. Pristup obrazovanju bio je opšti, kao i pristup zdravstvenoj zaštiti. Politički sistem, kao što već sam napomenuo, počivao je na monopolu vlasti Saveza komunista. Dakle, u tom sistemu nije bilo moguće osnivati alternativne političke organizacije, ali je zato jugoslovenski socijalizam iskorenio tuberkulozu i drastično popravio društveni položaj žene i bar do izvesne mere modernizovao jedno zaostalo periferno društvo.

Ono što je takođe bio jedan od ključnih zadataka jugoslovenske revolucije jeste postizanje mirne koegzistencije između zaraćenih balkanskih naroda, a kao što znate, balkanski prostor je zagađen genocidnim nacionalizmima. Bar u prvih nekoliko decenija, jugoslovenski komunisti su uspeli da obezbede etnički mir koji je prva pretpostavka svakog društvenog razvoja. Nacionalna ravnopravnost je bila postignuta, a neki mali balkanski narodi su po prvi put u svojoj istoriji uspeli da razviju svoje političke zajednice (republike koje su po Ustavu iz 1974. imale veliki stepen samostalnosti). Pa ipak, u poslednjim decenijama, sedamdesetih i osamdesetih godina, taj sistem je počeo da gubi svoje kreativne revolucionarne potencijale. Savez komunista se pretvarao u stranku na vlasti i u njemu su počeli da dominiraju lovci na položaje koji su bili lišeni ideoloških uverenja. što se vidi i po tome kako su se ponašali devedesetih, posle sloma komunizma. Za socijalističke sisteme inače važi pravilo da boluju od rigidnosti struktura. Kad se sistem jednom formira, on više ne može da se menja. To se desilo i Savezu komunista. Kada je nastupila velika svetska kriza s početka sedamdesetih, Savez komunista više nije imao odgovor na pitanja sa kojima se jugoslovensko društvo suočavalo. Sistem je bio represivan, naročito neposredno posle Drugog svetskog rata. Za tim talasom represije usledio je novi talas represije posle sukoba sa Informbiroom, ali od sredine pedesetih ta represija popušta, a, jedan od najznačajnih kulturnih stvaralaca u Jugoslaviji, Živojin Pavlović, rekao je da je jugoslovenski socijalizam, posebno šezdesetih i sedamdesetih, predstavljao Periklovo doba srpske kulture. Dakle, sistem je omogućio postizanje značajnih kulturnih rezultata, bez obzira na činjenicu što je povremeno dolazilo do značajnih ograničenja kulturnih i stvaralačkih sloboda. Posle sukoba sa Informbiroom i zatvaranja informbiroovaca – a njihov progon na Goli otok je najveća mrlja jugoslovenskog socijalizma – nije više bilo masovne represije osim pojedinačnih talasa, kao recimo posle hrvatskog MASPOK-a, kada je više od 1.000 ljudi bilo procesuirano, a sa pravne tačke gledišta ti politički procesi su mahom bili nelegitimni. Sistem je upao u krizu sedamdesetih i osamdesetih, kada više nije bilo odgovora na pitanja sa kojima se društvo suočavalo. Valja takođe istaći da je zasluga jugoslovenskih komunista i to što su se izborili za povoljan međunarodno-politički položaj jugoslovenske države. Bez dobrog pozicioniranja jedne države u međunarodnim odnosima nema privrednog i društvenog razvoja. Iako su socijalizam i komunizam danas u Srbiji kao i u svim drugim istočnoevropskim zemljama, kriminalizovani, vi i dan danas možete naći, kod nekih protagonista srpske politike, pozivanje na uspešnost Titove spoljne politike, pa tako list Politika juče pita da li postoji titovski odgovor na ukrajinsku krizu, tj. kako da se mala Srbija pozicionira u sukobu velikih sila oko raspada ukrajinske države. Sistem je imao svoje značajne mane, ali kad pogledate kako se danas raspadaju neke višetničke države koje su se razvijale u mnogo povoljnijim društvenim uslovima (poput Belgije, ili velike etničke krize u Španiji), onda se može zaključiti da iako jugoslovenski komunisti nisu uspeli da iskoriste međunarodne političke prilike koje su bile povoljne za jugoslovensku državu, dakle, nisu iskoristili te prilike kako bi stabilizovali državnu strukturu koja bi opstala u slučaju da prilike postanu manje povoljnje, ipak se može zaključiti da je taj period od četrdeset-pedeset godina u istoriji jugoslovenskih naroda bio jedan od najproduktivnijih. Mislim da iskustvo jugoslovenskog socijalizma neće biti breme obnovi levice kao što je staljinistički period breme u istočnoevropskim sistemima. Treba im odati priznanje za pozitivne učinke koji su iza njih ostali i treba analizirati greške koje su napravili, kao i otkriti njihove uzroke, posebno kad je u pitanju funkcionisanje samoupravljanja, kako bi se taj koncept možda obnovio. Za početak, možda toliko.

Alpar: Priuštiću sebi nekoliko nadasve kratkih komentara i postavljanje nekih pitanja. Jugoslavija je, kao i svi socijalizmi, predstavljala izvesnu vrstu razvojne diktature, ono što je Zapad radio trista-četiristo godina, a to znači: prvobitna akumulacija kapitala, nasilno prisvajanje sredstava za proizvodnju, mrvljene agrarne strukture i stvaranje industrijskog radništva. To je socijalizam morao da uradi za veoma kratko vreme. Naravno, veoma je teško to uraditi bez izvesnog nasilja, čak i ako govorimo da su tu načinjene izvesne krupne greške. Ipak, ono što se i u praksi i u teoriji zove „konstitutivno nasilje“ socijalizam nije mogao da izbegne. Druga ključna stvar je, naravno, samoupravljanje, jer ako ima nečega za razmišljanje, to je danas sasvim sigurno samoupravljanje. Ako su ovi jugoslovenski komunisti odista nešto postigli to je, ukratko, učenje. Jer od 1945. do 1948. godine to je ipak jedna staljinistička zemlja. Ako pogledamo Ustav iz 1946, koji je predstavljao model i ustava za Albaniju, to je bio jedan staljinistički Ustav. Onda, naravno, dolazi ova naracija iz 1948. godine, gde jugoslovenski komunisti pokazuju da znaju da uče, jer su dosta toga preinačili. Mada, nisu tačni navodi mnogih njihovih kritičara da je to bilo dosta nasilno. Nije tačno, jer mi znamo iz dosta spisa iz 1936. godine da su jugoslovenski komunisti bili veoma impresionirani nekim momentima samoupravljanja u španskom građanskom ratu. Dakle, nije to došlo apsolutno niotkuda – ex nihilo nihil fit – nego je postojala jedna vrsta pozadine; to je ono što valja iskazati. Najzad, ovo treće: naime, ova kriza koja je bila toliko puta potencirana, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, tu treba primetiti izvesne strukturalne determinacije. Pitanje je da li se bilo koji sistem ne razvija ciklično i da li ne dolazi do cikličnih kriza. Nešto je tu očevidno: socijalizam i kapitalizam skoro istovremeno dolaze u krizu na kraju šezdesetih godina. Sad, jedno drugo pitanje: kakve odgovore daju na te krizne procese? Ali, činjenica što i jedan i drugi sistem dolaze u krizu, u krizne konstelacije, i to relativno simultano, to nas ipak primorava da razmišljamo, ipak, na jedan dublji način, dakle tražeći strukturalne principe.

Gordana Stojaković: Ovaj deo zove se „Drugarice, napred!“. Mislim da se demokratski razvoj jednog društva, kao i društveni razvoj uopšte, može meriti preko položaja žena. Zato mislim da danas treba govoriti o organizaciji AFŽ-a, koja nikad nije bila samostalna, ali je u pojedinim momentima razvoja socijalizma, a naročito tokom revolucije, bila prilično samostalna, i to u momentima kada je država, odnosno partijski vrh, bila u krizi. Tada su žene zaista imale sjajne momente i to je lekcija koju moramo da naučimo. Žene su prihvatile izazov i masovno su, kao prvo, ušle u rat i revoluciju. Budući da sam se bavila teritorijom Vojvodine, svi primeri iz svakodnevnog života o kojima ću sada govoriti odnosiće se na Vojvodinu. Dakle, samo u Sremu je, tokom 1942, preko 16.000 žena bilo organizovano u AFŽ-u. Zašto? Pa bile su prisiljene, budući da su njihovi muževi, očevi, sinovi bili u partizanima – jer u Sremu i Vojvodini nije bilo četnika. Žene, deca i starci ostali su u selima, i žene su bile te koje su organizovale život, bile su odgovorne za sve, pa i za snabdevanje partizanske vojske koja je, u jednom trenutku, bila napustila Vojvodinu. Te prve liderke AFŽ-a često su gubile život dan-dva nakon što su stupile na funkcije. To nikako nije bilo lako budući da nisu bile naoružane; poput ostatka stanovništva koje nije uspelo da pobegne, sačekivali su neprijatelja golih ruku. Dakle, bilo je to vreme ogromne hrabrosti. I taj prostor koji je posle Drugog svetskog rata otvoren, tom strašnom situacijom nastalom tokom rata gde je veliki broj muškaraca izgubio život, ili bio ranjen, ili nesposoban da proizvodi, sve je to otvorilo trajan prostor za žene koje su krenule u javni život. To je bio jedan proces koji je zaista bio fantastičan. Međutim, dve godine po osnivanju AFŽ-a, u Sremu je već došlo do prvog sukoba između politike Komunističke partije koja je preuzela ideološko vođstvo preko liderki koje su listom bile članice Komunističke partije, i koje su sve bile na čelnim pozicijama u AFŽ-u. Zašto? Zato što je život terao žene da se organizuju oko pitanja koje njih životno zanimaju, a ne oko pitanja koja su bila postavljena partijski direktivno. Zbog toga je Jovan Veselinović Žarko 1944. godine uputio pismo tražeći da se AFŽ ukine, jer su niži odbori bili verni višim odborima, a ne Komunističkoj partiji. Situaciju je spasila, kao i nekoliko puta kasnije, Mitra Mitrović, koja je objasnila da žene, zbog nasleđene zaostalosti, moraju imati jednu posebnu organizaciju da se uče političkom životu, da se edukuju, kvalifikuju za nova zanimanja i da uđu u javni život socijalističke Jugoslavije. Naravno, to se i desilo odmah posle rata, jer su prioriteti bili izgradnja i obnova zemlje – jednostavno, moralo je da se preživi. Hrana je bila strateški važna, naročito u Vojvodini. Prve seoske zadruge i prvu zadružnu situaciju su, u stvari, organizovale žene koje su ostale bez muških članova porodice, kako bi preživeli. Prva seljačka zadruga bila je sastavljena od udovica koje su tu zadrugu nazvale „Antifašistički front žena“. Međutim, ubrzo je to ime promenjeno u neko koje je bilo mnogo adekvatnije: ime nekog revolucionara, naravno. Ali suština je bila u tome da su žene koje su bile primorane da se bore za svakodnevni život zaista nepogrešivo znale šta je njihov interes. To je, naravno, bilo potpomognuto onim što je Komunistička partija iznedrila kao platformu za položaj žena još pre Drugog svetskog rata, i to se na kraju obistinilo u prvom Ustavu koji, kako ovde vidimo, nije bio savršen, ali je što se žena tiče bio značajan. Jer u članu 24. izričito je bilo rečeno da su žene ravnopravne sa muškarcima u svim sferama života i rada, da za isti rad dobijaju istu nadoknadu i da će država posebno štititi interese majki i deteta. I to se zaista ostvarilo. Žene su bile pozvane da uzmu učešća u privrednom životu tako što su prvo morale da se obrazuju. Taj zadatak je radio AFŽ, koji je okupljao žene na svakodnevnim poslovima, ali i zbog edukacije – bilo da se radi o analfabetskim tečajevima, političkoj edukaciji ili edukaciji za nova zanimanja – jer industrija je potrebovala radnu snagu, a taj neiscrpni izvor radne snage koji je nedostajao industriji u izgradnji nove Jugoslavije bile su žene. Žene su ušle u politički život; preko 80% njih glasalo je na prvim izborima, donoseći tako prevagu novim socijalističkim vlastima koje su se uspostavile u FNRJ. Dakle, žene su sada bile i politički entitet, one su imale svoje predstavnice koje su naročito bile važne u organizaciji AFŽ, o kojoj mi danas moramo da govorimo iz nekoliko aspekata. Prvo, da bismo videli šta je to što bi danas mogli da uradimo, i koja su to iskustva koja bi danas eventualno mogli da primenimo. Ipak, istorijski, politički i ekonomski konteksti nisu isti kao danas, ali neke stvari jesu. Činjenica da je organizacija nastala na ovom tlu predstavlja jedan kontinuitet borbe za ženska prava i kao takav on je dragocen. Šta je prva karakteristika AFŽ-a? Masovnost. Kako kaže Vida Tomšić, to je bila milionska organizacija žena, čvrsta organizacija koju su one jako volele, u kojoj su se osećale slobodno jer su jedne drugima prenosile informacije i pomagale.

Druga stvar je bio nivo ženskih prava koji je socijalistička Jugoslavija iznedrila svojim Ustavom, a potom i serijom zakona koji su pomagale zaposlenoj ženi. Uvedeno je plaćeno porođajno odsustvo, zabrana noćnog rada ženama koje su porodilje i dojilje, zatim organizovanje jaslica i obdaništa i drugih institucija društvenog standarda koje su pomagale ženama da izađu iz kuće i rade. Dakle, sve je to bilo podržano budžetskim sredstvima. Drugo, sprovođenje tih prava u svakodnevnom životu, što nam danas, recimo, predstavlja problem, bilo je vrlo kontrolisano. Dakle, tamo gde se primetilo da je došlo do određenih propusta ili nepoštovanja zakona organizacije AFŽ-a, komunistkinje unutar Komunističke partije su zaista reagovale i o tome je AFŽ štampa izveštavala prozivajući imenom i prezimenom, na primer, određene sindikate ili menadžmente fabrika u kojima uslovi za rad gde su žene radile nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Podsetila bih da mi danas imamo silne konvencije o zaštiti i borbi protiv nasilja nad ženama. Skoro je i Republika Srbija potpisala jedan od važnih evropskih dokumenata u borbi protiv nasilja. Međutim, samo prošle godine je preko četrdeset žena ubijeno u porodičnom nasilju. Dakle, sprovođenje zakona uopšte je problematično, a to u socijalističkoj Jugoslaviji nije bio slučaj, bar ne u Vojvodini i bar ne do 1950. godine, kada počinje slabljenje organizacije. Ali pre toga važno je reći kako je AFŽ uspevao da dospe do velikog broja žena. Samo u je Vojvodini, kako kaže Zora Kačalić Zaga, jedna od liderki APŽ-a u Vojvodini, 1948. bilo 400.000 žena – pretpostavljam punoletnih, jer o tome ne postoje direktne naznake. Od toga broja, 340.000 je bilo u AFŽ-u, a negde oko 280.000 u Narodnom frontu. Oko 1948. godine 20% radništva bile su žene, a već 1949. godine taj broj je iznosio 31%. Mora se reći da je jedan broj radnica bio privremena radna snaga. Organizaciona struktura je, dakle, bila suština uspeha. Organizaciona struktura je bila jako vitka i prilagođavala se potrebama svakog terena, odnosno mesta ili grada. Sve što je bilo potrebno ženama na tom konkretnom području, okupljalo se oko aktiva. Dakle, ako se ustanovi da je osnovni problem nepismenost, aktiv – analfabetski tečaj. Ako se vidi da je problem u tome da, recimo, majke ne znaju koja konkretno prava imaju iz tog porodičnog prava, onda – aktiv u vezi sa ljudskim ženskim pravima. Ako je potrebno uvesti neku novu proizvodnju u povrtarstvo, onda – aktiv za povrtarstvo. Kada se na tim aktivima uoči da postoje neki drugi problemi, odmah se reaguje novim aktivima. Pored aktiva, najupečatljiviji način rada bile su konferencije, odnosno masovni skupovi, gde se nije baš vodilo interesa o pojedinačnim interesima žena. U pitanju su bile konferencije za politički rad, jer je i to bilo podjednako važno: edukovati žene za ulazak u politiku.

Dalje, važno je reći šta je tada bio pojam ravnopravnosti. Pojam ravnopravnosti podrazumevao je, prvo, jedan visok stepen zakonski utemeljenih prava za žene, kao i visok stepen korišćenja tih prava, ali i situaciju ekonomske nezavisnosti žene. Žena koja radi je žena koja može da se oseća ravnopravnom. No, budući da nije bilo moguće da se sve žene zaposle, kao što nije bilo moguće ni da se svi muškarci zaposle, onda je taj pojam ravnopravnosti podrazumevao mogućnost da se žene obrazuju, da se zaposle kada to žele, da se profesionalno ostvare, kao i mogućnost da za isti rad dobiju istu nadoknadu kao i muškarci. Na kraju, rekla bih, jako važno bilo je i ono što se dešavalo u svakodnevnom životu. To je bilo jedno izuzetno važno polje rada za žene. Dakle, svakodnevni život koji je bio potpuno pokriven aktivističkim radom AFŽ-a bio je nešto što je naročito okupljalo žene. Taj rad se uvek dešavao tako da ide u opštu korist, a žene su se uvek okupljale kada bi shvatile da se nešto radi za opštu korist. Posedovale su jedan dugoročni plan jer su na umu uvek imale ne samo ovaj trenutak, nego i trenutak u kojem će živeti njihova deca i deca njihove dece.

I da dodam još nešto, još jednu stvar koja je takođe važna: kada se govori o samoupravljanju, tu verovatno postoje sjajni primeri, ali mora se priznati da je uvođenje samoupravljanja, u krajnjoj liniji, jedan od uzroka gašenja AFŽ-a, jedan od uzroka povratka određenog broja zaposlenih žena u kuće, jer se tada u javnom diskursu polako pojavljivala teza da su žene višak, da su nerentabilne usled čestog odsustva zbog bolesti dece, i jer su obdaništa i jaslice skup projekat. To je naravno žigosano od liderki AFŽ-a, ali samo na nivou referata i javnog govora. Tada je, u stvari, počeo zaokret koji je promenio onu početnu poziciju koja je kažnjavala svaki patrijarhat i odnos prema ženi kao neravnapravnom biću. Sada je krilatica „Jesam za ravnopravnost, ali do mog praga“ ušla u svakodnevni život.

Alpar: Uvek treba imati na umu da susret između socijalizma i ženskog pitanja nikako nije bio slučajan. Mi nećemo razumeti dinamiku istorijskog socijalizma bez Aleksandre Kolontaj, bez Roze Luksembrug, bez Klare Cetkin itd. Od samih početaka je to bio jedan od najznačajnijih zahteva socijalizma i uprkos tome što su postojale diskusije čak i u Sovjetskom Savezu, ipak je preovladavalo ovo. I to je dosta bitno: ako pogledate ustav Sovjetskog Saveza iz 1924. godine, on je u tom pogledu moderniji nego zapadni ustavi. Recimo, Ustav Velike Britanije tek 1928. omogućava ženama da glasaju, a da ne govorim o Švajcarskoj koja to čini tek 1971. godine. Znači, u pitanju je ogromna istorijska razlika. Međutim, tu se otvara još jedno pitanje, i prokomentarisaću nešto u vezi sa samoupravljanjem. Otvara se, naime, jedno pitanje, pitanje porodice. To je takođe jedan od klasičnih oblika kritike socijalizma – građanska porodica. Ako pogledate ove druge, tzv. realnosocijalističke zemlje, koje su bile strahovito konzervativne upravo u pogledu seksa, odnosa polova i tako dalje, tu uvek vidite određenu vrstu dekadencije prema klasičnoj građanskoj porodici. Sada, što se tiče samoupravljanja: naravno, samoupravljanje je od početka bilo, reklo bi se, obeleženo izvesnim napetostima. Jedna od tih napetosti bila je napetost samoupravljanja i tržišta, jer tu se sada postavljalo pitanje kako će se žena snaći u okviru podele rada, što je zapravo i ključno pitanje. Nije slučajno što današnja kritika političke ekonomije iz feminističkih pera ide upravo u tom pravcu, jer to jeste glavno pitanje. Jer tamo, čini mi se, gde je socijalizam (nažalost, i jugoslovenski socijalizam) istorijski pao jeste nemogućnost da napravi revoluciju proizvodnih procesa. On jeste napravio izvesnu vrstu revolucije u pogledu vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ali u pogledu proizvodnih odnosa toga nije bilo. Znači, problem je u tome što, u vreme kada počinje samoupravljanje, što je de facto posle 1953, kada se donose ustavni zakoni, istovremeno počinju da jačaju i tržišni odnosi. To je nešto što je istorijski bez presedana. To je nešto što komunisti nisu očekivali, niti su nalazili odgovor na to pitanje. Jer, čim se intenziviraju tržišni odnosi, onda se postavljaju pitanja: šta će biti sa ženskom radnom snagom, i koja je pozicija ženske radne snage – e, to je taj problem koji se ovde javlja. Tako da, čini mi se, ono što Vi govorite ne proizilazi direktno iz samog samoupravljanja, nego iz svih napetosti i tenzija što okružuju samoupravljanje. Naravno, nisu samo samoupravljanje i tržište problemi koji se moraju spomenuti, ali se u svakom slučaju samoupravljanje mora kontekstualizovati da bi se mogli otključati svi njegovi problemi, kao i odgovor na pitanje zašto je on doživeo izvesnu vrstu deklasiranja.

Mislav Žitko: Ono što bih na početku rekao, pri pokušaju tematiziranja socijalističkog iskustva, jeste da se nekako ustalilo da o socijalizmu svi govore iz ekonomske perspektive, ili da je barem taj ekonomski moment privilegiran, što su donekle pokazala i uvodna izlaganja, a što je donekle nepravedno prema samom socijalizmu, odnosno prema jugoslavenskom socijalizmu kao određenom tipu modernizacije u veoma kratkom vremenu. Dakle, ono što bi trebalo istaknuti na početku jeste činjenica da se sa prekidom 1948, odnosno prekidom sa Staljinom i sa sovjetskim modelom, nije samo prekinulo sa sovjetskim ekonomskim modelom, nego i sa sovjetskim modelom u kulturi i umetnosti, kako u popularnoj kulturi tako i na razini svakodnevnice. Tako da imamo sasvim drugačije prakse, klasičnim marksističkim žargonom rečeno, u svim tim elementima nadgradnje, i to je ono što socijalistički period čini zanimljivim, čak posebnim, i zapravo ambivalentnim.

Ljevica u današnjoj izvedbi nema, naravno, nikavu korist od toga da povratno mistificira ili mitologizira taj period. Ono što je potrebno, i što su svi moji prethodnici naglasili, jeste kritički preispitati taj period i nekoliko desetljeća pokušaja uspostave drugačijeg načina proizvodnje i proizvodnje života. Da se vratimo na ekonomsku komponentu, koja je sasvim sigurno ispunjena različitim ambivalentnostima. Meni se čini da možemo provizorno uspostaviti određeni tip vremenske klasifikacije jugoslovenskog socijalizma i to može to biti izuzetno korisno za diskusiju, budući da je veoma često u javnim raspravama slučaj da se govori o osamdesetim kao godinama u kojima je sve otišlo kvragu, godinama kad je počela ta liberalizacija i gde se, zapravo, reformama Ante Markovića zaključio taj celi proces prema privatnom vlasništvu i prema tržištu. Meni se čini da se ovi protržišni momenti mogu locirati mnogo ranije, i u nekoj vremenskoj klasifikaciji čini mi se da period od 1952. do 1961. možemo okarakterizirati kao period industrijalizacije, i to period industrijalizacije koji je temeljen na supstituciji uvoza. Ta strategija supstitucije uvoza nije nešto što su izmislili jugoslavenski samoupravljači, to je bila uobičajena strategija nerazvijenih zemlja u njihovoj potrazi za životnim standardom i razinom ekonomske snage kakvu imaju razvijene zemlje. Ideja je bila da se lociraju određeni ključni sektori u privredi. U jugoslavenskom slučaju: metalurgija, kemijska industrija, elektronska industrija itd, i da se tim sektorima da određena privilegija; to se, dakle, činilo tako što se poticao određeni tip izvoza da bi se sa čvrstom valutom koja dolazi iz tog izvoza mogli, na određeni način, financirati ti ključni sektori privrede. To je ono što je karakteriziralo to desetljeće između 1952. i 1961. i to je na ovoj strani upravljanja značilo da imamo posla sa jednom manje-više centraliziranom privredom, dakle privredom u kojoj je proizvodnja i alokacija resursa manje-više centralizirana, i gdje poduzeća i proizvodne jedinice nemaju u potpunosti mogućnost raspolaganja sa svojim dohotkom. Taj je model bio, ako gledamo naprosto prema brojkama, prema, dakle, ekonomskoj statistici, razmjerno uspešan.

Međutim, početkom šezdesetih se javljaju kritičari tog modela unutar same Komunističke partije koji govore da taj model pati od nekih unutrašnjih protivrečnosti, disbalansa u samim sektorima privrede i da on, na određeni način, mora biti postepeno zamenjen pre nego što te neravnoteže, ti disbalansi, ne potope jugoslavensku privredu. Tako da period od 1961. do 1976. možemo gledati kao prvi period liberalizacije jugoslavenske privrede. To je rani, inicijalni period liberalizacije jugoslavenske privrede gde je Jugoslavija prešla na neki novi tip strategije rasta, i to bi bio model rasta utemljen na izvozu, otprilike u analogiji sa modelom koji se kasnije promovirao u tranziciji. Međutim, u Jugoslaviji taj je model bio iz temelja različit, u onom pogledu u kojem se zapravo sada razvijaju oni ambivalentni aspekti samoupravljanja o kojima je maločas bilo riječi. Dakle, u tom periodu između 1961. do 1976. imamo jedan proces decentralizacije na razini celokupne jugoslavenske federacije, što znači da se odluke o proizvodnji, odluke o alokaciji resursa prebacuju sa federalne na republičku razinu, odnosno na razine pojedinih poduzeća, što znači da republičke i municipalne vlasti imaju puno veću autonomiju u pogledu monetarne i fiskalne kontrole. To također znači da pojedina poduzeća imaju puno veće ovlasti u pogledu raspolaganja dohotkom; dakle pojedina poduzeća, ti radni kolektivi, sada mogu odlučiti koliko će dohotka ići prema investicijama, a koliko prema plaćama. Slične odluke su se mogle, sa tim promenama, donositi na razini poduzeća. Ono što je osobito zanimljivo jeste da se u tom pokušaju liberalizacije trgovine i liberalizacije proizvodnih odnosa uklanja ovaj moment investicijskog odlučivanja sa razine federacije i prebacuje opet na razinu pojedinih republika, sada sa jednom institucionalnom inovacijom. Konačno se u Jugoslaviji formira, u tom periodu, bankarski sektor, i to na način gde poduzeća bivaju osnivači banaka, a banke na određeni način počinju kontrolirati tokove novca koji je potreban za investiciju. I sada dolazim do tog, ukratko da izložimo, protivrečnog momenta, gde sa jedne strane imamo pokušaj ostvarivanja socijalističke privrede, ali svi instrumenti, sve poluge ekonomskog i političkog odlučivanja više nisu locirani na federalnoj razini nego se postepeno lociraju na nižim razinama, tako da imamo jednu kvazi-tržišnu strukturu u kojoj poduzeća, municipalne i republičke vlasti zapravo diktiraju ekonomsku dinamiku.

To je ono što predstavlja prvi moment liberalizacije gde se, dakle, Jugoslavija nalazi u položaju otvorene privrede koja pokušava plasirati svoje proizvode na vanjska tržišta, a istovremeno pokušava graditi socijalizam iznutra. Razlog zbog kojeg možemo naći sve te žarišne točke u jugoslavenskoj ekonomskoj povijesti leže, nažalost, u činjenicama koje sam maločas pomenuo: prekidanju sa sovjetskim modelom i potrebe da se eksperimentira i u ekonomiji i u politici, kao i da se traže najbolja moguća rešenja. Ovaj moment liberalizacije jeste pokušaj da se u jednom veoma neizvjesnom sustavu svjetskog tržišita nađu određeni putevi, da se ustale socijalistička institucionalna rešenja. Tu su se, čini mi se, socijalistički samoupravljači delom oslanjali na neke svoje ideje, a djelom su naprosto preuzimali već gotovu robu iz ekonomskog diskursa koji im je bio dostupan i koji se već artikulirao na Zapadu. Taj moment liberalizacije jeste prva točka u kojoj jugoslavenski napredak, odnosno ekonomski napredak u pogledu stope rasta, počinje polako opadati i to će doći na punu naplatu, kao što je bilo spomenuto, u trenucima strukturne krize kapitalizma sedamdesetih godina. Da se nadovežem na Alparovu opasku: razlog zbog kojeg se ovi ciklični momenti u Jugoslaviji i na Zapadu poklapaju leže, čini mi se, u činjenici da je Jugoslavija u svojoj strategiji rasta bila toliko ovisna u pogledu uvoza i u pogledu izvoza na vanjska tržišta, te u činjenici da je Jugoslavija izvozila svoju nezaposlenu armiju rada u zapadne zemlje. U tom pogledu mehanika je manje više jasna: kada se događa recesija u zapadnim zemljama, to ima neposredne posledice na ekonomsku dinamiku Jugoslavije i u pogledu uvoza i u pogledu izvoza, kao i u pogledu povratka kući te armije rada koja je sada, dakle, opet nezaposlena i ne šalje remitentu koju je inače slala, dakle ne pomaže devizama koje su bile izuzetno bitne za jugoslavensku privredu, svoja kućanstva i, u tom smislu, svoju domaću privredu. Dakle, dok dođemo do osamdesetih godina, koje nedvojbeno jesu pokušaj da se, kroz taj Markovićev program, uklone tekovine socijalizma, tu već imamo nekoliko epizoda, nekoliko desetljeća pokušaja reformi u različitom smeru, koje su pokušale u jednoj iznimno složenoj situaciji balansirati, sa jedne strane, izgradnjom socijalističkog tipa upravljanja i socijalističkih institucija, te pokušajem da te socijalističke institucije i taj način upravljanja bude, sa druge strane, jednako efikasan, jednako uspešan, jednako produktivan kao i njegov zapadni pandam, i da se u tom smislu – to je bila jedna od mantri nekih socijalističkih ekonomista u to vreme – socijalistički proizvod objektivno testira na svetskom tržištu. To su bila ta dva zadataka koja, kad se uzmu zajedno, čine dramu, tu ekonomsku dramu jugoslavenskog samoupravnog socijalizma. Iskustvo jugoslavenskog samoupravnog socijalizma je danas, čini mi se, osobito bitno jer su sve ove zemlje, odnosno republike, koje su nastale nakon Jugoslavije, suočene sa istim problemima sa kojima je bila suočena Jugoslavija, ali bez tih institucionalnih i drugih rešenja, odnosno mogućnosti. Manevarski prostor političke i ekonomske imaginacije je znatno sužen za postsocijalističke republike, i u tom smislu je ekonomsko i političko iskustvo socijalističke Jugoslavije veoma važno, jer se iz njega mogu crpeti određene ideje o tome kako jedna zemlja iz sustava agrarne privrede – što znači da su svi bili u blatu do gležnja – u veoma komprimiranom roku može prerasti u manje-više sofisticiranu industrijaliziranu privredu. To je ono iskustvo koje je, zapravo, autentično jugoslavensko i iz kojeg bi ekonomske i političke elite danas mogle naučiti.

Alpar: Čini mi se da valja razbiti jednu vrstu mita. Slušajući Mislava naprosto mi se to iskristalisalo. Veoma je česta mantra današnjih ekonomista i današnjih tumača Jugoslavije i socijalizma da je socijalizam bio večito protiv tržišta, pa da stoga možete iskonstruisati jednu vrstu onoga versus, dakle „socijalizam vs. tržište“. Međutim, to uopšte nije tačno. Ako pogledate mnoge diskusije u različitim socijalizmima, onda možete identifikovati i diskusije tipa: „Tržište, do koje mere“. I tada su već postojali neoliberali, samo se nisu tako zvali. Dakle, nije to toliko nova pojava koliko se misli, već postoji jedna vrsta kontinuiteta, čak i u jugoslovenskoj ekonomskoj misli, pa i u jugoslovenskoj ekonomskoj periodici. Dok su jugoslovenski komunisti pokušavali da naprave nešto novo malo šta su imali ispred sebe. Recimo, u pogledu sovjetske političke ekonomije postojala je knjiga Preobraženskog, što su oni na neki način isprobali; prvobitna akumulacija kapitala na socijalističkoj osnovi jeste ono što se u Jugoslaviji događalo od 1945. do 1948. Međutim, posle toga svi su manje više tapkali u mraku, počevši od Kidriča, preko Kardelja, do svih onih velikih mislilaca jugoslovenskog socijalizma, i tu, već 1962. godine, dolazi do onog kraja ciklusa, odnosno do jedne vrste mini-ekonomske krize. Naravno, ona stvarna ekonomska kriza desila se 1965, čega se stariji možda sećaju, kad se devalvirao dinar itd. To je već bila jedna velika ekonomska kriza. U pogledu toga otvara se milion pitanja, ali tu ima još nešto što ne možemo da izbegnemo čak i ako hoćemo, a to je pitanje nacije. Zašto sada otvaram to pitanje povodom ekonomije, i zašto nisam nalazio za shodno da to ranije otvorim? O naciji se obično razmišlja iz perspektive političkog rakursa, kao da je to jedna vrsta političke kategorije, i onda obično sledi jedna vrsta poznate kritike nacionalizma kao nečeg retrogradnog i tako dalje. Međutim, mora se razmišljati, pa i u vezi sa Jugoslavijom, o naciji kao ekonomskoj kategoriji. Mislim da je jedna od pouka multinacionalnog sistema kao što je to bio jugoslovenski upravo taj problem: kako to da tržišni kapitalistički odnosi podgrejavaju ekonomski nacionalizam? Vidite, opet na fonu ovoga što je Mislav govorio, znate da je u sedamdesetim godinama postojao srpski liberalizam (Marko Nikezić, Latinka Perović). Šta su oni pokušavali? Oni su pokušavali pokriti celu Jugoslaviju tržišnim odnosima, ružnim rogobatnim terminima, potržištavati, komodifikovati – kako već hoćete, ali naprosto nisu poznavali ovu izrazito složenu kategoriju: ekonomski nacionalizam. O tome je, naravno, jako teško govoriti, jer znate koliko je nacija višeznačna kategorija, ali ako je postavite u okvire strukturalnih determinacija, onda morate razmišljati o tome zašto su upravo ove krize, ovi ekonomski ciklusi podgrejavali nacionalizam, jer onda veoma teško možete raspoznati šta je uzrok a šta je posledica. Da li su kapitalistički odnosi uzrok a nacionalizam posledica, ili obratno? Ili imate jednu vrstu interakcije. Samo otvaram ova pitanja, mislim da se to ne može izbeći u vezi sa Jugoslavijom. To je jedno od ključnih pitanja. Da li bi još neko hteo da izgovori neku reč?

Gordana: Ja moram nešto da dodam. U pravu ste, nije samoupravljanje bilo jedini razlog povratka izvesnog broja žena u kuću. Osnovni razlog bio je taj što je i dalje trajala podela na muške i ženske poslove. Žene su i dalje imale onaj klasičan arsenal ženskih poslova koji ih je čekao nakon napornog radnog dana koji je počinjao u pet ujutru. Radilo se do jedan sat, od jedan do dva je bio čitalački čas, i to je bila obavezna aktivnost. Znanja se tu nisu usvajala slobodnom selekcijom, nego je to bio čitalački čas gde su se sve teme raspravljale sa rukovotkinjom čitalačkog časa, jer su žene morale biti uvedene u politički život. Zatim je počinjao desetočasovni, ili čak dvanaestočasovni radni dan kod kuće. Zamislite samo: 1946, 1947, 1948. godine vi nemate prodavnice. Snabdevanje nije kao danas, kada kući možemo doneti polugotov ručak. Toj ženi ručak trči oko kuće, ona mora da ga spremi, nema frižider da ga ostavi za sutra, a pritom, ako ima jedno ili dvoje dece, to je onda još veći posao. Dakle, sve je bilo na njoj. Tako da su žene već od 1945. do 1950. godine (pet godina je trajalo to strašno bitno angažovanje žena) osetile užasan zamor, i počelo je smanjivanje aktivnog odnosa žena prema gradnji novog društva. Jednostavno, došlo je do iscrpljenja. To se zvalo „dvostruko opterećena žena“. i o tome se razgovaralo u AFŽ-u. Onda je država pedesetih godina ušla sa velikim dečjim dodacima i raznim dodacima za pomoć majci, ženi, do te mere da je 1950. godine, uredbom Savezne vlade, pored dečjeg dodatka, koji je bio u rasponu od 150 do 250 dinara, za svako rođeno dete porodica dobijala 1.000 dinara, čime je pospešivano rađanje. Dobijate dobre pare i decu možete da čuvate kući u situaciji kada se uvodi jedna racionalnija proizvodnja. Kada obdaništa postaju skuplja i kada se neka ukidaju, jedan broj žena se uz sve ove činjenice odlučio za kuću. Na kraju, moramo reći da su žene ipak bile većina u nekvalifikovanoj radnoj snazi, i da je kod racionalizacije upravo ta radna snaga ostajala bez posla.

Mislav: Samo bih se vratio na ovu ideju koja mi se čini izuzetno važna, a to je promatranje nacije kroz ekonomske kategorije. Zapravo, u potpunosti se slažem da je to bio ključan moment. U trenutku kada se teritorijalno i politički provodi takav tip decentralizacije, što se u konsekvenci i ovjerava ustavom iz 1974, to je moment gdje se prvi put ozbiljno počinju taložiti ovi nacionalistički narativi koji kreću sa određenim ekonomskim problemima, a koji se mogu osloniti prosto na činjenicu različite razvijenosti pojedinih republika, gde je Slovenija bila izuzetno razvijena, a Kosovo izuzetno nerazvijeno. I sad, pitanje je gde je novac, ko koga sponzorira i gdje se akumuliraju devize koje zemlja dobiva izvana. U tim početnim ekonomskim pitanjima, u pitanjima raspodele bogatstva, mogu se onda kasnije rasplamsati nacionalistički diskursi koji mogu zaživjeti izvan ove ekonomske sfere. Bilo je gotovo naivno pomisliti da je početkom sedamdesetih godina nacionalno pitanje riješeno. A činjenica je da su političke strukture u tom trenutku – Kardelj i drugi – naprosto mislili da je taj određeni tip nacionalnog pitanja moguće staviti sa strane, i da je sada moguće graditi socijalizam bez razmišljanja kakve će performativne učinke imati davanje određenog tipa autonomije određenim republikama, potom određenim poduzećima i tako dalje. Lako je o tome govoriti sa distance od nekoliko desetljeća, ali u to vrijeme sve su to bila velika politička i ekonomska pitanja. Mislim da posledice jednog tipa izgradnje Jugoslavije od sedamdesetih naovamo zapravo vidimo tek danas. Dakle, tokom sedamdesetih godinama, određeni odnosi među republikama bili su ovjereni i pravno, i politički, i ekonomski, ali postojali su i određeni tipovi nesrazmjere koji pomalo podsjećaju na ove nerazmjere unutar Evropske unije, odnosno evrozone, koji onda kasnije ne mogu a da ne eskaliraju, najpre u ekonomskom, a onda u političkom smislu. Na koncu, ako ste pratili ono što se sada događa u Evropi na razini evrozone, primetićete da je stvar krenula kao ekonomska kriza, a onda je krenuo narativ o lenjim Grcima, o lenjim narodima perifernih zemalja koji nisu dovoljno štedili. Sve se to, dakle, može iščitati iz jugoslavenskog iskustva koje nam, čini se, nešto govori o današnjem iskustvu evropske krize upravo u toj poveznici nacionalizma i, da kažem, preteranog ekonomističkog tumačenja određenih problema.

Miroslav: Dakle, samo kratko. Jugoslovenski socijalizam je eksperimentisao sa tržištem. To nije bio do kraja razvijen tržišni sistem, nego bi se svakako mogao oceniti kao „kvazitržišni“. Ali svaka tržišna ekonomija asimetrično distribuira dohodak u socijalnom i prostornom pogledu. Dakle, ne samo da su postojale napetosti između razvijenih i nerazvijenijih delova u Jugoslaviji, nego to možete videti i u mnogo razvijenijim kapitalističkim državama. Kao što se Slovenija žalila da ih eksploatišu manje razvijene republike, gde se deo njihovog dohotka prelivao, tako se danas Katalonija, koja je razvijeniji deo Španije, pa i Baskija, žale da ih centralistička vlast u Madridu sputava u ekonomskom razvoju. Imate u Italiji, koja nije više etnička država, Pokret za otcepljenje severa. Problemi u Belgiji takođe nastupaju zbog neravnomernog razvoja. U ovom trenutku, bogata Flandrija žali se da je njen razvoj sputan zbog neefikasne federalne državne strukture. Problem sa neravnomernim razvojem u Jugoslaviji nastao je, između ostalog, i zbog toga što po Ustavu iz 1974. godine, kao i po Zakonu o udruženom radu, koji se tada nazivao „Mali Ustav“, samoupravljanje nije do kraja razvijeno kao institucionalni mehanizam. Samoupravljanje je po Ustavu iz 1974. godine zatvoreno u republike i pokrajine. Po ustavu iz 1963. u Saveznoj skupštini postojalo je Veće proizvođača. Takve institucije po Ustavu iz 1974. nije bilo, pa je stoga Jovo Mirić bio u pravu kada je rekao da je Jugoslavija po Ustavu iz 1974. organizovana kao konfederacija republika i pokrajina, a ne kao samoupravna republika. To je jedan od problema, po mom mišljenju. Dakle, ne samo da su postojale ekonomske napetosti, nego nisu postojali ni institucionalni mehanizmi koji bi na političkom nivou te napetosti možda mogli pokušati da razreše.

Alpar: Povodom ovoga što ste maločas rekli: to je za mene metapitanje, pitanje nad pitanjima. Socijalizam je ostao radno društvo. U tome nije prevazišao kapitalizam. Sve se okretalo oko rada, oko radne sfere, a samim tim oko organizacije rada. I reklo bi se ljudski život je bio sazdan prema radu. U tome nema ničeg komunističkog niti marksističkog. To je jedan građanski princip i ništa drugo. Ako vi hoćete da razumete Marksa, to je ukidanje rada. Tu ni jugoslovenski socijalizam nije ništa uradio, niti nijedan postojeći socijalizam. Povodom toga bi trebalo napisati – materijal naravno već postoji – nešto na temu biopolitike u Jugoslaviji. Jer, ovo o čemu ste vi govorili, telo žene, populacija, podešavanje telesnih režima, to znači da je socijalizam imao svoju biopolitiku i, naravno, da je žena bila upregnuta posredstvom fenomena rađanja. Dakle, o tome se tako mora razmišljati. Ali to su sve momenti gde socijalizam ne uspeva i gde ostaje u klasičnim kapitalističkim okvirima. Tako je i sa ovom klasičnom građanskom porodicom, pa čak i sa klasičnim ženskim ulogama, jer nema ničega komunističkog u zahtevanju ženskih prava. To su građanski zahtevi. Komunizam počinje onog trenutka kada počinje ova priča o ukidanju rada i kada vi menjate društvene determinacije. To su komunistički principi.

S tim u vezi, zašto nacija kao ekonomska kategorija? Vrlo prosto. Još uvek postoji jedna važeća ideologija – mitologija, ako kako hoćete – koja vam govori kako je ekonomija po sebi kosmopolitska. Nikad to nije bilo tako, ekonomija je vazda bila upregnuta u kodove moći, naročito kod Engleza i Amerikanaca. To je zamršena priča o tome kako se stvara nacionalni subjekat kao takav, tj. nacionalna subjektivnost. U modernitetu to ne možete zamisliti bez ekonomskih naracija. Da bi ste imali nacionalnu subjektivnost morate imati jedan jezik, jezik koji povezuje, dati prostor. Zbog toga u Srbiji, u Jugoslaviji, druga, treća i ko zna koja sve Srbija uvek puca u prazno kada neprestano govori o tržištu kao o emancipatorskom momentu per se. To je potpuno promašeno. Potom se često govori o tome kako je socijalizam promovisao plan, a tu imate tržište. Pa i kapitalizam se zasniva na kombinaciji plana i tržišta, tu nema nikakve razlike. Da li vi vidite neku transnacionalnu kompaniju koja ne planira? Nemojmo se šaliti. Operirati sa pretpostavkama da ovde nije bilo tržišta, nego samo planiranja jednostavno je pogrešno. I Miroslav je potpuno u pravu: taj Ustav iz 1974. promoviše i perpetuira nacionalnu subjektivnost u ekonomskom i političkom pogledu. Tu vi skoro nemate nikakav uticaj, dublji, ozbiljniji uticaj od strane onih koji su proizvođači. Reklo bi se da su oni napustili sopstveni koncept, da su porazili sebe na svom sopstvenom nivou. Ali pogledajte, što se više nacija promoviše kao ekonomsko politička subjektivnost, tako se smanjuje opseg i manevarski prostor samoupravljanja. Tu, dakle, postoji jedna nerazrešiva protivrečnost između samoupravljanja sa jedne strane i nacije kao političko-ekonomske subjektivnosti sa druge.

DISKUSIJA:

Pitanje iz publike: Ja imam jedno pitanje koje bi se ticalo nečega što je bilo, otprilike, glavna rasprava osamdesetih godina po pitanju Jugoslavije. Mislim na ono što se može nazvati „inovacijskom krizom“ u Jugoslaviji. U kojoj je meri Jugoslavija zbog kombinovane privrede – sa jedne strane smo imali plansku, centralno-plansku privredu, a sa druge organizaciju putem tržišta – uspela da stvori politiku koja bi imala jasnu patentnu politiku? Jer, kada čitamo Marka Kosa, Jerovšeka, Jože Mencingera, oni govore o inovacijskoj krizi u tom kontekstu, da ona počinje ovom etapom liberalizacije tržišta, da se od tada broj patenata na godišnjoj razini neverovatno smanjuje i da se na taj način događa nešto što oni nazivaju krizom „tehničke klase“ ili „sitno buržoaske klase“. U tom smislu se govori o jasnoj polarizaciji. U kom smislu je ta kritika validna i šta bi ta kritika previđala u ovim bitnim determinantama u privredi? Koliko je to uticalo na sam proces rada, a sa druge strane, šta je podrazumevala kupovina patenata ili tehnološka restrukturacija?

Mislav: Prema podacima sa kojima raspolažem, ulaganja u ono što se suvremenim žargonom zove „Istraživanje i razvoj“, u Jugoslaviji su bila zapravo značajna, i to je bio jedan od dobrih aspekata činjenice da su pojedina velika poduzeća mogla krojiti vlastitu investicijsku politiku. U tom periodu, baš u osamdesetim godinama, imamo niz, na hrvatskom primeru, visoko sofisticiranih poduzeća, poput Plive ili Imunološkog zavoda, koji uspijevaju biti vrhunski igrači na svijetskim tržištima u svom segmentu, i koji sa svojim proizvodom uspevaju stvoriti osnovicu da u kasnijim periodima, na bazi realiteta, preživljavaju u ovom periodu tranzicije. Mislim da su se u Jugoslaviji, specifično u naprednijim republikama, ta ulaganja u istraživanja i razvoj višestruko isplatila za ova najveća poduzeća, i da je to, zapravo, bio određeni tip osnovice za stvaranje proizvodne jedinice koja je karakterizirala Jugoslaviju, a koja se ne može specifično nazvati poduzećem u ovom kapitalističkom smislu. Jer, to su bile vertikalno integrirane jedinice koje su imale najrazličitije segmente, od istraživanja i razvoja do distribucije proizvoda. Jedna Jugoplastika je bila tako veliko poduzeće da je imala trgovine na raznim lokacijama i samu proizvodnju. Jugoplastika je inače bila jedan od osnivača Splitske banke i imala je jedan segment u finansijskom sektoru, tako da su ta najveća poduzeća imala veoma dobar prostor za formuliranje određenih investicijskih strategija, što je onda povratno generiralo određeni tip nejednakosti. Oni ljudi koji su bili zaposleni u tim poduzećima bili su bolje plaćeni, dok sa druge strane, ako ste bili zaposleni u nekom malom poduzeću, ili ako ste bili onaj segment privatnih poduzetnika u Jugoslaviji koji su postojali barem kao obrtnici, onda naravno niste imali takav tip dohotka. Ali da se vratim na tvoje incijalno pitanje. Nema sumnje da je Jugoslavija u tom smislu, u savremenom žargonu ekonomije „utemeljena na znanju“, napravila određene ishodišne korake, i to se može videti u tim najsofisticiranijim kompanijama i proizvodima koji su se doista mogli takmičiti na svijetskom tržištu, te koji su bili dovoljno dobri da pobrišu konkurenciju i zapadnih kompanija i istočnih konkurenata.

Miroslav: Jedna od značajnijih tekovina jugoslovenskog socijalizma je to što je uspeo da razvije obrazovni sistem koji je davao podršku privrednom razvoju. Naravno, on nije mogao da se takmiči sa visoko razvijenim industrijskim državama. Svaki sistem treba ocenjivati u poređenju sa alternativama. Mene zanima, da li je jugoslovenski sistem bio superioran u odnosu na druge političke ideologije koje su postojale na ovom području? Da li bi takav privredni razvoj bio da je, recimo, Draža Mihajlović pobedio u građanskom ratu u Srbiji? To je pitanje koje treba postaviti. Jugoslovenski socijalizam i njegove učinke treba, takođe, porediti sa onim što imamo u tranzicionom periodu. Koliko ja razumem tranziciju, njena funkcija je da se unište alternativni proizvodni sistemi u celoj istočnoj Evropi i da se ta područja vrate u periferan zavisni položaj prema središtima akumulacije kapitala u svetu.

Alpar: Jedan mali dodatak: to je, mora se priznati, ipak bila slovenačka priča. Postojale su i druge slovenačke priče, recimo kao ona čuvena knjiga Srečka Kirna i Igora Bavčara koja je prikazivala dinamiku jugoslovenskog socijalizma kao neprestani konflikt između tehnokratije i politokratije. Ali tu si potpuno u pravu. To je jedna derivativna priča. Moglo bi se, evo, razmišljati o onome što se tada nazivalo „hipernormativizmom“, jer jugoslovenski socijalizam u sedamdesetim godinama, već ulazivši u posvemašnju krizu, zaista je operirao sa hipernormativizmom. Najzad, čak i ovaj Ustav iz 1974, koji ima 410 članova, bio je najduži ustav u celom svetu, izuzimajući indijski. Ali i to je već pokazivalo nužnost hipernormativizma. Sad, kako se to pokušavalo preneti na mikronivoe? Tako što su razbijali osnovne organizacije na što manje delove, ali ono što su nažalost postigli bilo je nešto drugo. Uneli su tržište unutar organizacije. Dakle, nije bilo tržišnog takmičenja između organizacija, nego ste imali unutarnje konflikte između osnovnih organizacija udruženog rada. Uneli su konflikt unutra, umesto da to tržište pacifikuju između organizacija. To je jedna vrsta, reklo bi se, negativnog nusprodukta cele ove priče.

Pitanje iz publike: Ako bismo mogli da posvetimo jedan deo ovog razgovora tome kako vidimo iskustvo jugoslovenskog socijalizma kao relevantno za nas danas, i ideji nekakve socijalističke politike u našim jugoslovenskim zemljama u vremenu neoliberalizma… Da li imamo nešto da naučimo i šta bi to bilo? Čini mi se da se nalazimo u nekakvom trenutku gde je na dominantnoj političkoj sceni ekonomska politika prilično bez alternative, i taj tok koji ona uzima izgleda vrlo disfunkcionalan čak i u kapitalističkim merilima, nigde nas ne odvodeći. Da li nam, sa druge strane, ono što možemo naučiti iz jugoslovenskog socijalizma govori nešto o tome na koji bi način u ekonomskom, a i širem političkom sistemu, mogla da se postavi socijalistička politika? Uzimajući u obzir sve ove probleme u vezi sa načinima na koje je jugoslovenski socijalizam, sa jedne strane, morao da varira i meandrira između problematike izlaska na svetsko tržište i izgradnje socijalizma unutar svoje zemlje, i sa druge strane, činjenice da su ga pogodile i na kraju do raspada dovele iste one krize koje su uvele neoliberalizam u zapadnom svetu. Da li nam iz toga ostaje nešto što bismo mogli da naučimo i možda iskoristimo danas?

Mislav: Što se tiče ovog pitanja, šta se može konkretno naučiti iz jugoslavenskog iskustva a da je primenjivo danas: mislim da ništa nije neposredno primenjivo s obzirom da je situacija skroz drugačija. Doduše, moramo se prisjetiti da su još početkom devedestih neki ekonomisti, poput pokojnog Branka Horvata, upozoravali da će ovaj tip razdeljivanja po principu osamostaljenja pojedinih republika u ekonomskom smislu znatno oslabiti te iste republike i da bi bilo pragmatično i oportuno naprosto osnovati balkansku ekonomsku uniju. To je ono što je on predlagao kao jedan tip rešenja, i što bi, dakle, poboljšalo i trgovinski i bilo koji drugi status tih republika. A kao što vidimo, njegovo predviđanje da će samostalne republike znatno oslabiti u potpunosti se pokazalo točnim. Međutim, sad je pitanje: u trenutku kada vam je jedina strategija političkog okrupljavanja pristup EU, da li neki drugi tip ekonomsko-političke asocijacije može igrati zamensku ulogu, uprkos tome što to ima izvjesne podloge u pokazateljima i ekonomskim argumentima, itd.? Čini mi se da je veliki deo ovog puta prema EU i evrozoni za bivše jugoslavenske republike naprosto mehanički odrađen. Poslednji je primer Hrvatske koja je zadnja ušla u EU: ona je za sada imala, u ekonomskom smislu, samo štetu od toga, jer je morala izaći iz CEFTA-e, izgubila je sve one privilegije trgovanja sa svojim neposrednim okruženjem – koji u celom ovom periodu čini najveći dio ukupne trgovinske razmene – a ne može plasirati svoje proizvode na tržišta EU. Tako da, bojim se, u ovom stadiju razmišljanja o ekonomskim asocijacijama, ekonomska logika i logika političkog polja se na određeni način razilaze, ali ako nam je jugoslovensko iskustvo za nešto korisno, korisno je za razbijanje ovih mitova koji se perpetuiraju kroz dominantni ekonomski diskurs o tome da postoji samo jedan razvojni model, i da postoji jedna samo alternativa, i da je to ono što treba slediti. Očito je da ekonomska povijest pokazuje čitav niz modela i kombinacija koji se mogu implementirati. U vreme kada mi govorimo o jugoslavenskom modelu razvija se švedski socijaldemokratski model na temelju Ren–Majdnerovog plana koji je predstavljao zanimljiv konglomerat različitih funkcija koje, uzete samo za sebe, kao restriktivna ekonomska i monetarna politika, izgledaju konzervativno, ali u kontekstu onoga što su švedski socijaldemokrati željeli provesti cela stvar je bila izuzeno domišljata i napredna. Mislim da, ako imamo neke neposredne koristi, a o ostalima možemo spekulirati, od analize jugoslavenskog iskustva imamo održavanje ekonomske i političke imaginacije, što je osobito bitno, barem na razini ove javne rasprave i diskusije – kada vam neko pristupi sa argumentima neoklasične dominantne paradigme, možete barem reći to nije bilo baš tako.

Alpar: Postoji jedna teza koja je u prvi tren dosta čudna, mada ipak nije suluda. Naime, ta teza kazuje da je neoliberalizam nastao u Jugoslaviji. Zašto to ipak nije suluda teza? Ako pogledate različita stremljenja u sedamdesetim godinama, recimo Šuvarovu reformu, ona ima značajne neoliberalne aspekte poput ukidanja gimnazije, ukidanje humanističkih disciplina i upregnuće celokupnog obrazovanja u proizvodni proces. To je itekako ono što imate, na preneseni način, u sklopu „Bolonje“. Time samo kazujem da Jugoslavija, hteli mi to ili ne, predstavlja izvesnu vrstu laboratorija za različite stvari i potpuno se slažem, ništa se tu ne može neposredno primeniti. Naprosto, povesna situacija je potpuno drugačija. Savremena politika koja hoće nešto da nauči, pa i iz ovog jugoslovenskog slučaja, mora da bude na neki način šizofrena, ne nadajući se ostvarivanju krajnjeg cilja, odnosno, mora biti svesna nemogućnosti neposredne primene ovog komunističkog, marksovskog modela. Mislim da bi bilo jako poučno pokazati zašto je to deplasirano – a to je ono što smo danas na nekin način i radili. Jer, ako danas u Srbiji pogledate hegemonsku ideologiju u vezi sa samoupravljanjem, to su priče koje vas odvode od pravih pitanja. Čini se da je određena vrsta kritičke refleksivnosti – šta se tu tačno desilo, zašto je došlo do ovih razina, zašto je došlo do neke provalije – sama po sebi značajni akt. Mislim da bi jugoslovensku praksu samoupravljanja trebalo sameriti i dovesti, zajedno sa još uvek postojećim praksama samoupravljanja, u određene komparativne okvire. Znam da su sve te prakse, poput Mondragona, diskutabilne i problematične; o njima se mnogo raspravlja, naročito na levici, ali o njima se malo zna. Jedva da sam sreo ikoga ovde u Srbiji koji zna iole relevantne stvari o tome. Dakle, izgubili smo kontakt sa tim praksama. Trebalo bi ih sagledati i promisliti šta se može primeniti i aplicirati na srednjeistočnu Evropu. Bez toga teško vidim bilo koji pomak.

Zašto šizofrena situacija? Postoji nešto što nas neposredno dresira, recimo ova neoliberalna ideologija štednje koja je na prvom mestu; štednje koja vam snižava plate i koja vam neprestano govori da treba snižavati najamnine. U pitanju je jedna ideološka matrica – štednja kao jedina moguća ideologija. Dakle, razbijati to! Mi moramo kritikovati neoliberalizam. Pazite, kritikovati neoliberalizam, u tome nema ništa komunističkog. Vi možete iz građanske perspektive kritikovati neoliberalizam. Ali morate (samo tako mogu da zamislim tu praktičnu političku priču) istovremeno razmišljati u različitim dimenzijama. Ponekad razmišljati kratkoročno, ponekad biti defanzivan, ali nikad smetnuti sa uma šta je ovo što radimo. Po meni, socijalizam nažalost, nije uspeo više od nekih građanskih momenata. Socijalizam je rehabilitovao nešto što ovde u istočnoj Evropi nije postojalo, a to su upravo ti građanski principi, kao ovo sa ženskim pravima. To znači izvesnu vrstu nadoknade, kompenzatorne terapeutske prakse, ali naravno, istorijski oblici socijalizma nisu dirali u ono što je način proizvodnje života.

Miroslav: Nismo mnogo spominjali spoljnu politiku. Ona je sa ekonomske tačke gledišta bila veoma funkcionalna. Jugoslovenska privreda svakako nije bila konkurentna na zahtevnom zapadnom i američkom tržištu, ali je bila dovoljno tehnološki razvijena da može da konkuriše na trećesvetskim tržištima. Spoljna politika je omogućavala našim preduzećima da ostvaruju značajne privredne učinke na tim tržištima. Privredni efekti u Jugoslaviji su delimično zavisili od obimne zapadne pomoći koja je stizala posle sukoba sa Staljinom. Nikad nije do kraja obračunato koliko je tu novca stiglo, i ne samo novca: recimo, kombinat „Servo Mihalj“, u tehnološkom pogledu; čak su i neke fabrike izgrađene na direktnoj američkoj pomoći. Ali ovo je zanimljivo oko socijalizma i Jugoslavije: etnička država ne može da funkcioniše ako ne postoji neki kohezioni faktor. U drugoj Jugoslaviji to je bio socijalizam. Ono što je jugoslovenske narode ujedinjavalo bila je težnja da se izgradi jedan osobeni društveni sistem. Kada je taj sistem počeo da štuca, cela država se zaljulala. Ali šta iskustvo može da nas nauči? Mi bi, pre svega, trebalo da odgovorimo na pitanje da li sistem samoupravljanja uopšte može da funkcioniše. Da li je socijalizam uopšte moguć? Da li su protivrečnosti u sklopu jugoslovenskog samoupravljanja bile, između ostalog, i zbog određenih, loše isprobanih rešenja u samom sistemu? Taj kombinat „Servo Mihalj“ je bio složena organizacija udruženog rada, pojedinačne fabrike su mahom bile radne organizacije, a te radne organizacije su se sastojale iz osnovnih organizacija udruženog rada. Tu je postojao problem nedostatka hijerarhije. U samoupravnom sistemu nema hijerarhije. Federacija nema gotovo nikakve ingerencije nad republikama. Direktori i radnici saveza složene organizacije nemaju nikakve ingerencije nad radnim organizacijama, a ovi nad osnovnim organizacijama. Da stvar bude još gora, Zakon o udruženom radu je predviđao mogućnosti po kojima osnovna organizacija udruženog rada može da se izdvoji iz radne organizacije, i ti uslovi su bili prilično benevolentni. Osnovna organizacija udruženog rada nije mogla da se osamostali samo ukoliko bi to onemogućilo funkcionisanje samoupravljanja i nanelo veliku ekonomsku i tehnološku štetu. I sad jedna firma iz Slovenije treba da otvori firmu u Makedoniji, da to bude osnovna organizacija udruženog rada, pa da se ta osnovna organizacija potom osamostali, a u sporu između osnivača i ove novootvorene organizacije arbitrira sud koji je u Makedoniji i koji je pod potpunom kontrolom makedonskih vlasti, jer je sudstvo bilo potpuno centralizovano. U kojoj savremenoj multinacionalnoj kompaniji imate mogućnost da se deo preduzeća osamostali? Neka institucionalna rešenja su, dakle, bila loša i takva rešenja ne treba kopirati. Uzgred budi rečeno, Savezna vlada nije imala instrumente kojima bi reagovala tokom ekonomske krize osamdesetih godina. Dakle, savezna vlast je bila slaba i nije imala mogućnost da vodi stabilnu makroekonomsku politiku kad je svaka republika i pokrajina mogla da sabotira sve mere Savezne vlade koje im se nisu sviđale.

Pitanje: Postavio bih pitanje na osnovu misli koje je gospodin Alpar izrekao po pitanju pojma rada u svim socijalističkim državama. Naime, takođe sam uverenja da Marksova kritika na osnovu kapitalističkog pojma rada nije zaživela, niti je uzeta u obzir u konstruisanju bilo koje od postojećih socijalističkih država. Stoga bih postavio jedno opštije pitanje iz marksističke problematike: koji bi po vama bili razlozi za to? Zašto nije uzeta u obzir Marksova kritika rada?

Alpar: Čini se da je izvesna konfuzija postojala kod svih socijalističkih ideologa. Ako mislimo čak i na domišljatog i učenog Lenjina, koji je socijalizam zamišljao kao „elektrifikacija plus Sovjeti“, vidimo da je u veoma retkim trenucima na umu imao ttu ideju da treba revolucionisati samu sferu proizvodnje. Ta sfera predstavljala je ono što se zvalo „industrijski fordizam“: masovna proizvodnja, masovna potrošnja, dekvalifikovani rad. Žene takođe ulaze u tu sferu, jer industrijski fordizam traži dekvalifikovani rad. Nastaje takav oblik rada koji se može izvršiti bez prevelike fizičke snage. Danas postoji jedan žešći problem, jer način generaliziranja kapitalizma ide ka ukidanju nekih formi rada.To je ono o čemu su neki nemački sociolozi govorili pre nekih tridest, četrdeset godina: ukida se rad kao vrhovna kategorija. Znači, de facto imate taj problem. Još uvek postoje stari obrasci. Društvenost morate potvrđivati preko rada, a sa druge strane se mogućnost rada sužava. Da ne govorim o tome što se tradicionalno moralni obrasci još uvek vezuju za rad (marljivost, posvećenost itd). Čini se da je to strukturalno nerazrešivo. Pogledajte Evropsku uniju, gde imate preko dvadeset miliona nezaposlenih. Pogledajte Sjedinjene Američke Države, koje takođe ne mogu popraviti nivo zaposlenosti. I još jedan mali komentar: uspeh socijalizma zavisi od mogućnosti revitalizacije, odnosno re-revolucionisanja. To pitanje se postavilo u Jugoslaviji već sredinom šezdestih godina: da li jugoslovenski komunisti mogu da obezbede potencijale za re-revolucionisanje? Mislim da je simbolički najbitnija tačka upravo 1968, koja se uvek precenjuje. Ona je performativni trenutak – kada Tito kaže da su studenti u pravu. To je mnogo značajnija rečenica u performativnom smislu nego što se misli. Jer on time priznaje, kao da i ne zna, ali de facto priznaje da Partija nije više u stanju da vrši ponovno revolucionisanje, i to je ono što on ne može da podnese, jer on je ipak boljševik. Kao što se to nekad govorilo: jugoslovenski komunisti su protestantizovali boljševizam, i to jeste odmak, jeste otklon, ali ne i potpuna transformacija. Dakle, on tada performativno priznaje da oni koji su, reklo bi se, istorijsko-filozofski zaduženi za revoluciju, to više ne mogu. Da ne govorim o tome da Tito u tom trenutku kazuje da su opasni oni koji iznutra kritikuju, dakle, da su crveni disidenti opasniji od nacionalista, i time on nažalost u stvarnosti afirmiše onu nacionalnu produkciju. Jer, nemojmo nikako zaboraviti da je nacija itekako povezana sa radom. To su zaista dosta snažne kopče. Jer nacija se sama gradi na principu rada. Danas takođe imamo isti problem: kako sve to promisliti kad više nemate sigurne temelje, ni naciju ni rad, krećući se u jednom lebdećem stanju. I onda to treba smestiti, naravno, u postsocijalističku postsamoupravnu politiku. Tu je i levica često ambivalentna, onda kada kaže „Što više radnih mesta“. Problem je u tome što nas dinamika kapitalizma ne vuče ka takvoj situaciji, nego dinamika kapitalizma uništava radna mesta. Znači nije to, reklo bi se, bilo kakva situacija, nego situacija koja je izuzetna.

Pitanje: Da se vratim na žensko pitanje. Meni se čini da je jako važno da se vratimo na to iskustvo – ako govorimo o inspiraciji onim što bi bilo bitno u smislu ženskog pitanja u jugoslovensko-socijalističkom iskustvu i o onome što imamo danas. Naravno, i zbog toga što je to iskustvo, nakon ovih takozvanih demokratskih promena, ili feminizama koji su nastali u periodima tranzicije, bilo sistematski brisano ili je bilo interpretirano kao nešto potpuno negativno, vezano za totalitarni projekat, itd. Naravno da je jako bitno da se vraćamo na to iskustvo, ali ne kao istoričari, nego kako bi videli šta nam je tu bilo važno i šta bi nam od toga koristilo i danas. Ako upoređujemo žensko pitanje danas sa onim nekad, čini mi se da je situacija, iako u potpuno drugoj konstelaciji, mnogo gora. Ako govorimo o iskustvu AFŽ-a i tom prvom periodu nakon nastanka SFRJ, to nije bilo samo pitanje prava žena tipično za građanski feminizam. Bez obzira na pravne promene, radikalne promene su se desile i na samom terenu i u svakodnevnom životu. Tu se zaista dogodila nesreća zvana Drugi svetski rat i to je uticalo na činjenicu da se nešto moralo promeniti, imajući u obzir situaciju da je poginulo mnogo muškaraca. No, mislim da se stvar ne tiče samo toga – Drugi svetski rat se odvijao i u drugim državama, a žensko pitanje se nije odvijalo istim pravcem kao u nekim kapitalističkim državama. Dakle, ovde postoji projekat koji je bio vezan za socijalizam, i koji se, barem u tim prvobitnim momentima i na raznim razinama, ostvario kao jedna velika emancipacija žena. I na tome se radilo kao na kolektivnom projektu. To je danas nama potpuno nezamislivo. Kada govorimo o sferi reproduktivnog rada, koja se ovde i najmanje spominjala, i koja se na neki način podrazumeva kao nevidljivi neplaćeni rad koji obavljaju žene, u socijalističkoj Jugoslaviji se na toj sferi zaista radilo i postojalo je mnoštvo koraka koji su se trudili da učine promene kako bi žena mogla da uđe u sferu rada. Zaista se izlazilo, makar u određenom momentu, na kraj sa tim kako sve to pomiriti sa onom tradicionalnom ulogom koja je ženama namenjena. Naročito tada, u toj konstelaciji, kada su uslovi bili još gori. Postojali su konkretni koraci koji su morali da promene tu sferu i to nije bila stvar toga da li vi pripadate nekoj dobrostojećoj porodici, nego je to bila stvar kolektiva. Dakle, pravna regulativa nije bila samo na papiru, nego se sprovodila u radnoj sferi kako bi ženama bilo moguće da dobiju porodiljsko, ili da za vreme porodiljskog dobijaju platu, itd. To su možda sitni koraci, ali to je nešto što je danas nezamislivo. I još nešto: problem siromaštva. Kada se govori o Jugoslaviji, ona se često percipira kao siromašna zemlja. Imamo onda i ono: komunizam je vezan za siromaštvo. Čini mi se da bi to trebalo problematizovati. Na šta mislimo kada govorimo o siromaštvu? Kako da kontekstualizujemo taj pojam siromaštva, i ko je tu bio siromašan?

Pitanje: Kakav je bio intelektualni odnos prema antikolonijalnim pokretima koji su se razvijali posle Drugog svetskog rata? Iako znamo da su spoljnopolitički odnosi prema zemljama tzv. Trećeg sveta (iako je taj izraz danas vrlo zastareo) bili dobri, odnos Jugoslavije prema tim zemljama je bio nekako romantizovan.

Pitanje: U kojoj je meri nasleđe ili sećanje na samoupravni sistem i samoorganizaciju radnika prisutno i danas, i koji su načini da se taj i takav sistem ponovo aktivira, te na koji način to nasleđe može da se izmeni i prilagodi današnjem kontekstu i situaciji, makar kao politički zahtev?

Mislav: Čini mi se da je ova diskusija pokazala da jugoslavensku povijest možemo čitati ili odozgo ili odozdo, tj. ili kroz analizu reformi, zakona, institucija i ključnih događaja u jugoslavenskoj povijesti, ili odozdo, kroz čitanja promena na razini svakodnevnice, kroz ova pitanja roda i etniciteta koja se možda teško probijaju na ove visokoparne razine. Sa tim u vezi bih se vratio na pitanje siromaštva, jer bi se na tom pitanju mogla napisati ova povijest odozdo. Kakvo god bilo siromaštvo, to sigurno nije bio onaj tip ruralnog siromaštva i neimaštine kakvu je taj prostor bilježio u vremenu prije Drugog svetskog rata. Karakteristično u toj povjesti odozdo jeste da su ključni momenti bili urbanizacija i rast gradova, i razvijanje svih onih praksi i svih onih procedura koje karakteriziraju urbani život: kanalizacije, struje, života u zgradi. To su sve stvari koje oblikuju naše svakodnevne prakse, i onda čak iako imamo neki oblik siromašta ili deprivacije to je nešto sasvim drugo u odnosu na gladovanja i neimaštine na kakve smo mogli naći prije. To, dakle, sigurno neće biti onaj tip izloženosti posledicama siromašva u vidu nekih hroničnih bolesti ili epidemija. Novi Beograd se izgradio u veoma kratkom vremenu. Tako se izgradio i Novi Zagreb, na mestu gde je bila ledina, i dobili smo jedan novi deo grada sa 250.000 ljudi. To su sve te promene odzodo koje su bile dinamične i koje je, prema recentno napravljenim studijama, bilo teško pratiti. Intelektualna elita – književnici, pesnici itd. – nije bila u stanju pohvatati sve te nove momente, i onda su koristili trope dehumanizacije i amerikanizacije jugoslavenskog društva. Jugoslavensko društvo se u tom kratkom periodu iz temelja promenilo. Iz te razine odozdo, ta količina promena je vidljivija nego kada razmatramo ove ekonomske procese.

Samo bih rekao još nešto, apropo ovoga pitanja šta se može danas iskoristiti. Mislim da nije moguće mehanički odrediti šta se to može, a šta ne može. Koji se deo programa, ideje ili događaja iz perioda Jugoslavije može retorički, politički ili ekonomski iskoristiti, to ovisi o imaginaciji levice danas. U vremenu devedestih, kada je levica bila politički i u smislu javne reprezentacije razbijena, ništa se nije moglo iskoristiti. Danas, kada se stvari ipak konsolidiraju, imate elemente reminiscencije na plenume, kao i traženje određenih vrijednosti za koje znamo da smo ih imali kao stvarna materijalna dobra, poput dostupnog javnog obrazovanja i zdravstva. U pitanju je naprosto stvar političke artikulacije u suvremenosti, i u tom pogledu je važno da na raspolaganju imamo sve podatke i svu građu. Što će od toga biti iskorišteno, to je pitanje tekućih političkih borbi.

Gordana: Evo, vidite, uglavnom se devojke interesuju za ženska pitanja, dok muškarci ostaju na tvrđim pozicijama, događajima, ekonomskim, političkim, istorijskim, gde žena nije bilo. Žene su bile tvorci istorije svakodnevnog života, to je bila njihova odgovornost, ali tek na temelju ideologije koja im je omogućila da izađu u radnu sferu, odnosno na temelju zakona koji su reformisali naš život. Jedan od zakona koji je u Srbiji donesen 1951. godine bio je zakon protiv zara i feredže, jer je Srbija bila strašno raznolika. Kada su Vojvođanke prešle na Kosovo i solidarno obavljale edukaciju po kućama gde su bile žene koje nikada nisu izašle iz kuće, to je bila jedna užasno velika solidarnost. Žene su živele u posebnoj vrsti kolektiva gde su bile slobodne da govore o svojim interesima i problemima o kojima se u našoj kulturi i danas ne govori. Recimo, o nasilju u porodici. Tada je bilo normalno da se u jednom aktivu žena i o tome govori. To je bilo takvo vreme, ideološki snažno, i nije se smela srušiti ta pozicija jednakosti žene. Nedavno sam radila intervju sa Kozlina Jekom. koja ima preko devedeset godina[2], i kada sam ja pitala kako se rešavalo to pitanje muškog nasilja nad ženama, rekla mi je da ako je član KP u tom slučaju odmah bi leteo iz partije. Žene su bile slobodne da govore o onome o čemu se i danas nerado govori, čak i u tim takozvanim intelektualnim krugovima. Mogu da vam pokažem AFŽ štampu: Međunarodna demokratska federacija žena je organizacija čiji je AFŽ jedan od osnivača, a Doroles Ibaruri je bila na čelu organizacije. Tu su se pomno pratili svi oslobodilački pokreti širom sveta, a sve u kontekstu rodnih prava, i na poziv međunarodne organizacije su dolazile žene koje su bile uključene u tu borbu – sve do 1948. kada AFŽ biva izbačen iz organizacije. Ipak, taj međunarodni aspekt je i dalje bitan jer se u štampi i dalje prati borba žena za njihova prava u čitavom svetu.

Alpar: Siromaštvo je jedna apstraktna kategorija. Ja bih se držao terminologije koja je začeta na samom početku: centar – poluperiferija – periferija. Mnogo više i mnogo konkretnije možemo zahvatiti stvari ako razmišljamo u tom pravcu, a ne u pravcu nekog apstraktnog siromaštva. U tom smislu Jugoslavija je jedna periferijska zemlja koja podnosi sve terete i sve strukturalne determinacije koje proizilaze iz tog stanja. U pogledu siromaštva, više nam vredi da istražimo unutarsocijalističke odnose nejednakosti. Postojali su naučnici i naučnice koji su istraživali dobre studije o Svetskoj banci. To je još uvek vredno pročitati i onda ćete izoštreno videti mnogobrojne probleme socijalizma. Inače, nismo rekli da se ništa konkretno ne može iščupati iz samoupravne prakse jugoslovenskog socijalizma; mislim da smo baratali sa terminom „ne može se neposredno primeniti“. a to je ipak nešto drugo. Dakle, mislim da nam jedna vrsta revitalizovane politike sećanja itekako pomaže, ali moramo znati šta se tu tačno desilo. Mi smo u jednom kognitivnom autsajderstvu, ali moramo objasniti šta se tu desilo, s obzirom na hegemonske ideološke prakse koje vladaju u Srbiji i svugde. nejednakosti, poput Eve Berković ili Branka Milanovića koji sada piše

Povodom ovog ženskog pitanja, ja tražim neku treću poziciju između dve krajnosti. Naime, jedna krajnost je ako mislite da se socijalizam i sve ono što se vezuje za socijalističku praksu ne može integrativno zamisliti bez emancipatorskih praksi u vezi žena, a druga je ako pokušate da zamislite žensko pitanje bez socijalizma. Ja pokušavam nešto treće i još uvek tvrdim da ne možete konsekventno promisliti žensko pitanje, a da ne dirnete u način proizvodnje života. Sve dok ne dirnete u to pitanje, pitanje proizvodnje života kao takvog – to što sam pokušavao kroz možda previše apstraktan termin, „biopolitika socijalizma“, ali to je to. Zašto se ne može neposredno primeniti ova praksa? Pa industrijsko radništvo, okosnica socijalizma, je razbijeno. Nemate više tu vrstu industrijskog radništva, nego postoji nešto drugo, kognitarijat, ali ona vrsta istorijskog subjekta naprosto više ne postoji. I zato ne možemo neposredno primenjivati ovu praksu bez mnogobrojnih posredovanja. Bez imaginacije, od svega toga nema ništa.

Taj odnos prema Trećem svetu nije bio toliko romantičan. Ono što Treći svet radi jeste izvesna vrsta sinteze između nacionalnog principa i socijalizma. Čak i dan danas u Latinskoj Americi imate, ako pokušate promisliti šta se radi u Venecueli, Peruu ili Urugvaju, neku vrstu obnove nacionalnog i socijalističkog principa. Naravno, to uopšte nije lako. Ali to nije bilo romantično ni u pedesetim i šezdesetim godinama, nego je to jugoslovenske socijaliste suočavalo sa nekim krucijalnim pitanjima. Fakat da su se oni našli među nesvrstanima nije uopšte bilo odstupanje već, naprotiv, neka vrsta organskog kretanja. Nikad ne treba zaboraviti da su u tim pokretima u Trećem svetu žene zaista igrale ključnu ulogu. Pogledajte samo, recimo, Kubu. Kubanska revolucija se nikada ne bi mogla promisliti bez Vilme Espin i Selije Sančez.

Miroslav: Staljin nije slučajno napao Tita i jugoslovenske komuniste. Jugoslovenski revolucionarni pokret je bio autonoman i nije bio pod Staljinovom kontrolom, a on je imao potrebu da jedan takav pokret disciplinuje. Tito je donosio samostalne odluke tokom Drugog svetskog rata i posle. Pružao je, recimo podršku grčkim komunistima, a Grčka je po sporazumu Staljin–Čerčil pripadala britanskoj sferi uticaja. Ono što treba istaći kada je u pitanju Savez komunista jeste ovo pitanje kontinuiteta. Dakle, u jednom trenutku Savez komunista gubi svoje revolucionarne kreativne potencijale. Mogao bih da odredim i tačan datum: to je 2. juni 1968. Tog dana, nekoliko hiljada studenta iz studentskog grada kreće sa revolucionarnim parolama i crvenim zastavama. Kod podvožnjaka na Novom Beogradu ih dočekuje kordon policije i razbija ih pendrecima. Da stvar bude još gora, ne samo što ih je napala policija, nego su na njih sa novobeogradskih solitera pucali i penzionisani i aktivni oficiri vojske i policije, isti oni koji su sa tim crvenim zastavama dvadeset godina ranije ušli u Beograd. Od tog momenta SK postaje obična stranka na vlasti, a ne revolucionarna politička organizacija. Tito u govoru na televiziji devetog juna kaže „Studenti su bili u pravu“, a nedelju dana posle, na Kongresu sindikata, oštro ih napada. Vođe studentskih pokreta od 1968. do 1972. osuđeni su na višegodišnje kazne zatvora, a među njima su bili i neki moji bliski prijatelji. Od 1972. nastupa muk. Period između 1966. i 1972. je vreme žestokih intelektualnih debata i burnog političkog života. U Beograd dolaze trećesvetski intelektualci i marksisti: Samir Amin, Andre Frank, Argiri Emanuel. Doduše, taj odnos prema Trećem svetu imao je i svoju komercijalnu stranu Nije se radilo samo o podršci naroda protiv kolonijalizma; u pitanju je bilo i povoljno tržište za naša preduzeća.

Šta možemo naučiti iz iskustva socijalizma? Isto što i iz istorije uopšte. Kada je socijalizam u pitanju, istorija se narugala teoriji. Socijalizam je pobedio, odnosno komunisti su došli na vlast, tamo gde to niko nije očekivao, jer komunisti su imali da rešavaju pitanja koja je u evropskim državama i Americi rešavala buržoazija. 1906. godine Trocki je prvi formulisao zakon, odnosno ideju permanentne revolucije. Buržoazija u perifernim državama nije bila u stanju da izvrši modernizaciju. Taj posao preuzimaju komunisti i proletarijat, i taj posao je pun protivrečnosti. Sa jedne strane, oni se zalažu za komunističko društvo, a sa druge strane oni moraju da izvrše zadatke koje je izvršila buržoazija. Taj sistem je dao neke rezultate. Ono što je naš zadatak jeste da pokažemo da komunizam nije teroristička utopija, kao što se to danas kaže, i da je alternativa kapitalizmu moguća. Treba samo da je formulišemo u novim uslovima – danas to zovu „socijalizmom za 21. vek“.

Aplauz narodnih masa!

Transkript: Saša Hrnjez

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina je održana 27. marta 2014. u Omladinskom centru „CK13“ u Novom Sadu. Učestvovali su: GORDANA STOJAKOVIĆ (Udruženje S. T. R. I. K. E, Novi Sad), MISLAV ŽITKO (Centar za radničke studije, Zagreb) i MIROSLAV SAMARDŽIĆ (Kulturni centar, Zrenjanin). Moderirao je: ALPAR LOŠONC (Univerzitet u Novom Sadu).

[2] Napomena priređivača: Jeka Kozlina, bolničarka partizanske bolnice na Petrovoj Gori, umrla je neposredno nakon održane tribine.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »