07 nov

Intervju sa Kristijan Lavalom

Razgovor vodio: Davide Gallo Lassere

Kristijan Laval je profesor sociologije na Univerzitetu Pariz X-Nanterre pri Laboratoire Sophiapol. Bavi se istorijom utilitarizma i neoliberalizma. Član je naučnog Saveta u Association pour la taxation des transactions financières et pour l’action citoyenne, kao i istraživač pri Fédération syndicale unitaire. U sklopu kritičke rekonstrukcije neoliberalne političke misli zadnjih godina se bavi i analizom promena u evropskim obrazovnim sistemima koji se sve više stavljaju u službu potreba kapitalističkih tržišta. Objavio je: L’homme économique, Gallimard, 2007 ; La nouvelle raison du monde, avec P. Dardot, La Découverte, 2009 ; La nouvelle école capitaliste, avec P. Clément, G. Dreux, F. Vergne, La Découverte 2011; Marx, prénom: Karl. avec P. Dardot, Gallimard, 2012.

Intervju je već objavljen na italijanskom jeziku u časopisu Alfabeta, br. 19, Maj 2012. Uz dozvolu prof. Lavala i autora intervjua objavljujemo ga na srpskom jeziku.

Suprotno već decenijama razvijanoj u uobičajenoj ideji koja u neoliberalizmu vidi progresivnu, mnogoliku i sve više prožimajuću deregulaciju u svakom delu društva, Vi tvrdite da se pre radi o jednoj aktivnoj i revnosnoj izgradnji sveobuhvatnog okvira okolnosti koje pogoduju uspešnom funkcionisanju konkurencije i tržišta. Ovaj neprestani, sve primetniji i sve opštiji intervencionizam državne vlasti ima svoje korene u jednoj naučnoj koncepciji čoveka shvaćenog kao «ekonomski čovek». U kojoj meri sad već Država sama postaje promoter jedne takve ekonomicističke interpretacije čoveka, društvenih odnosa i institucija?

Ono što određujem kao «ekonomski čovek», a što razlikujem od homo oeconomicusa – latinskog izraza izmišljenog u 19. veku u ironičnom i pežorativnom smislu – jeste izvesna vrsta čoveka starog porekla, plod mnogostrukih procesa koji su se dogodili u renesansnoj Italiji, te kristalizovali u ovoj antropološkoj formi na prelazu iz 17-og u 18. vek u Francuskoj, Engleskoj i Škotskoj. Moderna vlast, kako pokazuje Fuko (Foucault), za referencu, metu i materijal ima ovog ekonomskog čoveka, što se najbolje vidi na primeru filozofskog, pravnog i političkog dela Đžeremi Bentama (Jeremy Bentham). Nije dakle to nikakva radikalna novost. Novost neoliberalizma se naime sastoji u vezivanju pretpostavljenog konstruktivizma i uopštene ekonomske antropologije.

Neoliberalizam je suštinski projekat transformacije društva. On cilja na to da konstruiše tržišno društvo sa određenim pravnim, institucionalnim i političkim sredstvima koje nastoji da odredi na osnovu svrha koje sebi postavlja. Država se u ovoj postavci uopšte ne povlači, ne ustupa mesto tržištu pokretom prostog povlačenja, kako ponavlja anti-neoliberalni kanon zadnjih 20 ili 30 godina. Država aktivno reorganizuje polja delovanja i egzistencije prema logici tržišta. Ona ''konstruiše tržišta'', da preuzmemo izraz iz ekonomske sociologije. To takođe znači da ona preobražava pojedince u ''ekonomske ljude'', smeštajući ih u situacije u kojima svako mora da odigra samo svoj lični interes u kontekstu takmičenja za ''retke resurse'', u skladu sa dogmatskom formulom ekonomista. No, time se Država re-organizuje, ponovo utemeljuje i redefiniše prema istoj toj tržišnoj logici. Ne povlači se, nego se povinuje normi konkurencije i u svakom slučaju preuzima model Preduzeća. To je sva tajna neoliberalnih politika «modernizacije» javnog sektora. Više no ikad je važno shvatiti da Država i tržište nisu dve istorijski nezavisne stvarnosti. Novina je, drugim rečima, u tome da Država pokušava da struktuira društvo namećući sistem normi i institucionalnih reformi koje direktno potiču iz kapitalističkog sveta. To se naročito ispoljava u polju obrazovanja i zdravstva. Preduzeće je postalo univerzalni model i praktični zadatak neoliberalnih politika koje se sastoje u ubacivanju postojećih institucija u taj jedinstveni kalup. Izneti na videlo ovu duboko konstruktivističku i intervencionističku prirodu neoliberalizma znači odbaciti pisanje jedne «intelektualne istorije liberizma» u prilog genealogije odnosa između teorijske refleksije i specifično neoliberalnih političkih praksi.

 

U knjizi koju ste napisali zajedno sa Pjer Dardoom (Pierre Dardot), da biste kvalifikovali novu formu dominantne racionalnosti u savremenom kapitalizmu smislili ste kovanicu «a-demokratsko». Ova vrsta racionalnosti iako smatra sebe aksiološki neutralnom podstiče brojne «postdemokratske» procese ili procese «de-demokratizacije», da preuzmemo izraze Kolin Krauč (Colin Crouch) i Vendi Braun (Wendy Brown) koje i Vi sami usvajate. Na koji je način određena ideja nauke, a pogotovo prirodne nauke – koja se postavlja s one strane vrednosnih sudova – doprinela nastanku one vrste umnosti koja je neosetljiva na zahteve koji potresaju građansko društvo?

Najskoriji aktuelni događaji u Evropi pokazuju do koje je mere liberalna demokratija u agoniji. Znaci ''napuštanja demokratije'' nisu više samo uznemirujući, nego i zastrašujući. Ovo napuštanje se dešava na više nivoa koji se dopunjavaju i čine sistem. Anti-imigrantska ksenofobija, nacionalizam, policijska vlast, menadžersko nasilje, ucene finansijskih organizacija – reč je o vezi faktora koji omogućuju da naša društva izađu iz postelje liberalne demokratije. To ne znači da je ova politička forma utemeljena kao poslednja reč slobode, kao što ona ne može pretendovati ni na to da je konstituisala slobodu. Liberalna demokratija se, kako pokazuje Marks na tragu Rusoa i Hegela, određuje kao razdvajanje dva sveta, ekonomskog sveta potreba i interesa, s jedne strane, i političkog sveta, sveta idealiteta i opšteg interesa, sa druge. Artikulacija između ta dva sveta je posebno poprimila birački oblik opšteg prava glasa. To je režim koji je sigurno nesavršen, ali režim koji je imao tu zaslugu da političkoj emancipaciji obezbedi ništa drugo do minimum stvarnosti. Rekavši to, poveravanje suverenosti ''narodu'' bilo je povod velikih zabrinutosti: na koji način razumne političke odluke  mogu da nastanu u populaciji koja je obuzeta živim i neukrotivim strastima? Jedno od ''rešenja'' koje posebno ističu ekonomisti sastojalo se u svrstavanju političkih odluka u sklop znanja putem naučnih zahteva koji obezbeđuju ne toliko savete i ''razjašnjenja'' (prema modelu ''pomoć u odlučivanju'') koliko norme koje svako politički odgovorno lice treba obavezno da poštuje. Model su pružili francuski fiziokrati s polovine 18. veka; oni su u svoje vreme teoretisali o ''despotizmu očiglednosti'' koji se nametao čak i najapsolutnijem monarhu. Društvena i ekonomska nauka koja je težila onom stepenu istine kao u prirodnim naukama se prema tome ''preporučivala'' političarima kao prava nauka o političkom. Ali u liberalnoj demokratiji ova naučnost političkog nije mogla da se nametne jednostrano i ekskluzivno zbog toga što je postojala politička sfera i sfera društvene mobilizacije koja se pokoravala drugim obzirima i drugim logikama. Da skratimo, politički i društveni konflikt iako institucionalno i ideološki oivičen i kanalisan sprečavao je punu apsolutističku afirmaciju nauke o društvenom i ekonomskom svetu.

Da li biste sad mogli da sintetički usmerite pažnju na centralnost koju zauzima veza između neuspeha – i to istorijskog – ideologije laisser-faire i političko-naučnog ''intervencionizma'' u idealnom i stvarnom ustrojstvu Evropske Unije? Posebno putem doprinosa ordoliberalnih teoretičara ekonomija se izdigla do nauke ''sluškinje moći'', socijalnog inženjerstva koje polako postaje sve više normativno i performativno i koje, paradoksalno, gura čitavo društvo u fatalizam utilitarističke efikasnosti i lišava demokratiju njenog prometejskog nagona (politika više ne mora da stvara nov svet- raj na zemlji – već sasvim jednostavno da se prilagodi ekonomskim zahtevima).

«Neoliberalna revolucija» je počela da narušava ravnotežu liberalne demokratije povezanu sa pluralnošću sfera ili sa autonomijom polja. Savremeni ekonomski diskurs u svojoj takozvanoj ''neoklasičnoj'' verziji već 30 godina čini veoma aktivnu silu koja je putem vladajućih obrazovnih ustanova i vrhovne javne uprave doprinela preobražaju ekonomije i društva povinujući ga dominantnim shemama: univerzalizacija konkurencije, primat individualnog interesa, sloboda preduzetništva, ekspanzija tržišnih finansija, itd.

Problem nije samo u tome što ovi vladajući ekonomisti nisu predvideli aktuelnu krizu, nego u tome što su je izazavali kao novi veroučitelji. Jedna od osobina koja objašnjava njihov uspeh potiče od toga što su oni znali da obezbede jedan matematički sofisticiran aspekt praktičnih odredbi koje proističu iz funkcionisanja samog kapitalizma. Takozvana naučna ekonomija (velika tautologija) je takođe veliko umeće apstraktne formalizacije ekonomskih procesa. Ova formalizacija poseduje jednu simboličku delotvornost što od svake liberalističke reforme ne čini jednu politiku među drugim, nego apsolutnu nužnost. Dominantna ekonomska nauka je i sama po sebi antidemokratska sila koja se ''po prirodi'' stavlja u službu ekonomskim i političkim silama koje nameravaju da likvidiraju demokratske tekovine XIX i XX veka. A kriza kroz koju prolazimo nudi vladajućim ekonomistima još pogodniju priliku da vide kako vlasti primenjuju njihov model društva. To se posebno zbiva kada sami politički rukovodioci bivaju intelektualno obrazovani u business schools i u američkim bankama, što postaje sve češći slučaj u Evropi …

Ne zaboravimo pak da se istorija neliberalizma ne svodi na neku vrstu anglo-američke invazije u našu lepu kontinentalnu Evropu. Ovo viđenje je potpuno pogrešno. U Nuovelle raison du monde, napisanom sa Pjer Dardoom, insistiramo na momentima i aspektima evropskog ustrojstva iz 50-tih godina koji se još uvek slabo poznaju, a posebno na teorijskoj i političkoj važnosti aktuelne Frajburške škole okupljene oko Valtera Eukena (Walter Eucken)[1]. Može se reći bez oklevanja da trenutnu krizu koja potresa Evropu nikako ne možemo shvatiti ako nam nije jasno šta je to ''nemački ordoliberizam''. Načelo ove forme neoliberalizma jeste da politički poredak pravne Države ne može a da ne počiva na tržišnom poretku koji je u stanju da obezbedi ''suverenost potrošača'', poredak koji se sa svoje strane može uspostaviti samo ustavom. To vodi do konstitucionalizacije ''slobodne i istinske konkurencije'' i do nezavisnosti centralne banke. Svakako da ne živimo nedovršenost ordoliberalističkog modela, kako umišljaju evropski rukovodioci koji bi sad hteli da konstitucionalizuju budžetsku politiku Država članica. Mi živimo protivrečnosti tog modela.

Da zaključimo, pitao bih Vas da ukratko ocrtate profil jedne hipotetičke vrednosne relacije između znanja i politike; na koji način bi se nauka mogla staviti u službu širenja i intenzifikacije sprovođenja demokratije?

Sve ono što je sad rečeno ukazuje da otpor neoliberalizmu pretpostavlja jedan veoma visok nivo znanja u raznim oblastima, veoma dug i težak istraživački rad. Bilo bi vrlo rizično zahtevati da današnjim borbama više ne trebaju istraživači, da one nemaju više ništa sa intelektualnom produkcijom čije je mesto izvan tih borbi koje same mogu stvoriti ''kritička oružja'' po potrebi. Ova vrsta spontanizma je veoma stara, ali se ponovo pojavila zahvaljujući ideji da su najamni radnici mogli prepoznati jedan takav rast intelektualnosti pa se kritički rad sad već može u celosti ostvariti u krilu društvenog pokreta. Rizik ove vrste shvatanja je u pretpostavci da istorijsko nadilaženje podele rada na ''intelektualce'' i druge radnike jeste od sad pa nadalje u potpunosti dovršeno. Trenutak u kojem se nalazimo više nije taj. Međutim, tačno je da je portret intelektualca ''inspirisanog proroka'' kao i model intelektualca vrhovnog vođe masa potpuno odbačen od strane istorije.

I Fuko i Burdije otelotvoruju u Francuskoj alternativne figure intelektualca koje ne bi trebalo mešati. U Fukoovoj koncepciji, nastaloj u toku njegovih političkih iskustava 70-tih, posebni intelektualac koji uzima reč da bi obznanio uslove koje trpe radnici, zatvorenici, bolesnici, učenici, jeste visokokvalifikovani radnik (doktor, inženjer, psihijatar, profesor itd.) koji interveniše kao neko ko pripada svetu koji kritikuje polazeći od njegovog prisnog poznavanja mehanizama moći koji funkcionišu u njemu. I upravo zato što ga njegova praksa suočava sa nepodnošljivim odnosima moći on uzima reč, kao u slučaju GIP-a (Groupe information prison).

Burdijeovski intelektualac je dosta različit. Do izvesne mere, u svom statusu i u svojim funkcijama ovaj intelektualac ostaje veoma klasičan. On je pre svega prefesionalni istraživač koji proizvodi ''angažovane'' radove u smislu da obavlja jedno ''raskrivanje'' oblika ugnjetavanja, laži, ''nepriznatosti'' svojstvenih mehanizmima dominacije. Ali istraživanja ovog učenjaka, da bi bila simbolički i politički efikasna, moraju da se obave u naučnom polju koje je ''autonomno'' u odnosu na moć. Dva Burdijeova uspeha u 90-tim sastoje se u pozivanju na ''kolektivnog intelektualca'', ili na kolektiv intelektualaca koji ujedinjuju svoje snage da bi obavili kritički rad. To je primer udruženja Raisons d'agir. Drugi uspeh, hrabriji, jeste u volji da se stvore stalni dispozitivi savezništva i zajedničkog rada između militanata i istraživača.

Ako imamo na umu ove dve koncepcije, bolje ćemo shvatiti koje bi velike forme njihovog povezivanja mogle postojati danas. Ova poslednja se realizuje u svim inicijativama i na svim mestima koji integrišu ''posebne intelektualce'' a la Fuko u ''kolektivne intelektualce'' a la Burdije. I to je ono što bismo mogli nazvati ''otvaranje naučnog polja'' svetu stručnog rada tako da ovaj poslednji učestvuje u proizvodnji saznanja. Druga forma povezivanja se na drugi način ostvaruje putem sve češće intervencije istraživača u militantnim udruženjima, u sindakatima, u društvenim pokretima. Tu je onda u pitanju ''otvaranje političkog i sindikalnog polja'' naučnom svetu. Učenjaci doprinose tome da se delovanje rasvetli zahvaljujući nekoj vrsti ''kontra-stručnosti''.

Već 20 godina u Francuskoj ove dve logike omogućavaju da se intenzivira razmena između stručnih radnika i istraživača, izazivajući postepeno novi tip veze između delanja i intelektualne proizvodnje, jednu artikulaciju koja nema više nikakve veze sa starim odnosima između partija i takozvanih ''organskih'' intelektualaca. Što se mene tiče pokušavam da doprinesem tom izumu u okviru istraživačkog insituta Fédération syndicale unitaire (koji ujedinjuje glavne nastavne sindikate) koji pomalo zamišljam, između ostalog, kao jednu laboratoriju za tu novu artikulaciju.

U Parizu, februara 2012.

Prevod sa francuskog: Aleksandar Matković i Saša Hrnjez


[1] Walter Eucken (1891 – 1950) je osnivač Frajburške ekonomske ordoliberalne škole, nemačke varijante neoliberalizma. Eucken postavlja problem aktivne intervencije Države u ekonomski život u kvalitativnim terminima, pokazujući svu važnost stvaranja pravnih osnova prikladnih za puni konkurencijski razvoj tržišnog društva.

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »