18 mar

Hajnc-Diter Kitstajner, “LOGIČKO” i “ISTORIJSKO”

“LOGIČKO” i “ISTORIJSKO”.

O RAZLIKAMA MARKSOVOG I ENGELSOVOG SISTEMA NAUKE (ENGELSOVA RECENZIJA “PRILOGA KRITICI POLITIČKE EKONOMIJE IZ 1859. g)

Hajnc-Diter Kitstajner

U broju 4/74 IWK[1] pojavio se tekst u kojem se kritikuju kategorije marksističko-lenjinističke metodologije istorije. U njemu se zastupa teza da “objektivnost” i “partijsko delanje” ne mogu igrati zajedničku ulogu u konstituisanju istorijske nauke u Istočnoj Nemačkoj, već da svaka forma “partijskog delanja” onemogućava spoznaju društvenog totaliteta i time opstruira objektivnu rekonstrukciju istorije. Kako bi se razumela geneza ovakvog shvatanja istorije bilo je neophodno problematizovati pojam zakona koji prividno garantuje “objektivnost” putem istraživanja tradicije koja, uključujući Lenjina, svoje korene ima u Engelsu i koja se razlikuje od Marksovog shvatanja istorijske zakonitosti.[2] Hanc Šlajer (koji inače u potpunosti zastupa poziciju da je u istorijskoj nauci moguća objektivnost) je u jednoj brošuri cenzurisao isticanje ove razlike diktumom: ne smeju se postulirati “divergence između marksističke i markstističko-lenjinističke teorije, između Marksa i Engelsa”.[3] Razlozi za ovu zabranu su politički, kako se to može videti u antologiji povodom Engelsovog 150. rođendana: “Ona [kritika Engelsa] je u suštini kritika Lenjina i lenjinizma. Kada se kaže Engels misli se Lenjin. Kritika marksizma uopšte i falsifikacija Engelsa su politički i ideološki gledano napad na teoriju i praksu lenjinizma.”[4] Vidi se da su neka Engelsova shvatanja imala kritički uticaj na samorazumevanje realno postojećeg socijalizma, jer samo tako se može objasniti zašto je problematizacija odnosa Marksa i Engelsa tabu tema. Mi u ovom tekstu želimo da pratimo put istraživanja za koji se nadamo da će na kraju pružiti uvid u ovaj odnos između filologije, filozofije, istorije, ekonomije i politike.

Starija i novija kritika Engelsa

Ova kritika se može činiti suvišnom sa stanovišta zapadnog marksizma, pošto „debata o Engelsu“ nije nova[5]. Uprkos tome nova recepcija Marksove „kritike političke ekonomije“ koja se javlja u kasnim 60-im i ranim 70-im godinama je pomerila težište ove debate. Dok su ranije, zbog precenjivanja Marksovih ranih radova u centru pažnje bili problemi dijalektike prirode, sada su se u prvom planu našle razlike između Marksovog i Engelsovog shvatanja istorije. Ovo pomeranje težišta ipak ne podrazumeva diskontinuitet u načinu poređenja Marksa i Engelsa, pošto se pitanje da li se priroda „dijalektički“ razvija odnosilo u prvom redu uvek na istoriju a ne na prirodu.

Đerđ Lukač, koji je 1923. godine branio stanovište „ortodoksnog marksizma“ u „pojedinim mestima čak protiv Engelsa“, nije činio ovo u svrhe kritike njegove dijalektike prirode[6]. Njegova primedba (koju će naglasiti partijski komunizam) da je Engels, pod uticajem Hegela, proširio dijalektičku metodu na prirodu, može se razumeti tek u kontekstu „teorije o reifikaciji“, koja ga je vodila da kritikuje teoriju odraza[7]. Ova teorija po njegovom mišljenju petrificira dualizam mišljenja i bića i traži izlaz iz ovog dualizma u proletarijatu kao konačno pronađenom identičnom subjekt-objektu istorijskog procesa. Lukač se posle distancirao od ovog „fihteanskog“ hegelijanizma. Ovde se ne radi o tome da je on Engelsa kritikovao sa stanovišta idealističke koncepcije istorije, već da je on nju shvatio kao politički problem njegove sadašnjosti. Isto važi za Karl Korša. Njegova kritika petrificiranog lenjinizma iz 20. godina se fokusira na dijalektiku prirode jer je ona savršeni primer premeštanja dijalektike u objekat, čije samo-kretanje subjektivna svest registruje samo putem odražavanja[8].

Zbog toga je centralno pitanje bilo kako uopšte može nastati forma mišljenja koja evoluciono-dijalektičke interpretacije prirodnih procesa vidi kao “probu” za određene forme istorijskih procesa. Ovakve predstave su postale sastavni deo istorije radničkih pokreta u dva istorijska konteksta, čije je sličnosti u pozicijama već Korš istakao[9]. Prvi istorijski kontekst je vreme Druge Internacionale[10], dok je drugi kontekst poraz revolucionarnih pokreta u centralnoj i zapadnoj Evropi, koji su trebali da “nastave” Oktobarsku revoluciju[11]. Očekivanje socijalne demokratije da će kapitalizam propasti u skladu sa “zakonima prirode” i Staljinov poduhvat da izgradi socijalizam u jednoj zemlji su uprkos svim razlikama imali nešto zajedničko: obe strane su zahtevale od proletarijata da se integriše u istorijski proces koji je navodno bio uslovljen prirodnim zakonima. Jedna strana je pod uticajem Engelsove misli, dok ga druga citira. Kritika iz 50-ih i 60-ih godina (Fečer[12], Merlo-Ponti[13], Markuze[14] i Alfred Šmit[15]) je već ukazala na političku sadržinu ove “dijalektike prirode”. Oskar Negt je ovo izrazio pojmom “marksizam kao nauka legitimacije”. Novija kritika Engelsa se javlja u ovoj tački. Ali umesto da ide putem problematizacije prirode u svom pokušaju da dođe do pojma istorije, ona se zasniva na Marksovoj “kritici političke ekonomije”.

Jedan od osnovnh uvida novije recepcije Marksa je da “Kapital” ne treba čitati kao “istorijski” prikaz, već kao “sistematski” sled kategorija u kojem je izložen unutrašnji sklop ekonomskih formi kapitalističkog odnosa proizvodnje. Nasuprot ovoj recepciji tradicionalni marksizam-lenjinizam tvrdi (najčešće pozivajući se na Engelsa) jedinstvo sistematskog i istorijskog stanovišta. Mesto na koje se upućuje i uz koje se objašnjava metoda “kritike političke ekonomije” se nalazi u Engelsovoj recenziji prve sveske Marksovog glavnog dela iz 1859. godine. Ona se bavi “logičkim” tj. “istorijskim” načinom obrade ekonomskih kategorija. Pod uticajem Engelsove terminologije, razlikovanje “logičkog” i “istorijskog” se usidrilo u metodu “kritike političke ekonomije”[16]. Mi ćemo usvojiti ovu terminologiju, iako ona više vodi do problema nego što ih rešava.

Pozivanje marksista-lenjinista na Engelsa vodi do poteškoća, jer njegove iskaze o dijalektičkoj metodi nije lako dovesti u sklad sa Marksovim shvatanjima[17]. Po Engelsovom mišljenju, “logičko” i “istorijsko” su u jedinstvu[18], dok po Marksovom[19] mišljenju oni istovremeno jesu i nisu u jedinstvu. Ovo je vodilo mnoge autore do zaključka da je ovo jedinstvo u sebi protivrečno i dijalektično. Različite interpretacije upućuju na ovaj problem[20], kao i na razlike Marksovih i Engelsovih shvatanja[21]. Na pitanje koliko su ove razlike velike i gde ih treba tražiti zapadni marksisti daju različite odgovore. Najčešće se podvlači razlika u pozicijama Marksa i Engelsa, kao na primer kod Helmuta Rajhelta[22] i Hanc-Georg Bakhausa[23]. Drugi prepoznaju problem, iako ne izvlače iz njega posledice[24] ili traže simplifikovana pomirenja[25]. Onda ima inonih koji fanatično brane Engelsa[26]. Sve ove interpretacije su složne u tome da je pitanje o jedinstvu “logičkog” i “istorijskog” centralni problem interpretacije Marksa koji sa sobom nosi velike praktičke i političke posledice[27]. Mi želimo ovde da uputimo na dva mesta gde su ove posledice od značaja: sa jedne strane rešenje ovog problema ima direktne posledice za istoričare koji svoj rad zasnivaju na Marksovom delu, dok sa druge strane ovaj problem ukazuje na činjenicu da je samorazumevanje marksizma-lenjinizma u Istočnoj Nemačkoj moguće izvesti iz njegovog shvatanja odnosa između “logičkog” i “istorijskog”. Popularne demokratije istočne Evrope sebe smatraju socijalističkim društvima, jer je u njima navodno ukinuta “osnovna protivrečnost” kapitalizma između društvene proizvodnje i privatnog prisvajanja. Ali ovu protivrečnost Marks nikada nije formulisao na ovaj način; ona se nalazi u “Anti-Diringu” i pretpostavlja istorizovano shvatanje “inverzije zakona prisvajanja”. Engelsova pretpostavka o jedinstvu “logičkog” i “istorijskog” je teorijsko jezgro “osnovne protivrečnosti” i njena analiza mora biti prvi predmet naše kritike.

Prepiska iz 1859. godine

Ukoliko je moguće ukazati na teorijsku razliku između Engelsa i Marksa, onda je primereno pitati da li je Engels uvek bio u poziciji da korektno interpretira metodu “kritike političke ekonomije”. Ovim pitanjem ne pokušavamo da Engelsa oponiramo Marksu, već da kritikujemo pokušaj da se Engels stavi rame uz rame sa Marksovim intelektualnim kapacitetima. Već možemo ukazati na neke od ovih pokušaja: dok je npr. Rjazanov 1928. godine “Anti-Diring” još uvek hvalio kao jedan borbeni spis, čiji značaj na prvom mestu leži u kontekstu teorijske situacije socijalne demokratije[28], za izdavača MEW[29] “Anti-Diring” je odavno prevazišao okolnosti svog nastanka. Spis se sada shvata kao filozofsko delo u kojem se nalaze klasične formulacije osnovnih stavova marksizma i u kojem se tematizuje mnoštvo temeljnih pitanja marksističke teorije[30]. Ali ukoliko je moguće tvrditi transformaciju “Anti-Diringa” iz teksta koji nastaje u duhu svog vremena u delo koje iskazuje “večne vrednosti”[31], onda se to još više odnosi na sporedne tekstove. Zato je neophodno tematizovati Engelsovu recenziju, pošto ona uopšte nije kolegijalno čitanje metode “kritike političke ekonomije”, kao što se to najčešće smatra, već je zapravo rezultat slučaja okolnosti.

Marksu je bila potrebna recenzija za knjigu koja se pojavila u štampi u junu 1859. godine, ne samo jer se plašio da će ga akademski svet cenzurisati, već zato što je prva sveska “Kritike” bila u opasnosti da i u radničkim okvirima ostane neshvaćena[32]. Zbog takvih okolnosti samo je Engels bio u mogućnosti da mu pomogne; Marks je izričito odbio Bizkampovu ponudu da on napiše prikaz njegove knjige za emigrantski časopis “Narod” u Londonu, jer Bizkamp “ništa o ovoj temi ne razume”. Iz ovog razloga je Marks zamolio Engelsa da mu napiše recenziju[33]. Dakle nije tačno da bi Engels samostalno napisao recenziju, kako to sugeriše Ljeontjev[34]. Marks je Engelsa morao ubediti[35] pre nego što je ovaj pristao, pošto se Engels žalio da je pitanju bio rad o kojem je Marks njemu već ranije trebao nešto reći[36]. Kada je Engels 3.8. 1859. godine poslao prvi deo recenzije, dodao je u pismu: “Evo početka članka o tvojoj knjizi. Pročitaj dobro u celini, i ukoliko ti se in toto ne dopada, iscepaj ga i napiši mi svoje mišljenje. Tvoja žena će se svakako smejati mojoj neveštosti, pošto odavno nisam vežbao ovakav način pisanja. Ako možeš doterati tekst, učini to”[37]. Da li je Marks načinio izmene u tekstu moguće je zaključiti samo na osnovu teksta[38]. Jasno je da mu Marks nije rekao svoje “mišljenje”, pošto u potonjoj prepisci nema sadržinskih primedbi o serijama članaka. Od tri planirama dela recenzije završena su samo dva, pošto je “Narod” sa svojim poslednjim brojem od 20.8.1859. prestao da izlazi zbog finansijskih problema. Po navodima MEW izdavača ne postoje tekstovi za treći deo[39].

Iako ne treba precenjivati ovu prepisku, ona ostavlja utisak da je Marks od svog prijatelja zahtevao rad za koji se Engels osećao nekompetentnim. Ova ocena se može jasnije odrediti na osnovu centralnih tačaka koje je Marks izložio: Marks je Engelsa zamolio da napiše nešto kratko o metodi, što je Engels detaljno učinio. U suprotnosti sa ovim nedostaje – čak i ako se uzme u obzir nedovršenost članka – tematizacija Marksove kritike prudonizma i razvoja njegove teorije novca, što je Marks upravo smatrao značajnim: “U slučaju da nešto pišeš, nemoj zaboraviti: 1. da je prudonizam uništen u korenu, 2. da je odmah u najprostijoj formi robe analiziran specifično društveni ali nikako apsolutni karakter građanske proizvodnje”[40]. Takođe nedostaju naznake iz kojih je moguće zaključiti da je glavna tema rezencije bila ovaj centralni problem prve sveske “Kritike”. Engelsove primedbe o izvođenju novca su naprotiv veoma čudne[41]. Ukoliko Engels nije shvatio centralne probleme, onda se mora postaviti pitanje kako treba shvatiti njegove iskaze o metodi.

Na početku drugog, važnijeg dela recenzije, Engels se nalazi pred teškoćom da objasni specifično naučni karakter “kritike političke ekonomije”. On je ovde ubeđen da se u knjizi ne radi o kritici pojedinačnih ekonomskih problema i piše dalje: “Ona je od početka oslonjena na sistematizaciju celine ekonomske nauke, na međuzavisni razvoj zakona građanske proizvodnje i građanske razmene. Pošto ekonomisti nisu ništa drugo do interpretatori i apologete ovih zakona, ovaj razvoj je u isto vreme kritike sveukupne ekonomske literature”[42]. Na prvi pogled ovo u potpunosti odgovara formulaciji problema, koju je Marks izrazio u pismu Lasalu: “Ovde se radi o kritici ekonomskih kategorija ili, ako ti se više sviđa, kritičkom prikazu građanske ekonomije. To je ujedno prikaz sistema i putem prikaza njegova kritika”[43]. Zahtev da se nauka prikaže kao sistem za Marksa i Engelsa podrazumeva kritičko nadovezivanje na sistematsko jedinstvo Hegelove filozofije. Ali već u kritici Hegela se pojavljuju prve razlike između Marksa i Engelsa. Razlika u njihovom shvatanju nauke je rezultat različitog odnosa spram Hegelove filozofije.

Nauka kao sistem

Uz teškoće da u ovom kratkom članku kažemo nešto o odnosu Marksa i Engelsa prema Hegelu, javljaju se još dva problema. Jedan problem se tiče Engelsove i Marksove misli. Razlika koja je izražena u odnosu „logičkog“ i „istorijskog“ javlja se 1859. godine. Sa jedne strane, to ne znači da su do ovog datuma Marks i Engels uvek bili složni oko različitih tema, dok sa druge strane to isto ne znači da nakon ovog momenta nije bilo tema oko kojih su bili u potpunosti složni. U ovom kontekstu “Anti-Diring” vodi do mnoštva pitanja[44]. Drugi problem se tiče razvoja Marksovog mišljenja. Postalo je uobičajeno u zapadnom marksizmu da se njegov navodno jednoznačni “Uvod” za “Grundrisse”, koji je napisao 1857. godine smatra za konačno rešenje odnosa “logičkog“ i „istorijskog“. Nažalost to nije slučaj i u ovim okolnostima to otežava našu interpretaciju. Mi ćemo obe poteškoće ovde tematizovati istom metodom, tako što ćemo iskaze iz perioda 1857-59. godine interpretirati iz Marksovog i Engelsovog konačnog sučeljavanja sa Hegelom. Konkretno, što se Marksa tiče, u prvom planu ćemo se baviti razvojem forme vrednosti iz prvog toma “Kapitala”, dok, što se Engelsa tiče, obratićemo pažnju na njegovo delo “Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije”.

A) Marks

Da bi pokazali da je sa razvojem forme vrednosti Marks zaista došao do jednog preliminarnog[45] okončanja svoje interpretacije Hegela i da su time postulirane osnove njegovog razumevanja nauke kao sistema, fokusiraćemo se na jedno sporedno mesto iz prvog izdanja „Kapitala“, gde Marks upoređuje postvarenje apstraktno-opšteg rada sa „radom pojma“. Ova napomena se nalazi u odeljku o razvoju „proste forme vrednosti“, gde Marks uz pomoć primera „2 metra platna – 1 kaput“ pokazuje kako „zajednička društvena supstanca“[46] – apstraktno-opšti ljudski rad, koja stoji u osnovi obe robe zadobija specifičnu formu putem društvenih odnosa roba, tj. putem njihove razmene. Vrednost – izraz društvenog odnosa u kojem je društveno-celokupni rad utrošen u formi privatnog rada – dobija ovu formu tako što robe reflektuju jedna u drugoj suprotna određenja: „Upotrebna vrednost kaputa postaje pojavna forma vrednosti tkanine, zato što se tkanina odnosi na materijal kaputa kao neposredni materijal apstraktnog ljudskog rada, dakle iste vrste rada koja je u njoj postvarena… Ali rad koji je izražen u upotrebnoj vrednosti kaputa nije naprosto ljudski rad, vec specifični, korisni rad – tkački rad. Vršenje ljudskog rada, utrošak ljudske radne snage je moguće na bilo koji način odrediti, ali je po sebi i za sebe neodređen. On se može ostvariti i postvariti samo onda kada se ljudska radna snaga pojavi u određenoj formi, kao specifični rad, jer samo u takvom radu nalazimo za objekat prirodnu, spoljašnju materiju u kojoj se on postvaruje. Samo hegelovski pojam može da se objektivira bez spoljašnje materije“[47]. Ova kritika odgovara dodatku iz §194 Hegelove „Enciklopedije“ i tiče se problema koji se razvio iz kritike transcendentalne filozofije da se „dato“ shvati kao „objektivacija“ drugog. Ovde je Marks složan sa Hegelom, ali sa druge strane primećuje da je on pronašao rešenje do kojeg Hegel nije došao. Radi se o odnosu između proizvođenja i spoznaje.

Rečenica koja prethodi Marksovom citatu iz “Enciklopedije” glasi: “Spoznaja podrazumeva da se od nama pred-metnom i objektivnom svetu apstrahuje stranost, da pronađemo sebe u istom, što znači, ono objektivno dovesti do pojma, koje jeste naše nadublje sopstvo. Iz ovoga se vidi do koje mere je pogrešan stav koji smatra subjektivitet i objektivitet kao dve čvrste i apstraktne suprotnosti. Obe strane su naprosto dijalektične”[48]. Ovaj napor spoznaje u prevazilaženju stranosti objektivnog sveta, tj. u dovođenju objektivnog sveta do pojma „koji je naše najdublje sopstvo“, ne treba razumeti kao da Hegel bukvalno smatra pojmovno mišljenje za proizvođača sopstvene stvarnosti. Pojam prepoznaje suštinu predmetnosti kao proizvod „uma“[49]. Šta je ovaj „um“ i kako dolazi do toga da se pokaže kao unutrašnji sklop predmetnosti, ne možemo ovde razviti. Dovoljno je primetiti samo to da se iza ove koncepcije krije jedan istorijsko-filozofski problem, koji pojednostavljeno možemo na sledeći način formulisati: filozofija nemačkog idealizma se nalazi pred paradoksom da čovek ujedno i jeste i nije proizvođač svojih odnosa. Da bi mislili ovaj protivrečni odnos nisu nam dovoljne Kantove kategorije razuma, jer istorijski proces nije moguće izvesti iz ljudske delatnosti kao kauzalnog lanca. Njega je u sistematskom jedinstvu moguće misliti samo uz predpojam regulativne upotrebe uma: „tako što se predmet iskustva takoreći izvodi iz uobraženog predmeta ove ideje koja je osnov ili uzrok predmeta iskustva. To znači npr: neophodno je stvari u svetu posmatrati tako kao da je njihova egzistencija utemeljena u jednoj apsolutnoj inteligenciji“[50]. Motiv spašavanja metafizike, koji se uvek iznova može iščitati iz „Kritike čistog uma“ dobija u filozofiji istorije svoju jasnu formulaciju – na primatu „praktičkog uma“ gradi se kako se čini pojmljena istorija u formi teleološkog procesa. Hegelova kritika Kantove etike trebanja konačno transformiše regulativnu upotrebu uma u konstitutivnu, time što trebanje integriše u svrhoviti proces stvarnosti[51]. Empirijska stvarnost postaje forma ostvarivanja jedne svrhovite ideje. Rešenje ovog mistifikovanog problema „objektiviteta“ je osnovni cilj Marksove kritike Hegela.

Da bi ovo pokazali, usmerićemo se na jedan iskaz (koji se isto nalazi u odeljku o razvoju forme vrednosti) u kojem se Marks poziva na svoju raniju kritiku Hegela. On se odnosi na „drugu specifičnost forme ekvivalencije“, dakle ponovo na problem postvarenja apstraktno-opšteg rada: “Ovaj obrt putem kojeg se čulno-konkretno pojavljuje kao forma apstraktno-opšteg, a ne obrnuto apstraktno-opšte kao karakteristika konkretnog, je specifičnost izraza vrednosti. Ona otežava njegovo razumevanje. Mi kažemo da su rimsko i nemačko pravo – prâva, to je jasno. Ali pravo kao takvo, apstrakcija, ostvaruje se u rimskom i nemačkom pravu, konkretnim pravima. Na ovaj način odnos zadobija mistični karakter.“[52] U ovom primeru Marks referiše na metodu „Kritike Hegelovog državnog prava“ iz 1843. godine[53], ali je promenio svoj stav o njenoj korisnosti za kritiku Hegela. Dok je ideja o procesu izokretanja subjekta i predikata[54] koju Marks preuzima od Fojerbaha služila kao dokaz o mistifikujućoj funkciji „Ideje“, koja korespondira njenoj stvarnoj nemoći, dakle ne-egzistenciji[55], razvoj forme vrednosti upravo tvrdi kako predstava da je „datost“ objektivacija apstraktno-opšteg ima stvarnog osnova.

Pored „Kritike Hegelovog državnog prava“ Marks se poziva na metodu „de-mistifikacije“ u „Svetoj porodici“[56] i protiv hegelijanizovanog Prudona[57] iz 1847. godine. Ova metoda treba da pokaže da se um zapravo ne ostvaruje u stvarnosti, već da stvarnost dobija samo jednu pacifikovanu formu „određenja ideje“[58]. Marks će primetiti u pogovoru za drugo izdanje „Kapitala“ da je on kritikovao mistifikovanu stranu Hegelove dijalektiku, dok je ona još uvek bila u modi[59].

Ali Marks nikada nije bio čist fojerbahovac. Ovo pokazuje već njegova sumnja prema argumentativnoj moći Kantove kritike dokaza Božijeg postojanja[60]. Ova druga linija kritike polazi iz teorijskih rezultata „Kritike Hegelovog državnog prava“[61], nastavlja se u „Pariskim manuskriptima“[62] i intenzifikuje se uvidom da objektivacija ljudske rodne suštine, kako je Fojerbah koncipirao, nije moguća pod uslovima privatnog vlasništva. Naznake za to su prisutne u „Jevrejskom pitanju“ i „Citatima o Milu“[63]. Marks dovršava postepeno izokretanje pojma otuđenja: nije „čovek“ taj koji se postvaruje na nepojmljiv način u otuđene institucije, već određeni društveni odnosi, iako su to samo odnosi ljudi, dobijaju postvarenu formu u kojoj se delatnost roda njemu pojavljuje kao strana. Marks shvata da istorija nije bezrezervni proizvod ljudskog roda u procesu samo-realizacije, već da predstava o „stranoj moći“ pod kojom se nalazimo ima stvarnu osnovu u samim društvenim odnosima. Očigledni izraz ovog okreta su „Teze o Fojerbahu“ i „Nemačka ideologija“[64]. Kada Marks piše: “Sve odnose je u jeziku moguće izraziti samo putem pojmova. To da ove opštosti i pojmovi važe kao misteriozne moći je nužna posledica emancipacije realnih odnosa, čiji su oni izraz”[65] – onda je ovime filozofski utemeljen osnov za priznanje onog “umnog” u Hegelovoj filozofiji.

Kako su ove obe linije kritike Hegela, sa jedne strane de-mistifikacija čisto spekulativnog posredovanja apstraktnog konkretnim i sa druge strane postepena spoznaja stvarne sadržine izokretanja subjekta i objekta posredovane razvojem kritike političke ekonomije, ovde ne možemo tematizovati. Ali treba skrenuti pažnju na to da kako Marks tako i mladi Engels započinju svoju kritiku političe ekonomije pod uticajem Fojerbaha, što se može videti u njihovom priznanju cene kao jedine “realnosti” i odbacivanju “vrednosti” zbog njene apstraktnosti[66]. Zato za Marksa od samog starta rad na učenju o vrednosti i višku vrednosti podrazumeva zadatak da se “zakon vrednosti” posreduje sa stvarnim kretanjem cene[67]. Ovaj proces koji je proizišao iz postepeno razvijene kritike Hegela Marks opisuje kao (upravo da bi se ogradio od klasične ekonomije) “interes, da se različite forme [građanskog bogatstva] genetički izvedu”[68].

Metoda “geneze forme” dakle preuzima istorijsko-filozofsku problematiku nemačkog idealizma i pokazuje njeno stvarno jezgro: istorija i društvo (čije anatomije treba tražiti u političkoj ekonomiji)[69] nisu rezultat rada mističnog subjekta. Sa druge strane oni isto tako nisu neposredni izraz ljudskog rada, već su proizvod otuđenog, tj. specifično društvene forme postvarenog, apstraktno-opšteg ljudskog rada. Ova demistifikacija “uma u istoriji” formira svoj objekt u okvirima jedne specifične nauke totaliteta formi građanskog društva[70]. Objašnjenje unutrašnjeg sklopa predmeta koji se pojavljuje spoznavajućem mišljenju je moguće onda kada se njegova pojava razvije genetički i shvati kao forma postvarivanja apstraktno-opšteg rada.

Kada Marks napominje u toku razvoja forme vrednosti –  da se vratimo na našu polaznu tačku – da samo Hegelov pojam može da se ospolji bez spoljašnje materije, u kontekstu njegove celokupne kritike Hegela to je nedovršena izjava. Hegelu je i te kako neophodan spoljašnji materijal, ali za njega on ne može biti ništa drugo do proizvod dominacije uma u aktu spekulativne geneze forme. Marks postulira realnu genezu forme umesto čisto spekulativne. Samo-konkretizacija opštosti nije mistični subjekt, već jedna određena forma utroška društvenog rada. Ovaj rad je ujedno konkretan i apstraktan. On je konkretan jer samo ljudski rad koji stvara upotrebnu vrednost ima za predmet određeni prirodni materijal, “spoljašnji materijal u kojem se postvaruje”[71]. Ali na osnovama ovog postvarenja realizuje se drugo postvarenje: kaput u svojoj prirodnoj formi postaje u okvirima izraza forme telo vrednosti, tj. on je inkarnacija apstraktno-opšteg rada. Za razliku od Hegela, koji je morao da odustane od pokušaja da uverljivo prikaže ovaj prelaz od subjekta ka objektu[72], objekat za Marksa nije datost koja dobija spekulativnu formu određenja ideje, već su objekat kao i vrednost koja se u njemu objektivira rezultat utroška ljudskog rada u njegovoj dvostrukoj formi. Otkriće dvostrukog karaktera ljudskog rada nije samo polazište kritike političke ekonomije[73], već ujedno i polazište Marksove kritike Hegela.

“Kritika ekonomskih kategorija”, tako je Marks pisao Lasalu “je kritički prikaz građanske ekonomije. Ona je ujedno prikaz sistema i putem njegovog prikaza kritika istog”. Ovim Marks u skraćenoj formi daje rešenje čije dalekosežno značenje, on to zna, Lasal ne može da shvati. Marks se već ranije šalio na Lasalov račun u jednom pismu Engelsu: “Vidim ovde iz jedne napomene da lik u svom drugom velikom opusu želi hegelovski da interpretira političku ekonomiju. Na svoju štetu će naučiti šta znači nauku putem njene kritike dovesti do nivoa gde se može dijalektički prikazati i šta znači napamet primenjivati jedan apstraktni gotov sistem logike”[74].

U pismu Marks sasvim jasno stavlja do znanja šta sistematska kritika političke ekonomije nije: ona nije primena (nekritikovane) Hegelove logike na bilo koji predmet”[75]. Proces njene kritike isto tako nije naprosto stvar metode koja bi bila relevantna samo za “prikaz”, već se tiče teorije koja vodi celu kritiku ekonomskih kategorija. Marksov odnos prema Hegelu se može razumeti tek kada se jasno stavi do znanja, da je Hegelova “dijalektika” samo jedna metodska forma istorijsko-filozofskog nacrta koja pokušava da pruži smislen prikaz sveta u njegovom totalitetu. Već smo skrenuli pažnju na odnos Marksove kritike ovog sistema sa izvođenjem dvostrukog karaktera rada. Samo nauka društvenih formi i njihovog kretanja u vremenu može biti kritičko-sistematski prikaz jer je njen objekat shvatljiv kao proizvod apstraktno-opšteg ljudskog rada.[76]

B) Engels

Ukoliko se recenzija “Priloga kritici političke ekonomije” razmatra u svetlu ovog problema, vidi se da Engels nije imao jasnu sliku o ovoj materijalističkoj realizaciji idealističkog pojma sistema. Iako on shvata “sistematsku obradu” kao zadatak da se jedna nauka “razvije u njenom unutrašnjem sklopu”[77], on redukuje sadržinski problem da se ekonomske forme shvate kao nužne pojavnosti društvenog totaliteta na čistu formalnost. Engels koristi dva opšta pojma nauke: sa jedne strane ukoliko se stvarnost “metafizički” obrađuje onda se ona raspada na izolirane, šture sastavne delove[78], sa druge strane ako se ona “dijalektički” obradi, onda se može dopreti do njenog suštinskog ustrojstva[79]. Ali pošto Engels ne prepoznaje značaj problema objektivacije ljudskog rada za određenje “unutrašnjeg sklopa” stvarnosti, on ne uviđa spojnu tačku između kritike Hegelove filozofije i kritike političke ekonomije; za Engelsa se dakle sve nauke u principu mogu sistematski, tj. “dijalektički” izložiti[80]: “Ovde je neophodno rešiti jedno drugo pitanje, koje nema nikakve veze sa političkom ekonomijom. Kako treba pristupiti naukama?”[81]

Za ovo opšte pitanje Engelsu je neophodna kritika Hegela, pošto dijalektika u “sasvim apstraktnom, spekulativnom obliku u kojem ju je Hegel ostavio”[82] nije adekvatna za materijalističko mišljenje: “Sa druge strane je Hegelova metoda bila u njenoj datoj formi apsolutno beskorisna. Ona je bila suštinski idealistička, dok je ovde od značaja razvoj jednog pogleda na svet, koji je više materijalistički od svih drugih. Ona je polazila od čistog mišljenja, dok se ovde radi o golim činjenicama kao polazištu.”[83] Ali čim se našao pred problemom da kaže nešto o teoriji i metodi ove kritike dijalektike, on se poziva na Marksa, navodeći da je on bio jedini “koji se preduzeo zadatka da razotkrije jezgro Hegelove logike u kojem leži Hegelovo pravo otkriće i da ga formuliše u prostom obliku u kojem tek može da postane ispravna forma razvoja misli, oslobođena svojih idealističkih fantazama.”[84]

Ovu teorijsku rupu Engels pokušava da popuni sopstvenim predstavama o kritici Hegelove dijalektike. Ove predstave se vrte oko pitanja kako je moguće dijalektiku metodski primeniti na već pronađeni “materijalistički” pristup. U ovoj dihotomiji zadatka vidi se da je Engels, nakon što je prevazišao svoju rano-hegelijansku fazu[85], u svom prvom materijalističkom koraku ka kritici Hegela uvek bio fojerbahovac. Ovo pokazuju ne samo entuzijazam sa kojim on upućuje na Fojerbahov značaj[86], već i čudna okolnost da on – barem kasnije – više ne razume teorijsku sadržinu “Nemačke ideologije”. Kako je inače mogao da piše u predgovoru “Ludvig Fojerbahu” da u onom “starom tekstu iz 1845/46” nedostaje kritika Fojerbahove teorije (!) i da je zato taj tekst beskoristan za “sadašnju svrhu”[87]? Poenta Engelsovog teksta je bila da se prikaže njegov i Marksov odnos prema Hegelu. Ali kada Engels u ovom prikazu odbacuje filozofsku sadržinu svakog iskaza koji pokazuje da Marks počinje da shvata da postoji realna osnova hegelijanskoj dominaciji apstraktno-opšteg, onda se vidi da on nije razumeo odlučujuću fazu Marksove interpretacije Hegela. Njegova argumentacija u “Ludvig Fojerbahu” služi kao dovoljan dokaz za ovo: “Otklon od Hegelove filozofije je bio moguć povratkom na materijalističku poziciju. To znači da smo došli do odluke da se stvarni svet – priroda i istorija – shvate tako kako su date bez preliminarnih idealističkih nebuloza [podvukao autor], došli smo do odluke da odbacimo sve idealističke nebuloze. Ovo je jedini smisao materijalizma.”[88]

Od značaja je da Engels shvatanje činjenica “u njihovom unutrašnjem sklopu” ne može da dovede u vezu sa sadržinskom kritikom herojski odbačenih “nebuloza” Hegela. Isto kao Fojerbah, on ih stavlja na stranu i nije u mogućnosti da objasni njihovo racionalno jezgro. Ali upravo u tome se sastojao teorijski poduhvat Marksove kritike Fojerbaha, sažeto izraženo u 4. i 6. tezi[89]. Marksov materijalizam se ne ograničava na isticanje emirijskih početaka nauke, već drušvenim faktorima objašnjava predstave koje nastaju iz “umskog” prekoračivanja razumskog znanja. Oblast predmetnosti umske konstrukcije je bio istorijski proces i sa kritikom njegovog mističnog karaktera došlo se do uvida u njegovu suštinu.

Nasuprot tome, puki spoljašnji spoj materijalizma i dijalektike kod Engelsa ukazuje na prethodno sužavanje materijalističke tačke polaska. On je došao do materijalizma sa Fojerbahovim procesom izokretanja subjekt-predikata[90]. Iz ovoga on kasnije izvodi diktum da nauka ima posla sa “golim činjenicama”. “Dijalektika” služi da se ove činjenice sistematizuju, pa zato postaje drugi sastavni momenat spoznaje pored materijalističkog osnova. Iz ove perspektive je moguće razumeti Engelsovu sklonost da prelaz ka materijalizmu i kritiku Hegelove dijalektike posmatra kao dva različita koraka razvoja: “Razvijanje metode koja se nalazi u osnovi Marksove kritike političke ekonomije nije manje značajno od materijalističke pozicije.”[91] Sa ovog stanovišta Engelsovo prevazilaženje Fojerbahove pozicije je u osnovi povratak na njegovu rano-hegelijansku poziciju, tačnije: ono je pokušaj da se obe strane međusobno posreduju[92]. Njegov čisto empirijski materijalizam još uvek sadrži idealizam “spašene” metode: pošto Engels “činjenice” ne može da odredi kao forme društvenih odnosa, on mora da traži njihov unutrašnji smisao u opštim dijalektičkim zakonima kretanja[93]. Zadatak ne-metafizičke obrade društva i istorije, koja se kod Marksa pokazuje kao u sebi diferencirano jedinstvo istraživanja i prikaza, kod Engelsa se raspada na dva koraka izgradnje jedne “nauke” uopšte: na osnovama empirijsko-materijalističkog principa uspostavljaju se pozitivne pojedinačne nauke, čiji rezultati “posredovani dijalektičkim mišljenjem” grade elemente sistema[94]. Ovde nedostaje objašnjenje, kako se ovi rezultati pojedinačnih nauka mogu putem “kritike” dijalektički prikazati. Umesto društvenog rada formalna dijalektika postaje sistemski pojam.

Konačno ostaje neobjašnjeno na koji način ova idealistička dijalektika treba da se uskladi sa njenim novim materijalističkim osnovom. Engels predlaže rešenje koje je na prvi pogled u skladu sa Marksovim iskazima. Dijalektiku je neophodno “izokrenuti” kako bi se iz mistifikovanog omota izvuklo racionalno jezgro. Ali Marksovi iskazi o problemu “demistifikacije” Hegela kao i rečenice iz “Poglavlja o teoriji vrednosti”[95] (koji imaju smisao samo u tom kontekstu) kod Engelsa dobijaju smisao tek u funkciji “teorije odraza”: “Mi smo shvatali pojmove u našoj glavi materijalistički, kao odraze stvarnih stvari, umesto da smo stvarne stvari shvatali kao ovaj ili onaj stepen apsolutnog pojma… Na ovaj način je dijalektika pojma postala svesni refleks dijalektičkog kretanja stvarnog sveta, a Hegelova dijalektika je okrenuta na glavu, ili bolje rečeno, sa glave na kojoj je stajala vraćena je na noge.”[96] Ovde se ponovo vidi da Engels više ne može da objasni zašto je Hegel bio primoran da istoriju “idealistički” udvoji. Ovaj centralni problem Marksove kritike Hegela se u potpunosti gubi[97]. Na njegovo mesto ne može doći puka predstava o odrazu između realiteta i Hegelovog pojma. Metaforika ogledala teorije odraza pokazuje da kod Engelsa postoji vakuum između realiteta i “izokrenute” pojmovnosti Hegela; on nije u stanju da objasni izokretanje teorije iz “samopodeljenosti i samo-protivrečnosti ovog svetovnog osnova”[98]. Isto tako nije u stanju da prevaziđe pojam sistema Hegelove filozofije, umesto toga on traži “spojne tačke” koje bi mogle omogućiti izokretanje koje bi bilo legitimno sa stanovišta teorije odraza: “Ono što ističe Hegelovo mišljenje u odnosu na druge filozofije je smisao za istoriju koje mu stoji u osnovi. Ma koliko da je forma [zašto ova forma?] apstraktna i idealistička, toliko je ipak razvoj misli paralelan sa razvojem svetske istorije, i ovo drugo je probni kamen za prvo.”[99] Ovo “epohalno shvatanje istorije” koje je u “logičkom” i “istorijskom” pogledu paralelno postaje osnov za razmatranje ekonomskih kategorija u njihovom sistemskom karakteru.

Poteškoće: prepiska iz 1858. godine

Naše razmatranje ovih različitih načina kritike Hegela omogućuje razumevanje odnosa “logičkog” i “istorijskog” kod Marksa i Engelsa. Ideja nauke kao sistema za Marksa podrazumeva da se Hegelova spekulativna geneza forme objasni fenomenima građanskog društa. Unutrašnji sklop kapitalističke društvene formacije postaje pojmljiv kada se njegove ekonomske forme prikažu kao otelovljenje određenog oblika utroška društvenog rada. “Sistem” pruža profil stvarnosti i na osnovama njegovog genetskog razvoja neophodno je izgraditi analizu njegovog istorijskog kretanja, nastanka i nestanka. O ovim odnosima Marks se već jasno izjasnio u “Uvodu” za “Grundrisse”, napisanom u avgustu/septembru 1857. godine. Ovaj pasus se obično citira u vezi sa odnosom između “logičkog” i “istorijskog”: “Bilo bi neizvodljivo i pogrešeno da se ekonomske kategorije izvode u istom redu u kojem su se istorijski pojavile. Njihov sled određuje odnos u kojem se nalaze u modernom građanskom društvu, a ovo je upravo suprotno njihovom prirodnom pojavljivanju ili redosledu njihovog istorijskog razvoja.”[100] Iz ovoga se čini ne samo da nema jedinstva između “logičkog” i “istorijskog”, već da su oni u potpunosti suprotstavljeni.

Nasuprot ovome Engelsova pozicija već od početka nije održiva. Pošto on nije shvatio filozofsku sadržinu Marksove kritike Hegela, umesto sadržinskog spoja “materijalizma” i “dijalektike” Engels dolazi samo do formalnog. Iz ovog razloga on ne shvata rekonstrukciju unutrašnjeg sklopa stvarnosti kao objašnjenje koje se temelji na apstraktno-opštem društvenom radu, već se poziva na izokretanje Hegelovih opštih zakona kretanja i razvoja bitka. Ovo izokretanje je legitimisano teorijom odraza.

Iz njegovih iskaza o spojnoj tački Hegelove kritike on je pod uticajem sopstvenog pojma sistema u kojem se posmatra “logičko” samo kao poseban oblik “istorijskog”. Posledice ovog shvatanja su poznate: Engels smatra genezu forme novca u prvom odeljku “Kapitala” za istorijski prikaz u “logičkoj” formi i time pretpostavlja jednu epohu “proste proizvodnje robe” koja prethodi razvijenom kapitalizmu. Koje dalekosežne posledice slede iz ovog nesporazuma videćemo kasnije.

Ali nije li Marks sâm na više mesta podvlačio odnos “logičkog” i “istorijskog” prikaza? Ça dépend. Gore smo spomenuli da se razlika spram Engelsa pojavljuje u vremenu u kojem Marks još uvek nema konačnu teoriju o odnosu “logičkog” i “istorijskog”. Ovo sada predstavlja jednu poteškoću za naša razmatranja.

2. 4. 1858. g., dakle pola godine nakon transkripta uvoda za “Grundrisse”, Marks eksplicira u jednom detaljnom pismu Engelsu građu planiranog ekonomskog dela: “Pred tobom je kratak nacrt prvog dela. Celo sranje treba da se sastoji od 6 knjiga: 1. O Kapitalu. 2. Zemljovlasništvo. 3. Najamni rad. 4. Država. 5. Međunarodna trgovina. 6. Svetsko tržište… Prelaz sa kapitala na zemljovlasništvo je istorijski, pošto je moderna forma zemljovlasništva produkat uticaja kapitala na feudalno etc. zemljovlasništvo. Isto tako je prelaz sa zemljovlasništva na najamni rad ne samo dijalektički, već istorijski, pošto je poslednji rezultat modernog zemljovlasništva opšte postuliranje najamnog rada, koji se onda pojavljuje kao osnova celog sranja.”[101] Metoda prve tri knjige treba dakle (iako zemljovlasništvo stoji iza kapitala) u isto vreme da bude dijalektička i istorijska. Marks detaljnije tematizuje knjigu o kapitalu i naglašava da on želi da izvede odnos 1) vrednosti, 2) novca i 3) kapitala iz analize “proste cirkulacije” koju [smatra] za “površinu građanskog društva, gde se brišu dublje operacije iz kojih proizilazi…”[102] Ali ni ovde, čini se, nije na delu čisti prikaz geneze forme, pošto se, u okviru ove prve knjige, prelaz sa novca na kapital smatra u isto vreme logičkim i istorijskim: “U novcu – kako to pokazuje razvoj njegovih određenja – kapital se uliva u cirkulaciju i sebe u njoj održava kao vrednost. Ovaj prelaz je u isto vreme i istorijski. Prvobitna forma kapitala je trgovački kapital, koji uvek vodi do novca. Istovremeno, nastanak istinskog kapitala iz novca ili trgovački kapital koji okupira proizvodnju.”[103]

9.4.1858. god. Engels piše Marksu: Ova raspodela celine u 6 knjiga mi se veoma dopada i smatram da je to najbolji način da se to uradi, iako mi još uvek nije jasan dijalektički prelaz sa zemljovlasništva na najamni rad. Razvoj istorije novca je isto veoma dobar, sa pojedinostima se baš ne slažem u potpunosti i još moram da istražim pozadinu cele stvari.”[104] Engels će se i kasnije držati ovog istovremeno “logičkog” i “istorijskog” razvoja novca, u vreme kada je radio korekturu prvog toma “Kapitala”.[105] Ukoliko je njegovo shvatanje ipak pogrešno, onda je došlo do izmene Marksovog shvatanja koje je u nekoj vezi sa izmenom nacrta “Kapitala”.

“Uvod” iz 1857. godine

Kako bi prevazišli poteškoće, moramo se vratiti na “Grundrisse”. Pošto “Uvod” problematizuje mnoštvo problema fokusiraćemo se na prikaz odnosa “logičkog” i “istorijskog” u razlici spram Hegela i ostavićemo po strani (u poređenju sa “Teorijama o višku vrednosti”) skraćeni i preliminarni prikaz Marksovog odnosa spram klasične ekonomije.

Nakon što je Marks pokazao da ekonomska nauka u njenom istorijskom razvoju polazi od prividno konkretnih i kreće se ka apstraktnim kategorijama, on označava uspon od apstraktnog do konkretnog (bez napomena o “kritici” ovih kategorija i oslanjajući se na Hegela) kao naučno ispravnu metodu “političke ekonomije”. Na ovu tačku se neposredno nadovezuje kritika Hegela: “Hegel zastupa iluziju da je stvarnost rezultat samo-ujedinjujućeg, sebe-produbljujućeg, iz-sebe-samog pokrenutog mišljenja, dok je metoda uspona od apstraktnog ka konkretnom samo način mišljenja da prisvoji konkretno i da ga duhovno reprodukuje kao konkretno. Ali to nikako nije proces nastanka konkretnog.”[106] Naš cilj je da vidimo da li je moguće učiniti ovaj pasus razumljivim kada se čita paralelno sa kritikom Hegela koju Marks izlaže u razvoju forme vrednosti.

U pasusu dakle stoji da stvarno u svom unutrašnjem ustrojstvu (tj. u svojoj “stvarnosti”) nije konstituisano od strane mističnog subjekta, već putem specifične vrste utroška društvenog rada. “Proizvoditi” i “spoznati” nisu dva identična akta, već je subjekt spoznaje – “ovde se misli na moderno građansko društvo”[107] dat mišljenju kao proizvod prethodno utrošenog apstraktno-opšteg ljudskog rada. Mišljenje reprodukuje ovaj “konkretni totalitet” kao “totalitet misli” kada je ono u stanju da ga pojmi kao objektivaciju otuđenog ljudskog rada. Marks u svojoj kritici Hegela ne tvrdi da je Hegel pomešao duhovnu reprodukciju konkretnog sa empirijsko-istorijskim procesom nastanka[108], već da je morao završiti u iluzijama jer nije prepoznao stvarni princip konstitucije unutrašnjeg ustrojstva stvarnosti. Umesto toga on ga je razumeo kao “određenje ideje” u formi spekulativno-teleološkog udvostručavanja predmetnosti (koja mu je ionako prethodno empirijski data). Ovaj rezultat Marksove kritike, čije bi posledice uputile na prikaz geneze forme i u kojem je sadržan određeni odnos “logičkog” i istorijskog” je implicitno prisutan, ali nije ekspliciran. U tome se sastoji teškoća celog uvoda. Mi se ovde ne nalazimo pred gotovim rezultatom, već posmatramo Marksa na putu prema njemu.

Pošto kod Hegela ne postoji konstituirajući princip osim “uma”, čin spoznaje je za njega jedini mogući način konstitucije sveta[109]. Um u formi pojmovne spoznaje otkriva sebe kao sadržinu i supstancijalnu suštinu kako običajne tako i prirodne stvarnosti. Kretanje kategorija time je ujedno i akt proizvodnje koja ne rezultira u empirijskoj predmetnosti, već u njenom “umno” konstituisanom unutrašnjem ustrojstvu[110]. Iz ovog shvatanja sledi metodska posledica, koju ćemo ovde samo napomenuti (pošto ćemo se vratiti na nju kada budemo interpretirali Engelsa): pošto “um” sačinjava unutrašnje ustrojstvo “pojmljenog” sveta, on polazi u aktu pojmljenja od sebe samog. Ali pošto je filozofska ideja suštinski “razvoj konkretnog”[111], suština stvarnosti sastoji se u usponu od apstraktnog do konkretnog. Ovaj uspon Hegel shvata u isto vreme kao logički i istorijski proces: “Početno je ponajviše apstraktno, pošto stoji na početku i pošto se još nije razvilo; poslednji oblik koji proizilazi iz ovog razvoja jeste ono najkonkretnije.”[112] Marksov problem dakle glasi: ukoliko se reprodukcija konkretnog totaliteta putem rada razlikuje od njegove duhovne reprodukcije kao totaliteta misli, važi li onda za Hegela prividno samorazumljivo jedinstvo “logičkog” i “istorijskog”, tj. da li je najjednostavnija kategorija političke ekonomije, sa kojom treba da otpočne prikaz postojećih formi građanskog društva u isto vreme prva istorijska kategorija koja označava prvi istorijski stepen razvoja ovog društva?

Marks se bavi ovim pitanjem – sigurno ne slučajno – na mestu gde Hegel pruža prigovor protiv jedinstva “logičkog” i “istorijskog” koje se inače prožima u njegovim tekstovima. Radi se o dodatku §32 njegove Filozofije prava, čiju formulaciju Marks preuzima skoro od reči do reči. Prva objektivna kategorija građanskog društva je “vlasništvo”, najprostiji pravni odnos subjekta. Hegel piše jednu napomenu ovde:”Tako se npr. ne može reći da je vlasništvo postojalo pre porodice, ali uprkos tome ga tematizujemo na prvom mestu.”[113] Ali Hegel se ne pita zašto je to slučaj i zašto on na ovaj problem nailazi u filozofiji prava, već smatra naprosto: “da je red vremena u stvarnom procesu pojavljivanja delimično drugačiji od reda pojma.”[114] Marks isto tako ne problematizuje ovo, već pokušava da ga uskladi sa idejom jedinstva “logičkog” i istorijskog”.[115]

Marks je postao svestan ovog Hegelovog problema kada je putem kategorije “rad sans phrase” stekao uvid u činjenicu da određenje, tj. odsustvo određenja kategorije rada jeste proizvod građanskog društva. Ova kategorije nije opštevažeća i prosta kategorija kako se to na prvi pogled čini. Poimanje građanskog društva ima za zadatak da dešifruje objektivirane forme “delatnosti koja proizvodi bogatstvo”. Ova delatnost nije neposredno identična sa istorijski prethodnim načinima u kojima je “rad uopšte” bio utrošen. “Najprostija apstrakcija koja političku ekonomiju stavlja na prvom mestu i koja izražava prastare odnose koji važe u svim društvenim formama, sada u svojoj apstraktnosti stiče praktičku istinu tek kao kategorija modernog društva.”[116]

Sa ovim uvidom Marks je došao do prelomne tačke u “Uvodu”. Ono prosto u postojećim odnosima nije identično sa istorijski prostim: iz tog razloga ne postoji neposredno jedinstvo “logičkog” i istorijskog”. Marks ovde polazi metodološki. “Sistem” u strogom smislu može biti samo razvoj postojećih formi iz konstitujućeg principa, ali nikada istorija nastanka ovog sistema: “Takozvani istorijski razvoj se temelji na tome da poslednja forma razvoja posmatra prošle forme kao momente sebe same. Pošto je ona samo retko i pod određenim uslovima u mogućnosti da sebe samu kritikuje…ona posmatra ove prošle forme jednostrano”[117] Ako se ovaj iskaz uporedi sa Hegelovim “Načinima pisanja istorije” može se videti da se Marks nije vratio na poziciju pûko “reflektujuće istorije” već da je pokušao da odredi racionalno jezgro “filozofske istorije”[118]. Ispravna opšta tačka gledišta, koja više nije opstruirana “jednostranošću” ne vodi do “duha, koji je večito kod sebe”[119], već do građanskog društva koje prepoznaje sebe i svoju istoriju u sopstvenim protivrečnostima: “Građansko društvo je došlo do razumevanja feudalnog, antičkog i orijentalnog društva tek kada je otpočelo kritiku sebe samog”[120]. Za Marksa samokritika građanskog društva podrazumeva kritiku međusobno protivrečnih i fiksiranih ekonomskih kategorija koje svoj osnov imaju u protivrečnom društvenom jedinstvu[121]. U tom smislu se ovde Marks implicitno vraća na prvobitno netematizovanu ulogu “kritike” pri misaonoj reprodukciji konkretnog.

Ovim je odbačeno neposredno jedinstvo “logičkog” i “istorijskog”. Ove kategorije istovremeno ostaju u sistematskom odnosu, ali sada u evoluciono-teorijskom smislu – formulisano rečenicom: “Ljudska anatomija sadrži ključ za razumevanje anatomije majmuna. Ipak, nagoveštaji višeg razvoja među podređenim vrstama mogu se shvatiti samo na osnovu već poznatog oblika takvog razvoja”.[122] Rezultat ovih razmišljanja je poznat. Marksov cilj je da razvije kategorije “koje sačinjavaju unutrašnju strukturu građanskog društva i na kojima se zasnivaju fundamentalne klase. Kapital, Najamni rad, Zemljovlasništvo.”[123] Ali ovde se ne radi o istorijskom procesu, gde bi zemljovlasništvo i na njemu zasnovana zemljišna renta bile starije forme sticanja novca koje onda treba obraditi pre kapitala. To je “neizvodljivo i pogrešno”, tj. metodski nemoguće. Nije moguće razumeti savremeni odnos iz njegove istorije, kao što nije moguće razumeti istoriju iz pojma savremenog odnosa. “Nije moguće razumeti zemljišnu rentu bez kapitala, ali je moguće razumeti kapital bez zemljišne rente. Kapital je apsolutna ekonomska moć građanskog društva. On mora biti tačka polaska kao i završna tačka analize i neophodno je razviti ovu kategoriju pre zemljovlasništva.”[124]

Kapital – Zemljovlasništvo – Najamni rad: “logičko” i “istorijsko”

Marks završava “Uvod” sa najavom da želi da razvije unutrašnju strukturu građanskog društva u tri osnovne klase. Ali ovo ne treba razumeti tako da on, polazeći od rezultata u “Uvodu”, neposredno primenjuje metodu geneze forme kako se je izložena u “Kapitalu”. Roman Rosdolski je sa pravom uputio na činjenicu da je Marks imao nameru da u okvirima prvog nacrta – o kojem Marks piše Engelsu u pismu iz 2. 4. 1858. godine – razvije ove tri kategorije u isto vreme “logički” i “istorijski”.

Ovaj redosled ne protivreči rezultatima iz “Uvoda”. Redosled kategorija ne tiče se “odnosa ekonomskih kategorija u istorijskom sledu različitih društvenih formi (…) već njihove strukture unutar modernog građanskog društva.”[125] Ova struktura pruža “istovremeno uvid u strukturu i odnose proizvodnje svih prethodnih društvenih formi. Ona je sazdana iz njihovih ruševina i elemenata i u sebi sadrži još uvek delimično žive ostatke ovih prošlih formi, itd.”[126] Postojeći društveni odnosi koji se reprodukuju na sopstvenim osnovama sadrže u sebi ostatke prošlosti koja je jednom bila istorijska osnova njihovog nastanka. Sa misaonom reprodukcijom ovih odnosa pruža se uvid u njihovu prošlost. Marks se nalazi pred pitanjem kako treba metodski pristupiti ovoj vezi između misaone reprodukcije i istorijskog prikaza. Ovaj problem nije razrešen u “Uvodu”, već prožima ceo “Grundrisse”.

Pošto je naš cilj da razumemo rečenice u pismu iz 2.4.1858. pozabavićemo se nacrtom (iz perioda oko novembra 1857. god.) sa kojim je Engels bio upoznat. Kako bi osvetlili problem izmene odnosa “logičkog” i “istorijskog” koncentrisaćemo se na jedan pasus iz “Prvobitnog teksta ka kritici političke ekonomije” (iz perioda oko avgusta/novembra 1858. god.) koji je napisan nakon pisma i koji nam se simptomatički čini da ukazuje na tendenciju ka sve većoj demarkaciji ove dve kategorije. Specifičnost nacrta iz 1857. godine, koji nas interesuje jer je u njemu sadržan sled prve tri knjige, sastoji se u činjenici da iako Marks polazi sa jedne strane od postojećeg sistema (kako je to naglasio u “Uvodu), on sa druge strane želi da nastanak sistema kategorijalno inkorporira u ovaj prikaz: “U svakom organskom sistemu kao u razvijenom građanskom sistemu svaki odnos u građansko-ekonomskoj formi pretpostavlja drugi odnos i time je pretpostavka svakog zakona.”[127] Ovde Marks ponavlja svoj uvid da npr. moderna forma zemljišne rente ne može da se razume iz istorije ove kategorije, već da je ona određena odnosom kapitala. On kaže dalje: “Ovaj organski sistem kao totalitet je sam uslovljen pretpostavkama, jer njegov razvoj u totalitet podrazumeva da se svi elementi društva podrede njemu ili da organe koji nedostaju razvije iz njih. Na ovaj način sistem postaje istorijski totalitet. Postajanje totalitetom je momenat njegovog procesa i razvoja.”[128] Ovaj istorijski nastanak, koji će Marks kasnije staviti u drugačiji odnos sa postojećim sistemom[129], treba očigledno da se inkorporira u prikaz. Formulacija koju on daje Engelsu, da prelaz kapitala u zemljovlasništvo, kao i prelaz sa zemljovlasništva u najamni rad i konačno prelaz sa novca u kapital, treba istovremeno posmatrati “dijalektički” i “istorijski”, rezultira iz Marksove posvećenosti prikazu postojećeg i prikazu nastanka sistema. “Dijalektički” sklop postojećeg sistema Marks zamišlja na sledeći način: on razvija na prvom mestu nacrt “knjige o kapitalu” koja je u formalnom maniru naslonjena na Hegela. “Logički” prelaz sa tržišta novca (kapitala u njegovom totalitetu) na zemljovlasništvo treba tako razumeti da kapital (“opšti rastvor sa kojim se sve druge boje mešaju”[130]) postulira odnos vrednosti u prirodnim stvarima: zemljištu, prirodnim silama, itd., koje nisu proizvod ljudskog rada. Iz ovoga rezultira moderno zemljovlasništvo “koje je kao kapitalizovana renta skuplje i kao takvo isključuje neposredno korišćenje zemlje od strane individue.”[131] Kapital mora da se protivi zemljovlasništvu, jer samo tako može da se reprodukuje u svom osnovu – slobodnom najamnom radu, pošto je isključenje obrade zemljišta (kako to Marks eksplicira pod uticajem teoretičara kolonija Vejkfildsa) neprestani uslov za razmenu najamnog rada i kapitala. U ovom smislu su kapital, zemljovlasništvo i najamni rad u postojećem sistemu “logički” posredovani.[132]

Ali sa istim sledom kategorija treba prikazati i istorijsku genezu sistema. Uticaj kapitala u “prvobitnoj” formi trgovačkog kapitala na stariju formu zemljišne rente, tj. subsumpcija agrikulture pod njegovu kontrolu, vodi do uništenja predkapitalističkih oblika proizvodnje. Stari odnosi serfova i sluga se postepeno transformišu u najamni rad. Utoliko tek moderno zemljovlasništvo vodi do najamnog rada kao jedne univerzalne kategorije “koja se prožima kroz celo društvo”[133] i koja istorijski ima korene u (industrijskom) kapitalu.

Nama nije cilj da objasnimo zašto je Marks izmenio ovaj nacrt. Osnovni razlog za to je, čini se (ovo Rosdolski, Bader i neki drugi nisu dovoljno jasno problematizovali), da iako je Marks u “Grundrisse” podelom na “kapital u opštem” i “konkurenciju” iz kritike Hegelove filozofije razvio osnovni princip za obradu ekonomskih kategorija, on zapravo nije problematizovao temeljne spojne momente celokupnog sistema[134]. Iako je Marksu bilo jasno da “nijedna kategorija građanske ekonomije, čak ni prva, npr. “određenje vrednosti”, ne može biti mišljena bez posredovanja konkurencije, on još uvek nije izveo uspon od apstraktnog ka konkretnog u formi geneze[135]. Ove izmene se tiču i planiranih knjiga o “zemljovlasništvu” i “najamnom radu” kao i odnosa “logičkog” i “istorijskog” kako ga je on opisao Engelsu u pismu. Tek unutar kasnijeg razvoja spojnih tačaka u kojima se ustoličio zakon vrednosti, trgovački kapital i zemljovlasništvo zadobijaju sistematsko značenje koje zavisi od odgovarajućih predkapitalističkih formi. [136]

Sa druge strane reference u “Grundrisse” nisu izvedene iz razvijenog sistema već iz pojedinačnih kategorija. Po mom mišljenju razlog za to je činjenica da Marks zapravo još uvek ne izvodi novac. Iako on pokazuje odnos robe i novca on pretpostavlja ekonomsku formu novca[137]. On analizira “najprostiju cirkulaciju robe” kao pojavnu sferu građanskog društva, ali sve vreme piše napomene o istorijskoj formi cirkulacije, tj. o trgovačkom kapitalu i istovremeno spominje njegov istorijski uticaj na starije forme zemljišne rente[138]. Iz ovog konteksta se javlja pokušaj da se posredovanjem “kapitala” i “zemljovlasništva” kategorija najamnog rada prikaže istovremeno “logički” i “istorijski”.

U “Prvobitnom tekstu” iz poslednje trećine 1858. godine (ovde to možemo samo konstatovati) Marks u potpunosti odustaje od ovog pokušaja. “Najamni rad” nije više istovremeno “dijalektički” i “istorijski” razvijen u prikazu, već je uzet kao istorijska pretpostavka procesa valorizacije. Marks će se i kasnije držati ovog rešenja[139]. U “Prvobitnom tekstu” je dodao još jednu metodičku primedbu koja je od značaja za predstavu neposrednog jedinstva “logičkog” i “istorijskog”: “Naša pretpostavka i polazna tačka, koja je i polazna tačka procesa proizvodnje građanskog društva, da vlasnik novca na tržištu… nailazi na rad kao nešto već dato u okvirima cirkulacije, je očigledno rezultat dugog istorijskog razvoja… Prošli istorijski proces koji je sadržan u ovoj pretpostavci, odrediće se još preciznije kada budemo problematizovali ovaj odnos. Ali ovaj istorijski nivo razvoja ekonomske proizvodnje – čiji je proizvod slobodni rad – je pretpostavka za nastanak i utoliko više za postojanje kapitala kao takvog. Njegovo postojanje je rezultat dugog istorijskog procesa ekonomske formacije društva. Ovde se vidi da je dijalektička forma prikaza ispravna samo kada je svesna svojih granica.”[140] Ideja da “dijalektični prikaz” može biti validan samo onda kada se spoznaju njegove granice ne treba interpretirati tako da je neophodno znati u kojoj tački “stupa na snagu istorijsko razmatranje”. Istorijsko razmatranje “stupa na snagu” jer je pre toga “napustilo” dijalektični prikaz[141].

Engelsova dilema

Engelsova recenzija iz 1859. godine (jedina koja ukazuje na eskurs u “Grundrisse”) je od početka opterećena sa dve pretpostavke. Sa jedne strane Engels stoji pri Marksovim iskazima o nacrtu kritike koji sadrži uplitanje „logičkog“ i „istorijskog”. Iako ovaj nacrt formalno prethodi “Kritici”[142], Marks se upravo tada distancirao od njega (i to upravo u tački koja se tiče odnosa logičkog i istorijskog). Prvo poglavlje njegove knjige sadrži prvu verziju geneze forme novca. Sa druge strane Engels interpretira ove ranije iskaze o odnosu “logičkog” i “istorijskog” sa pozicije sopstvenih predstava o kritici Hegela. Na ovaj način pristup teoriji i metodi “kritike političke ekonomije” dobija novu tačku polaska.

Videli smo da za Engelsa “sistematska” obrada nauke podrazumeva da se njeni rezultati posreduju izvrnutom dijalektikom teorije odraza. Ovo opšte shvatanje nauke sada se primenjuje na sud o naučnom karakteru „kritike političke ekonomije“. Ona je jedna sistematska nauka i „sistematski razvoj zakona građanske proizvodnje i građanske razmene“[143] zato što u njenom osnovu stoji „ispravan način razvoja misli“ tj. izvrnuta dijalektička metoda[144]. Ali ovde treba naglasiti da Engels nije odredio funkciju ove metode za unutrašnju strukturu „kritike”, jer već prvi problem sa kojim se suočava pri bližem istraživanju on rešava nezavisno od nje: “Kritiku ekonomije po metodi koju smo razvili moguće je vršiti na dva načina: istorijski ili logički [podvukao autor]. Pošto istorija, kao i njen teorijski odraz u celini i na velikom planu, prati razvoj od najprostijeg do komplikovanog odnosa, teorijsko-istorijski razvoj političke ekonomije nam daje liniju pratilju na kojoj se može nadovezati kritika. U celini i na velikom planu ekonomske kategorije će se pojaviti u istom sledu kao u logičkom razvoju.“[145]

To da Engels problematizuje razvoj kategorija (bilo „logički“ ili „istorijski“), je rezultat njegove prepiske sa Marksom iz 1858. godine. To da on drugačije formuliše problem: „logički“ ili „istorijski“, je simplifikacija. Konačno to da on nailazi na problem tek nakon što je došao do „pronađene metode“, pokazuje da njemu nije bio jasan smer razvoja Marksove kritike Hegela[146]. Naravno, Engels je morao da proba da reši prividni problem „logičkog“ ili „istorijskog” u Marksovom smislu, pošto na kraju krajeva on piše jednu recenziju koja već pretpostavlja određeni rezultat. Ipak, od značaja je pitanje da li Engelsove predstave o „logičkoj“ obradi ekonomskih kategorije odgovaraju Marksovim.

Kao prvo treba napomenuti da se Engelsove uvodne primedbe o odnosu „logičkog“ i „istorijskog“ istraživanja ne odnose neposredno na sled kategorijalnog prikaza formi građanskog društva, već na kritikujuću literaturu[147]. Njegova tačka polaska je pitanje da li „istorijski razvoj i razvoj naučne literature političke ekonomije pruža liniju vodilju koju je moguće nadovezati na kritiku?“ Ovim se on očigledno orijentiše na nacrt „Kritike“ iz 1859. godine, gde izlaganje o istoriji teorije prati razvoj ekonomskih kategorija. Pitanje je onda, u kom smislu mogu ovi teorijsko-istorijski momenti služiti kao “spojne tačke” za “logički” razvoj. Sa rešenjem ovog pitanja ponovo se problematizuje spoj istorije ekonomskih kategorija i spoznaje unutrašnjeg sklopa kapitalističke društvene formacije.  Marks je već u “Uvodu” iz 1857. godine objasnio da kada društvo stekne sposobnost samokritike ono može da spozna totalitet svojih sopstvenih formi, kao i da stekne uvid u prethodne društvene formacije. Teorijsko-istorijski momenti “Kritike” su postulirani u skladu sa ovim osnovnim stanovištem: posebne ekonomske nauke treba razumeti kao teorijsku razradu određenih nivoa razvoja kapitalizma. Tokom ovog istorijskog razvoja postaju vidljive protivrečnosti i stvarne osnove građanskog društva. Time politička ekonomija polako stupa u blizinu problema (upravo jer upada u teorijske protivrečnosti)[148] čije rešenje sačinjava početnu tačku sistematskog prikaza. U ovom smislu se prikaz geneze forme “kritike političke ekonomije” bazira na istorijskom razvoju građanske teorije.[149]

Engels pruža drugačiju argumentaciju: “Pošto istorija kao i njen odraz u naučnoj literaturi prate razvoj u celini i na velikom planu od najprostijeg do komplikovanog odnosa” – iz ovog razloga treba povezati “logički” razvoj sa redom kategorija koji se nalazi u naučnoj literaturi građanske ekonomije. U “celini i na velikom planu” istorijski i logički razvoj su paralelni. Već ovo shvatanje ne odgovara Marksovom: kategorije građanske ekonomije uopšte ne prate put od najprostijeg do komplikovanog. Apstrakcija je rezultat već dužeg analitičkog studija ekonomske nauke[150]. Sistematski uspon od apstraktnog do konkretnog, tj. od najprostijeg do komplikovanog ne tiče se više literarno-teorijsko-istorijskog razvoja samih kategorija, već njihovog sistematskog prikaza. “Logički” i (literarno-teorijsko) “istorijski” sled nisu u jedinstvu, čak ni u “celini i na velikom planu”. Pitanje je kako je Engels mogao doći do ovog zaključka.

Prva naznaka za odgovor na ovo pitanje je Engelsov pokušaj da posreduje istoriju teorije i stvarnu istoriju građanskog društva. Za Marksa ovaj odnos podrazumeva tri teorijska koraka: tekstualno-teorijsko-istorijski sled ekonomskih kategorija, tj. njihova sve veća realizacija u protivrečnostima pokazuje da građansko društvo mora postići određeni stepen razvoja pre nego sto je moguće pružiti sistematski prikaz njegovog unutrašnjeg sklopa. Tek ovaj prikaz geneze formi omogućuje istraživanje istorije razvoja sistema. Nasuprot ovome, sâm literarno-teorijsko-istorijski sled ekonomskih kategorija ne pruža uvid u strukturu i istoriju građanskog društva.  Engels pretpostavlja upravo ovo onda kada ignorišući genezu forme pokušava da putem teorije odraza (bukvalno u jednoj sporednoj rečenici) postulira identitet istorije teorije i stvarne istorije: „Pošto istorija kao i njen odraz u naučnoj literaturi prate razvoj u celini i na velikom planu od najprostijeg do komplikovanog odnosa…“[151] Uspon od apstraktnog do konkretnog treba da važi ne samo za literarno-teorijsko-istorijski razvoj, već i za stvarnu istoriju, jer se obe ogledaju jedna u drugoj. Ova Engelsova ideja vodi do problema da ukoliko se pretpostavi da teorijski sled ekonomskih kategorija prati put od prostog do konkretnog i da ovaj sled „oslikava“ stvarnu istoriju, postavlja se pitanje da li onda ovaj sled oslikava „suštinske“ momente istorije ili samo kontingentne, naprosto „istorijske“ momente?[152] Očigledno je ovo poslednje u pitanju, pošto iako istorijski i logički razvoj odgovaraju jedan drugom „u celini i na velikom planu“, za Engelsa „istorija“ nije pojmljena istorija, već istorijsko-empirijski sled u svim njegovim pojedinostima. Kada se ove pojedinosti „oslikaju“ onda istorijsko-kontingentni sled ekonomskih kategorija opstruira i prekida „logički“ razvoj. „Logički“ razvoj zato nije moguće iščitati iz istorijskog sleda, već je on rezultat primene jedne određene metode: “Logičko razmatranje je dakle jedino koje je primereno. Ali ono nije ništa drugo do istorijsko, oslobođeno istorijske forme i opstruirajuće kontingencije. Istorija i sled misli imaju istu tačku polaska. Logički proces je apstraktni i teorijsko konsekventi odraz istorijskog procesa.”[153] Za razliku od Marksa koji polazi od istorije teorije ka sistematskom razvoju kategorija i tim putem dolazi do određenih sudova o istorijskom nastanku i kretanju postojećeg sistema, Engels polazi od empirijske istorije ekonomskih kategorija, koje posmatra kao odraz stvarne istorije. „Istorijska“ obrada (i ovim se objašnava njegova drugačija formulacija problema) bi morala da prikaže vremenski sled u svim kontigentnim momentima. Ali zadatak „sistematske“ nauke je da otkrije unutrašnji, zakoniti razvoj strukture empirijske istorije.[154] Problem je što ovaj prelaz sa pojave ka „suštini“ ne izvodi  genezu forme ekonomskih kategorija iz određenog načina utroška društvenog rada, već se zadovoljava pukom primenom “logičke” metode. Kakva je ta logička metoda? Engels odgovara: “Ona nije ništa drugo do istorijska, oslobođena istorijske forme i opstruirajuće kontingencije“. O ovoj formulaciji marksističko-lenjinistički interpretatori ne znaju ništa da kažu, a pri pokušaju da razumeju njen smisao, zadovoljavaju se simplifikacijama.[155]

“Istorija filozofije“, “Filozofija istorije” i “Filozofija prava

Da bi razumeli Engelsov stav neophodno je podsetiti na njegovo utemeljenje mogućnosti odnosa “logičkog” i “istorijskog”: oni su “u celini i na velikom planu” jedinstveni, pošto oba polaze od prostog i kreću se ka konkretnom. Engelsova upotreba reči upućuje na vezu sa Hegelovom “istorijom filozofije”. Ovde je na delu jedinstvo koje je dato na osnovu identičnog predmetnog polja filozofije: u odnosu pojma filozofije i njene istorije je “logičko” neposredno suštinski “istorijsko”: “Može se misliti da razvoj ideje filozofije ima drugačiji sled od vremenskog sleda pojmova. U celini ovaj sled je isti.”[156]  Mi smo se dotakli ovog odnosa kada smo se bavili Marksovim “Uvodom” u “Grundrisse”; teorijske implikacije upućuju na već spomenuti paragraf §32 “Filozofije prava”, gde Hegel sam dolazi do tačke u kojoj kritikuje (inače kod njega ustoličeno) jedinstvo “logičkog” i “istorijskog”.

Samo zato što Hegel smatra filozofiju spoznajom istine kao razvoja konkretnog, on može tvrditi da “logički” razvoj njenog pojma odgovara suštinskim stepenima njene istorije: oba procesa polaze od prostog bitka i kreću se ka u sebi određenom pojmu. Ali ovo shvatanje pretpostavlja da je “istorija” zavisna od pojma predmeta: “U skladu sa ovom idejom ja smatram da je sled sistema filozofije u istoriji isti kao sled logičkog izvođenja pojmovnih određenja ideje. Ja smatram da kada se osnovni pojmovi sistema u istoriji filozofije oslobode svojih spoljašnjih oblika i njihove primene na posebnosti, rezultat su različiti stepeni određenja same ideje u njenom logičkom pojmu. Obrnuto gledano, logički proces po sebi sadrži u svojim centralnim momentima proces istorijskih pojava – ali neophodno je znati prepoznati ove čiste pojmove u istorijskom obliku pojava.”[157]

Poslednja primedba je od centralnog značaja. U istorijskom formiranju filozofije ono suštinsko i nesuštinsko su isprepleteni. Kako bi filozofiju oslobodili kontigencije i prikazali kao suštinske korake razvoja ideje, neophodno je već posedovati selektivno znanje, dakle spoznaju ideje. Ovde se vidi da sa Hegelovim metodskim zahtevom da znanje o istoriji ideje pretpostavlja spoznaju ideje, već dolazi do jednog udvostručenja  pojma sistema. “Pojam” filozofije i njegova “istorija” stoje takoreći u relaciji horizontalnog i vertikalnog sistem. Vertikalni sistem je izveden jer je pojmljena istorija uvek konstrukcija u kojoj se “suštinsko” izvlači iz mnoštva empirijsko-istorijskih fenomena. Dakle suština filozofija sastoji se u usponu od apstraktnog do konkretnog, isti je slučaj sa suštinom njene istorije; obe su identične i iz tog razloga važi jedinstvo “logičkog” i “istorijskog”.

Kao što se može lako videti, udvostručenje “sistema” čije sveopštve jedinstvo izražava logičko-istorijski prikaz nestaje u momentu čim Hegel pređe sa terena “istorije filozofije” na teren “filozofije istorije”, tj. iz akta spekulativne geneze forme na polje objektivnog duha. Isti metodski zahtev, da spoznaja pojma ima primat naspram znanja njegove istorije, povlači sa sobom posledice koje se ranije nisu pojavile. Hegelov pokušaj da sistematizuje istoriju i da je prikaže kao umni proces razvoja zasniva se na pretpostavci da je um “istupio” u stvarnost i da se iz tog razloga sadašnjost može spoznati u svojoj suštini: “Koji plan otkriva sudbina u svetskoj istoriji? Da li je došlo vreme da ga konačno otkrijemo… Da li je došlo vreme za ovo zavisi od toga da li se konačna svrha sveta opšte-važeći i svesno ospoljila u stvarnosti.” Sa strane Hegel piše komentar: “Ovo – razumevanje našeg vremena.”[158]

Ova izgradnja filozofije istorije na temelju pojmljene sadašnjosti ogleda se ponajviše u tome (više nego npr. u dodatka §32 “Filozofije prava”, gde se Hegel bavio samo jednom posledicom ove izgradnje), da filozofija istorije ima svoje logičko mesto na kraju filozofije prava[159]. Filozofija prava sačinjava “horizontalni” sistem postojećih formi; građansko društvo se shvata kao objektivacija “ideje po sebi i za sebi slobodne volje”.[160] Rekonstrukcija istorijskog procesa do ovog već postojećeg rezultata je, nasuprot tome, samo jedan “sistem” drugog reda koji je uslovljen Hegelovim pojmom “građanskog društva”. Istorijski proces razvoja putem re-interpretirane četiri svetske imperije je funkcija sadašnjosti koja povezuje istoriju sa njenom suštinom?[161] Sada je jasno da forme postojećih umnih odnosa države, društva i porodice ne mogu više biti identični sa istorijskom formacijom uma na putu ka ovom cilju; isto tako, sled kategorija ne može odgovarati sadržini. To da filozofija prava i filozofija istorije metodski polaze od apstraktnog i kreću se ka konkretnom sadržinski ne čini logičko-istorijsko jedinstvo, pošto logički prvo u postojećem sistemu nije više identično sa istorijski prvim u toku njegovog razvoja.[162] Logičko-sistematski i istorijsko-sistematski razvoj kategorija se odvija u dve različite serije.

Ideja pojmljene sadašnjosti koju je Marks demistifikovao u razvoju forme vrednosti (pokazujući da ona nije forma ostvarenja “ideje slobodne volje” već postvarivanje otuđenog  rada) dolazi u prvi plan u Hegelovom već impliciranom odnosu između totaliteta razvijenog sistema i istorije njegovog nastanka. Sistematski prikaz odnosi se u “Kapitalu” na postojeći sistem. Sa eksplikacijom prikaza, utemeljenoj u genezi forme, determiniše se kako demistifikovani smer razvoja sistema tako i implikacije za istraživanje njegovog nastanka. Sada ćemo se kratko pozabaviti ovim odnosom između prikaza geneze forme i istorije.

O spektrumu značenja pojma “istorijskog” kod Marksa

Zato što prikaz postojećih formi ne može biti neposredno identičan sa istorijskim sledom ne znači da je on “neistorijski”. Naš pokušaj da izložimo istorijske implikacije geneze forme ne zahteva potpunost niti pruža sistematsku celinu, već je preliminarnog i aditivnog karaktera. Uprkos tome od koristi je razlikovati sledeća značenja pojma “istorijskog” kod Marksa, koja se mogu pronaću u citatima koje ćemo ovde manje-više slučajno izabrati.

1.  “Forma vrednosti proizvoda rada je najapstraktnija, ali isto tako i najopštija forma građanskog oblike proizvodnje, koja je specifični oblik društvene proizvodnje i time istovremeno istorijski fenomen [podvukao autor]. Ukoliko se ona posmatra kao večni i prirodni oblik društvene proizvodnje, nužno se previđa ono suštinsko u formi vrednosti, a to je robna forma, dalje novčana forma, forma kapitala, itd.”[163] Ovde, i na mnogim drugim mestima, Marks koristi termin “istorijski” u smislu “ne prirodno”. Geneza forme otkriva ekonomske kategorije kao forme postvarenja istorijski određenog načina utroška rada u dvostrukoj formi – a ne “rada naprosto”.[164] Pošto je njen predmet u ovom smislu “istorijski”, isto važi i za formu njegove teorijske obrade.[165]

2. Iz ovog prvog je moguće izvesti drugo određenje “istorijskog” u smislu “transistorijskog”. Valorizacija kapitala se pojavljuje kao ne-reverzibilni proces (iako ne u teleološkom i umskom smislu kako je to slučaj u idealističkoj filozofiji) koji je Marks preciznije odredio u zakonu tendencionog pada stope profita: “Ovo je u svakom smislu najvažniji zakon moderne političke ekonomije i suštinsko za razumevanje njenih najtežih odnosa. Sa istorijske tačke gledišta [podvukao autor] ovo je najvažniji zakon.”[166]

3. Treće značenje: “istorijskog” kao “onog što prethodi kapitalističkom sistemu” se nadovezuje na prva dva značenja. Ukoliko se sistem shati kao ne-prirodan i time se uvidi mogućnost njegove propasti, onda se istraživanje postojećih formi usmerava na pitanja o istoriji njegovog nastanka. “Pisanje stvarne istorije proizvodnih odnosa nije neophodno za razumevanje zakona građanske ekonomije. Ali ispravan prikaz i dedukcija ovih zakon kao istorijski nastalih odnosa vode do jednačina…, koje upućuju na prošlost ovog sistema. Ova veza i istovremeno korektno razumevanje sadašnjosti pružaju ključ za razumevanje prošlosti. To je poduhvat, do kojeg ćemo, nadam se, tek doći”.[167] Poslednja primedba upravo pokazuje da Marks ne tvrdi da razvijanje postojećih formi u isto vreme podrazumeva rekonstrukciju njihovog nastanka. Uprkos tome njegove analize savremenog totaliteta otvaraju vrata centralnim pitanjima za istraživanje njihove istorije. Kako bi dali jedan primer, Marks u svom kratkom ekskursu o prelazu iz feudalizma u kapitalizam, u poglavlju o “tzv. prvobitnoj akumulaciji” polazi od pojma kapitalističke akumulacije, tj. transformacije viška vrednosti u kapital. Postojanje transformativnog viška pretpostavlja kapitalistu kao vlasnika “prvobitnog” kapitala. Ali kapital nije puka suma vrednosti, već društveni odnos. Istorijsko istraživanje ima za zadatak da objasni nastajanje ovih odnosa: “Odnos kapitala pretpostavlja raskid između radnika i vlasništva nad uslovima vršenja rada. Čim kapitalistička proizvodnja stane na noge, ona nije samo uslovljena ovim raskidom, već ga reprodukuje na svim višim nivoima svog razvoja. Proces koji nastaje odnosom kapitala nije ništa drugo do proces raskida između radnika i vlasništva nad svojim uslovima rada. Ovaj proces transformiše sa jedne strane društvena sredstva života i proizvodnje u kapital, dok sa druge strane pretvara neposredne proizvođače u najamne radnike. Tzv. prvobitna akumulacija nije ništa drugo do proces razdvajanja proizvođača i sredstava proizvodnje.”[168]

4. Ova prva tri značenja se odnose na istorijski karakter metode geneze forme (1), na smer razvoja postojećog sistema (2), na istorijski prethodeće granice dijalektičkog prikaza (3). Tradicionalno značenje “istorijskog” kao “empirijski-faktičkog”, koje se ne može podvesti pod bilo koju teoriju, tiče se nasuprot tome granica metode geneze forme od apstraktnog ka konkretnom u prikazu građanskog društva. Već smo naglasili (up. napomenu 132a i 133) da se granice teorijskog prikaza kapitala nalaze u razvoju forme, gde se zakon vrednosti ustoličuje u konkurenciji. Sa one strane teorije počije “stvarno kretanje konkurencije” i time ujedno sfera jedinstvenih i neponovljivih činjenica istorijskog procesa. Ono leži van granica “kapitala” ali označava tačku na kojoj se mora nadograditi rad istoričara.[169]

Sve ovo su samo napomene koje ovde ne možemo dalje razviti. Za naše svrhe neophodno je samo zaključiti da iako sistematski razvoj kategorija “Kapitala” podrazumeva (tj. isključuje) istorijske momente nejednakih značenja, kod Marksa nema reči o neposrednom logičko-istorijskom sledu kategorija.

Jedinstvo “logičkog” i “istorijskog” kod Engelsa

Za razliku od Marksa Engels polazi od teorijsko-istorijskog sleda kategorija. Kao što je Hegel problematizovao sled filozofskih sistema tako i on problematizuje ekonomske teorije u kontekstu “istorije filozofije”.[170] Ovo je razlog zašto Engels utemeljenje za jedinstvo “logičkog” i “istorijskog” vidi u napretku od apstraktnog ka konkretnom. Ali kao što je to bio slučaj kod Hegela, logičko-istorijsko jedinstvo prikaza se ne može preneti na oblast objektivnog duha, što znači na oblast odnosa savremenog društva i istorije. Engels prevazilazi granice primenjivosti principa jedinstva “logičkog” i “istorijskog” svaki put kada čini jednu te istu grešlu: njemu uopšte nije jasan značaj koncepcije opredmećivanja apstraktno-opšteg ljudskog rada za kritiku idealističke dijalektike. Na mesto ovog filozofskog uvida “kritike političke ekonomije” (iako ovaj uvid već ukazuje na nepotpuni razvoj forme vrednosti u “Kritici” iz 1859. god.) Engels stavlja puku primenu izvrnute dijalektičke metode.

Pošto je završio u aporijama teorije odraza u njegovoj recenziji se ova metoda pojavljuje pod imenom “logičke obrade” sa zadatkom da apstrahuje suštinsku istoriju iz empirijske istorije ekonomskih kategorija (ovo je naravno moguće samo pod pretpostavkama Hegelove “istorije filozofije”): “Ova forma [istorijska] ima prividnu prednost da pruža veću jasnoću, pošto naravno sledi stvarni razvoj, ali ovo zapravo možda samo pomaže njenoj popularnosti. Istorija često čini skokove i skreće cik-cak i mora da se isprati ne samo tamo gde je materijal od nebitnog značaja, već tamo gde prekida misaoni proces”.[171]

Engels poistovećuje ovu vrstu pristupa sa Marksovim logičko-sistematskim razvojem kategorija u postojećem sistemu kada kaže: “Ova [podvukao autor] istorija i sled misli imaju istu tačku polaska. Logički proces je apstraktni i teorijsko konsekventi odraz istorijskog procesa.”[172]

“Misaoni proces” na koji se Engels poziva tiče se sleda kategorija u “kritici političke ekonomije” ali on njega ne utemeljuje logičko-sistematski, tj. genetski, već istorijsko-sistematski. On je odraz u “apstraktno i teorijski konksekventnoj formi, istorijskog procesa”. Ovde su prioriteti izokrenuti jer polazna tačka nije odnos filozofije prava i filozofije koji je Hegel izrazio na mistifikovan način i koji je Marks kritički dalje razvio u ideji načina utroška društvenog rada kao uslova za rekonstrukciju istorije, već je “logički način obrade” metoda kojom se apstrahuju suštinski momenti empirijsko-istorijskog sleda kategorija političke ekonomije i koji služe kao preduslov logičkog-sistematskog prikaza. Jedinstvo “logičkog” i “istorijskog” nije (neispravno) preuzeti atribut “dijalektičke metode” iz odnosa pojma filozofije spram njene istorije. Pod “logičkim načinom obrade” se dakle misli izvrnuta Hegelova dijalektika koja navodno utemeljuje “kritiku političke ekonomije”.[173] Ukoliko se njeni opšti zakoni kretanja i razvoja primene na empirijsku istoriju ekonomskih kategorija, rezultat je suštinski sled ovih kategorija. Pošto ekonomske kategorije u svom sledu nisu ništa drugo do “odrazi” stvarnog istorijskog procesa moguće je pojmiti suštinske momente razvoja stvarne istorije.

Na pitanje da li smo došli do razumevanja ove (iako pune grešaka, ipak ne tako komplikovane) Engelsove pozicije moguće je između ostalog proveriti u jednoj reči. Engels kaže: “Čime otpočinje ova istorija…” Ova istorija? Koja istorija? U pitanju je istorija koja je već a priori podređena logičkim načinom obrade. Ako pogledamo literaturu koja tematizuje Engelsovu recenziju možemo videti da autori često transformišu pokaznu zamenicu “ova” u određeni član [die Geschichte]. Oni koji ovaj pasus interpretiraju na ovakav način (da onim čime istorija započinje jeste ono čime misaoni proces treba da započne) pokazuju time da nisu razumeli probleme pred kojima se Engels nalazio i da oni, ma kakva njihova pozicija bila, tendiraju ka teoriji odraza, koju ovako simplifikovano čak ni Engels nije zastupao. Ovakve interpretacije moguće je pronaći kod: Joakim Bišofa[174], kod “Projekatske grupe za kritiku političke ekonomije”[175], kod P.V. Kopnina[176], M. M. Rosental upotrebljava obe verzije[177], konačno čak Roman Rosdolski[178] i Ronald Mek[179]. Sigurno ima i drugih.

Engels i izvođenje novca

Posledice ovih shvatanja se mogu videti u poslednjem delu recenzije. Pošto Engels “logiku” ekonomskih kategorija nije izveo iz dvostrukog karaktera robno-proizvodnog rada, već putem primene opštih dijalektičkih zakonitosti, on je u opasnosti da pri pokušaju bližeg prikaza ovih kategorija, kako sam kaže, samo opiše jedan “apstraktni misaoni proces”. Na ovom mestu je jasno da Engels nije u mogućnosti da izloži specifično naučni karakter “kritike političke ekonomije” iz nje same, ukoliko već ne pretpostavlja ovaj naučni karakter pre nauke same.[180] Ovo je imalo posledice za celu naučnu teoriju marksizma-lenjinizma: “Kapital” gubi status posebne nauke totaliteta formi građanskog društa i degradira se na oblast primene jedne već postojeće naučne metode.

Engels sadašnjosti i istorijsko-faktičkom u potpunosti prilazi “materijalistički”. Ovom puko empirijskom stanovištu odgovara jedan apstraktno-dijalektički proces: on ne eksplicira pojam “društvenih odnosa”, već pokušava da objasni daljnji razvoj kategorija iz puko logičkog pojma “odnosa”: “Pri ovoj metodi mi polazimo od prvog i najprostijeg odnosa koji se nama istorijski, faktički pojavljuje, dakle od prvog ekonomskog odnosa koji nalazimo u stvarnosti. Zatim razlažemo ovaj odnos. Pošto je to jedan odnos, jasno je da postoje dve strane koje se odnose jedna prema drugoj. Mi posmatramo obe ove strane po sebi. Iz ovoga sledi način njihovog međuodnosa i međudelanja. Pojaviće se protivrečnosti koje treba rešiti.”[181] Pošto Engels ne može da napusti pojmove “odnosa” i “međusobnog uticaja”, jedinstvo “logičkog” i “istorijskog” vezano sa teorijom odraza mu pruža osnov za tvrdnju da “logički” razvoj uopšte ne treba da ostane u “čisto apstraktnom polju”.[182] Misaoni proces mora da pruži odraz “stvarnog procesa”, koji se “nekad zaista desio ili se još uvek dešava”.[183] Ovim je Engels već prihvatio princip istorijskog utemeljenja novca. Putem neobjašnjenog pojma “odnosa”, Engels je došao još jednom do “logičkog” prikaza i time u blizinu problema (iako i dalje nedovoljno svesno) postvarenja društvenih odnosa: “Ovo je primer veoma čudne činjenice, koja prožima celokupnu ekonomiju i vodi građanske ekonomiste do zlih zabuna: Ekonomija se ne bavi stvarima, već odnosima između ljudi i u poslednjoj instanci između klasa; ali ovi odnosi su uvek vezani za stvari i pojavljuju se kao stvari.”[184]

Prateći pasusi bi zapravo trebali da objasne ovu “specifičnu činjenicu” i kratak prikaz “društvenih odnosa” roba u kojem vrednosno-proizvodni rad dobija formu novca. Umesto toga Engels se raspisao o prednostima “dijalektičke” metode u poređenju sa “generalizujućom metafizičkom” metodom i bavi se sadržinski samo istorijom procesa razmene (koji je kod Marksa obrađen samo marginalno): “Ovde ćemo samo primetiti da ove protivrečnosti nisu od puko teorijskog, apstraktnog interesa, već da one istovremeno odražavaju poteškoće i nemogućnosti koje proizilaze iz neposrednog odnosa razmene i proste trampe, i koje su rezultat prve sirove forme razmene. Rešenje ovih nemogućnosti nalazi se u prenošenju sposobnosti jedne robe da reprezentuje razmensku vrednost svih drugih roba. Ta roba je novac.”[185]

Izvrtanje metodičkog sklopa kod Marksa može se još jasnije videti u činjenici da nije geneza forme novca ta koja pruža smernice za istraživanje istorijskog formiranja, već je za Engelsa nasuprot tome logički prikaz suštinski “korigovani odraz” ovog istorijskog formiranja. Ali Marks sa razvojem forme vrednosti objašnjava sistematsko-nužno jedinstvo robe i novca pod uslovima razvijenih kapitalističkih odnosa.[186] Proces izvođenja pokazuje do koje mere “forma vrednosti [odgovara] pojmu vrednosti”[187], tj. zašto je forma novca adekvatni izraz upravo ovih odnosa. Tek tada je moguće istorijski istraživati razvoj novca (i to u smislu “istorijski (3)”). Logički razvoj nije samo “na poseban način apstrahovan i misaono reprodukovan” odraz te istorije razvoja, kako je to Holzkamp mislio pozivajući se na Engelsa.[188]

“Prosta forma vrednosti” koja je centralna za celu analizu neposredno nije primerena nijednoj istorijskoj formi[189], tek opšta forma vrednosti i forma novca omogućuju istražvanje određenih nivoa razvoja trampe. [190]

Marks je od početka razumeo da je njegov zadatak da novac u njegovoj nužnosti objasni kao formu apstraktno-opšteg rada u uslovima poopštene, tj. kapitalističke proizvodnje robe, i da na osnovama ovog objašnenja razvije ostale ekonomske forme ovog društva. Iz ovog razlog on naglašava već u “Kritici” iz 1859. god. da je naučni prikaz nužnosti forme novca nemoguće postići putem pûko istorijskog istraživanja: “Ekonomisti često smatraju da je nastanak novca rezultat spoljašnjih poteškoća koje se javljaju prilikom ekspanzije trampe, ali zaboravljaju da ove poteškoće proizilaze iz evolucije razmenske vrednosti i time iz društvenog rada kao opšteg rada… Drugim rečima, pod izgovorom da razmatraju prostu trampu, ekonomisti pokazuju određene strane protivrečnosti koja je sadržana u robi kao neposrednom jedinstvu upotrebne i razmenske vrednosti. Sa druge strane oni konsekventno smatraju trampu za primerenu formu procesa razmene roba, koja vodi do nastanka novca jer ovaj navodno samo rešava neke minorne tehničke probleme vezane sa trampom.”[191] Ova primedba pogađa delimično i Engelsa. Iako on ne smatra pojedinačne strane sfere cirkulacije građanskog društva za nešto što je moguće objasniti prostom trampom, on ipak posmatra analizu forme novca kao “dijalektički” skraćen prikaz istorijskog razvoja.

Kako god da se Engelsovo razumevanje “kritike političke ekonomije” izmenilo tokom godina, što se odnosa “logičkog” i “istorijskog” tiče dobija se utisak da su sve greške u njegovoj interpretaciji konstantno postajale sve više ukorenjene. 1859. g. je princip metodičkog jedinstva već formulisan, ali dokaz putem interpretacije je još uvek neubedljiv. Tek kasnije Engelsovi komentari o izvođenju dijalektičke metode postaju apodiktični: “Jasno je da kada stvari i njihovi međusobni odnosi nisu fiksni već promenjivi, onda su i njihovi misaoni odrazi, pojmovi takođe promenjivi. Oni ne mogu biti fiksirane definicijama, već se moraju razviti u njihovom istorijskom i logičkom procesu formacije. Iz ovoga će biti jasno zašto Marks na početku prvog toma, gde polazi od proste robne proizvodnje kao istorijske pretpostavke i onda dolazi do kapitala – zašto on upravo tamo polazi od proste robe [podvukao autor] a ne od pojmovno i istorijski sekundarne forme. tj. od već kapitalistički modifikovane robe. Ovo naravno Fajerman uopšte ne shvata.”[192]

Ali pitanje je da li je Marks sâm ovo tako apodiktički video, pošto ovde su okupljeni suštinski elementi istorijskog nerazumevanja prvog poglavlja “Kapitala”. Marks polazi od “proste robe”, tj. od jednostavne cirkulacije roba kao apstraktne sfere građanskog procesa reprodukcije.[193] Engels na osnovu ovog postulira jednu epohu “proste proizvodnje robe” koja istorijski prethodi kapitalizmu. Koliko je ova greška uslovljena prividom cirkulacije robe ovde ne možemo ispitati, ali je dovoljno reći da Engelsova pretpostavka logičko-istorijskog jedinstva dijalektičke metode očigledno nije sposobna da razbije ovaj privid.

Dodatak: “Prosta robna proizvodnja” – “Inverzija zakona prisvajanja” – “Osnovna protivrečnost između društvene proizvodnje i privatnog prisvajanja”

Naša razmatranja su pokazala da Marks i Engels nemaju isto shvatanje odnosa “logičkog” i “istorijskog”. Među njima postoji razlika u pojmu nauke koja se temelji na različitim interpretacijama Hegela. Ova razlika je od značaja jer ukoliko je moguće iz kritike Hegela razviti nauku čiji je predmet totalitet formi građanskog društva onda je to moguće samo na način koji je predložio Marks, a ne Engels.

To ne znači da u sovjetskom marksizmu-lenjinizmu neke od ovih razlika nisu locirane – ali očigledno ne postoji interes da se one istraže. Naša je teza da je ovde na delu sukob nauke sa drugim interesima i da nauka, kao što je to tipično u ovom sukobu, gubi.[194] Mi smo na početku istražili legitimacijsku funkciju Engelsove dijalektike prirode, ali treba pokazati da se legitimaciona moć njegovog mišljenja može još specifičnije odrediti i da je jedinstvo “logičkog” i “istorijskog” jedan od principa na kojem se ta moć bazira. Ovde leži ne samo razlog zašto marksizam-lenjinizam ne kritikuje Engelsa, već i njegova tendencija da Marksa koriguje putem Engelsa.

Mi ćemo problematizovati ovu tendenciju u tački u kojoj savremeni marksizam-lenjinizam dolazi u situaciju da mora da se distancira od oba autora. Na kraju svoje knjige, koja je posvećena Engelsovom doprinosu ekonomskom učenju marksizma, L.A. Ljeontjev se nalazi u situaciji gde mora da izbegne isti rezultat koji proizilazi kako iz Marksovog tako i iz Engelsovog mišljenja. Oba autora sasvim eksplicitno tvrde da “proizvodnja robe” i “zakon vrednosti” nisu uskladljivi sa idejom socijalizma, i to ne samo u “mnoštvu iskaza” već u svojim temeljnim stavovima.[195] Ljeontjev izbegava suočavanje sa ovom činjenicom tako što se poziva na Marksovu i Engelsovu nespremnost da pripremaju recepte budućnosti i da zbog toga nisu mogli predvideti realnost “socijalističke proizvodnje robe”.[196] Svakako bilo bi naivno da se poriče da je istorijski nastalo nešto što marksističko-lenjinistički ekonomisti nazivaju “socijalistička proizvodnja robe”. Ali zadatak nauke je da ono što jeste pojmi iz njegovog unutrašnjeg sklopa. Marksističko-lenjinistička ekonomija koja je postulirana na Engelsovom shvatanju nauke ne dovodi stvarnost do pojma, upravo u ovom nedostatku leži legitimaciona aktraktivnost Engelsove misli. Ovde je u pitanju samo Engelsov terminološki doprinos diskusiji o “socijalističkoj proizvodnje robe”, ali ne ona sama.

Ljeontjev – kao i drugi slični ekonomisti čiji principi samo variraju – žele da strogo ograniče “socijalističku proizvodnju robe” od “kapitalističke proizvodnje robe”.[197] Ova argumentacija ima dve pretpostavke: 1. da je “proizvodnja robe” kategorija koja transcendira različite društvene formacije i da 2. “socijalizam” može da bude određen bez njegove identifikacije sa ukidanjem proizvodnje robe. Kod Marksa ne postoji osnov za ovakvu interpretacije, ali postoji – iako mu to nije bilo namera – kod Engelsa.[198] Socijalizam je definisan putem prevazilaženja “osnovne protivrečnosti” kapitalizma, između društvene proizvodnje i privatnog prisvajanja, koju je Engels opisao u “Anti-Diringu”. Samo putem ove “osnovne protivrečnosti” moguće je govoriti o “socijalizmu”, bez toga da se u isto vreme misli na ukidanje robne proizvodnje. Već smo ranije spomenuli da se “osnovna protivrečnost” može misliti samo putem posredovanja jedne istorizovane interpretacije “inverzije zakona prisvajanja”. Iz ovog razloga moramo kratko problematizovati ovaj zakon.

U raspravi sa Diringom Engels, pozivajući se na zakon koji je Marks formulisao, objašnjava “da se robna proizvodnja na određenom nivou razvoja transformiše u kapitalističku proizvodnju i da se na ovom nivou [Engels ovde citira Marksa] zakon prisvajanja ili zakon privatnog vlasništva na kojem su zasnovani robna proizvodnja i cirkulacija robe, pretvara u svoju suprotnost putem sopstvene, unutrašnje i neizbežne dijalektike…”[199] Ovde Engels očigledno misli na jedan istorijski proces koji polazi od epohe “robne proizvodnje” koja se putem sopstvenih protivrečnosti transformiše u “kapitalističku robnu proizvodnju”. Već je Helmut Rajhelt skrenuo pažnju na to da Engels ovde izbacuje sve pasuse koji se odnose na prikaz postojećih formi razvijenog kapitalizma.[200] Ali mi smo videli da prikaz geneze forme kod Marksa ima prioritet pred eventualnim istorijskim referencama. Dakle neophodno je objasniti šta podrazumeva “inverzija zakona prisvajanja” u razvijenom kapitalizmu. Kako bi odgovorili na ovo pitanje korisno je pozvati se na različita izdanja “Kapitala”, pošto je upravo ovaj odeljak na koji se Engels poziva Marks više puta preradio.

“Inverzija zakona prisvajanja” logički pripada odeljku “Kapitala” gde se obrađuje transformacija viška vrednosti u kapital. Naziv celog prvog odeljka u prvom izdanju “Kapitala” glasi: “Transformacija viška vrednosti u kapital”.[201] Ovde je Marks pokazao da pri neprestanoj akumulaciji nestaje privid razmene ekvivalenata, “kao da kapitalista ubacuje u cirkulaciju neke vrednosti iz sopstvenog džepa”.[202] Zapravo je radnik plaćen kapitalom koji je sam stvorio i koji je rezultat transformacije viška vrednosti: “Odnos razmene između kapitaliste i radnika je samo privid procesa cirkulacije, puka forma, koja je strana svojoj sadržini i koja nju mistifikuje…Na početku se pravo na vlasništvo pojavljuje kao zasnovano na sopstvenom radu. Ova pretpostavka je morala važiti pošto se samo ravnopravni vlasnici roba priznaju kao takvi. Sredstvo prisvajanja tuđe robe je samo ospoljavanje sopstvene robe i ono se proizvodi samo putem sopstvenog rada. Vlasništvo nam se sada pojavljuje na strani kapitaliste, kao pravo da se prisvoji tuđi neplaćeni rad ili njegov proizvod, dok se na strani radnika pojavljuje kao nemogućnost prisvajanja sopstvenog proizvoda. Raskid izmeđ vlasništva i rada je nužna posledica zakona, koji prividno ima koren u njihovom identitetu.”[203]

“Inverzija zakona prisvajanja” demistifikuje na prvom mestu privid sfere cirkulacije. Kako bi shvatili istorijsku dimenziju ovog zakona, neophodno je odrediti kako je nastala “prvobitna pretpostavka” da je vlasništvo zasnovano na sopstvenom radu. O ovome govori napomena koja još u prva tri izdanja “Kapitala” stoji u neposrednoj vezi sa formulacijom zakona i koji tek u Engelsovom četvrtom izdanju biva smisaono izmenjena i delom marginalizovana[204] Ona glasi: “Isto kao što robna proizvodnja na određenom nivou razvoja nužno postaje kapitalistička robna proizvodnja – tek na osnovama kapitalističkog oblika proizvodnje roba postaje opšta, dominantna forma proizvoda, isto tako se zakoni vlasništva robne proizvodnje nužno transformišu u zakone kapitalističkog prisvajanja. Začuđujuća je Prudonova lukavost, pošto želi da ukine kapitalističko vlasništvo time što proglašava zakone vlasništva robne proizvodnje večnim!”[205] Napomena ukazuje na tri stvari: 1. Nastanak kapitalističke proizvodnje robe istorijski nužno pretpostavlja određeni nivo proizvodnje i cirkulacije robe. Ali ova proizvodnja robe (kako to Marks na mnogim mestima naglašava) ne sačinjava samostalnu društvenu formaciju, već je podređena određenim pred-kapitalističkim društvenim formacijama čiji je unutrašnji sklop određen od strane drugih oblika proizvodnje i prisvajanja.[206] “Inverzija zakona prisvajanja” ukazuje na prošlu egzistenciju identiteta rada i vlasnišva u smislu “istorijskog (3)”- ali ovaj identitet nije identičan sa konstatacijom o istorijskoj transformaciji ovih društvenih formacija. “Robna proizvodnja” je konstitutivna za karakter društvene formacije samo kao kapitalistička proizvodnja robe. Sve napomene o prividu zakona vlasništva u “robnoj proizvodnji” naprosto su polemičke primedbe protiv Prudona. Marks je još više forsirao ovu polemiku u francuskom izdanju “Kapitala” i tek ovde on menja naslov poglavlja koje posle preuzima u nemačkom izdanju: “Reprodukcija na progresivnoj skali – Kako zakon robne proizvodnje postaje zakon kapitalističkog prisvajanja”. Ali ovo ne znači da je jednom postojalo društvo robne proizvodnje koje je istorijski prešlo u kapitalističku robnu proizvodnju, već je poopštena robna proizvodnja moguća samo pod pretpostavkom da je radna snaga isto jedna vrsta robe. Njena specifičnost se sastoji u vlasništvu sredstava za proizvodnju koje omogućava neplaćeno prisvajanje tuđeg rada. Ono što se u ovom društvu pojavljuje kao “fundamentalni princip” prisvajanja putem sopstvenog rada, kako to Marks detaljnije pokazuje u polemici protiv Šerbulijeza, je samo puka iluzija sfere cirkulacije i njenih zakona.[207] Ova iluzija se istorijski izvodi iz postojanja malih robnih proizvođača unutar kapitalističke društvene formacije. Ali oni nisu ključni za njenu unutrašnju strukturu i time nisu od značaja za socijalističko prevazilaženje ove formacije.[208]

Nasuprot ovoj analizi oblasti značenja “inverzije zakona prisvajanja” i veran svojoj predstavi o jedinstvu “logičkog” i “istorijskog” Engels shvata genetički prelaz iz sfere cirkulacije u sferu proizvodnje razvijenog kapitalizma kao istorijski sled dve društvene formacije. L.A. Ljeontjev mu ovde asistira: “Prelaz sa analize robe na analizu kapitala, od teorije vrednosti na teoriju viška vrednosti u ekonomskom učenju marksizma je logički odraz prelaza sa proste robne proizvodnje na kapitalističku proizvodnju.”[209] Isto tako se “istorijski” pojavljuje inverzija zakona prisvajanja: “Kapitalizam je direktni nastavak, prirodna posledica i nezaobilazni rezultat proste robne proizvodnje… Zakoni vlasništva proste robne proizvodnje se transformišu u zakone kapitalističkog prisvajanja. Na mesto prava malih proizvođača na prisvajanje proizvoda sopstvenog rada dolazi pravo kapitaliste da prisvoji proizvod tuđeg rada tj. rada mnoštva najamnih radnika.”[210] Ljeontjev se ovde poziva na mesto u “Anti-Diringu”, gde Engels karakteriše feudalizam kao društvo “pojedinačnih proizvođača, robnih proizvođača”.[211]

Upravo ova predstava o navodnom prelasku iz feudalizma kao epohe malih robnih proizvođača u kapitalizam vodi do formulacije kapitalističke “osnovne protivrečnosti”. Ova formulacija je dakle od starta opterećena teorijskom manjkavošću, time što je izvedena “istorijski” iz njenog nastanka, a ne “logički” iz protivrečnosti postojećih formi. Engels zamišlja da je sitna robna proizvodnja potpala pod konkurenciju “društvene” proizvodnje, tj. podeli rada unutar fabrike.[212] “Društveno” ovde označava samo da su nova sredstva proizvodnje u upotrebi od strane “svih ljudi”.[213] Ovu “društvenost” stvara naravno kapital i ne treba je brkati sa društvenom proizvodnjom u celini, tj. sa neposredno-društvenim utroškom rada.[214]

 Ali Engels brka ova dva pojma time što “društvenu” proizvodnju smatra istorijski suprotnom “privatnom vlasništvu”. Specifično kapitalističko prisvajanje viška rada time nije karakteristika odnosa kapitala, već se pojavljuje kao istorijski ostatak epohe “proste robne proizvodnje”: “Ali društvena sredstva proizvodnje i proizvodi se tretiraju kao da su i dalje sredstva proizvodnje i proizvodi pojedinaca. Kao što je ranije vlasnik sredstava proizvodnje prisvajao proizvod, zato što je često to zaista bio njegov proizvod (dok je rad drugog bio izuzetak), sada vlasnik sredstava proizvodnje prisvaja proizvod iako to više nije njegov produkt, već isključivo proizvod tuđeg rada.”[215] Iza ove “istorijske” nemoći pojma krije se istinska inverzija zakona prisvajanja, kupovina i prodaja slobodnog najamnog rada. Ali on više nije kod Engelsa izveden iz istinske osnovne protivrečnosti kapitalizma, dvostrukog karaktera rada, već iz istorijskog konflikta između “oblika proizvodnje” i “oblika prisvajanja”. U ovom kontekstu “društvena proizvodnja” gubi specifičnost koja se sastoji u njenoj determinisanosti odnosom kapitala. Engels je delimično odgovoran za zabludu da je kapitalistička proizvodnja već jedan postojeći društveni akt, koji je naprosto odbacio i napustio oblike prisvajanja koji mu nisu primereni: “Društveni proizvod se prisvaja od strane pojedinačnog kapitaliste, ovo je osnovna protivrečnost iz koje proizilaze sve druge protivrečnosti u kojim se današnje društvo nalazi i koje velika industrija otvoreno pokazuje.”[216]

Interesantno je videti kako se ova “osnovna protivrečnost” dalje menja kod Ljeontjeva pod uticajem Lenjina: “Engels, rezimirajući Marksovu analizu u “Kapitalu” formuliše osnovnu protivrečnost kapitalizma između društvenog karaktera proizvodnje i kapitalističke forme prisvajanja. Ovim je ekonomska nauka u potpunosti osvojena. Lenjin je “suštinu kapitalizma” video u prisvajanju proizvoda robno-ekonomsko organizovanog društvenog rada od strane privatnih lica”.[217] “Proizvodnja” i “prisvajanje” su sada u potpunom raskidu. Kapitalizam nije, čini se, jedan sveopšti sistem proizvodnje, već “kapitalistička” je samo “forma prisvajanja”, dok je nasuprot tome oblik proizvodnje “društven”. Ljeontjev izvlači poentu iz ove “osnovne protivrečnosti” kada tvrdi da je ovu “društvenu proizvodnju” moguće u potpunosti “robno-ekonomski organizovati” tako da, možemo dodati i u socijalizmu ostane “robno-ekonomski organizovana”, pošto je naravno već “društvena”. Čim se ukine “prisvajanje od strane privatnih lica”, ukinuta je i “osnovna protivrečnost” kapitalizma. Nolens volens je Engels, putem svog pogrešnog shvatanja jedinstva “logičkog” i “istorijskog” i putem iz toga proizišle istorijske interpretacije “inverzije zakona prisvajanja”, razvio formulu, čije ukidanje važi kao kriterijum “socijalizma”.

Poteškoće koje proizilaze iz primene ove formule su očigledne. Postojanje “robne proizvodnje” – tačnije: kapitalističke robne proizvodnje, pošto van kapitalizma istorijski ne postoji poopštena robna proizvodnja – je objektivni izraz društvene strukture u kojoj društveni rad nije neposredno utrošen kao takav. Ali u socijalizmu postoji opšta robna proizvodnja, dakle rad ne može da bude neposredno društveno utrošen, uprkos tome što je forma prisvajanja dovedena u sklad sa podruštvovljenom robno-ekonomsko proizvodnjom. Marksističko-lenjinistička nauka se nalazi pred zagonetkom: “Kada Marks kako je poznato tvrdi da je neposredno podruštvovljeni rad oblik proizvodnje koji je dijametralno suprotan robnoj proizvodnji, istorijsko iskustvo nam pokazuje da neposredni društveni rad i direktna raspodela proizvoda u njihovoj prirodnoj formi nisu tako nedeljivo povezani, kao što su privatno utrošeni društveni rad i razmena roba, pošto u socijalizmu postoji razmena roba, iako je rad “neposredno podruštvljen”. J. Konrod označava ovu situaciju u kojoj se teorija našla jednom čudnom okolnošću, u kojoj je rad već postao neposredno društveni radom, ali u kojoj su robna proizvodnja i vrednost još uvek nužni.”[218]

Marksističko-lenjinistička teorija uopšte ne pokušava da reši ovu zagonetku, umesto toga se trudi da označi sve naprosto postojeće kategorije predikatom “socijalizam”, bez bilo kakvog spomena činjenice da su ove forme putem ukidanja navodne “osnovne protivrečnosti” kapitalizma dobile jedan novi sadržaj koji je adekvatan socijalizmu. Oni pokušavaju da pomire ovu protivrečnost u potpunosti: “Postojanje društvenog vlasništva sredstava proizvodnje je uslovilo temeljnu izmenu mesta i uticaja zakona vrednosti (u odnosu na kapitalizam) kao opšteg ekonomskog zakona robne proizvodnje. Smer uticaja zakona vrednosti je sada određen osnovnim ekonomskim zakonom socijalizma. Obe strane dvostrukog karaktera robno-proizvodnog rada – konkretni rad i apstraktni rad su forme pojavljivanja neposrednog društvenog rada.”[219] U ovakvim formulacijama se teorijska protivrečnost pojavljuje na najočigledniji način: utrošak rada u dvostrukoj formi, koji stoji u osnovi Marksovog izvođenja forme vrednosti i time celoj analizi kapitalizma (koja upravo kaže da društveni rad nije neposredno, već privatno utrošen) deklarira se kao forma pojavljivanja neposrednog društvenog rada. Ovaj paradoks se može na sledeći način formulisati: postojeći socijalizam je ukinuo samo puko fiktivnu “osnovnu protivrečnost” kapitalizma ali je sačuvao njegovu stvarnu osnovnu protivrečnost. Teorija mora da razjasni ovu istorijsku situaciju. Ukoliko postoji dvostruki karakter robno-proizvodećeg rada i u socijalizmu, onda se on nužno manifestuje u objektivnim formama, koje se ospoljavaju kao otuđene neposrednim proizvođačima. Zadatak je kritike političke ekonomije socijalizma da izloži genezu forme ovog postvarivanja iz utroška apstraktno-opšteg rada pod uslovima “društvenog” prisvajanja proizvoda.

Ovde prekidamo naša razmatranja i vraćamo se na našu polaznu tačku. Moguće je problematizovati rezultate istraživanja istorijske nauke u Istočnoj Nemačkoj na više nivoa apstrakcije. Istoričaru je najbliži nivo empirijske detaljne kritike. Ali ona upućuje na kritiku marksističko-lenjinističke teorije i metodologije istorije. Ali ni ovde nije kritika završena, pošto istorijska nauka u Istočnoj Nemačkoj nije izolovana nauka, već je podređena opštoj nauci dijalektičkog i istorijskog materijalizma. Svrha ovog teksta je bila da se na osnovu navodnog jedinstva “logičkog” i “istorijskog” pokaže da je neophodna kritika teorijskih i metodskih osnovnih pozicija koje dijalektički i istorijski materijalizam uzima zdravo za gotovo. Sa jedne strane one neposredno utiču na rad istoričara, dok se sa druge strane njene posledice proširuju i na sferu socijalističkog sistema vrednosti, koji se propisuje pojedinačnim naukama od strane istorijske nauke. Ovim je ujedno dat odgovor na H. Šlajerovo pitanje o teoriji i metodologiji istorije u Zapadnoj Nemačkoj, tj. pitanje kakvu poziciju zastupaju mlađi marksistički istoričari prema realno postojećem socijalizmu i marksističko-lenjinističkoj istorijskoj nauci:[220] ova pozicija je kritička. Odgovor nije među najomiljenijima. Ona mora biti kritička, pošto je kritičko shvatanje protivrečnosti jedne društvene formacije preduslov za razumevanje njenog totaliteta. Tek ovo omogućuje objektivnu rekonstrukciju istorije. Da još jednom citiramo Marksa: “Građansko društvo je došlo do razumevanja feudalnog, antičkog i orijentalnog društva tek kada je otpočelo kritiku sebe samog.” Na isti način može socijalističko društvo tek onda doći do sopstvenog pojma i time omogućiti rekonstrukciju svoje istorije i istorije kapitalizma, kada otpočne samokritiku. Kritika Engelsa je samo deo toga.

Preveo sa nemačkog: Đorđe Hristov


[1] Internationale wissenschaftliche Korrespondenz zur Geschichte der deutschen Arbeiterbewegung (prim. prev.)

 

[2] Hajnz-Diter Kitštajner, Bewußtseinsbildung, Parteilichkeit, dialektischer und historischer Materialismus. Zu einigen Kategorien der marxistisch-leninistischen Geschichtsmethodologie, u: IWK, God. 10 (1974). Br. 4, str. 425 ff.

 

[3] Hanc Šlajer, Theorie der Geschichte – Theorie der Geschichtswissenschaft. Zu neueren theoretisch-methodologischen Arbeiten der Geschichtschreibung in der BRD (=Zur Kritik der bürgerlichen Ideologie 60). Frankfurt/M, 1975, str. 106, Napomena 229.

 

[4] Vera Vrona, Friedrich Engels und die bürgerliche “Marxkritik”, u: Alfred Kosing und Friedrich Richter (izdavači), Philosoph der Arbeiterklasse. Friedrich Engels 1820-1970, Berlin 1971, str. 84 f.

 

[5] Hartmut Meringer und Gotfrid Mergner, Debatte um Engels, 2 toma. Hamburg 1973.

 

[6] Đerd Lukač, Geschichte und Klassenbewußtsein. Studien über marxistische Dialektik, Berlin (1923), str. 7 und str. 17, nap. 1. – O kritici Lukača up. Abram Deborin, Lukács und seine Kritik des Marxismus, u: Oskar Negt (izdavač), Abram Deborin/Nikolai Bucharin, Kontroversen über dialektischen und mechanistischen Materialismus, Frankfurt/M. 1969, str. 189 ff.

 

[7] Đerd Lukač, Geschichte und Klassenbewußtsein, str. 216 ff.

 

[8] Karl Korš, Marxismus und Philosophie, izdavač: Erich Gerlach, Frankfurt/M. 1966, str. 61 f

 

[9] Isto, str. 68ff. Na sličnosti ukazuje i Čarls Betelhajm, Die Klassenkämpfe in der UdSSR, 1. tom, 1917-1923, Berlin 1975, str. 40.

 

[10] Hanc-Jozef Štajnberg, Sozialismus und deutsche Sozialdemokratie. Zur Ideologie der Partei vor dem 1. Weltkrieg (= Schriftenreihe des Forschungsinstituts der Friedrich-Ebert-Stiftung), Hannover, 2. izdanje., 1969, str. 43 f. i str. 60 ff. – Up. isto Lučio Koleti, Bernstein und der Marxismus der Zweiten Internationale, Frankfurt/M. 1971. – Kod Koletija je od značaja samo razvoj pitanja, jer je rešenje je pod dubokim uticajem novokantijanizma.

 

[11] Oskar Negt, Marxismus als Legitimationswissenschaft. Zur Genese der stalinistischen Philosophie, u: Abram Deborin/Nikolai Bucharin. Kontroversen über dialektischen und mechanistischen Materialismus, Frankfurt/M. 1969.

 

[12] Iring Fečer, Karl Marx und der Marxismus. Von der Philosophie des Proletariats zur proletarischen Weltanschauung, Minhen 1967.

 

[13] Moris Merlo-Ponti, Die Abenteuer der Dialektik, Frankfurt/M. 1968.

 

[14] Herbert Markuze, Die Gesellschaftslehre des sowjetischen Marxismus, Nojvid i Berlin 1964

 

[15] Alfred Šmit, Der Begriff der Natur in der Lehre von Marx (= Frankfurter Beiträge zur Soziologie, 11. tom), Frankfurt/M. 1962.

 

[16] Vidi npr. natpis za: Das Argument, Nr. 84, Gd. 16 (1974), Broj. 1/2: Zum Verhältnis von Logischem und Historischem.

 

[17]  Samo najpovršniji prikaz može zaključiti postojanje potpunog sklada između Marksa i Engelsa. Vidi npr. Aleksandar Maljič. Friedrich Engels’ Beitrag zur Ausarbeitung des Gegenstandes und der Methode der politischen Ökonomie, in: Friedrich Engels 1820-1970. Referate-Diskussionen-Dokumente (= Schriftenreihe des Forschungsinstituts der Friedrich-Ebert-Stiftung, 85. tom), Hanover 1971, str. 58

 

[18] “Jedinstvo logičkog i istorijskog je jedan od najvažnijih metodoloških principa materijalističke dijalektike, koji je od velikog značaja za sve nauke.” Hajnz Malorni, Zum Problem des Verhältnisses von Logischem und Historischem, in: Die aktuelle philosophische Bedeutung des ‘Kapital’ von Karl Marx, izd. Georg Mende i Erhard Lange, Berlin 1968, str. 90.

 

[19] “Iako je Marksu stalo do jedinstva logičkog i istorijskog, on ga ne apsolutizuje u identitet, kao što je to Hegel činio. On ne preza od toga da pri logičkom istraživanju problema uzme za primer istorijski proces koji stoji u suprotnosti sa logičkim kada je to u interesu problema i kada to služi da se postigne cilj otkrivanja zakonitih odnosa unutar razvijene strukture kapitalizma.” Hajnz Malorni, Zum Problem des Verhältnisses von Logischem und Historischem, str. 105.

 

[20] Marks direktno kaže da je sa stanovišta unutrašnje strukture građanskog društva odnos kategorija industrijskog kapitala i kategorija zemljišne rente (ovde možemo dodati i trgovački i zelenaški kapital) ‘upravo suprotan onome što se pojavljuje kao prirodno ovog društva i što odgovara sledu istorijskog razvoja.’ Nije moguće ignorisati ovu činjenicu i smatrati da ne postoji nikakva protivrečnost između logičkog i istorijskog, kako to neki čine”. M. M. Rozental, Die dialektische Methode der politischen Ökonomie von Karl Marx, Berlin 1969, str. 480.

 

[21] Jindrih Celeni, Die Wissenschaftslogik bei Marx und ,,Das Kapital”, Frankfurt/M. i Beč 1968, str. 57 ff. i str. 107 f.

 

[22] Helmut Rajhelt, Zur logischen Struktur des Kapitalbegriffs bei Karl Marx, Frankfurt/M. 1970, str. 254 ff.

 

[23] Hanc-Georg Bakhaus, Materialien zur Rekonstruktion der Marxschen Werttheorie 2, in: Gesellschaft. Beiträge zur Marxschen Theorie 3, Frankfurt/M. 1975, str. 1 39 ff.

 

[24]  Npr. Vajt-Mihael Bader, Krise und Kapitalismus bei Marx, u 2 toma. Frankfurt/M. 1975, 1. tom, str .84f.

 

[25] Joakim Bišof, Gesellschaftliche Arbeit als Systembegriff. Über wissenschaftliche Dialektik, Zapadni Berlin 1973, str. 110 f. – Jedan diferencirani prikaz može se naći u: Projektgruppe zur Kritik der politischen Ökonomie, Zur Logik des Kapitals, Zapadni Berlin, 2. izdanje, 1973, str. 26 ff.

 

[26] Klaus Holzkamp, Die historische Methode des wissenschaftlichen Sozialismus und ihre Verkennung durch J. Bischoff, u: Das Argument, Br. 84, Godina. 16 (1974), Broj. 1/2.

 

[27] Klaus Holzkamp als Marxist-Leninist, u: Projekt Klassenanalyise, Kleinbürgerlicher oder wissenschaftlicher Sozialismus, Zapadni Berlin 1974, str. 65.

 

[28] David B. Rjazanov, Fünfzig Jahre Anti-Dühring, u: Unter dem Banner des Marxismus, Godina. 2 (1928), posebno str. 466 ff. i str. 480 ff.

 

[29] Marx-Engels Werke (prim. prev.)

 

[30] Karl Marks i Fridrih Engels, Werke, (dalje citirano kao: MEW), Berlin 1961 ff., 20. tom, str. IX.

 

[31] Up. Roman Rosdolski. Zur Entstehungsgeschichte des Marxschen .Kapital’. Der Rohentwurf des ‘Kapital’ 1857-58. 2 toma, Frankfurt/M. 1968. 2. tom, str. 675 ff. .

 

[32] Karl Marks, Pismo Engelsu, 22.7.1859, u: MEW. 29. tom, str. 463.

 

[33] Karl Marks, Pismo Engelsu, 19.7.1859, u: isto, str. 460.

 

[34] L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, Berlin 1970, str. 280.

 

[35] “Zaboravio si da mi napišeš da li želiš da sastaviš neki kratak tekst o mom spisu. Bagra se ovde baš raduje. Veruju da je stvar propala, jer ne znaju da je Duncker nijednom nije reklamirao” Karl Marks, Pismo Engelsu, 22.7.1859, u: MEW, 29. tom, str. 463.

 

[36] Karl Marks, Pismo Engelsu, 25.7.1859, u: isto, str. 464.

 

[37] Karl Marks, Pismo Engelsu, 3.8.1859, u: isto, str. 468.

 

[38] “Internacionalni institut za društvenu istoriju” u Amsterdamu tvrdi da Engelsov manuskript nije moguće pronaći niti u njihovoj Zaostavštini Marksa i Engelsa, ni u Marks-Engels fondu u Moskvi.

 

[39] U: MEW, 29. tom, str. 712f., Napomena 415.

 

[40] Karl Marks, Pismo Engelsu, 25.7.1859, u: isto, str. 463.

 

[41] Up. kritiku od Hanc-Georg Bakhausa, Materialien zur Rekonstruktion der Marxschen Werttheorie, in: Gesellschaft… , str. 139 ff. – Ali da bi mogli da procenimo Engelsov odnos prema Prudonu, neophodno je uputiti na njegov komentar o Idee generale de la revolution au XIXe siede. Napomene L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, S. 266 ff. Up. prepisku između Marksa i Engelsa iz 1851. god.

 

[42] Fridrih Engels, Karl Marx, Zur Kritik der Politischen Ökonomie’. Prvi broj, Berlin, Franz Duncker, 1859 (dalje citirano kao: Rezension), u: MEW, 13. tom, Berlin 1969, str. 472.

 

[43] Marksovo pismo Lasalu, 22.2.1858, u: MEW, 29 tom, str. 550.

 

[44] Engels je legitimisao “Anti-Diring” u predgovoru iz 1885. god. tvrdeći da je Marks ceo tekst pročitao. Zapravo postoje jasniji iskazi koji se odnose na teoriju vrednosti i novca. Njegov stav o “osnovnoj protivrečnosti” po mom mišljenju ne može da se uskladi sa Marksovim mišljenjem.

 

[45] Pitanje, da li nakon “demistifikacije” i “geneze forme” ostaje još neki odeljak Marksove kritike Hegela, tj. da li je Marks imao na umu postuliranje opšte dijalektičke zakonitosti, ovde ne možemo problematizovati. Up. Ćezare Luporini, Karl Marx -Kommunismus und Dialektik. Zwei Aufsätze, Frankfurt/M. 1974, str. 111. U svakom slučaju treba podvući, da ovaj poslednji korak pretpostavlja prva dva.

 

[46] Karl Marks, Das Kapital. Kritik der politischen Ökonomie, 1. izdanje., Hamburg 1867, str. 4.

 

[47] Isto, str. 18.

 

[48] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Enzyklopädie der philosophischen Wissenschaften im Grundrisse (1830), u:  Werke, 20 tomova, Frankfurt/M. 1970 ff., 8. tom, str. 351.

 

[49] “Ono umno je sinonimno sa idejom, pošto u svojoj realizaciji stupa u spoljašnju egzistenciju. Ali umno stupa u bogatsvu formi, pojava i oblika i omotava svoje jezgro sa mnoštvom omota koji su na početku mesto samosvesti i koje tek pojam probija kako bi pronašao unutrašnji puls koji se onda čuje i u spoljašnjim formama.” G. V. F.  Hegel, Grundlinien der Philosophie des Rechts oder Naturrecht und Staatswissenschaft im Grundrisse, in: Werke, 7. tom , str. 25.

 

[50] Imanuel Kant, Kritik der reinen Vernunft, 2. izdanje, 1787, in: Kants Werke, Akademie-Textausgabe, 9 tomova, Berlin 1968 ff., 3. tom, str. 443 (B 698 f.).

 

[51] Up. o tome: Odo Markard, Hegel und das Sollen, u: Schwierigkeiten mit der Geschichtsphilosophie, Frankfurt/M. 1973, str. 44.

 

[52] Karl Marks, Das Kapital, 1. izdanje. (1867), str. 771.

 

[53] Up. npr. strukturu sledeće rečenice. Hegel ne kaže: “Volja monarha je najviša odluka, već: najviša odluka volje je – monarh. Prva rečenica je empirijska. Druga obrće empirijsku činjenicu u metafizički aksiom.” Karl Marks, Kritik des Hegeischen Staatsrechts, in: MEW, 1. tom, str. 226.

 

[54] Žak Ransijer, Der Begriff der Kritik und die Kritik der politischen Ökonomie (= Internationale Marxistische Diskussion 28), Berlin 1972, str. 38 f.

 

[55] “Činjenica od koje se polazi ne uzima se kakva jeste, već se shvata kao mistični rezultat. Stvarno postaje fenomen, ali ideja nema drugu sadržinu sem ovog fenomena.” ” Karl Marks, Kritik des Hegelschen Staatsrechts, u: MEW, 1. tom, str. 208.

 

[56] Karl Marks i Fridrih Engels, Die heilige Familie, oder Kritik der kritischen Kritik, u: MEW, 2. tom, str. 59ff.

 

[57] Karl Marks, Das Elend der Philosophie, u: MEW, 4. tom, str. 126 f.

 

[58] Karl Marks, Kritik des Hegelschen Staatsrechts, u: MEW, 1. tom, str. 206.

 

[59] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 27.

 

[60] „Zar nije vladao stari Moloh? Zar nije delfijski Apolon bio jedna stvarna moć u životu Grka? Ovde Kantova kritika nema nikakvog značenja.” Karl Marx, Doktordissertation, u: MEW, Dodatni tom, Prvi deo, Berlin 1968, str. 371.

 

[61] „Poenta shvatanja nije u tome, kako Hegel misli, da se određenje pojma prepozna u svemu i svačemu, već da se shvati specifična logika specifičnog predmeta.” Karl Marks, Kritik des Hegelschen Staatsrechts, in: MEW, 1. tom, str. 296.

 

[62] Na nerazvijenu formu “genetičke” problematike kod Marksa upućuje Ćezare Luporini, Karl

Marx – Kommunismus und Dialektik, Frankfurt/M. 1974, str. 83.

 

[63] Karl Marks, Auszüge aus Mills “Elements d‘e‘conomie politique, u: MEW, Dodatni tom, Prvi deo, str. 453; Zur Judenfrage, u: MEW, 1. tom, str. 375. Up. o tome: Helmut Rajhelt, Zur logischen Struktur des Kapitalbegriffs bei Karl Marx, Frankfurt/M. 1970, str. 35 ff.

 

[64] Na prvom mestu 4. i 6. teza. Četvrta teza tvrdi da je fakticitet samo-otuđenja moguće objasniti samo putem samo-rascepljenosti i protivrečnosti sveta; šesta teza transformiše Fojerbahovu još uvek mističnu ideju “rodnog bića” u pojam “sveukupnosti društvenih odnosa”. Karl Marks, Thesen über Feuerbach, u: MEW, 3. tom, str. 6.

 

[65] Karl Marks und Fridrih Engels, Die Deutsche Ideologie, u: MEW, 3. tom, str. 347.

 

[66] “str. 111 Rikardo kaže, da kada on govori o valeur echangeable, uvek misli na prix naturel od koje se apstrahuje akcidencija konkurencije. Kako bi zakoni nacionalne ekonomije dobili veću konzistenciju i određenost, neophodno je postulirati stvarnost kao akcidenciju a apstrakciju kao stvarnost.” Karl Marks, Aus den Exzerptheften, u: Karl Marx und Friedrich Engels, Gesamtausgabe MEGA, Prvi odeljak, 3. tom, Berlin 1932, str. 502. – “Tako sve u ekonomiji stoji na glavi, vrednost, koja je izvor cene postaje uslovljena sopstvenim proizvodom. Fojerbah je poznat primer ovog izokretanja suštine apstrakcije.” Fridrih Engels, Umrisse zu einer Kritik der Nationalökonomie, u: MEW, 1. tom , str. 508. – Kada Engels ovde govori o “vrednosti” kao “izvoru” on ne misli time “realnu vrednost” ekonomiste, već odnos cena proizvodnje i korisnosti. Up. o ovom celom problemu: Walter. Taušerer, Bevor „Das Kapital” entstand. Die Herausbildung und Entwicklung der ökonomischen Theorie von Karl Marx in der Zeit von 1843 bis 1858, Berlin 1968, str. 86 ff.

 

[67] “Kada g. Prudon tvrdi da je vrednost proizvoda određena radnim vremenom, on mora priznati oscilatorno kretanje koja transformiše radno vreme u meru vrednosti. Ne postoji gotov ‘odnos proporcionalnosti’, postoji samo konstituirajuće kretanje”. Karl Marks, Das Elend der Philosophie, u: MEW, 4. tom, str. 94 – “Rikardo apstrahuje od onoga što smatra akcidencijom. Ali druga stvar je prikazati stvarni proces gde se oba – ono, što on naziva akcidentalnim kretanje, ali što je stalno i stvarno i njegov zakon, prosečni odnos pojavljuju kao suštinskim.” Karl Marks, Notizen und Auszüge über Ricardos System März-April 1851, u: Karl Marks, Grundrisse der Kritik der politischen Ökonomie (Rohentwurf) 1857-1858, (dalje citirano kao: Grundrisse), Berlin 1953, str. 803.

 

[68] Karl Marks, Theorien über den Mehrwert, u: MEW, 26. tom. str. 490 f.

 

[69] Karl Marks, Zur Kritik der Politischen Ökonomie, u: MEW, 13. tom, str. 8.

 

[70]  Altiser je sasvim u pravu kada naglašava da je Marks otkrio “kontinent istorije” i da je on utemeljivač istorijske nauke. Luj Altiser, Lenin und die Philosophie, Hamburg 1974, str. 48 f. Ali ovo otkriće nije rezultat “naučno-teorijskog reza” – Luj Altiser, Für Marx, Frankfurt/M. 968, str. 32 ff. – već kritičkog razvoja racionalnog jezgra Hegelove filozofije. Ova kritika je manje-više završena razvojem “forme vrednosti”. Altiser naprotiv oseća potrebu da u Kapitalu traži ostatke Hegelovog uticaja i da premesti datum “reza” iz 1845. u 1882. godinu (Beleške o A. Vagneru). Ali nema nikakve razlike između Beleški i Kapitala. Luj Altiser, Marxismus und Ideologie. Probleme der Marx-Interpretation, Westberlin 1973, str. 101.

 

[71] Karl Marks, Das Kapital, 1. izdanje, str. 18.

 

[72] G. V. F. Hegel, Enzyklopädie . . . , u: Werke, 8. tom, § 193, str. 345 f.

 

[73] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 56.

 

[74] Karl Marks, Pismo Engelsu, 1.2.1858, u: MEW, 29. tom, str. 275. “Napomena” se odnosi na jednu primedbu iz Lasalovog dela Die Philosophie Herakleitos des Dunklen von Ephesos, up. o tome: Marks, Pismo Engelsu, 25.2.1859, u: MEW, 29. tom, str. 402 ff.

 

[75] Hegel takođe – naglašava Marks – “nikada nije dijalektikom nazivao subsumpciju mase činjenica pod jedan opšti princip”. Karl Marks. Pismo Engelsu, 9.12.1861, u: MEW, 30. tom, str. 207.

 

[76] Poznato je da je nemački idealizam i prirodu uvrstio u svoju konstrukciju uma. Ali to nije učinjeno u naivnom fizički-teološkom smislu, npr. da su miševi stvoreni kako bi ih mačke jele, već sa ciljem da se u njoj reflektuje istorijsko-filozofska namera i pitanje, da li se u prirodi može pronaći svrhovitost koja pretpostavlja čoveka. Do koje mere je Marks pod uticajem Darvina destruirao ovu prirodnu teleologiju nije tema ovog teksta. Par napomena ukazuje na to. Up. Karl Marks, Pismo Lasalu, 16.1.1861, u: MEW, 30. tom, str. 578. Kada se Marks poredi sa Darvinom, onda to čini sa stanovišta da su obojica u svojim naučnim poljima otkrili “racionalno jezgro” teleološkog mišljenja (up. o tome: Karl Marks, Pismo Engelsu, 7.12.1867, u: MEW, 31. tom, str. 404). Ukoliko pretpostavimo ovo, onda i dalje ostaje pitanje da li je Engels “dijalektiku prirode” smatrao adekvatnom teorijskom obradom ove koncepcije. Jedna stvar je odmah jasna: prevazilaženje istorijske koncepcije uma nije moguće transponovati na prirodu, pošto – kako se lako može videti – priroda kao “organska celina” nije proizvod apstraktno-opšteg ljudskog rada.

 

[77] Fridrih Engels. Rezension, u: MEW,  13. tom, str. 472.

 

[78] Fridrih Engels, Herrn Eugen Dührungs Umwälzung der Wissenschaft, u: MEW, 20. tom, str. 20f. (dalje citirano kao: Anti-Dührung). Odstupajući od uobičajenog rečnika Engels stoji pri Hegelovom prikazu “metafizikujućeg empirizma” engleske filozofije. G. V. F. Hegel, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie III, u: Werke, 20. tom, str. 223.

 

[79] Fridrih Engels, Anti-Dühring, u: MEW, 20. tom, str. 22.

 

[80] Postoji mnoštvo pokazatelja za to da Marks nije hteo da isključi dijalektički prikaz prirodnih nauka. Up. npr. Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 327. – Ovaj iskaz pretpostavlja mogućnost postuliranja opšte dijalektičke zakonitosti (up. o tome napomenu 43). Ali ovde se radi o – kako to inače sam Engels naglašava u komentaru za ovaj pasus u Anti-Diringu (u: MEW, 20. tom, str. 117) – naknadnom rezimeu prethodnih odnosa razvijenih metodom geneze forme. Primena “dijalektike” na prirodne nauke bi analoški podrazumevala da se pronađe materijalistički ključ njihovog teleološkog pojma sistema. (up. napomenu 74).

 

[81] Fridrih Engels, Rezension, str. 473.

 

[82] Isto.

 

[83]Isto.

 

[84] Isto. str. 474.

 

[85] Za razliku od Marksa, koji je već u svom doktorskom radu kritikovao objašnjenje nedostataka Hegelove filozofije iz “prilagođavanja” na postojeće okolnosti, Engels se drži uobičajenih razlika između “liberalnih” principa Hegelove filozofije i “okoštalog” sistema. On će se kasnije vratiti na ovu poziciju u Ludwig Feuerbach-u. Karl Marks, Doktordissertaion, u: MEW, Dodatni tom, Prvi deo, str. 327. Fridrih Engels, Schelling und die Offenbarung, u: MEW, Dodatni tom, Drugi deo, Berlin 1967, str. 176.

 

[86] Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach und der Ausgang der klassischen deutschen Philosophie, u: MEW, 21. tom, str. 272 (dalje citirano kao: Ludwig Feuerbach).

 

[87] Isto, str. 264.

 

[88] Isto, str. 292.

 

[89] Up. nap. 62. – Jezgro Marksove kritike nije moguće razviti u Engelsovoj najavi o ponovo pronađenim “Tezama o Fojerbahu”: “To su beleške za kasniju razradu, na brzinu napisane i svakako nisu za štampu. Uprkos tome su neprocenjive, pošto su prvi dokument u kojem se nalazi genijalno seme iz kojeg će se razviti nov pogled na svet.” Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach, str. 264.

 

[90] “Do sada je pitanje uvek bilo: šta je Bog? Nemačka filozofija je do sada odgovarala: Bog je čovek.” Fridrih Engels, Die Lage Englands. ,Past and Presentby Thomas Carlyle, London 1843, u: MEW, 1. tom, str. 546.

 

[91] Fridrih Engels, Rezension, str. 474.

 

[92] Kao što to čini u svojim ranim spisima (up. nap. 83) Engels razlikuje u Ludwig Feuerbach-u Hegelovu revolucionarnu “dijalektiku” i konzervativni “sistem”. (str. 226 ff.) Fojerbah je učinio jedan veliki korak kada je marginalizovao “sistem” (str. 272 f.). Materijalizam koji se razvio iz ovog čina neophodno je učiniti “pokretnim” u smislu evolucione teorije. Kako bi ovo postigao Engels se drži Fojerbahovih rezultata sa jedne strane, ali isto tako se poziva na “revolucionarnu” dijalektiku.

 

[93] Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach, str. 293; Up. isto: Fridrih Engels, Anti-Dühring, str. 131 f.

 

[94] Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach, str. 270. Kritika kojom Marks problematizuje političku ekonomiju ne može da zameni ovu “izgradnju” sistema iz rezultata. Marksističko-lenjinistička teorija “poopštavanja” ne pruža izlaz iz ove dileme. Kurt Rajprih priznaje ovu poteškoću da se “iz Engelsovih radova izvede struktura ovog procesa poopštavanja u najčišćoj mogućoj formi”. Kurt Rajprih, Die philosophisch-naturwissenschaftlichen Arbeiten von Karl Marx und Friedrich Engels, Berlin 1969, str. 53 ff.

 

[95] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 27.

 

[96]  Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach, str. 292 f. Nezavisno od svih drugih problema sa kojima se suočava, “teorija odraza” upravo ovo ne sme da tvrdi. Spoznaja “unutrašnjeg sklopa” nije proces odraza. Kod Marksa se ne može smisleno govoriti (uprkos njegovoj metaforici) o “odrazu” realiteta, već o teoriji društvenog iskustva. Predmet spoznajuće svesti su ukoštale ekonomske “forme” sa kojima dnevno delom i rečima imamo posla. Kada se ove forme prepoznaju kao proizvodi otuđenog ljudskog rada, onda je njihova društvena suština spoznata.

 

[97] Već smo uputili na posebnu problematiku “Anti-Diringa” (up. nap. 42) Tamo se religija barem shvata kao proizvod idealnog udvostručavanja društvenih odnosa. Fridrih Engels, Anti-Dühring, str. 294 f

 

[98] Nasuprot ovome Engels tretira Hegelove pojmove u Ludwig Feuerbach-u kao puke hipostaze: “Apsolutni pojam nije samo večan, već je istinska živa duša celog sveta.” Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach, str. 292.

 

[99] Friedrich Engels, Rezension, str. 473.

 

[100] Karl Marks, Grundrisse, str. 28.

 

[101] Karl Marks, Pismo Engelsu, 2.4.1858, u: MEW, 29. tom, str. 312.

 

[102] Karl Marks, Pismo Engelsu, 2.4.1858, u: Isto, str. 317.

 

[103] Isto.

 

[104] Fridrih Engels, Pismo Marksu, 9.4.1858, u: Isto, str. 319. Engelsovo pismo nam govori da je on još imao poteškoća da razume istorijsko izvođenje novca. Ostaje tajna zašto je L. A. Ljeontjev iz ovoga tvrdio da je Engels naglasio kako je kod Marksa istorijsko izvođenje novca odlično prikazano. L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, Berlin 1970, str. 279.

 

[105] Up. Fridrih Engels, Pismo Marksu, 16.6.1867, u: MEW, 31. tom, str. 303. – Engelsova reakcija na Marksovo izvođenje novca uopšte nije neuobičajena, kako to H. G. Backhaus pretpostavlja, pošto mu je Marks konačno u pismu iz 2. 4.1858. bliže pojasnio. Hans Georg Bakhaus, Materialien zur Rekonstruktion der Marxschen Werttheorie 2, u: Gesellschaft…, str. 139.

 

[106] Karl Marks, Grundrisse, str. 22.

 

[107] Isto, str. 26.

 

[108] Up. o tome: Vajt-Mihael Bader, Krise und Kapitalismus bei Marx, 1. tom, str. 61 ff.

 

[109] “Dakle za svest – to važi i za filozofsku svest – za koju je pojmovno mišljenje stvarni čovek i za koju je pojmovni svet jedina stvarnost – za ovakvu svest kretanje kategorija se pojavljuje kao jedini stvarni akt proizvodnje.” Karl Marks, Grundrisse, str. 22.

 

[110] G. V. F. Hegel, Grundlinien der Philosophie des Rechts, u: Werke, 7. tom, str. 27.

 

[111] G. V. F. Hegel, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie, u: Werke, 18. tom, str. 38 ff.

 

[112] Isto, str. 61.

 

[113] G. V. F. Hegel, Grundlinien der Philosophie des Rechts, u: Werke, 7. tom, str. 86 – U ručno napisanim primedbama Hegel kaže: “Kada se istorijski pristupi – šta pronalazimo prvo – možda porodicu, rasejane – šta država?….patrijahalne odnose – još uvek ne pravo – još uvek moralitet.” Isto.

 

[114] Isto.

 

[115] “U ovom smislu se može reći da jednostavnija kategorija izražava vladajuće odnose celine koja je manje razvijena ili da su podređeni odnosi razvijenije celine, koji su već istorijski postojali pre nego što se celina razvila, izraženi konkretnijom kategorijom.” Karl Marks, Grundrisse, str. 23.

 

[116] Isto, str. 25.

 

[117] Isto, str. 26.

 

[118] Up. nasuprot tome: Luj Altiser und Etijen Balibar, Das Kapital lesen, 2 toma, Hamburg 1972, 1. tom, str. 162 ff.

 

[119] G. V. F. Hegel, Die Vernunft in der Geschichte, izdavač: Johannes Hoffmeister, Hamburg, 5. izdanje, 1955, str. 22.

 

[120] Karl Marks, Grundrisse, str. 26.

 

[121] “Samo putem zamene sukobljenih dogmi sukobljenim činjenicama i realnim suprotnostima koje se nalaze u skrivenoj pozadini, moguće je transformisati političku ekonomiju u pozitivnu nauku.” Karl Marks, Pismo Engelsu, 10.10.1868, u: MEW, 32. tom, str. 181.

 

[122] Karl Marks, Grundrisse, str. 26.

 

[123] Isto, str. 28.

 

[124] Isto, str. 27.

 

[125] Isto, str. 28.

 

[126] Isto, str. 26.

 

[127] Isto, str. 189.

 

[128] Isto.

 

[129] “Uslov i pretpostavka postajanja i nastanka kapitala pretpostavlja da on još uvek nije, već da će biti. Oni dakle iščezavaju sa pojavom stvarnog kapitala, sa kapitalom koji sam u svojoj stvarnosti postulira uslove svoje stvarnosti.” Karl Marks, Grundrisse, str. 363.

 

[130] Isto, str. 27.

 

[131] Isto, str. 189. Zemljišna renta ima i kasnije isto sistematsko mesto u “Kritici” iz 1859. god: “Ukoliko je razmenska vrednost ništa drugo do radno vreme sadržano u jednoj robi, kako onda mogu robe koje ne sadrže rad posedovati razmensku vrednost ili, drugačije rečeno, odakle potiče razmenska vrednosti prirodnih sila? Ovaj problem ćemo rešiti u učenju o zemljišnoj renti.” Zur Kritik der Politischen Ökonomie, u: MEW, 13. tom, str. 48. – O ovom problemu up.: Roman Rosdolski, Zur Entstehungsgeschichte des Marxschen ‘Kapital’, 1. tom, str. 54 ff.

 

[132] Karl Marks, Grundrisse, str. 189. – U pitanju je “dijalektički” prelaz sa zemljovlasništva na najamni rad, koji Engels “još uvek ne razume” u pismu iz 9.4.1958. god.

 

[133] Karl Marks. Grundrisse, str. 188.

 

[134] Roman Rosdolski, Zur Entstehungsgeschichte des Manschen ,Kapital’, 1. tom, str. 71 ff.; Vajt-Mihael Bader i drugi, Krise und Kapitalismus bei Marx, 1. tom, str. 100 ff. O kritici Badera vidi: Projekt Klassenanalyse, Die Krise in der Theorie, u: Beiträge zum Wissenschaftlichen Sozialismus, H. 9 (1976), Br. 4. posebno str. 104 i str. 109.

 

[135] Karl Marx, Grundrisse, str. 545. – „Neophodno radno vreme je određeno tek kretanjem samog kapitala. Ovo je temeljni zakon konkurencije.” Isto, str. 550. Up. takođe Karl Marx, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 53.

 

[136] “Upravo je zadatak nauke da se razvije teorija konstitucije zakona vrednosti.” Karl Marks, Pismo Kugelmanu,11. 7. 1868, u: MEW, 32. tom, str. 553. U ovim teorijskim okvirima Marks problematizuje diferencijalnu rentu analogno višku profita u svakoj sferi proizvodnje, a apsolutnu zemljišnu rentu kao prepreku izjednačavanju vrednosti i troškova proizvodnje. Up. o tome Karl Marks, Pismo Engelsu, 2. 8. 1862. i 9. 8. 1862, u: MEW, 30. tom, S. 226 ff. i S. 274. – U oba slučaja je “renta u modernom smislu” višak u odnosu na prosek profita. Nasuprot tome istorijski gledano, nije profit, već je renta opšta forma u kojoj se ispoljava višak rada. Karl Marks. Das Kapital, 3. tom, u: MEW, 25. tom, str. 791. i str. 798. – Isto tako je trgovački kapital u razvijenom sistemu podređen industrijskom kapitalu, iako je istorijski on “najstariji način slobodne egzistencije kapitala.” Isto, str. 337.

 

[137] Projektgruppe Entwicklung des Marxschen Systems, Das Kapitel vom Geld. Interpretationen zum Kapital 2, Westberlin 1973, str. 32 ff.

 

[138] Karl Marx, Grundrisse, str. 163 f.

 

[139] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 183 f.

 

[140] Karl Marks, Grundrisse, str. 945. Ovde se može primetiti da Marks više ne pretpostavlja samo “moderno zemljovlasništvo” kao uslov nastanka slobodnog najamnog rada, već ovaj uslov locira u obliku proizvodnje koji prethodi kapitalizmu. Up. o tome: Karl Marks, Grundrisse, str. 375 ff.

 

[141] “Sa druge strane i što je ovde za nas bitnije, istorijska metoda nam pokazuje tačku u kojoj istorijsko razmatranje stupa na snagu, tj. tačku gde građanska ekonomija kao puki istorijski oblik procesa proizvodnje pretpostavlja ranije istorijske oblike proizvodnje.” Karl Marks, Grundrisse, str. 364.

 

[142] Karl Marks, Zur Kritik der Politischen Ökonomie, u: MEW, 13. tom, str. 7.

 

[143] Fridrih Engels, Rezension, str. 472.

 

[144] Isto, str. 474.

 

[145] Isto.

 

[146] Ovde možemo spomenuti poznato pismo u kojem Marks Engelsu piše da želi da razvije “racionalno jezgro” Hegelove logike. Engels je ovo razumeo tako da Marks želi da razvije opšte dijalektičke zakonitosti. Pitanje je, pošto je ovo pismo napisano za vreme “Grundrisse”-a, gde Marks još uvek nije razvio genezu forme novca, da li on uopšte razume kritiku Hegela na neki drugi način. Meni se čini pogrešnim da se ovo pismo interpretira kao “druga recepcija Hegela”. Hegel je uvek prezentan u celokupnom procesu kritike ekonomskih kategorija. Karl Marks, Pismo Engelsu, 14. 1. 1858, u: MEW, 29. tom, str. 260. – Već 1883. prilikom revizije Marksove zaostavštine primećuje se Engelsovo rešenje ovog pitanja: “Sutra ću konačno imati vremena da par sati pogledam sve tekstove koje nam je ostavio Crni [der Mohr – Marksov nadimak, prim. prevodioca]. Radi se o nacrtu dijalektike koju je on želeo da razvije. Ali on je skrivao svoj rad, pošto je znao da ukoliko bi znali koliko je već napisao, bio bi primoran da objavi tekst.” Fridrih Engels, Pismo Lavrovu, 2. 4. 1883, u: MEW, 36. tom, str. 3.

 

[147] Celeni je jedan od retkih koji veoma jasno referiše na ovu okolnost. Jindrih Celeni, Die

Wissenschaftslogik und das ‘Kapital’, Frankfurt/M. 1968, str. 107. – Niti Joakim Bišof, Gesellschaftliche Arbeit als Systembegriff, str. 110 ff., niti Klaus Holzkamp, Die historische Methode des wissenschaftlichen Sozialismus und ihre Verkennung durch J. Bischoff, u: Das Argument, Br. 84, ne obraćaju pažnju na ovu polaznu tačku za Engelsovo razmatranje “logičkog” i “istorijskog”.

 

[148] O produktivnim vrednostima teorijskih protivrečnosti vidi npr. Marksove spise o Adamu Smitu, Karl Marks, Theorien über den Mehrwert, u: MEW, 26.1 tom, str. 58 f.

 

[149] “Razlaganje robe na rad u dvostrukoj formi, upotrebne vrednosti na stvarni rad ili svrhovitu produktivnu delatnost i razmenske vrednosti na radno vreme ili isti društveni rad je kritički rezultat istraživanja klasične političke ekonomije koje je trajalo 150 godina i koje je u Engleskoj otpočelo sa Vilijem Petijem, u Francuskoj sa Buagiljberom a završilo se u Engleskoj sa Rikardom a u Francuskoj sa Sismondijem.” Karl Marks, Zur Kritik der Politischen Ökonomie, u: MEW, 13. tom, str. 37.

 

[150] “Odlučujuće pitanje za fiziokrate, kao i njihove protivnike nije samo koji rad stvara vrednost, već koji rad stvara višak vrednosti. Pre nego da reše ovaj problem u jednostavnijoj formi, oni se njime bave u komplikovanijoj formi, pošto je istorijski put svih nauka do istinskih problema pun raskrsnica i lavirinata. Za razliku od drugih građevina, nauka nije samo magični zamak, već zgrada gde se prvo grade pojedinačni spratovi pre nego što se stavi temelj.”

 

[151] Isto, str. 42 f. Fidrih Engels, Rezension, str. 474.

 

[152] O pojmu “puko istorijskog” up. Fridrih Kambartel, Erfahrung und Struktur. Bausteine zu einer Kritik des Empirismus und Formalismus, Frankfurt/M 1968, str. 61 ff.

 

[153] Fridrih Engels, Rezension, str. 475.

 

[154] “Istorijski događaji su u celini i na velikom planu isto tako opterećeni kontingencijom. Ali ono što je kontingentno na površini, poseduje u svom jezgru zakonitosti koje treba otkriti.“ Fridrih Engels, Ludwig Feuerbach, str. 297. – Nasuprot tome Marks naglašava da je zadatak nauke da istraži u kojim formama vladaju zakoni. Up. o tome. nap. 133.

 

[155] Klaus Holckamp čini to veoma delikatno. Nakon što je oslobodio istoriju od opstruirajuće „kontingencije“ on podučava čitaoca da on time nije mislio na „kauzalno-mehanističku nužnost istorijskog razvoja“, već da „nužno“ [Not-wendig] u Marksovom smislu znači „ono što mora da se učini, kako bi sudbina društva skrenula [Wenden] sa puta nevolje [Not]“ Klaus Holzkamp, Die historische Methode des wissenschaftlichen Sozialismus und ihre Verkennung durch J. Bischoff, u: Das Argument, Br. 84, str. 33 ff.

 

[156] G. V. F. Hegel, Vorlesungen über die Geschichte der Philosophie, u: Werke, 18 tom, str. 59.

 

[157] Isto, str. 49.

 

[158] G. V. F. Hegel, Die Vernunft in der Geschichte, str. 45.

 

[159] Manfred Ridel, Fortschritt und Dialektik in Hegels Geschichtsphilosophie, u: System und Geschichte.

Studien zum historischen Standort von Hegels Philosophie, Frankfurt/M. 1973, str. 61.

 

[160] G. V. F. Hegel, Grundlinien der Philosophie des Rechts, u: Werke, 7. tom, § 33, str. 87.

 

[161] Njegova razlika od Marksa – up. o tome odeljak uvoda za Grundrisse – se ne tiče toliko metodskog koliko teorijskog polja. Iako se filozofija istorije bazira na filozofiji prava, filozofija prava nije realna analiza građanskog društva, već je ona – kako je Marks to pokazao u “Kritici Hegelovog državnog prava” – uslovljena mistifikovanom umskom konstrukcijom. U tom smislu su kako filozofija istorije tako i filozofija prava uslovljene jednim „focus imaginarius“ samo-ostvarujućeg uma.

 

[162] Hegel upućuje u jednom verbalnom dodatku §408 Enciklopedije na simultanost i unutrašnji sklop postojećih formi i time se ograničava od svake istorijske pozicije: „Naša pozicija ne tvrdi da običajnost vremenski sledi pravo i moralitet niti da familija i građansko društvo prethode državi. Ovde se radi o tome da je običajnost temelj prava i moraliteta, isto kao što familija i građansko društvo u svojim jasnim razlikama pretpostavljaju postojanje države“. G. V. F. Hegel, Grundlinien der Philosophie des Rechts, u: Werke, 7. tom, str. 524.

 

[163] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 95, nap. 32.

 

[164] Karl Marks, Pismo Engelsu, 8. 1. 1868, u: MEW, 32. tom, str. 11.

 

[165]  Up. o tome: Helmut Rajhelt, Zur logischen Struktur des Kapitalbegriffs…, str. 18.

 

[166] Karl Marks, Grundrisse, str. 634.

 

[167] Isto, str. 364 f.

 

[168] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 742. – Naočigled ovog kao i ranije relevantnog pitanja nije od značaja to da Marks veoma rano uvodi propast „slobodnog seljaštva“. Up. o tome: Pol Manto, The Industriell Revolution in the Eighteenth Century, izdavač: T. S. Ašton, London 1970, str. 139.

 

[169] Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 25. tom, str. 839.

 

[170] Takođe, što se Lenjinovog razumevanja odnosa između „logičkog“ i istorijskog“ tiče relevantna literatura se poziva na njegov “Rezime Hegelove istorije filozofije”, Akademie für Gesellschaftswissenschaften beim ZK der KPdSU, u redakciji M. M. Rosental, Lenin als Philosoph, Berlin 1971, str. 526.

 

[171] Fridrih Engels, Rezension, str. 475.

 

[172] Isto.

 

[173] Isto, str. 474.

 

[174] Joakim Bišof, Gesellschaftliche Arbeit als Systembegriff, str. 111.

 

[175] Projektgruppe zur Kritik der politischen Ökonomie, Zur Logik des Kapitals, str. 31.

 

[176] P. V. Kopnin, Dialektik – Logik – Erkenntnistheorie. Lenins philosophisches Denken – Erbe und Aktualität, Berlin 1970, str. 237.

 

[177] M. M. Rosental, Die dialektische Methode der politischen Ökonomie von Karl Marx, Berlin 1969, str. 465 i str. 476.

 

[178] Roman Rosdolski, Zur Entstehungsgeschichte des Manschen .Kapital’, 1. tom, str. 144.

 

[179] Ronald Mek, Einige Bemerkungen zum ‘Transformationsproblem“. u: Ökonomie und Ideologie, Frankfurt/M. 1973, str. 210.

 

[180] Za Engelsa potraga za „dijalektičkom metodom“ koja bi bila nauka pre nauke ostaje njegov centralni cilj. Njegov citat iz “Anti-Diringa” da „bi jedna nauka sveukupne strukture bila suvišna“ ne sme da zavarava. On se odnosi na izovođenje Hegelovog idealističkog sistema, a ne na spašenu dijalektičku metodu. Fridrih Engels, Anti-Dühring, str. 24. – Ali demistifikovana nauka sveukupne strukture je „kritika strukture“. Fridrih Engels, Dialektik der Natur, u: MEW, 20. tom, str. 348.

 

[181] Fridrih Engels, Rezension. str. 475.

 

[182] Isto, str. 477.

 

[183] Isto, str. 475.

 

[184] Isto, str. 475 f.

 

[185] Isto, str. 476.

 

[186] Marks primećuje da analiza proste forme vrednosti pretpostavlja poopštavanje robne forme: „Tajna izraza vrednosti, jednakost i jednako važenje svih radova (pošto su to sve ljudski radovi) može se razotkriti samo onda kada je ideja ljudske jednakosti duboko ustoličena. Ali to je tek moguće u društvima u kojem je forma robe opšta forma proizvoda rada, dakle u društvu u kojem je dominantni društveni odnos međusobni odnos ljudi kao vlasnika robe.“ Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 74. – Ali ovaj odnos postoji tek onda kada je svaki rad već najamni rad: „Ono što karakteriše kapitalističku epohu je to, da je radna snaga za samog radnika forma robe koja njemu pripada, dakle da rad već ima formu najamnog rada. Sa druge strane tek u ovoj tački se poopštava robna forma proizvoda rada.“ Karl Marks, Das Kapital, u: isto, str. 184, napomena 41.

 

[187]Karl Marks, Das Kapital, 1. izdanje, str. 779. – Up. takođe: Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 109, napomena. 50.

 

[188] Klaus Holzkamp, Die historische Methode des wissenschaftlichen Sozialismus und ihre Verkennung durch J. Bischoff, str. 31.

 

[189] „Neposredna razmena proizvoda ujedno ima i nema formu prostog izraza vrednosti. Ta forma je x robe A = y robe B. Forma neposredne razmene proizvoda je: x upotrebnog predmeta A = y upotrebnog predmeta B. Stvari A i B nisu robe pre [podvukao autor] razmene, već to postaju tek u razmeni.“ Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 102. – Razlika između istorijske forme proste trampe i logičke forme prostog izraza vrednosti je u tome da se u ovom drugom robe od početka odnose jedna prema drugoj kao momenti društvenog sveukupnog rada, dok se u trampi tek putem akta razmene transformišu iz neposredne upotrebne vrednosti u robu. Analiza forme vrednosti pretpostavlja razvoj kapitalističkih odnosa (up. napomenu 183).

 

[190] “Ova forma se pojavljuje praktično tek u prvim početcima, kada se proizvodi rada transformišu u robu putem razmene koja je slučajna i povremena.” Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 80. Up. takođe: Karl Marks, Das Kapital, 1. izdanje, str. 782: “U istorijskom razvoju robne forme ulogu opšte forme ekvivalenta može imati u jedno vreme ova u drugo vreme ona roba.”

 

[191] Karl Marks. Zur Kritik der Politischen Ökonomie, u: MEW, 13. tom, str. 36.

 

[192] Fridrih Engels, Vorwort zum 3. Bd. des Kapital, u: MEW, 25. tom, str. 20.

 

[193] „Ovde nije u pitanju istorijski prelaz sa cirkulacije u kapital. Prosta cirkulacija je zapravo apstraktna sfera sveukupnog građanskog procesa proizvodnje, koja se u svojim određenjima pokazuje kao momenat i pûka pojavna forma dubljeg procesa koji joj stoji u osnovi, čiji je ona rezultat ali isto tako koji rezultira iz nje – naime, industrijskog kapitala.“ Karl Marks, Grundrisse, str. 922 f.

 

[194] „U našem dobu istina nije samo ne-običajnost, već je isto ne-naučnost – istina je granica nauke. Kao što sloboda nemačkog broda na Rajni dopire do mora, isto tako sloboda nemačke nauke dopire do istine. Tamo gde nauka dođe do istine i postane istina, tamo ona više nije nauka, tamo ona postaje objekat policije – policija je granica između istine i nauke.“ Ludvig Fojerbah, Das Wesen des Christentums, u: Werke in sechs Bänden, izdavač: Erih Tis, Frankfurt/M. 1976, 5. tom, str. 397.

 

[195] L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, str. 494. – „U okvirima socijalističkog društva koje se zasniva na zajedničkom vlasništvu sredstava proizvodnje, proizvođači ne razmenjuju svoje proizvode. Isto tako rad koji stvara ove proizvode se ne pojavljuje kao njihova vrednost i njihova postvarena karakteristika, pošto nasuprot kapitalističkom društvu, individualni radovi nisu posredovani, već su neposredno sastavni deo celokupnog društvenog rada.“ Karl Marks, Kritik des Gothaer Programms, u: MEW, 19. tom, str. 19 f.

 

[196] L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, str. 496 f.

 

[197] Isto, str. 497. – Autorenkollektiv N. A. Zagalow, Lehrbuch Politische Ökonomie Sozialismus, Frankfurt/M.1972, str. 257.

 

[198] Fridrih Engels, Anti-Dühring, u: MEW, 20. tom, str. 288. Engels je uvek bio zastupnik ideje da socijalizam pretpostavlja ukidanje robne proizvodnje. To je bio njegov uvid iz “Nacrta za kritiku nacionalne ekonomije”, koji je Marks uvek hvalio: „Praktično ni jedno društvo ne može izbeći da na jedan ili drugi način proizvodnja reguliše dostupno radno vreme. Ali sve dok se ova regulacija radnog vremena ne vrši putem direktne, svesne kontrole društva (što je moguće samo u slučaju zajedničkog vlasništva) već putem kretanja cena roba, onda stvari ostaju kako si ih ti već opisao u „Nemačko-Francuskom godišnjaku.“ Karl Marks, Pismo Engelsu, 8.1.1868, u: MEW, 32. tom, str. 12.

 

[199] Fridrih Engels, Anti-Dühring, u: MEW, 20. tom, str. 151.

 

[200] Helmut Rajhelt, Zur logischen Struktur des Kapitalbegriffs bei Karl Marx, str. 258 f.

 

[201] Karl Marks, Das Kapital, 1. izdanje, str. 567.

 

[202] Isto, str. 569.

 

[203] Isto, str. 571.

 

[204] Up. Karl Marks. Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 613, Nap. 24.

 

[205] Karl Marx, Das Kapital, 1. izdanje, str. 571, Nap. 23.

 

[206] „Roba i novac su elementarne pretpostavke kapitala, ali se tek pod posebnim uslovima razvijaju u kapital. Razvoj kapitala nije moguć van okvira cirkulacije robe (koja pretpostavlja cirkulaciju novca), dakle van okvira već datog, do određene mere razvijenog nivoa trgovine. Sa druge strane, proizvodnja i cirkulacija robe ne pretpostavljaju kapitalistički način proizvodnje, već se oni mogu naći kao što sam ranije pokazao i u „pred-građanskim društvima“. Karl Marks, Resultate des unmittelbaren Produktionsprozesses. Das Kapital. I. Buch. Der Produktionsprozeß des Kapitals. VI. Kapitel (= Archiv sozialistischer Literatur. I 7), Frankfurt/M. 1969, str. 91. – Up. takođe Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 184.

 

[207] Up. referencu na Šerbulijeza, Karl Marks, Das Kapital, u: MEW, 23. tom, str. 610, Nap. 23. – U Teorijama o višku vrednosti on dalje kaže: „Ovaj temeljni zakon je realna fikcija. On proizilazi iz privida cirkulacije robe. Robe se razmenjuju u skadu da svojom vrednošću, tj.  u skladu sa radom koji je u njima sadržan. Individue stoje jedna prema drugoj samo kao vlasnici robe i mogu dakle prisvojiti robu drugog samo putem odricanja od sopstvene robe. Dakle čini se kao da oni razmenjuju sopstveni rad, pošto razmena roba koje u sebi sadrže tuđi rad…pretpostavlja odnose između ljudi kao vlasnika robe, prodavca i kupca. Ovaj privid koji se pojavljuje na površini nestaje u kapitalističkoj proizvodnji. Ali iluzija, da se ljudi na početku pojavljuju jedan drugom samo kao vlasnici robe, dakle kao vlasnici i radnici, ne nestaje. Ovaj „početak“ je kao što smo rekli, jedna iluzija koja nastaje iz privida kapitalističke proizvodnje i koja ranije u istoriji nije postojala.“ Karl Marks, Theorien über den Mehrwert, u: MEW, 26.3 tom, str. 369.

 

[208] „Neke od ovih socijalističkih škola umišljaju da je moguće urušiti režim kapitala tako što će se na njega primeniti večni zakoni robne proizvodnje!” Karl Marx, Le Capital, Paris 1872-75, Kap. XXIV, str. 257.

 

[209] L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, str. 411.

 

[210] Isto. S. 211.

 

[211] Fridrih Engels, Anti-Dühring, u: MEW, 20. tom, str. 250 f. Ali treba napomenuti da Engels isto tako govori o sužavanju robne proizvodnje u feudalizmu. Ali to nema nikakvog efekta na njegovo shvatanje “inverzije zakona prisvajanja” . Isto, str. 254.

 

[212] Isto, str. 251.

 

[213] Isto, str. 250.

 

[214] “Odnos njihovih funkcija kao i njihovo produktivno jedinstvo nalaze se izvan njih, u kapitalu, koji stvara i očuvava ovo jedinstvo. Odnos njihovih radova njima se pojavljuje idealno kao plan a praktično kao autoritet kapitaliste, kao moć strane volje koja njihovu delatnost stavlja pod svoju svrhu.” Karl Marx, Das Kapital, u: MEW, 23. tom. str. 351.

 

[215] Fridrih Engels, Anti-Dühring, str. 252.

 

[216] Fridrih Engels, Die Entwicklung des Sozialismus von der Utopie zur Wissenschaft, u: MEW, 19. tom, str. 227.

 

[217]L. A. Ljeontjev, Engels und die ökonomische Lehre des Marxismus, str. 216.

 

[218] Fric Berens, Ware, Wert und Wertgesetz. Kritische und selbstkritische Betrachtungen zur Werttheorie im Sozialismus, Berlin 1961, str. 20.

 

[219] Autorenkollektiv, Ökonomische Gesetze des Sozialismus in der Diskussion. Ein methodologischer Abriß, Berlin 1974, str. 93 f.

 

[220] Hans Šlajer, Theorie der Geschichte — Theorie der Geschichtswissenschaft. str. 69.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »