11 jul

GEOGRAFIJE MOĆI – SA SEVERA KA JUGU I NAZAD.

Razgovor sa napuljskom grupom Città Future

banner-principale

Gerusija: Kako biste predstavili vašu grupu, vaš časopis i generalne crte u kojima se artikuliše vaš rad?

Città future: Da bismo odgovorili na ovo pitanje neophodno je podeliti kratku istoriju našeg časopisa u različita razdoblja: prvobitno razdoblje u kojem je još uvek trebalo da se obrazuje grupa manje više revnosnih saradnika, čiji je cilj u suštini bio da se izađe sa političkim čitanjem stvarnosti i promena koje su onda bile u toku, a da se ne usvoji jedna “politizirajuća” perspektiva, to jest da se ne bude unutar zvanične politike; i drugi period, u kojem smo izdvojili tri tematska jezgra i rubrike za obradu (Iskustvo i predstava, Grad čoveka, Tranzicije), sa ambicijom da ih pretvorimo u radne grupe koje su kadre da postave zajedničke i dugoročne ciljeve proučavanja i gde je časopis u suštini bio rezultat kompilacije članaka koji su vrteli oko tih rubrika. Časopis kreće sa nultim brojem januara 2010 godine (vidi: http://www.cittafuture.org/). Doduše, manifest je iz decembra 2008. godine (vidi: http://www.cittafuture.org/index/Manifesto-inglese.html). I na kraju, trenutni period u kojem smo, uz poteškoće, u potrazi za novom, možda nemogućom ravnotežom između početnog političkog karaktera i težnje za produbljivanjem fokusirane na pojedinačne tačke koje iz drugih razloga u ovom momentu osećamo kao nužne u problematskom istraživanju koje se suočava i sa tim šta je smisao “bavljenja politikom” danas.

Gerusija: Ime vašeg časopisa direktno upućuje na delo Antonija Gramšija, odnosno na La Città Futura (Budući grad), čuveni zbornik objavljen 1917. koji je uključivao i jedan od najpopularnijih Gramšijevih tekstova, tekst o ravnodušnima. Pre svega kako ocenjujete značaj Gramšijeve misli, danas, u ovoj fazi kapitalizma i hegemonije neoliberalne ideologije? Čini nam se da ideja “budućeg grada”, kao prostor borbenog saučestvovanja građana gde, kako je pisao Gramši, društveni lanac neće padati na teret malobrojnih koji se žrtvuju, nije izgubila na aktuelnosti.

Città future: Gramši je neizostavna referenca za doba kao što je ovo sadašnje, tako konfuzno i malo linearno. Njegov doprinos duboko “kulturalan”, a istovremeno “politički” (ali da li zaista postoji bitna razlika između ova dva termina?), čini nam se kao vrlo prikladan pristup, ako hoćemo da shvatimo šta se to zaista dešava oko nas. Njegova misao nam se čini posve “nesavremenom”, i to u dvostrukom značenju činioca transformacija koje su kako nužne tako i kao nikad pre udaljene od “prosečne društvene percepcije” te nužnosti. Budući grad stiče, u ovoj situaciji, “mnogobrojna” lica gde se mogu uočiti otrgnute parčadi prostora saučestvovanja, pored područja novih i uznemirujućih oblika ugnjetavanja. Buduće perspektive su naime ambivalentne, i za nas referenca na Gramšijev ideal može imati smisao kako u obliku programa tako i u smislu “odmeravanja” aktuelnih pojava koji se sa tim idealom razilaze. U oba slučaja aktuelnost Gramšijeve misli se podrazumeva.

Gerusija: U svojim Zatvorskim sveskama Gramši uvodi političku metaforu “Napuljsko čudo”, ukazujući na to što se radinost Napolitanaca u sistemu pod kapitalističkom vlašću ne pokazuje produktivnom. To je polazna tačka koja se posle nadovezuje na poznato južno pitanje i na analizu neravnoteže između Juga i Severa, koja je obeležila političku i ekonomsku istoriju Italije od samih početaka. Danas se pak čini da je ta asimetrija prenesena na ravan Evrope, sa svim ideološkim i propagandističkim naracijama koje je prate  (evropski Sever produktivan, vredan i štedljiv naspram neefikasnog i parazitskog Juga). Mogli bismo reći da smo danas svedoci mnogih istovremenih “Napuljskih čuda”, rasprostrtih po evropskom kontinentu, i ne samo po njemu, zbog činjenice da kapitalizam generiše konflikt i socijalnu periferizaciju duž geografskih linija Sever-Jug, kao i Istok-Zapad. Koji je glas koji dolazi sa juga unutar jedne takve geografije moći?                                        

Città FutureGramši uči da postoje “istorijske geografije”, ako možemo tako reći, koje artikulišu istoriju lokalnih razgranatosti specifičnih za kapitalizam na globalnoj skali. Osim toga nisu svi oblici ljudske radinosti silom prilika produktivni. On je naime smatrao nužnim “industrijski progres” fordističkog tipa. Ipak stvarnosti koje su iz istorijskih razloga socijalno manje sklone produktivnosti kapitalističkog tipa (ali bilo bi bolje govoriti o društvenim slojevima) potpuno su unutar kapitalističke ravnoteže na generalnoj skali i isto tako nužne kao i one stvarnosti “u centru”. Čak i da razlike između centra i periferije ne postoje, kapitalizam bi ih sam iz osnova izazvao, od trenutka kada centru treba periferija kao područje kontrastiranja tendencijskom padu profitne stope. Ispravno je tvrditi da kapitalizam generiše ekonomsku “periferizaciju” duž geografskih (i društvenih) linija koje su istorijski manje uključene u dinamiku delotvornosti, ali da ne zaboravimo da on može uvesti takvu periferizaciju, u različitim oblicima, čak i unutar trenutnih centara, ako je to nužno. Od trenutka kada je naime istorija bila ta koja je odredila geografije produktivnosti, status južnih krajeva sveta bi se mogao objektivno protumačiti kao „banka semena“ (u progresivnom osiromašenju) različitih mogućnosti protiv dominacije finansijskog tržišta, a da ne oprostimo činjenicu da u raznim južnim krajevima sveta danas nedostaje subjektivna svest o vlastitoj poziciji u globalnoj ravnoteži. Stoga je nužno izvesno “diskreciono pravo” u odnosu prema istorijskom nasleđu, u smislu kritičkog i slobodnog pristupa. Drugim rečima, jug nosi sa sobom određene društveno-kulturalne crte kojima bi jedno ne više merkantilno društvo trebalo da se inspiriše, ali to čini tako što i dalje u pokušaju da se oslobodi jug sledi sever. Sa ovim premisama glas juga ne može a da ne bude kontradiktoran, i nažalost, manjinski.

Gerusija: Kako danas neoliberalni kapitalizam struktuira urbani prostor vašeg grada –grad koji je fascinantan, bogat istorijom i paradoksima? Na primer, na koji se način Napulj suočava sa pojavom koja je danas poznata kao “džentrifikacija” – shvaćena kao poburžoaženje i ekonomsko prevrednovanje čitavih gradskih kvartova, prethodno siromašnih, narodskih, ili jednostavno perifernih i neuglađenih? Osetljiva tema, kao što je uostalom i problem smeća u Napulju, što se isto tako čini relevantnim s obzirom na ideju čistote koju kapitalistički prostor nameće. Gomilanje smeća u centru grada čini se kao neka vrsta povratka potisnutog, likvidiranog otpada koji kapitalizam “nus-proizvodi” da bi ga potom eliminisao, u ovom procesu takozvane “džentrifikacije” čime se želi homogenizacija i kontrola urbanog prostora.

Città Future: Pjer Paolo Pazolini je na početku 70-tih pisao da Napulj predstavlja neku vrstu “istorijske jame”, koja je, sa svojim manama i vrlinama, neoštećena preživela žestoki vetar modernosti. Od onda, mogli bismo dodati, Napulj je proživeo sva najočiglednija izopačenja posleratnog kapitalizma (velike industrije koje zagađuju, getoizacija periferije, divlja gradnja svuda, korupcija, organizovani kriminal kao i onaj ulični), pa ipak onaj karakter izuzetka čini se da i dalje prožima pravu i istinsku “utrobu” grada, gde i džentrifikacija (koja naravno da postoji) zadobija obeležja nužnog posredovanja između starih navika narodskih i vekovnih stanovnika i novih srednje-buržoaskih klasa.

Prostor Napulja je objektivno teško “normalizovati”, barem u uslovima aktuelnog kapitalizma, dok se čini da taj prostor živi sve očevidne protivrečnosti u smislu srozavanja i egzistencijalne marginalnosti, pritisnut “nužnim” odnosom između centra i periferije, o čemu je bilo govora ranije. Smeće koje s vremena na vreme zaposeda ulice grada stoga je samo epifenomen jedne perverzne logike koja godinama mrcvari našu zemlju, koja je pre svega postala deponija za svaku vrstu toksičnih otpada iz cele Italije (ali takođe iz cele Kampanje): njihova vidljivost – ali još više nevidljivost, budući da truje njive i izvore vode – označava bez sumnje simbolički povratak, i mogli bismo reći, gotovo sistemski povratak beskonačne mase “otpadaka” koje naše društvo sad već neumoljivo proizvodi. Iz tih razloga “ambijentalno pitanje” ne može a da ne postane, za nas, političko pitanje u apsolutnom smislu.

Gerusija: Važna je upravo ta perspektiva društvenog totaliteta iz koje se onda pogled čak i na jedno «lokalno» i komunalno pitanje, kao što je odnošenje smeća, pokazuje u izoštrenijem svetlu. Problem «napuljskog smeća» se obično predstavlja kao žrtva «loše uprave», «neodgovornog menadžmenta» ili «korupcije» koja sprečava normalno odvijanje gradskog života, dok je možda pravi problem upravo u tom takozvanom normalnom toku života, u toj perverznoj logici koja prožima celo društvo, između vidljivog i nevidljivog. Doduše, granice normalnog i nenormalnog su kod vas zaista poprilično labilne. Neki autori na primer pišu o Italiji kao o «izuzetku za primer». Dakle njen izuzetak i njena abnormalnost (koja se često pripisuje razlikama u kulturi, mediteranskom duhu, folklornim specifičnostima i slično) u stvari su deo jedne perverzne kapitalističke normalnosti, na istoj onoj globalnoj skali koju ste spomenuli. Pa tako je čak i Berluskoni u inostranstvu često viđen kao «tipično italijanski lik», neka vrsta simpatične felinijevske karikature, sa čitavom svojom klijentelističkom i korupcionaškom mrežom sačinjenom od biznismena, prostitutki, dvorskih komedijaša i plaćenih novinara. Ali opet, ako se vratimo na logiku sistema i na razlike Sever-Jug, po čemu bi «anomalija Berluskoni» bila nedostojnija i sramotnija od recimo bivšeg nemačkog premijera Helmuta Kola, nemačkog kancelara tokom šestanaest godina, koji je akumilirao dva miliona maraka iz crnih i nelegalnih fondova, ili od Gerharda Šredera i njegovih «poslova» sa ruskim Gaspromom (o Merkelovoj još ne znamo ništa, i dalje je na funkciji), ili pak Žaka Širaka, dvanaestogodišnjeg predsednika Francuske, a pre toga gradonačelnika Pariza, koji je čak optužen za zloupotrebu državnih fondova i sukob interesa? Sve ove nabrojane ličnosti su i dalje u kolektivnoj percepciji «stubovi» evropske političke istorije, dok je Berluskoni «pušten niz vodu». Vraćajući se na logiku vidljivo-nevidljivo: možda je jedini «greh» Italije taj što pušta da izađu na videlo u žešćem obliku sve one stvari koje već uveliko funkcionišu kao imanentna i tiha logika kapital-parlamentarne politike u celoj Evropi.

Città future: Istina je, jedan od glavnih problema danas je taj da se nepravde, nejednakosti i disfunkcionalnosti uvek imputiraju na račun «loše» uprave državne mašinerije ili ekonomije. Kapitalizam se deli na «dobar», vrli i uzoran, sa jedne strane (razni Kol i Širak koje ste spomenuli), i na «loš» kapitalizam, korumpiran i neodgovoran, sa druge strane. Kao da nema prostora za one glasove koji suprotno tome tvrde da kapitalizam, u svojoj abnormalnoj normalnosti, u svojoj ravnoteži nejednakosti, proizvodi na sistemski način koncentraciju moći u rukama malobrojnih (korupcija je stoga posledica, a ne uzrok), delirijum svemoći svetskih elita, strah od budućnosti i od promene, otuđenje i nejednakosti (uključujući i onu između Juga i Severa).

Berluskoni je predstavljao jedan od apsolutnih vrhunaca novog tipa kapitalizma, suštinski povezanog sa kontrolom masovnih medija i sa svim onim što se oko tih medija kreće; njegov politički uspon je takođe bio i direktan uspon te vrste agresivnog kapitalizma unutar državne mašinerije. Stoga je Berluskoni bio, zajedno sa svojom preduzetničkom grupom, jedan od ključnih momenata – ne samo u Italiji – afirmacije neoliberalne desnice namerene da uništi socijalnu državu i da kompetitivnu logiku preduzeća presadi na sve nivoe. Godinama je Berluskoni dobijao bezuslovnu podršku od industrijalaca i velikih ekonomskih moćnika. Njegova lična figura, sudske nevolje njega (i njegovih firmi), ”dvor čudesa” koji ste spomenuli (koji više nego na otkačenog Felinija podseća na korumpirani dvor rimskog imperatora u poslednjoj fazi Imperije) više nisu bili u stanju da garantuju stabilnost i poverenje krupnim instancama moći, pa su ga te snažne instance – italijanske i evropske – «pustile niz vodu». Možda je poređenje ishitreno, ali sve to pomalo podseća na određene imperatore koji kada više ne mogu da vladaju sobom budu «izbačeni iz igre» od strane pretorijanaca. Aktuelnoj logici vlasti, zapravo, potrebna je nevidljivost o kojoj ste govorili, što je Gi Debor nazivao logikom celukupnog spektakla, ili spektakla koji je raspoloživ na svim nivoima društvenog života. Pozni Berluskoni, sa escort devojkama i skandalima, pripada više obliku usredsređenog spektakla, i prema tome je slabo funkcionalan unutar samog sistema.

Gerusija:  Naš časopis “Stvar” definisan je kao “Časopis za teorijske prakse” u nameri da se istraže različite teorijske pozicije koje mogu poslužiti kao kritika društvene i ekonomske eksploatacije i u izgradnji jedne nove leve politike. Koju ulogu po vama može igrati teorija u antikapitalističkoj bici i u artikulaciji alternativnih politika emancipacije? Koje su to teorijske reference koje možete izdvojiti kao relevantne ili bitne za vas?

Città future: Ekstremna ideološka konfuzija kojoj prisustvujemo danas sigurno je posledica napuštanja teorije kao “putokaza akcije”. Na izvestan način možda se radi o obaveznom prelazu, od trenutka kada su se teorija i ideologija u prošlosti često poklapale i dovodile ni do čega drugog osim do neospornog autoriteta političkih rukovodstava koji su hegemonizirali političku praksu. Danas sa više strana izgleda da je faza stranaka, tradicionalno shvaćenih, okončana, i kao što to često biva u istorijskim prelazima, na kraju dolazi do toga da sa prljavom vodom bacimo i dete. Sigurno je da ogroman deo trenutne politike više ne odgovara organskim teorijskim vizijama te se ona samo čini kao slučajni spoj čisto izbornih takticizama. U tom kontekstu teorija nema više nikakvu praktičnu ulogu. Međutim i dalje smo uvereni u njenu nezaobilaznu korist, ako cilj nije taj da se participira u parlamentarnom zastupanju, nego to da se shvati stvarnost, i zajedno sa tim, mogućnosti za njen preobražaj. Sa ove tačke gledišta, produžiti bez čvrstih teorijskih referenci ravno je idiotluku. Isto tako se čini jasnim pak da se teorija više ne može misliti kao odvojena od političkog delanja ili nesposobna da se rodi ili uzrasta u živom jezgru tog procesa. Shodno tome smo zainteresovani za upoznavanje sa svim onim radovima koji polaze od ovih pretpostavki ubeđeni u nužnost stremljenja ka organskim objašnjenima onoga što primećujemo da se menja oko nas. Nismo u stanju da isporučimo definitivan spisak, ali možemo navesti primer, koji neki od nas drže za originalan i sveobuhvatan, naime primer teorijskog rada koji smo nedavno susreli, iako je to rad koji je sazreo u 80-tim i 90-tim u napuljskom političkom ambijentu: teorija totalizacije kapital odnosa, prema onome što je sistematizirao i popularisao Rino Malinkoniko u njegovom trotomnom delu posvećenom ovoj temi. Reč je o jednom vrlo uspešnom upotpunjenju marksovske ekonomske teorije, koje je u stanju da baci novo svetlo na trenutne razvoje kapitalizma, i istovremeno o jednom “otvorenom” teorijskom pristupu koji zahteva daljnja produbljivanja kako bi se prikladno ispoštovale one političke implikacije koje teorija sugeriše.

Gerusija: Jedna od tema kojom se naš kolektiv bavi jeste Evropska unija i takozvana tranzicija postsocijalističkih zemalja. Srbija je kandidat za ulazak u EU, i gotovo sve političke snage kod nas dele ovu “nužnost” pristupanja Uniji. Pod tim programom sprovedene su gotovo sve neoliberalne reforme: privatizacije, razgrađivanje i onog malo što je ostalo od socijalne države, zajedno sa pratećom masovnom prekarizacijom i rastućim društvenim nejednakostima. Nasuprot tome, evroskepticizam je prerogativ desnice, koja misli da se izolacijom ili savezništvom sa Rusijom i drugim vanevroatlanskim zemljama zaista nešto suštinski može promeniti. Pitanje koje smo postavili sebi, postavljamo sada i vama: Čija je Evropska unija?

Città Future: To nije jednostavno pitanje. Latentne protivrečnosti u Evropskoj uniji, koje potiču od procesa ujedinjenja koji je odlučen na vrhu i sa suštinski ekonomskom svrhovitošću svima su pred očima, što duboko podriva poverenje evropskih građana u komunitarne institucije Evropske unije. Mehanizam ekonomske krize odredio je zapravo Evropu koja je pod nemačkim vođstvom i utamničena u tehnokratski model čije rigidno neoliberalno ustrojstvo nastavlja da se predstavlja kao jedina mogućnost kako bi se iznovao stekla uloga lidera u svetskom utrkivanju. Ili bolje: kao jedina mogućnost sic et simpliciter. Rezultat je taj da su čitavi slojevi stanovništva (u Grčkoj, Italiji, Španiji, ali i u centralnoj Evropi) zapali u provaliju poništenih prava, rastućeg osiromašenja i realnog gubitka suvereniteta. U međuvremenu, Evropa ugađa sebi kad se samopredstavlja putem manje ili više već definisane ideologije i retorike, sačinjene od ljudskih prava (na papiru), logike kompetitivnosti koja je proširena na sve nivoe društvenog života i jednoumlja. Kako danas stoje stvari, EU pripada takozvanim “ekspertima” (anonimni izvršitelji neoliberalne governance), velikim ekonomskim moćnicima (koji vode goropadnu bitku sa Kinom i novopomaljajućim Državama) i takođe pripada njenim brojnim “ideolozima”. Ali ne možemo se zaustaviti na ovome jer Evropa može biti (i dalje) zajedničko polje borbe, za one koji, poput nas, predlažu kritički pogled na kapitalizam i bore se za politike emancipacije: izaći iz usko nacionalnih logika znači zapravo raskrstiti sa malim identitetima koji se stegnutih zuba brane od Drugog (imigrant, onaj drugačiji, nenormalan…), te otresti od sebe onaj identitarni kavez koji je tako drag evropskoj desnici. Sve u svemu, uzvraćamo vam oprezno pitanjem: Da li Evropa danas može biti “ulog u igri” i za nas, konačno oteta iz kandži liberista i nacionalista? Ponavljamo: to je teško pitanje, ali takođe i pitanje koje možda otkriva moguće zajedničke prakse za budućnost.

Gerusija: Sa opadanjem Berluskonijeve figure koja je čitavih dvadeset godina, ako ne i više, dominirala italijanskom politikom, od nedavno Italija je proizvela dva nova lica na političkoj areni: Bepe Grilo, vođa Pokreta Pet Zvezda, i Renci, trenutni premijer i mladi šef Demokratske stranke. Prvi kanališe nezadovoljstvo sistemom stvarajući jedan ideološki konfuzan i kontroverzan protestni pokret, drugi pak predstavlja sistem bez minimalnog osporavanja i protesta. Kakav bi mogao biti odgovor italijanske levice na ove “nove” i trenutne političke rekonfiguracije?

Città future: Grilov pokret je stalno obeležen, od samog početka, spletom legalističkih i anti-stranačkih zahteva postavljanih u logici “ni desno ni levo” i u jednoj ekstremnoj polarizaciji između dobrih (oni) i zlih (svi ostali, odnosno: korumpirani, mafijaši, masoni, itd.). Sve to je ukopljeno u pre svega naivnu apologiju novih virtuelnih oruđa (pokret glasa na blogu koji je vlasništvo samog Grila) koja bi trebalo da su slobodna i demokratska sama po sebi, zaobilazeći čitav niz pitanja, koja mi odavno postavljamo u našem časopisu, a to je da li su novi mediji neutralni ili ne, u kakvom odnosu stoje prema aktuelnoj fazi kapitalizma itd. Kolektiv Wu Ming je pre nekog vremena izneo tvrdnju da Pokret Pet zvezda, daleko od toga da bude antisistemska grupacija, predstavlja u stvari faktor konsolidacije samog sistema, jer sprečava da čitav niz čak i ispravnih zahteva dospe do jedne jasne i svesne antikapitalističke i anti-liberističke politike; rekao bih da je naša pozicija u tome veoma slična izrečenom stavu. A povrh toga, odluka Pokreta Pet zvezda da se na evropskom nivou udruže sa engleskom desnicom Najdžela Faradža i drugim ksenofobičnim ili nacionalističkim grupicama dosta govori o njihovoj stvarnoj političkoj poziciji, mimo svih kvalunkvističkih[1] slogana koje upotrebljavaju.

Demokratska stranka već godinama je glavni pobornik nužne “normalizacije” italijanske politike, čije pojedinačne tendencije predstavljaju kako Berluskoni tako i Grilo. Sada je ta stranka našla savršenog tumača. Renci je, više nego Grilo, sadašnjost italijanske politike i to nezavisno od njegove sudbine političara. Italija kakvu sanja Demokratska stranka je pojednostavljena zemlja u kojoj su istorijsko-društvena raslojavanja, o kojima je govorio Gramši, zaobiđena, kao čarobnim štapićem, i gde će se sve moći rešiti u najboljem od neoliberalnih svetova, samo ako svako ispunjava svoju dužnost odgovorno. Odatle ne postoji razlog za suprotstavljanje normalizaciji, odnosno mirnom i blagonaklonom odvijanju prosvećenog liberizma, u kojem privatni kapital može biti virtuozno, te stoga i otvoreno, upleten u političko sa-upravljanje javnom stvari. Reč je o najpodmuklijoj vrsti političkog paternalizma, jer se obavlja direktno i to počevši od one socijalne baze koja je u prošlosti važila kao referent za potencijalni raskid sa kapitalizmom. Ali na stranu Renci, Demokratska stranka je uvereni pobornik, i za sada sa pravom (imajući u vidu rezultate izbora), potpune amerikanizacije italijanske politike.

Italijanska levica se u ovom a-ideološkom okviru, sve više fluidnom i prelivajućem, čini nesposobnom još više nego u prošlosti da se pozicionira na jasan način, uz to rezultirajući sve više podeljena između čisto nostalgičnih instanci, sa jedne strane, i nepopravljivo oportunističkih instanci, sa druge, dok otvoreno ksenofobične i fašističke desnice nadiru, neopterećene ideološkim smetnjama u koje izgleda da je levica upetljana.

Gerusija: I tome u prilog govore nedavni izbori za evropski parlament. Porast desnih i populističkih stranaka (Le Pen u Francuskoj, Najdžel Faradž u Engleskoj) koje plivaju na talasu evroskepticizma i istog onog nepoverenja u evropske institucije. Ali bitno je primetiti da je, na primer, Le Pen u Francuskoj pomerila svoj diskurs ka socijalnim i više ekonomskim temama, pa tako neki njen ekonomski predizborni program definišu ni manje ni više nego kao “kejnzijanski” (u odnosu recimo na njenog oca Žan-Mari le Pena koji je bio veliki pobornik totalne privatizacije). I šta nam to govori? Govori nam ne samo o podmuklom osećaju za realizam desnih partija i o određenom “duhu vremena”, nego o ogromnom upražnjenom prostoru koji i dalje čeka “hegemonski zahvat” istinski emancipatorskih antikapitalističkih, socijalističkih ili komunističkih politika. Le Pen se iz raznih razloga pomera ka temama koje su tradicionalno pripadale levici, a ista ta levica i dalje nema pravi odgovor na pitanje imigranata na primer. Mainstream levica u Italiji nekritički usvaja termin “integracija” u skladu sa dominantnim multi-kulti liberalizmom: potrebno je integrisati imigrante u društvo, tolerantno i ravnopravno. Ali tako se zaboravlja da je upravo logika “integracije”, u smislu konsolidacije kapitalističkih tržišta i potrebe za radnom snagom spolja, i dovela mnoge strance u zemlje Zapada (isto kao što odvodi Italijane u Nemačku). Dakle ko danas govori o integraciji kultura, bez uvida u dinamiku političke ekonomije, i dalje sledi logiku nacionalnih tela koji imaju zadatak da pacifikuju “strane” i “spoljašnje” elemente kako bi ovi, ne više uprkos, nego zahvaljujući svojim razlikama, sada poslužili društvenoj reprodukciji svakodnevnice.

Città Future: Sigurno je da su strah od imigracije i nezadovoljstvo evropskim politikama bili odlučujući faktori za ovo nadiranje desnice na poslednjim evropskim izborima. Le Pen, Faradž (dodaćemo delom i samog Grila, ili italijansku Ligu za Sever) su se predstavili kao branitelji evropskih naroda od tehnokrata i “prljavih imigranata”. Pre svega Le Pen, u pravu ste, pokušava da sastavi jednu neodređenu ekonomsku politiku “socijalnog” tipa, ali kao što se uvek događa, zadržava sad već aistorijske karaktere protekcionizma i nacionalnog zatvaranja. Na temi imigracije igra se međutim jedna kriminalna utakmica: sa jedne strane, rasprostranjena ksenofobija ne uspeva da spreči očajne mase izbeglica – u bekstvu od ratova, diktatura i katastrofa koji su sve samo ne prirodni – da se dokopaju Evrope i da budu jeftina radna snaga, ali svejedno uspeva da održava nivo njihovih socijalnih prava u bednom stanju, kao u 19. veku. To što bi se moglo nazvati “ideologija integracije”, sa svim svojim manama i kompromisima, prihvatajući ćutke funkciju iseljenika u današnjem kapitalističkom društvu (a to znači kao rezervoar jeftinog dekvalifikovanog i neplaćenog rada) ne uspeva ništa više od određivanja – “na papiru” – malih koraka napred na temu prava, što pak u materijalnoj stvarnosti malo vredi. Tema migracija danas je veliki globalni odraz neravnoteže Sever-Jug o kojoj smo govorili, i to je takođe konkretno svedočanstvo nemogućnosti da uredimo pravo na državljanstvo na takav način da funkcioniše stvarno ekstenzivno. Eto zašto, između prostog i brutalnog odgovora desnice (svi napolje, selekcija na granicama, itd.) i slabog odgovora levice na vlasti (integrisati što je više moguće u naš sistem života i rada), mogućnost da se oblikuje odgovor koji bi bio drugačiji (u smislu hegemonskog zahvata) čini se sve teže ostvarivom. Ostaje neumitnost fenomena koji za sada nijedan rasista i nijedan ksenofob neće uspeti da zaustavi jer je sistemski, i tiče se aktuelnog svetskog sistema nejednakosti i vladanja. Stoga gledajmo sa interesovanjem i sa solidarnošću na kapacitete samih imigranata da se samoogranizuju u političkom obliku, kako bi zahtevali prava koja naši ustavi glasno proklamuju. Zbog toga smo pokušali, i radićemo to još više u budućnosti, da damo prostora u našem časopisu, na primer, glasovima imigranta organizovanih u zoni Kastel Volturna i Kazerte, gde društveni centar Ex-Kanapifićo vodi godinama jednu pravu bitku “teorijski praksi” na temu prava i refleksije o imigrantskim subjektivnostima.

Gerusija: Kriza predstavničkog sistema već uveliko je očevidna. Imajući u vidu čak i ne baš srećnu istoriju vanparlamentarne italijanske levice 70tih, šta se danas može reći povodom (van)parlamentarnih mogućnosti da se radikalno promeni društvena realnost? Ako parlamentarni put nije dovoljan, sa druge strane, odsustvo jednog parlamentarnog levog rešenja u Evropi je itekako ozbiljna stvar. Koji su pokreti, grupe ili samo ličnosti u Italiji koje vidite kao mogući izlaz ka drugačijoj budućnosti?

Città future: To sa italijanskom vanparlamentarnom levicom je jedna složena priča, zbog dimenzija podrške koju je dobila, zbog društvene uloge koje je odigrala u 70tim i takođe zbog posebnog vremenskog trajanja, koje je bilo duže u odnosu na ostatak Evrope. Možemo ovako da rezimiramo: odvažila se mnogo, pokušalo se “jurišati na nebo”, i možda upravo zbog toga su recidivi tog poraza (sačinjenog od bombi, terorizma i državnih tajni) bili toliko devastirajući. Duga oseka u 80tim i urušavanje Komunističke partije početkom 90tih označili su vododelnicu u istoriji italijanske levice. Od onda, parlamentarni put se više nije razmatrao kao strateški put, manje više kontingentan, nego pre svega kao jedini horizont mogućeg opstanka, jer je u međuvremenu ponestao stvarni hegemonski zahvat društva i društvenih sukoba.

“Damnatio Memoriae” (zabrana sećanja) na 70te godine, koje su preživele blede i razvodnjene samo u zajedničkom mainstream televizijskom pamćenju, doveo je do toga da se dugi niz godina politika koja bi se sprovodila potpuno van “palata vlasti” smatra gotovo nemogućom. Danas ovaj izbor pokazuje sva svoja ograničenja, na primeru preostalog i manjinskog prisustva u italijanskom, i delom u evropskom parlamentu. Pre nego od grupa ili ličnosti (u politici koja je već uveliko postala u potpunosti “ličnosti” i “spektakl”) možda danas treba početi od onoga što ste vi mudro odredili kao “teorijske prakse”, ili konkretne prakse suprotstavljanja koje generišu nove teorije kako bi se shvatila sadašnjost, ili od kritičkih teorija o društvu koje se odmeravaju prema novim horizontima antropološke promene aktuelnog kapitalizma.

Gerusija: Koji su vaši naredni projekti ili teme/problemi koje želite obraditi?

Città future: Jedina izvesna stvar je da su projekti suviše vezani za naše konkretne mogućnosti, stoga će prioritet u skorijoj budućnosti biti organizativnog tipa, usmeren na to da se razume na koji način optimizirati napore i možda proširiti bazu saradništva. Trenutni načini rada na časopisu nam ne dozvoljavaju planiranje narednih tema mnogo unapred. Ostaje otvoren rad koji smo uradili dosad – putem seminara i javnih susreta – o antropološkim transformacijama novog virtuelnog društva, istorijski smeštenog unutar trenutne faze kapitalističkog razvoja, shvaćenog kao kovačnica novih načina života, novih oblika otuđenja i racionalizacije ljudskih ponašanja. Isto tako ostaje otvorena dijalektika o kojoj smo govorili na početku, između političke prirode (koja je lokalna, ali i globalna, barem se tako nadamo) i nužnosti teorijskog produbljivanja – dijalektika koja je po našem sudu nužna i koja ne sme da se redukuje ni sa jedne ni sa druge strane, iako je teško da se sa njom konkretno nastavi. Postoje naime sigurno područja inicijalnog projekta koji bi se mogli adekvatnije razviti. Prvi primer je objavljivanje monografskih priloga koji su mnogo produbljeniji u odnosu na članke iz časopisa i na kojima trenutno radimo. Drugi primer može biti pokušaj veće internacionalizacije našeg rada putem ciljanih prevoda određenog materijala.

Priredio i preveo: Saša Hrnjez

                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Jun 2014.

 

 

 


[1]Italijanski termin kvalunkvizam (qualunqismo) označava anti-ideološki i anti-politički negatorski stav prema svim društvenim institucijama, strankama, politici i političkom angažmanu kao takvom. Tako da ma šta da se desi i ma ko (qualunque) da dođe na vlast, svejedno je.

 

 

 

Share
Translate »