20 jul

GRAD KAO MESTO KLASNE BORBE

GRAD: MESTO KLASNE BORBE[1]

Marko Miletić

Grad je mesto proizvodnje, a u savremenom svetu to je kapitalistička proizvodnja koja podrazumeva da je to, takođe, i mesto eksploatacije radničke klase. Istina je da iz velikih gradova, makar u našem delu sveta, sve više nestaje industrijska proizvodnja, pa je tako i sve manji broj tradicionalnih industrijskih radnika. Međutim, to ne znači da ne postoji i radnička klasa. U tom smislu je Anri Lefevr (Henri Lefebre) govorio o urbanim radnicima, a u svom komentaru na Lefevrove teze, Dejvid Harvi (David Harvey) dodaje da „važan i uvek u ekspanziji, rad na stvaranju i održavanju urbanog života sve više obavlja nesigurna, često zaposlena na određeno vreme i dezorganizovana, nisko plaćena radna snaga.“ Dakle, u pitanju je veliki broj radnika koji rade u komunalnim preduzećima, koji odnose smeće, voze autobuse, održavaju parkove itd, a tu je i velik broj onih koji rade u uslužnim delatnostima, u kafićima, restoranima i hotelima. To je nešto što savremena levica treba da uzme u obzir: dakle, poziciju tih ljudi i njihovo mesto u održavanju urbanog života.

Gradovi nastaju i razvijaju se od viškova vrednosti. „Otuda je“, kako kaže Dejvid Harvi, „urbanizacija uvek bila klasni fenomen određenog tipa, jer se viškovi izdvajaju iz nekog određenog mesta i od nekog, dok se kontrola nad upotrebom viškova obično nalazi u rukama manjine“. Ovo je, od poraza socijalizma na ovim prostorima, proces koji je vrlo vidljiv i kod nas. U svim gradovima svedočimo procvatu novogradnje koja je namenjena pre svega bogatima. Paralelno, veliki broj siromašnih radnika i njihovih porodica se naseljava u iste te gradove u potrazi za bilo kakvim poslom, i upravo ti najsiromašniji slojevi stanovništva prvi stradaju u procesima preuređenja gradova u svrhu zadovoljavanja nekog zamišljenog life stylea elita i profita privatnih kompanija. Jedan od takvih procesa koji je trenutno vidljiv, a verovatno će tek doći do njegove eskalacije, je projekat Beograd na vodi. U ovim procesima se događa raseljavanje ljudi, radničke kuće se ruše kako bi se oslobodio prostor za skupe stanove i, kako vidimo na slikama, nekakve jahte za elite, dok će isti ti radnici koji se raseljuju eventualno moći da rade kao posluga u elitnim delovima gradova, na „održavanju urbanog života“ elite.

Možemo pomenuti i katastrofalne poplave koje su nedavno pogodile Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Srbiju kao primer onoga što vladajuća struktura predstavlja kao „prirodnu“ katastrofu, a zapravo je reč o društvenoj katastrofi koja na najbolji način pokazuje kako su uređivanje, kontrola i upravljanje nad gradovima postali samo jedan od načina na koji elita ostvaruje svoju materijalnu i političku moć. Brane, bedemi, kanali i rečna korita nisu ni građeni ni uređivani u poslednje dve decenije, a novac koji je predviđen za te namene najčešće je odlazio privatnicima koji, čak i kada su vodili ta vodoprivredna preduzeća, nisu imali interesa da se bave tim delatnostima. Ponovo su upravo oni najsiromašniji najviše nastradali u ovoj nepogodi, dakle oni ljudi koji su svoja mesta za život nalazili na neuređenim i nesređenim delovima gradova. Verovatno će i obnova porušenog pokazati klasne razlike, jer će i od obnove opet profitirati privatne firme, a ne javna preduzeća. No, onda kada smo se pripremali za ovu tribinu, poplave nisu bile aktuelna tema – iako smo svakako voljni da razgovaramo o tome, sama izlaganja će se fokusirati na stambene politike u kojima se najviše oslikavaju klasni odnosi u gradovima.

PRAVO NA STAMBENI PROSTOR

Kako danas ulazimo u pravo nad prostorom u kojem živimo? Ko ima pravo kalibrirati odnose između našeg rada i teritorija na kojem se taj rad odvija? Jedini način da ostvarimo kontrolu nad prostorom podrazumjeva vlasništvo nad istim, a jedini način na koji rješavamo svoje stambeno pitanje je putem kredita ili nasljedstva. Ovako postavljena jednadžba ostavlja uzak prostor manevriranja i stvaranja zajednice ili solidarnosti kao i mogućnosti prostora društvenosti. No, tome nije uvijek bilo tako, a povijesni primjeri proizvodnje prostora, poglavito u nas, mogu nas navesti na postavljanje drugačijih premisa i uvida u naš odnos s životnim prostorom. Kroz metode ulaska u pravo na stambeni prostor i isprepletanje ovog prava s pravom na rad u našoj povijesti pokušat ćemo razumjeti ulogu prostorno planskih alata u rekalibriranju odnosa rada i teritorija naše svakodnevice.

Iva Marčetić

Ovu temu smo otvorili problemom poplava kao temom upravljanja i naslijeđa, a dio onoga o čemu su mene organizatori zamolili da govorim odnosi se upravo na temu jugoslovenskog naslijeđa, odnosno jugoslovenske stambene politike. Najprije, ta stambena politika nije homogena stvar, ona se drugačije razvijala kroz različite periode države (o čemu je Dubravka pisala u svojoj knjizi Glotzt Nicht so Romantisch! O ekstra-legalnom prostoru Beograda). No, u pojašnjenju proizvodnje prostora u vrijeme Jugoslavije krenula bih od pretpostavke da prvo treba detektirati na koji način se kalibriraju odnosi između našeg rada i teritorija, te kako se taj odnos provodi u materijaliziranje prostora. Ideja se sprovodi u realizaciju kroz specifičnu kalibraciju upravljačke strukture: na idejnoj razini se koncipira, dok se u praksi odvija onako kako to najčešće poznajemo u svakodnevnom ž ivotu. Kada se radi o zamišljanju nekog grada kao pravednog ili besklasnog mjesta u teorijskim postavkama „prava na grad”, često se zamišlja neki romantični grad koji nikada nije postojao, niti hoće. Stoga je bitno detektirati kakve urbane dinamike proizvode gradove u određenim periodima i u određenim upravljačkim strukturama, i š ta to znači za sām urbanizam i za gospodarenje prostornim resursima.

mog

Kao primjer možemo pogledati mapu Zagreba i velikog dijela proizvodnog krajolika tog grada. Ovo je krajolik koji je u Zagrebu proizveo oko 60% njegove sadašnje površine, tj. u Hrvatskoj je industrija od 1945. do 1990. godine proizvela veliku većinu postojećeg urbanog stambenog prostora. Ako promatramo grad u njegovoj cjelini, u tome kako se određeni prostor proizvodi, moramo pogledati koji prostor proizvodi koji. Ovo je, u jednom konkretnom periodu, bio prostor industrije koji je proizvodio prostor reprodukcije, a proizvodio ga je po određenim uspostavljenim mehanizmima.

Pravila proizvodnje i distribucije prostora u tom periodu možemo okvirno posložiti u nekoliko točaka:

  1. Centralno koncipirana prostorna dispozicija industrije i stanovanja – urbani planovi;
  2. Granice u teritoriju grada određivala je infrastruktura i položaj tzv. stambenih kolektiva koji su kontrolirali, ali ne i posjedovali zemljište i predstavljali osnovu metabolizma grada;
  3. Ulazak u pravo nad zemljištem putem rada regulirano Zakonom o stambenim odnosima;
  4. Izgradnja stanovanja kao sistema psiho-fizičkog unaprijeđenja kolektiva. Ostvarivanje kvalitete stanovanja kroz kontinuirano istraživanje u nezavisnim inžinjerskim institucijama;
  5. Financiranje reprodukcije, tj. stanovanja, osnovnog školstva i brige o djeci direktno iz viška proizvedenog unutar grada;
  6. Distribucija stambenog prostora regulirana Zakonom o stambenim odnosima i strogim kriterijima koji su osiguravali socijalnu heterogenost stambenih naselja kao i rodnu ravnopravnost;
  7. Pravni sporovi vezani za eventualne nepravilnosti rješavali su se na sudu udruženog rada na kojem je pravna osnova regulirana da u sudskom sporu nezastupana strana, tj. radnik ili radnica, imaju prednost nad pravnom osobom, tj. poduzećem.

To je bio okvir unutar kojeg se regulirala proizvodnja prostora.

Grad je, od pojave industrije do danas, zapravo pitanje raspodjele viška vrijednosti u nekoj geografiji. Tako je u socijalizmu upravljanje viškom društvenog proizvoda jednim dijelom implementirano u prostor grada. Stanogradnja se regulirala putem dva zakona na republičkom nivou, a pojedini OOUR-i[2] su donosili odluke o izgradnji stanova. Na taj način se odgovornost centralno-državne kontrole grada prebacivala, grad se u izvesnom smislu sām reproducirao na ovoj razini. Ekonomska proizvodnja prostora se decentralizovala, dok je sama idejna razina postavljena sveobuhvatno na nekom višem nivou od pojedinih tvornica. Ovakva organizacija prostora imala je za pretpostavku da će se u Jugoslaviji desiti puna zaposlenost, pa se pravo na stan najčešće ostvarivalo putem zaposlenja, a slabo se zvanično obraćala pažnja na potrebu za samogradnjom, na potrebe za nekim jednostavnijim načinima rješavanja stambenog pitanja.

mog

Ovde je jedna od skica prijedloga Generalnog urbanističkog plana Zagreba iz 1961. u kojem krugovi koje vidite predstavljaju šeme stambenih kolektiva koji u gradu funkcionišu kao jedinice od cca. 100.000 stanovnika, čiji odnosi u prostoru su regulirani između njihovog područnog centra, njihovog stambenog kolektiva itd. Na taj način su se kroz prostorne planove htijele stvoriti teritorijalno političke jedinice.

Nakon devedesetih, izmjenama Zakona o stambenim odnosima i cijelim nizom drugih zakona pravno se reduciraju kategorije svojine. Novim zakonima radnici više ne ostvaruju pravo na stan, već su dužni da sami od svojih primanja obezbijede sebi životni prostor i riješe stambeno pitanje. Svim kasnijim sukcesivnim zakonskim mjerama se sve više smanjuje mogućnost definiranja drugačijih tipova vlasništva i proizvodnje prostora. Izmijenio se način na koji se grad urbanizira, kao i sam pojam planiranja, iako su svi aparati proceduralno ostali isti. Urbanizam se normalizirao kao birokratski aparat raspodijele profitnih i profitnijih čestica, tako da je neka šema poput ove koja podrazumijeva društvenu organizaciju teritorija danas potpuno nezamisliva. U Hrvatskoj su se, primjerice, administrativne jedinice znatno suzile tijekom devedesetih. Zatvarali su svoje granice u sve uže okvire, manje općine su postajale sve samostalnije (u političko-reprezentativnom smislu), a sam metabolizam grada jako teško funkcionira u tako rasparčanom teritoriju. To je naravno doprinjelo i mogućnosti da užim teritorijama upravlja šačica ljudi.

4

Kako smo Zagreb iskoristili kao primjer razvoja socijalističkog grada, tako na primjeru trenutne situacije grada Rijeke, nekadašnjeg velikog industrijskog centra, možemo donekle imati pregled planiranja grada u situaciji devastacije njegove ekonomske aktivnosti. Riječke granice su sužene 1993. godine na dio koji se vidi na slici, čime je Rijeka osuđena na nekih 44 kvadratna kilometra površine. Njeno industrijsko vlasništvo je ili potpuno privatizirano ili nacionalizirano tokom poslednjih dvadeset godina, i u principu dovedeno do stanja pat pozicije u kojem zapravo niko više ne može suvereno upravljati tim prostorom. Ne postoje neke demokratske procedure kojima bi se moglo uticati na to upravljanje, a i oni koji „upravljaju” više ne mogu upravljati jer ili je sve privatizirano ili grad nema sredstava razvijati one prostore koje još uvijek ima u vlasništvu. Više se gotovo ništa ne proizvodi u gradu. Riječki gradonačelnik je tako u jednoj svojoj izjavi za novine Novi list precizno ocrtao zakonitosti upravljanja današnjim gradom: „Sviđalo se to nama ili ne, riječ je o realnosti. Morali smo prihvatiti zahtjeve vlasnika zemljišta, tvrtki, primjerice kada je riječ o Mlaki, na kojoj je vlasnik ugasio bivšu rafineriju. Gdje god je bilo moguće, kada je riječ o proizvodnim djelatnostima, inzistirali smo da se one nastave ili da se barem zadrži dio proizvodnje preseljenjem na drugu lokaciju, uglavnom Kukuljanovo.” Kukuljanovo je, inače, administrativna jedinica koja nema veze sa Rijekom. Dakle, u momentu kada Rijeka prebacuje svoju eventualnu proizvodnju van granica svoje administrativne ingerencije, ona nema više u principu ništa s tim, osim mogućeg zaposlenja njenih građana i ubiranja nekih prireza. Još devedesetih je sav prihod od proizvodnje u Hrvatskoj uglavnom centraliziran, dakle povučen iz samih gradova u kojima nastaje. Gradonačelnik nastavlja: „S aspekta vlasnika, bilo je nemoguće nastaviti neke djelatnosti. Bivša rafinerija Mlaka svjedoči da je teško pomiriti različita razmišljanja, vlasnika i stanovništva.” Grad se reducirao na situaciju u kojoj imamo vlasnike, imamo stanovništvo, imamo upravu koja tu kao nešto posreduje, ali zapravo više i nema čime posredovati, ona crta i mijenja urbanističke planove onako kako se mijenja vlasništvo nad određenom zemljom.

5

Ovo je mapa preostale proizvodne namjene u gradu Rijeci. To je 67 hektara, od kojih 30 hektara čini brodogradilište koje je nedavno privatizovano, a sve ostalo je neka sitna proizvodnja koja nastavlja da se gasi. Jedina industrija većeg mjerila jeste privatna farmaceutska industrija, „Jadranski galenski laboratorij”. To je cjelokupni proizvodni krajolik Rijeke koji bi u daljoj urbanoj dinamici trebao proizvoditi reprodukciju u tom gradu! S druge strane, postoji 136 hektara komercijalne namjene, u kojoj bi cijeli grad trebao trošiti, no iako je napravljena prenamjena, većina tog prostora je prazno i čeka neke investitore. Grad je u ovom procesu izgubio oko 30.000 radnih mjesta, a prostor koji stvara vrednost se preselio iz proizvodnog sektora u područje grada, tj. reprodukciju, točnije rekalibriranjem upravnih mehanizama i dostupnih alata za proizvodnju prostora došlo se do grada u kojem tek nekolicina ubire rentu, a sustavno su ukidane mogućnosti demokratičnijeg upravljanja proizvodnjom prostora.

SPACIJALNA MARGINALIZACIJA I SEGREGACIJA ROMA/KINJA I DRUGIH MANJINA U STAMBENIM POLITIKAMA

Postojanje neformalnih romskih naselja rezultat je dugotrajne marginalizacije Roma i Romkinja, kao i sve ozbiljnije erozije prava na stanovanje i uloge države da obezbedi puno poštovanje ovog prava. Više od polovine Roma i Romkinja u Srbiji živi u nekom od neformalnih naselja čiji se broj procenjuje na nekoliko stotina u čitavoj Srbiji. Ova naselja su neregularizovana i izgrađena na javnom zemljištu, a značajan broj čine i slamovi čiji stanovnici/e žive u krajnje neuslovnim objektima, najčešće bez vode i struje i u stalnom strahu od prinudnih iseljenja. Prinudna iseljenja, bez sumnje, predstavljaju najdrastičniji vid kršenja prava na stanovanje, a u Beogradu je u prethodnih nekoliko godina sprovedeno više desetina prinudnih iseljenja, od kojih su neka bila masovna, ostavljajući bez krova nad glavom i više desetina i stotina romskih porodica u jednom danu. Kao naročito problematičnu praksu predstavlja formiranje segregiranih romskih naselja na obodima grada, gde se u metalnim kontejnerima naseljavaju raseljeni Romi/kinje koji se na taj način dalje socijalno isključuju i stigmatizuju. Nažalost, oni nisu jedine žrtve rasističke urbane politike. Najavljeni veliki infrastrukturni projekti, nažalost, ne obećavaju poštovanje ljudskih prava garantovanih ratifikovanim međunarodnim dokumentima i drugačiji tretman onih koji će zbog ovih projekata ostati bez krova nad glavom.

Jovana Vuković

Baviću se uglavnom pitanjem stanovanja Roma, dakle društveno-etničkom grupom koja ima najveći problem da ostvari pravo na stanovanje. Upravo na primeru dramatičnog kršenja ovog prava Roma možemo videti kako je zapravo došlo do erozije prava na stanovanje, odnosno do erozije shvatanja stanovanja kao osnovnog ljudskog prava čije ostvarivanje, u smislu punog obezbeđivanja stanovanja, mora da garantuje država. Ova erozija svela je stanovanje na ono što je prepušteno pojedincu, na potrebu koja se ostvaruje na tržištu.

Kratko ću se osvrnuti na podatke o naseljima u kojima Romi žive. Raspolažemo prilično „bajatim” podacima, iz 2002. godine. Svežijih nažalost nema, iako je država u obavezi, što je navedeno u nekim dokumentima, između ostalog i u Strategiji za unapređenje položaja Roma, da ova naselja popiše. Dakle, ovo su jedini podaci kojima raspolažemo. Procenjuje se da u Srbiji ima negde oko 600 neformalnih naselja, i ona su vrlo različita. Više od polovine Roma, a prema nekim podacima čak i do 70%, živi u neformalnim naseljima. Od ovoga, nekih 43% su slamovi (eng. slum), dakle krajnje neuslovna naselja gde su stambeni objekti od mekog materijala, gde ne postoji uređena infrastruktura, gde najčešće nema tekuće vode, gde struje uglavnom nema ili, ako je ima, onda je u pitanju struja koju stanovnici nelegalno koriste… Postoji ta Strategija koja je doneta 2009. godine i koja stanovanje prepoznaje kao jedan od najozbiljnijih problema s kojima se Romi suočavaju (zajedno sa još tri oblasti), ali ono što je interesantno jeste to da se u oblasti stanovanja, za razliku od nekih drugih oblasti kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje, nije ništa uradilo – upravo zbog toga što je stanovanje nešto što je potpuno gurnuto na tržište, dakle oblast iz koje se država potpuno isključila i povukla. Od ovog broja neformalnih naselja, pored toga što su jedan veliki broj slamovi koji se najčešće nalaze u velikim gradovima (posebno u Beogradu), postoji i jedan broj naselja koja su tradicionalnog tipa – to su takozvane mahale. Mislim da je dosta važno da napravimo razliku između toga šta su slamovi i šta su mahale, jer nekada povodom toga postoji nerazumevanje. Sam pojam „neformalna naselja” je politički korektan termin koji je u vezi sa romskim naseljima počeo da se koristi u poslednjih desetak godina, kada je taj pojam uveden Bečkom deklaracijom o romskim naseljima. Namera je bila da se izbegnu neki drugi termini koji su imali rasističku konotaciju, kao npr. „nehigijenska naselja” (kako predstavnici vlasti često nazivaju romske slamove) – što može da implicira da je reč o naseljima u kojima žive ljudi koji se ne brinu o higijeni. Dakle, uvođenjem pojma „neformalna naselja” učinio se napor da se izbegnu te rasističke konotacije, ali njime se istovremeno jako malo otkriva kakva su to sve naselja koja su obuhvaćena pojmom, i nekada naprosto otežava da razumemo okolnosti u kojima Romi žive.

Slamovi su naselja koja su novijeg karaktera (nastala su poslednjih dvadesetak, tridesetak godina), u njima se nalaze kućice koje su napravljene od jako loših materijala i u kojima nema nikakve infrastrukture. Podignuta su na javnom zemljištu i ono što ih takođe karakteriše jeste često prinudno iseljavanje njihovih stanovnika. Mahala, s druge strane, jeste pojam za koji se može reći da ga koriste dve grupe ljudi kada govore o romskim naseljima. O mahalama govore oni koji su stekli svest o očuvanju nekog kulturnog identiteta i kojima je ovo često važnije od socijalnih problema. Dosta levičara je takođe sklono da govori o mahalama kada govori o romskim naseljima, što je odraz naše potrebe za romantizovanim razumevanjem Drugog. Mahale su tipična tradicionalna romska naselja koja su etnički segregirana. Za njih je, ja bih rekla, glavna karakteristika upravo ta etnička segregacija. To su tipična etnička geta, kao što su u Evropi postojala jevrejska geta, itd. Dakle, njihova suštinska karakteristika nije socijalna isključenost, koliko je etnička. Ta naselja se takođe nalaze na obodima grada. U Srbiji ima negde oko stotinjak tipičnih tradicionalnih mahala u kojima žive Romi. Možete uočiti nekoliko različitih uglova sagledavanja tog problema naselja iz perspektive ljudskopravaša: oni koji su više zainteresovani za kulturna prava se zalažu za očuvanje tih naselja, pa i po cenu lošije infrastrukture i drugih loših uslova života; a onda postoje i oni ljudskopravaši koji smatraju da kulturna prava negiraju socijalna prava i kojima je važnije, na primer, da ljudi imaju pristup zdravstvenoj nezi. Tako da se ovaj problem mahale može sagledati iz različitih perspektiva.

Što se tiče samog nastanka romskih naselja, možemo reći da su Romi, otkada su se zatekli na ovim prostorima, uvek na neki način bili isključeni i marginalizovani, te su živeli odvojeno od većinskog stanovništva. U periodu socijalističke Jugoslavije, kada je počela integracija Roma, oni su vrlo polako, pre svega politički, počeli da se emancipuju (tek negde sedamdesetih godina), a onda da ostvaruju i neka druga prava. Uključenost u stanovanje je nešto što se jako teško ostvaruje i to je proces koji je bio dosta spor. Ovde smo govorili o ostvarivanju prava na stanovanje u socijalističkoj Jugoslaviji. Osman Balić je nedavno radio jedno jako zanimljivo istraživanje vezano za legalizaciju romskih naselja (pošto nijedan pokušaj legalizacije do sada nije uspeo da obuhvati romska naselja) i on je predlagao lex specialis koji bi se posebno bavio legalizacijom romskih naselja. U tom istraživanju je poredio zaposlene Rome i shvatio je da je i tada jako mali broj zaposlenih Roma uspevao da ostvari pravo na stanovanje. Trajna diskriminacija je i u tom periodu dovela do toga da je jako mali broj njih sačekao 1990-e u stanovima u kojima je imao neko stanarsko pravo, pa je eventualno mogao da ostvari određena vlasnička prava. Oni su devedesete dočekali u nepovoljnijem položaju, a od tada tek kreće potpuna erozija svih drugih prava.

S druge strane, imamo migracije koje su prouzrokovane ratom (u manjoj meri iz Bosne i iz Hrvatske, u velikom broju sa Kosova). Često se, kada se govori o „nesrpskom” stanovništvu kao interno raseljenom, misli na Rome. Dakle, oni su u velikom broju došli bez bilo kakvih sredstava sa kojima bi mogli da se snađu i obezbede sebi neko stanovanje. Jako je važan momenat, koji je ujedno i političko pitanje, to što oni nakon migracija nisu dobili status izbeglica, već status interno raseljenih lica, pa je samim time ostvarivanje prava na stanovanje za njih bilo mnogo teže. Krajem devedestih, dakle, postoji veoma velik broj Roma koji ne mogu da reše pravo na stanovanje. Tada nastaje bujanje ovih naselja (oko 600), pre svega slamova. Poslednji popis kaže da Roma u Srbiji ima negde oko 150.000. Ozbiljne međunarodne agencije, kao UNHCR, tvrde da ih verovatno ima od 400.000 do 500.000. Lako je pretpostaviti zašto se Romi ne izjašnjavaju na popisu stanovništva: užasno su nepoverljivi prema institucijama, plaše se diskriminacije, plaše se da će biti stigmatizovani i zbog toga ne otkrivaju svoju etničku pripradnost.

Ljudi koji žive u neformalnim naseljima žive u jezivo teškim uslovima, bez bilo kakve perspektive i u stalnoj neizvesnosti, pre svega od prinudnih iseljenja. Prinudna iseljenja su nešto što je postalo konstanta za stanovnike ovih naselja i nešto što se ne dešava u toj meri drugim građanima naše zemlje, i ne na taj način. Sada pričamo o Romima, ali erozija prava na stanovanje će sve više početi da pogađa i druge siromašne ljude. Naime, iako naš zakon ne prepoznaje pravo na stanovanje, postoje međunarodne obaveze. Srbija je pravna naslednica Jugoslavije, a Jugoslavija je ratifikovala Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i političkim pravima – kojim se garantuje pravo na stanovanje – još pre pedesetak godina. Doduše, član kojim se pravo na stanovanje eksplicitno pominje je dosta uopšten, ali prosto treba imati u vidu da je nacrt ovog pakta pravljen šezdesetih godina. Shodno optimizmu tog vremena pominju se stan, hrana i odeća kao tri elementa koja država mora da garantuje svakom pojedincu za dostojanstven život. Neki opšti komentari koje je Komitet koji nadgleda sprovođenje tog Pakta nakon toga usvajao su se detaljnije bavili tim pravom i obavezama države. Pominjem taj Pakt zato što Ustav Srbije kaže da se međunarodno ratifikovani dokumenti direktno primenjuju, oni su delo našeg zakonodavnog sistema. Kada dođe do kršenja prava na stanovanje, naročito ovog dramatičnog oblika kada se ljudi isteruju iz domova, onda se zapravo radi nešto što je protivzakonito. Dakle, predstavnici vlasti krše one pravne norme koje jesu deo našeg pravnog sistema. One se poslednjih godina vrlo selektivno primenjuju na Rome koji žive u neformalnim naseljima. Mislim da je dobro da razumemo ovaj mehanizam zbog toga što ulazimo u period kada se mnogi ljudi snalaze na tržištu uzimajući kredite, zatim mnogi privremeno rešavaju problem u socijalnim stanovima i slično, a svi oni se takođe nalaze pred problemom prinudnog iseljavanja.

Proteklih godina je bilo veoma mnogo prinudnih iseljavanja, iz različitih razloga. Postoji mnogo razloga koji su bili motivisani rasizmom. I uvek postoje ekonomski i socijalni razlozi zbog kojih dolazi do iseljavanja. Do iseljavanja dolazi pre svega zbog infrastrukturnih projekata. Neka od tih iseljenja su uključivala i do 200 porodica u jednom danu! A nekada su bila i manja. Ono što ih sve karakteriše jeste to da su sva bila prinudna i da se nisu poštovali ti ratifikovani međunarodni standardi. Često se dešavalo da oni koju su vršili iseljavanja dođu bez prethodnog obaveštavanja, bez bilo kakvog rešenja, da se uopšte nisu identifikovali i, recimo, rekli ljudima da imaju dva sata da iznesu stvari koje misle da iznesu, sa namerom da ih strpaju u neke autobuse i upute ih ko zna gde… Ono što ratifikovani međunarodni propisi predviđaju jesu obavezne konsultacije sa raseljenim stanovništvom. To je nešto što ništa ne košta, ali pokazuje da država tretira svoje građane sa uvažavanjem i da želi da vidi šta je to što je njima potrebno, a da ona može da ponudi. Ove konsultacije ovde gotovo uvek izostaju, čime se pokazuje momenat rasizma. Izostaje i adekvatan alternativni smeštaj. Država je često ostavljala ljude (čitave porodice, majke sa decom…) bez krova nad glavom, čak i usred zime (što je takođe zabranjeno tim međunarodnim propisima). Kasnije, pod pritiskom javnosti, organizacija za ljudska prava, različitih zainteresovanih pojedinaca i pojedinki, izdejstvovalo se da se obezbedi kakav-takav alternativni smeštaj, barem za masovna iseljenja koja izazivaju značajnu medijsku pažnju. Kao adekvatan alternativni smeštaj smišljena su kontejnerska naselja. To su metalni kontejneri, površine nekih dvanaest i po kvadratnih metara, koji se smeštaju na obodima grada, tamo gde ne postoji većinski problem sa stanovništvom (jer većinsko stanovništvo se često organizuje i ne želi da Romi budu raseljeni u njihovoj blizini). Dakle, smeštaju ih na što udaljenijim lokacijama i to tako da se u dvanaest i po kvadrata smesti do pet članova porodice, a vrlo često i više. Dvadeset porodica u tim domaćinstvima ima jedan sanitarni kontejner koji svi zajednički koriste. Leti je pakleno vruće, nemoguće je ohladiti taj prostor (polivaju ga vodom), a zimi je pak jako hladno. Najveći problem je u tome što je ova situacija iseljavanja dovela do jedne nove politike koja ranije nije postojala, a koja se, cinično, paralelno odvija sa ovom deklarativnom pričom o integraciji Roma, koju sprovode isti akteri, a to je politika stvaranja novih segregiranih romskih naselja. Ako već dolazi do raseljavanja, onda je to zgodna prilika da integrišete Rome i Romkinje koje raseljavate, da ih na neki način disperzirate. Međutim, ovako se sprovodi plan prema kojem se stvaraju čista romska naselja na obodima grada. Prilikom iseljavanja većinskog stanovništva njima se nikada nije nudilo da budu u tim kontejnerskim romskim naseljima, govorilo se da su to naselja samo za Rome. U okolini Beograda imate oko šest, sedam kontejnerskih naselja.

Zanimljivo je da ljudi koji su živeli u slamovima, kakvi god da su oni bili, često tvrde da su tamo živeli bolje. Iako sami životni uslovi, u vidu kuća i ostalog, nisu bili dobri, ipak su bili blizu mesta u kojima su mogli da zarade nešto za svoj i život svoje porodice. Drugim rečima, mogli su da sakupljaju sekundarne sirovine, jer je najveći broj živeo od toga. Ovako, kada su sasvim izmešteni, oni su postali korisnici socijalne pomoći, isključivo zavise od socijalne pomoći. Pored toga postoji i vrlo oštar pravilnik koji je grad doneo o tim naseljima, u kojem se između ostalog zabranjuje da oni skupljaju sekundarne sirovine. Time su se stvorila naselja u kojima niko ne radi. Ljudi iz tih naselja često putuju i do sat vremena do javnih kuhinja sa kanticom da bi dobili jedan obrok (pri čemu se moraju i švercovati u autobusima, jer im nisu obezbeđene markice ili uopšte mogućnost da koriste javni prevoz). To je realnost u kojoj veliki broj Roma živi. Ali sve više nam se i većinsko stanovništvo obraća sa istim ovim problemima. Jer, onog trenutka kada je stanovanje postalo ono što je svima nama ostavljeno da rešimo shodno svojim mogućnostima na tržištu, došli smo zapravo u situaciju da ne možemo da obezbedimo ono što nam je zagarantovano, stalno imajući tu pretnju da nekom danas-sutra mogu, zbog nekih neplaćenih računa ili zato što se neko nameračio tu da živi, biti uskraćena osnovna stambena prava.

NEOLIBERALIZACIJA GRADA U POST-JUGOSLOVENSKOM KONTEKSTU

Privatizaciji društvenog stambenog fonda u Jugoslaviji prethodilo je, neposredno pred raspad zemlje, odustajanje društva od principa prava na stan promenom zakona o finansiranju stambene izgradnje. Time je napravljen ideološki rez. Za razliku od Jugoslavije, gde se čini da je rat bio izgovor da se tržište, bez ikakve kontrole, pusti u polje stanovanja, evropske države blagostanja su postepeno odustajale od svih pozitivnih stambenih regulacija od 1990-ih, sve dok nisu počele da se bude pod težinom stambenih kredita. Neoliberalizacija grada najviše se ogleda u tretmanu stanogradnje, a u mom izlaganju ću trendove u Srbiji kontekstualizovati u širem evropskom kontekstu. takođe, pokazaću koja su potencijalna polja organizacije i udruživanja.

Dubravka Sekulić

Kada pričamo o stanovanju, odnosno kada govorimo o tom polju kod nas, bitno je ostati u evropskom kontekstu, pogotovo kada se ima u vidu šta se na planu stanovanja dešava sada, i podsećati se kako je i u Jugoslaviji i velikom delu Evrope, posebno nakon Drugog svetskog rata, ideal prava na stan počeo da postaje realnost. Pre Drugog svetskog rata postojale su samo dve države čija stambena politika nije počinjala i završavala se na tržištu: to su Vajmarska Nemačka i Austrija za vreme socijaldemokrata. Posle Drugog svetskog rata i stvaranja država blagostanja, ideja da je pitanje stana fundamentalno pitanje društva postaje politika određenih država, kako na istoku, tako i na zapadu. Neke od država koje su imale najprogresivniju stambenu politiku (u zapadnoj Evropi) su svakako Švedska i Holandija. Pitanje stana koje društvo obezbeđuje za svoje pripadnike nije se shvatalo kao socijalna pomoć. Stan nije bio nešto što se prepuštalo isključivo tržištu, a prostor špekulacije u izgradnji stambenog prostora se ograničavao. Vrhunac te ideje, barem što se tiče proizvodnje nove količine jedinica stanovanja, jesu šezdesete godine. Primera radi, Švedska ima program koji se zove Milion stanova (Miljonprogrammet, na švedskom) – plan da se u periodu od deset godina (od 1965. do 1974.) izgradi milion stanova. S jedne strane, ideja da je potrebno izgraditi upravo taj broj novih stanova bila je vezana za procenu budućeg rasta Švedske. S druge strane, motivacija za novogradnju je bila i neadekvatnost stambenog fonda za dostojanstvenost života (stanovi koji su izgrađeni u 19. veku i slično). Ovakvu motivaciju za velike stambene projekte izvan tržišnih principa imala je i Francuska. Sredinom pedesetih godina u Francuskoj 42% stambenog fonda nije imalo tekuću vodu[3], jedino moguće rešenje bila je intervencija države. Pored proizvodnje velike količine stambenog prostora, kreira se i raznovrstan legislativni sistem koji kontroliše uplive tržišta u taj prostor. Taj set mera, posebno u zapadnoj Evropi, zapravo kontroliše odnos društva prema stanu, ali ne i samu proizvodnju, zbog toga što su za državu stanove gradile privatne građevinske kompanije. Ali, ipak, cela ideja socijalne i biološke reprodukcije, za koju je stambena proizvodnja bitna, nije prepuštena pojedincima. Pojedinci su bili ti koji su se štitili. Na primer, renta za iznajmljivanje stanova u Stokholmu (Švedska) je bila identična u svim delovima grada (po kvadratnom metru), između ostalog zato i da bi se napravila što heterogenija struktura grada.

Sedamdesete godine koincidiraju i sa početkom deindustrijalizacije Evrope i krizom. Ekonomski rast stagnira, masovna industrijska proizvodnja stambenog prostora ostaje bez onog heterogenog stanovništva kojem je bila namenjena, kao i bez strukturne podrške lokalnih zajednica za održavanje tog fonda. Dakle, ideja prava na stan i proizvodnje stanovanja u evropskim državama blagostanja je po pravilu bila vezana za masovnu industrijsku proizvodnju. Ovu ideju mi vrlo dobro poznajemo – to su stambeni blokovi proizvedeni u vreme Jugoslavije kao produkt društva, i koji ne mogu da se održavaju bez strukturne podrške tog istog društva. S druge strane, postojala su i geta u kojima su živele manjine, naročito u vreme kapitalističke krize, kao na primer Bajlmer (Bijlmer), naselje na obodu Amsterdama koje je napravljeno šezdesetih i sedamdesetih sa idejom da se smanji veliki pritisak i nedostatak stambenog prostora u centralnom delu Amsterdama. Paralelno sa tim nastaje i naselje Almere, na nasutom delu, koje srednjoj klasi daje to obećanje „svoje kućice”, te se ta klasa za koju je Bajlmer prvobitno pravljen nikada nije tamo uselila. Kako se manjinsko stanovništvo počelo naseljavati u Bajlmeru, onda taj projekat nikada nisu ni završili, a stvarno povezivanje i integrisanje tog satelitskog naselja se nikada nije ni dogodilo. To su dinamike koje su do kraja sedamdesetih godina dovele do toga da se odustaje od principa da je društvo odgovorno za proizvodnju stana. Tome doprinosi i akutni nedostatak novca, posebno za održavanje, ali i kriza verovanja u ideju arhitekture i tog načina masovnog proizvođenja stambenog prostora, koji više estetski ne zadovoljava. Postoje mnogi tekstovi iz tog perioda koji pišu o alijenaciji takvog fizičkog prostora u gradu i koju svu krivicu svaljuju na tu estetiku, i onda se na osnovu toga odustaje od celog principa. Ono što je uvek u centru te kritike jesu prostori koji se ne održavaju adekvatno, zbog nedostatka novca. Sa druge strane, slaba integrisanost u sistem javnog prevoza je bilo ono što je ta naselja činilo mnogo problematičnijim nego sama arhitektura. Problem je bio u tome što niko tada nije rekao: OK, hajde da promenimo arhitekturu, ali hajde da ne odustanemo od principa! Pitanje je, naravno, da li je moguće napraviti takav zahtev krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada počinje neoliberalni sistem, i u trenutku u kome ideja vlasništva postaje dominantna.

 Bez obzira na sve sistemske probleme koje je Jugoslavija imala u vezi sa stanovanjem (Romi nisu nikada bili potpuno uključeni, zatim ideja da je mesto rada bilo mesto kroz koje se ulazi u redistribuciju stanovanja proizvedenog iz društvenog viška vrednosti, iako puna zaposlenost nije nikada postignuta…), to i dalje ostaje jedno od najboljih i najegalitarnijih načina stanovanja. Dinamika u kojoj se odustaje od prava na stan osamdesetih godina u Jugoslaviji nije bila različita od onoga što se desilo u ostatku Evrope. Finansiranje proizvodnje stanovanja u Jugoslaviji bilo je regulisano Zakonom o finansiranju stambene izgradnje prema kojem se, čak i 1986. godine, u prvom članu nalazilo da se stanovanje finansira na principu solidarnosti, dok se u zakonu iz 1989. godine (neposredno pred raspad države) navodi da stanovanje postaje obaveza pojedinca. To je dakle jedna od prvih stvari od koje se odustalo, a u Jugoslaviji se jako lako vidi da je to odustajanje pitanje ideologije, a ne efikasnosti tržišta da bolje zbrine stanovništvo. Onda se 1991/1992. godine dogodio taj bitni simbolički momenat privatizacije stambenog fonda u svim bivšim državama Jugoslavije. Dok je u drugim evropskim zemljama postojao veoma dug period u kojem se, malo po malo, uvodila ideja vlasništva nad stanom, pa je tako u Švedskoj sada dominantan vlasnički odnos, a ne rentijerski koji je ranije dominirao (na nedavnim izborima za Evropski parlament, švedska liberalno-konzervativna Moderata samlingspartiet, koja je osvojila treće mesto u Švedskoj, imala je slogan „Ja <3 vlasništvo” („I <3 to own”). Zakonodavni okvir i država sve više i više prestaju da štite pojedinca od špekulacija. U većini zemalja Evrope se sada dešava akutna stambena kriza, koja zapravo nije povezana sa realnom krizom stambenih jedinica. To, dakle, više uopšte nije pitanje proizvodnje, nego redistribucije! Ovo se događa zbog nestanka legislativnog okvira koji je ranije čuvao stambeni prostor od špekulacija.

Razlog zbog kojeg je važno pričati o svemu ovome, pogotovo na tribini koja nosi naziv „Grad: mesto klasne borbe”, a važno je da se o ovome priča i među arhitektama, jeste zaborav ideje da su stan i pravo na stan sastavni deo borbe za radnička prava. Već u Englesovom delu Položaj radničke klase u Engleskoj, koje opisuje strašne uslove u kojima žive radnici, postoji ideja da pravo na stambeni prostor imaju svi, a ne samo oni koji mogu da ga plate. Zbog veza između proizvodnje stanovanja i kapitala (problem ostavljanja stanovanja isključivo tržištu i špekulacijama), već u 19. veku u Holandiji ljudi su se organizovali u asocijacije koje su činile kooperative, koje su gradile stambeni prostor udruživanjem novca, i to na takav način da on nije smeo biti za rentu, nije bio podložan špekulacijama i nije bio podložan odnosu prema kapitalu. Posle Drugog svetskog rata, dakle u vreme holandske države blagostanja, ove asocijacije su postale deo javnih, public housing asocijacija. Dakle, upravljanje tim fondom koji nikada nije bio proizveden javnim novcem bilo je dato državi, koja je onda devedesetih godina, kada su privatizovane sve stambene asocijacije, privatizovala i taj korpus.

Često slušamo da je najdrastičniji primer – primer Španije, gde se nikada nije desilo da se stambeno pitanje prepozna kao pitanje društva. To se događa zato što je taj period, koji u drugim državama karakteriše pritisak na kapital da se internalizuju troškovi socijalne i biološke reprodukcije, u Španiji bio period fašističke diktature. Drastičnost situacije u Španiji vidimo i na primeru kreditne politike: ukoliko ne možete da vraćate kredit za stan i ostanete bez stana, i dalje ste prinuđeni da vraćate kredit (što je ostatak fašističkog zakona koji nikada nije do kraja promenjen).

U celom ovom procesu dogodilo se da stan postaje pitanje robe. Istovremeno se događa proizvodnja ogromne količine stambenog prostora koja nije vezana za realnu ponudu i potražnju (posebno zbog cena), već je vezana za izmišljanje novog proizvoda na finansijskom tržištu (derivata) – ideja da se individualni krediti upakuju u jedan veliki paket i da se onda njima trguje. Zato je fiktivno bilo bitno proizvoditi što više stanova kako bi se proizvelo što više tih jedinica koje ulaze u derivate, i kako bi finansijsko tržište moglo da raste. Dakle, to od početka nije imalo nikakve veze sa stvarnom potrebom i potražnjom, i zbog toga država sad ne ulazi u pitanje redistribucije tog prostora, jer to je vezano za fiktivni proizvod. Veliki problem je, takođe, i problem Londona, odnosno problem stana kao valute. Londonski zakoni kažu da ako niste rezident onda ne plaćate porez na nekretnine, dakle, ogroman nedostatak stambenog prostora koji ljudi mogu da plate je uparen sa proizvodnjom velikog broja luksuznih stanova koji se koriste da bi super bogata klasa parkirala novac. Istovremeno su se, usled nedostatka, rente desetostruko povećale u toku poslednje decenije. To je isti princip prema kojem je tržište umetničkim delima postalo vredno. Dakle, stanovi se kupuju isključivo zbog toga da bi se kapital parkirao u neku vrednost za koju se ne plaća porez. Ovo pominjem i zbog toga što pretpostavljam da će možda i Beograd na vodi biti napravljen kao specijalna zona u kojoj će, zapravo, biti promenjen način oporezivanja, čime će to postati mesto za parkiranje novca.

Duže od jednog veka je trajala borba da se prostor za stanovanje izvuče, delimično ili potpuno, iz prostora špekulacije, dok je samo desetak godina bilo dovoljno da ono potpuno postane podređeno špekulacijama. I sada imamo situaciju da se svaka priča o jeftinim stanovima tretira kao socijalna pomoć. Na ovo ne sme da se pristane! Jer nije reč o tome da je to pitanje nas koji smo navodno nesposobni da rešimo stambeno pitanje, pa nam treba pomoć. Ultimativno pitanje kakav odnos prema proizvodnji stanovanja kao društvo imamo jeste pitanje kakvo mi društvo želimo da budemo.

DISKUSIJA SA PUBLIKOM

  • Problematizovao bih nešto u vezi sa Agencijom za izgradnju socijalnih stanova. Možemo da pratimo i tu transformaciju, recimo po starom sistemu, dok je još uvek postojao Fond za stambenu izgradnju, u upravnim odborima su morali biti i predstavnici sindikata, koji su na taj način su uticali na izgradnju socijalnih stanova. Danas, kada se Fond transformisao u agenciju, u upravnim odborima je sve manje predstavnika sindikata. Ti Fondovi akumuliraju sredstva kroz proces otkupljivanja stanova i umesto da reinvestiraju u izgradnju novih socijalnih stanova – oni ne rade ništa. U Novom Sadu u poslednje tri godine nije izgrađen nijedan socijalni stan. Dakle, opet se postavlja pitanje redistribucije i toga na koji način ova transformacija postaje još više socijalno neosetljiva.

  • Jedan od aspekata finansiranja stanovanja u Jugoslaviji, koje je bilo bazirano na ideji prava na stan i na ideji solidarnosti, bio je da je do 0,8% svake plate bilo odvajano u zajednički stambeni fond – odakle je išlo, u stvari, finansiranje stambenog fonda, sa idejom da će svi ostvariti svoje pravo na stan kada se postigne puna zaposlenost i kada se proizvede dovoljno stambenih jedinica svi će ostvariti svoje pravo na stan. Kada je donet Zakon o privatizaciji, ta investicija u stambeni fond je prepoznata samo u onim situacijama u kojima su ljudi imali stan, te mogli da ga privatizuju. Na osnovu te investicije moglo se umanjiti do 30% vrednosti stana u otkupu. Ono što nikada nije prepoznato, sa druge strane, jeste investicija svih onih koji nisu dobili svoja prava na stan. Druga stvar, novac od privatizacije je trebalo da ide u specijalni fond od koga je trebalo da se proizvede jedan broj stanova, što se u većini slučajeva nije desilo – taj novac je bio nenamenski potrošen. Bitna je i ta užasno velika razlika u ceni po kojoj su prodati stanovi, posebno zbog toga što se to dešava u periodu neposredno pre hiperinflacije. Cena stana se određivala po apsolutnoj vrednosti u dinarima, a ne po njihovoj vrednosti u tom trenutku. Stambeno tržište se, inače, pojavljuje već osamdesetih godina u Jugoslaviji, ono dakle nije uvedeno tek devedesetih. Na primer, u Nišu, odakle sam ja, moja porodica je živela u zgradi čija je izgradnja započeta krajem osamdesetih. Mi smo dobili stan u toj zgradi jer je naša kuća na tom mestu bila srušena. Tu su ljudi kupovali stanove i kvadrat plaćali 4.000 maraka, to je bila tržišna cena. A neki ljudi koji su tu dobili stan od pošte kasnije su ga otplatili za 400 maraka, po nominalnoj ceni. To je, dakle, prva pljačka društvenog vlasništva. Ova vlasnička transformacija je bila gora u Srbiji nego u Hrvatskoj. Prema tom novom zakonu se uopšte ne misli o investicionom održavanju. U Hrvatskoj je to rešeno tako što je i za privatizovano stanovanje uvedena zakonodavna oblast „pričuve” – zajedničke stanarske obaveze o brizi za delove zgrade – koja onda ide kroz ono što je ovde Informatika, a kod nas toga nema. Recimo, kada kupite stan u Finskoj, pravi se posebni bankovni račun zgrade i tačno se zna koliko se odvaja za buduća investiciona održavanja (zna se, na primer, da će za dvadeset godina morati da se sredi krov itd.). A kod nas to nije rešeno.

  • Kada govorimo o socijalnom stanovanju u Srbiji, govorimo o dva sistema. Imamo socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima i socijalno stanovanje. Socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima mi se čini naročito problematičnim jer je reč o jednom ad hoc rešenju koje se dogodilo onog trenutka kada su postojale neke pare, kroz razne humanitarne projekte, koje su trebale da pomognu korisnicima i korisnicama socijalnih stanova (što ne znači da je nužno reč o ljudima koji su korisnici socijalne pomoći). Dakle, u jednom trenutku su se tamo našle neke pare, bilo je nekoliko izvora finansiranja iz inostranstva, i onda je država, koja nije htela da menja zakonodavni okvir, kao ni da se dodatno angažuje, stvorila jedan potpuno paralelni projektni sistem koji nema veze sa budžetom, koji je potpuno arbitraran, prema kojem će neke kategorije društva, koje su takođe arbitrarno određene (izbeglice, interno raseljena lica, ratni vojni invalidi), biti određene kao kategorije za socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima. A za čitav taj projekat je nadležno Ministarstvo rada i socijalne politike. Tako da je stvoren jedan potpuno paralelan sistem gde se ne zna šta se dešava, niti koliko tu para ulazi. Često je reč o stambenim projektima koji su potpuno nesinhronizovani sa ostatkom bilo čega što se dešava u oblasti stanovanja. Dakle, ova dva sistema socijalnog stanovanja međusobno uopšte ne komuniciraju.

  • Što se tiče problema hipotekarnih kredita, postoje pripadnici srednje klase kojima se dogodi da nisu u stanju da isplaćuju kredite (petnaestogodišnje, dvadesetogodišnje…). Pošto je sve više i više slučajeva da se deložacije događaju kako u Hrvatskoj, tako i u BIH i u Srbiji, moje pitanje je: šta raditi i kako pomoći tim ljudima koji preko noći ostaju bez tih stanova?

  • To je veliki problem, u praktičnom polju mi najčešće uopće ne znamo kako to raditi. Pošto je spomenut Živi zid, osvrnuću se na to: reč je o organizaciji koja ima ambiciozne političke pretenzije, a opet radi dobru stvar na nekako loš način. Na primjer, prije neki dan nisu htjeli pomoći ženi koja glasa za HDZ. Čini mi se da je zanimljiva tema i ovo što je radio Ko gradi grad u Beogradu. To je, na neki način, pokušaj da se vidi kako se može uopće graditi prostor bez kredita. Problem je što je legislativa takva da, ako ideš graditi stambeno naselje, gotovo da ne možeš ući u neku investiciju koja ne podrazumijeva kredit. Kod nas su zakoni o građenju tako rigorozni da u principu moraš koristiti samo određeni tip materijala, licenciranih proizvoda i svega ostalog, što onda smanjuje mogućnost za nekom samogradnjom više stambenih objekata. Dakle, smanjen je prostor u kojem uopće možemo graditi, bilo da je riječ o socijalno najugroženijim skupinama ili o nama. Niko od nas si praktično ne može zaraditi za stan… Osvrnula bih se i na ove spomenute ad hoc programe socijalnog stanovanja. Oni znaju biti jako opasni, prvo zato što se pojavljuju izvjesni akteri koju su problematični. Dalje, ova izbjeglička naselja, na primer u Bosni, grade se na neadekvatnim mjestima, što se vidi na primjeru situacije sa poplavom – ta naselja su upravo najgore stradala. Ona su van sustava i zapravo se ne pojavljuju u nekom zvaničnom planiranju, ne brine se o tim higijenskim i tehničkim parametrima koji se moraju zadovoljiti, i na kraju ljudi ostaju bez kuća u ekstremnim prirodnim situacijama.

  • Nešto bih rekla o našem iskustvu sa deložacijama. Mislim da je najvažnije da se iseljenja spreče, jer kad se dogode, onda mi malo šta možemo da uradimo, sem da se bavimo nekim humanitarnim stvarima. Uvek je tanka granica između onoga kada uradiš nešto solidarno, i onoga kada se pretvoriš u servis koji radi određene stvari umesto države. Mi smo se trudili da neka iseljavanja prosto sprečimo našim fizičkim telima, time što ćemo biti prisutni tamo i što nećemo dozvoliti tim izvršiteljima da uđu u te kuće i da isele ljude. Mogu da kažem da smo bili uspešni u malom broju slučajeva, ali ne u zanemarljivo malom broju. Recimo, u jednom značajnom broju slučajeva, kada oni vide da postoji više ljudi koji su tu kao neka vrsta podrške, policija neće da upotrebljava silu. Vrlo često socijalni radnici nalaze neki vrlo glup razlog da nisu ispunjeni neki uslovi, zbog kojih se onda odlaže iseljenje, često se dešava da to onda može da se prolongira na godinu, dve, tri… Takođe, ono što je iznenađujuće, i policajci vrlo često imaju svoje lične razloge (policajci sa sopstvenim stambenim problemom) zbog kojeg osećaju empatiju i onda, čak iako imaju nalog da upotrebe silu, oni to ne urade. Imali smo i slučajeve privođenja mojih kolega i pokretanja krivičnih postupaka. Ranije su za takve situacije, kada nenasilno stojite, bile pokrenute neke prekršajne prijave, a ovo sa krivičnim prijavama je bila neka vrsta zaokreta i neka vrsta pritiska. Taj novi član na koji se oni pozivaju u vezi sa krivičnim prijavama je potpuno promašen, ali to je opet neka vrsta pritiska. Mi smo, dakle, uspeli da sprečimo, odnosno odložimo, nekih 30% iseljenja. Ipak je važno pokušati sprečiti iseljenje, a ne čekati da se ono desi. Takođe, pravni postupci su nešto što stoji na raspolaganju, ali pravo na žalbu ne odlaže izvršenje iseljenja. Vrlo često mogu da vam sruše kuću, a vi se onda nakon toga žalite. Kada gledamo pravnu praksu evropskog suda za ljudska prava, sud se dosta senzibilisao poslednjih desetak godina i skoro svi slučajevi iseljenja idu u korist ljudi koji su iseljeni. Čak i u onim situacijama kada je neko, na primer, negde raširio šator – čak su i takvi slučajevi dobijani pred evropskim sudom, jer se smatra da ako vi dovoljno dugo živite negde da to zovete svojim domom (a to razumno vreme procenjuje sud, nekad je to tri meseca), onda ne možete biti iseljeni odatle. Postoje zemlje gde je dovoljno da uđete negde, skvotirate neko mesto tri meseca, vežete se za to mesto i zovete ga domom – što je užasno subjektivna interpretacija – ali sud se sve više senzibilisao za to. Ne može da vas odatle neko iseli a da vam ne obezbedi alternativni smeštaj, itd.

  • Jedno od rešenja može biti i politizacija ovog pitanja, dakle da se ono ne postavlja tako kao da je reč o individualnom problemu. Raditi na odbijanju kredita, na stvaranju čitave argumentacije oko toga, itd. Hteo sam još da se nadovežem i na ovu priču o izgradnji socijalnih stanova u Novom Sadu. Postoji Agencija za socijalno stanovanje u kojoj je zaposleno nekoliko ljudi, a ta agencija zapravo ništa ne radi. A nedavno smo čuli vest da je grad odlučio da gradi jednu zgradu u kojoj će prodavati stanove po povoljnim cenama, i to je protumačeno kao maltene izgradnja socijalnih stanova. Drugi problem je što se ta gradnja planira na javnom gradskom zemljištu – reč je o zelenoj unutrašnjosti bloka na Detelinari. Stanovnici zapravo i ne znaju šta će ih snaći: da će im ići zgrada ispred prozora gde je sada drveće. Dakle, desiće se i taj problem – privatizacija javnog zemljišta, smanjivanje kvaliteta života u tom bloku, a sve to upakovano u neki privid socijalne gradnje.

  • Da, bitno je istaći i ovo: kada grad ili država odluče nešto da grade, to se radi sa idejom koja je uvek na korak od toga da se stvara novi geto. A druga tema kojom nismo stigli više da se bavimo, a vrlo je bitna, jeste kvalitet samog stambenog prostora koji tržište pravi. U situaciji u kojoj se ide na maksimizaciju profita, gradi se prostor koji je u većini slučajeva škart. Taj san arhitekata da će njihovu „arhitektonsku kreativnost“ otključati tržište, jer ih je navodno socijalizam sputavao, može se pokazati projektima koji su nastali. Može se videti kakav je kvalitet stambenog prostora, od organizacije prostora, do materijala, jer ovde ne postoji zakon o normiranju kvaliteta materijala koji se koristi u stambenoj gradnji. Postoje ISO standardi, ali oni ne regulišu kvalitet izgrađenog prostora, nego više regulišu kvalitet odnosa kupca u korišćenju usluge. Takođe, mnogo je slabija kontrola tipova materijala. Ne postoji ni zahtev komercijalnih projekata za zatvorenom finansijskom konstrukcijom. Finansijska konstrukcija izgleda otprilike ovako: ja ću početi da gradim na prostoru za koji neću platiti zemljište, ali ću se pogoditi sa onima čija je kuća na tom zemljištu da dobiju toliko i toliko kvadrata; ako uspem da unapred prodam dovoljno stanova, onda ću zgradu završiti, ako ne uspem, onda će ona ostati u nedovršenom stanju.

  • Jako je interesantna ova tema koja je ovdje spomenuta, a to je političko pitanje stambenih kredita. U Hrvatskoj, recimo, imamo pitanje udruge Franak, koje nije politički i ideološki totalno definirano ali ulazi u prostor svakodnevnice i time je sjajna politička stvar. Pitanje stanovanja je nešto što nas u budućnosti još više čeka kao osnovni egzistencijalni problem sa kojim ćemo se suočiti, i koji je sada još uvijek ublažen jedino zbog nasljeđa socijalizma. Što se tiče problema sprečavanja deložacije: to je taj lijevi momenat, kada stajete i branite te ljude. Hoću reći da zapravo nije bitno da li je to neka nominalno lijeva grupa koja se time bavi, bitno je da se time bavi dobro, da se bavi svakodnevnicom i problemima koji su tu na terenu.

  • Poslednjih godina imamo još jedan jako rasprostranjen problem koji se tiče iseljavanja ljudi iz socijalnih stanova, dakle onih ljudi koji nisu uzeli kredit, nego su korisnici i korisnice socijalne pomoći i na osnovu tog svog statusa su dobili pravo korišćenja socijalnih stanova. Međutim, zbog same neodrživosti tog sistema, 10% korisnika socijalnih stanova u Beogradu je dobilo rešenja za iseljenje. Zbog čega? Ceo sistem je toliko protivrečan i neodrživ da oni korisnici socijalne pomoći koji su useljeni u te stanove ne mogu da izmire obaveze koje ih kao korisnike čekaju. Korisnici dobijaju socijalnu pomoć devet meseci godišnje. Imaju pravo na određene beneficije vezane za račune, ako te obaveze redovno izmiruju. Međutim, u ta tri meseca kada ne dobijaju pomoć, oni nisu u mogućnosti da redovno izmiruju te obaveze, kao na primer Infostan. Plaćaju ga 50%, ali prvog meseca kada ga ne plate, oni gube pravo na tu umanjenu vrednost koja ide, u njihovom slučaju, do 50%. Sami računi prevazilaze iznos socijalne pomoći koja se kreće oko 9.000, 10.000 dinara za porodice sa manjim brojem članova. S obzirom na to da su oni često smešteni u stanove koji su potpuno neadekvatni u smislu kvadrature (često su to stanovi od 70 do 80 kvadrata), ti računi njih izađu oko 15.000 dinara. Dakle, sada govorim samo o računima, bez troškova za hranu i slično. Ljudi naprosto nemaju od čega to da plate. I onda nakon godinu ili više dana boravka u tim socijalnim stanovima, njima se uručuje rešenje o iseljenju, kao da nije moglo da se predvidi da neko ko je socijalni slučaj neće moći da plaća tolike račune.

  • U Beogradu je ova privremena gradska vlast (u ovom vakumu koji se desio nakon smene Đilasa, pa izbora, pa do uspostavljanja nove vlasti) donela odluke koje će imati dalekosežne posledice. Oni su doneli odluke po kojima grad može da trajno otuđuje, odnosno prodaje gradsko zemljište, i po kojima će grad prodati sve nekretnine koje mu nisu potrebne. Sada je jako upitno koje nekretnine mu nisu potrebne. Rekli su da će prodavati i te starije socijalne stanove, a oni će biti ponuđeni ljudima koji žive u tim stanovima, po tržišnoj ceni.

  • Ako je razlog celog ovog ciklusa u izgradnji koalicije na levici onda bih, u skladu sa time, hteo da vas pitam da prosto razmislimo o tome kako da se stambeno pitanje i stambena politika iskoriste na najvećem mogućem mobilizacionom političkom nivou buduće levice. Ako postoji sećanje na jednu solidnu stambenu politiku, ako uprkos svemu i danas postoje ti stanovi, i ako problem nije u proizvodnji stambenog prostora nego u distribuciji i redistribuciji, kako bi onda u tom propagandnom smislu prošla ta stvar, kao na primer gradnja milion stanova za vreme švedskih socijaldemokrata pre nekoliko decenija? Prosto me zanima da li je to uopšte moguće u Hrvatskoj i Srbiji? Da li stambena politika može biti ulazna tačka buduće leve politike?

  • Moje je mišljenje da leva opcija koja ne uzima u obzir pitanje stana kao fundamentalno pitanje svog programa i nije leva opcija. Što se tiče tog pozitivnog sećanja na stambenu politiku Jugoslavije – nažalost, nikada nije usvojeno mišljenje da je taj stambeni fond proizveden radom tih ljudi, već se uvek pričalo u smislu „Država je davala…“ I zbog toga mislim da je jako problematično koristiti pojam nacionalizacije, mislim da mi moramo pričati o podruštvljavanju.

  • Meni se čini da zbog ovih specijalnih okolnosti u kojima se nalazimo tek aktivizmi mogu da proizvedu specifična znanja.

  • Ja mislim da i naš rad na terenu i rad sa knjigama ujedno proizvode nekakvo znanje

  • Da, ali mi se prosto čini da smo nekako vrlo oprezni da se uključujemo u neke vrlo konkretne inicijative, pa makar one ne bile sa jasnom svešću o tome šta će se raditi. Mislim da bismo nekada trebali biti smeliji i krenuti da radimo neke stvari, pa čak i ako nam nije jasno šta konkretno radimo. Bilo bi dobro da krenemo da radimo neke stvari, pa makar grešili i korigovali se, kao i da taj odnos teorije i prakse bude malo „balansiraniji“ nego što je sada.

  • Da, u krajnjoj liniji jedino tako će nastati pokret. Pokret neće nastati tako što mi znamo sve odgovore, pa ćemo doći i reći: „Evo, slušajte nas“. Imamo istorijski dokaz da to tako ne funkcioniše, a drugo, to nas odmah u startu čini ne-levičarima, jer pravimo hijerarhiju između onih koje pokušavamo da emancipujemo i nas koji smo „prosvetljeni“.

  • Mislim da mi čak i možemo da proizvedemo neku pristojnu propagandu, ali da niko od nas nema pojma o agitaciji, niti ima makar skroman staž u agitaciji (u smislu da je išao po naseljima, da je pričao sa ljudima, da se svakodnevno kreće u krugovima koji nisu akademski,NGO i t. sl.). To je nešto o čemu mi nemamo pojma i što se nekako ne trudimo mnogo da izgradimo. Mi vrlo često pričamo jezikom koji ljudi uglavnom ne razumeju. I to je osnovna stvar, da li mi možemo ove ideje o kojima pričamo na ovoj tribini razmeniti svakodnevno u prodavnici sa komšijama. Dok ne pređemo sa propagande na agitaciju, mi nismo ništa uradili, a desnica će na tom polju pokupiti kajmak.

  • Mene nervira što uvek nekako dođe do toga da se te dve stvari posmatraju kao antagonizovane. Ja to više ne bih zvala ni teorijom ni praksom, mislim da to potpuno zbunjuje. Ovde smo koristili istraživanja iz 2002. jer nemamo novija, i neko kaže da nam istraživanja nisu potrebna! Mi čak nemamo ni podatke. To, dakle, nisu suprotstavljene stvari – rad na terenu podrazumeva i istraživački rad. Isto tako, nije doovljno lamentirati nad činjenicom da mi nemamo ta iskustva, dok protivnici imaju. Postoje strukturni uzroci zbog kojih se mi nalazimo u situaciji u kojoj se nalazimo. Ako pogledamo ko čini levicu u našoj okolini, vidimo da su to mahom studenti, mahom nezaposleni ljudi – nama je luksuz otići u neko mesto, ne znamo gde ćemo se smestiti, šta ćemo jesti… Postoje mnogi razlozi zašto je veoma teško raditi na terenu kada se nalazimo u ovoj poziciji. I vrlo je važno mapirati te stvari i misliti o tome kako da ih prevaziđemo. U poslednje dve godine mi se bavimo vrlo konkretnim istraživanjima (Zakona o radu, javnog duga itd.), a rad na terenu je takođe nešto što treba akcentovati, i to su neraskidive stvari. Pojmovi „teorija“ i „praksa“ to samo zamagljuju.

  • Jedno je pitanje kako mi proizvodimo znanje kojim se koristimo kako bi sami sebe ojačali, a drugo je pitanje kako mi komuniciramo sa onime što je spolja. Mislim da postoji snaga u proizvodnji znanja, ali ne postoji komunikacija sa širom sferom. Dakle, pitanje je kako komunicirati sa onima koji još nisu uključeni, sa onima koji ne prepoznaju jezik.

  • Evo jednog primera, u vezi sa poplavama. U Beogradu je ogroman broj studenata Filozofskog fakulteta učestvovao u volonterskom radu i na pravljenju nasipa pored Save i Dunava. Ali nakon nekoliko dana moljakanja na fakultetu, mi se i dalje nalazimo u problemu. Ljudi su morali da se vrate na studije. Ne možeš istovremeno da volontiraš, da budeš na terenu i da dobiješ bodove za ispit, a ako ne izađeš na ispit plaćaćeš studije sledeće godine… Hoću da kažem da postoje strukturni razlozi zašto je to veoma teško. Tim ljudima koji su izašli na teren, a reč je mahom o studentima filozofije, sociologije, psihologije, dakle teorijskih nauka, njima je najmanji problem bila komunikacija sa ljudima koji su bili tamo, sa omladinom navijača koji su tu radili, sa srednjoškolcima, sa freelancerima, sa svim tim različitim grupama ljudi. Dakle, nije bila problem komunikacija, već to što su morali da se vrate na fakultet ili, ukoliko rade, na posao.

Transkript: Maja Solar

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina je održana 29. maja 2014. u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Učestvovale su: JOVANA VUKOVIĆ (Regionalni centar za manjine, Beograd), IVA MARČETIĆ (Nepokoreni grad, Mladi antifašisti i antifašistkinje, arhitektica, Zagreb) i DUBRAVKA SEKULIĆ (Institut za istoriju i teoriju arhitekture, ETH Cirih, arhitektica, Beograd). Moderirao je: MARKO MILETIĆ (Kontekst Kolektiv, Beograd).

 

 

[2] OOUR je Osnovna organizacija udruženog rada, odnosno „osnovna organizacija  udruženog rada osnovni je oblik udruženog rada u kome radnici, neposredno i ravnopravno obavljajući privrednu ili drugu društvenu djelatnost i radeći sredstvima u društvenom vlasništvu, ostvaruju svoja društveno-ekonomska i druga samoupravna prava i odlučuju o drugim pitanjima svog društveno-ekonomskog položaja“ (Zakon o udruženom radu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije). Reč je o osnovnim privrednim jedinicama udruženih slobodnih proizvođača u SFRJ od 1974. godine. Postojalo je oko 95.000 OOUR-a.

 

 

[3] Izvor: Le Normand, Beigitte. 2007. „Raising the Phoenix: The Wax and Waning of Modernist Urban Planning in Belgrade, Yugoslavia, 1945–1972“. A dissertation submitted in partial satisfaction of the requirements for the degree Doctor of Philosophy in History, Los Angeles: University of California Los Angeles.

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »