23 feb

G. M. Tamaš_NEKOLIKO REČI O UNIVERZITETU

Ono što ću ovde skicirati na brzinu ima svoju pretpriču i kontekst; sadži iskustvo koje sam stekao kada sam uspostavio vezu sa zagrebačkim i bečkim (unibrennt) studentskim protesnim pokretima (2009-2010) iz kojih sam naučio mnogo. Učio sam takođe i iz aktuelne borbe budimpeštanske Studentske mreže [Hallgatói Hálózat] i sa njom solidarne Obrazovne mreže [Oktatói Hálózat]. Ovaj tekst prati govor koji sam održao na Beogradskom univerzitetu na poziv studenata koji su okupirali glavnu zgradu Univerziteta (može se videti, čuti [na engleskom] na youtube-u).

Rad Karolja Polanjija [Polányi Károly] i mnogobrojni tekstovi Andrea Gorca [André Gorz] uticali su na moje izlaganje.[1]

U aktuelnoj istorijskoj fazi kapitalističkog svetskog poretka nastavlja se težnja ka premeštanju ukupnosti dobara i usluga u tržišni segment društva, odnosno ka pretvaranju ljudskog napora u robu, koji iziskuje proizvodnja, dakle podređivanje i jednog i drugog imperativu vrednosti i razmenske vrednosti. Poznato je da je akumulacija kapitala moguća samo po cenu rastućeg viška vrednosti, zbog čega treba intenzivirati proizvodnju, a njene izdatke (čiji su suštinski elementi nadnice i drugi doprinosi za koje su se izborili radnici) držati na minimumu.

Rast – koji se najčešće meri na osnovu podataka bruto domaćeg proizvoda (GDP) – ne zavisi od pravca kretanja ljudske delatnosti i od kvaliteta života, koji je modifikovan radom. Jedan od primera Adrea Gorca: ukoliko se u jednom selu izbuši bunar (besplatno), koji onda snabdeva stanovništvo čistom i svežom vodom (besplatno), to se neće pojaviti u GDP-u, iako značajno poboljšava kvalitet života; budući da ne sačinjava deo robno-novčanog prometa, za uobičajeno shvatanje rasta to ostaje nepojmljivo i bezvredno.

la_fenetre_by_felipa_de_noailles-d3dp6xt

Kako je na to ukazao Karl Polanji, tržište je utopija – u smislu pretpostavke: da je tržište nekada bilo u stanju ili će biti u stanju da upravlja svim sferama ljudske delatnosti (kao što upravlja ekonomskom delatnošću). Kao što znamo iz poznatih dela (osim Polanjijevih) Marsela Mosa [Marcel Mauss] i Žorža Bataja [Georges Bataille], istorijski je karakterističnija ekonomija poklona i potlač od nejednake razmene, koja je podloga robne i novčane ekonomije.

Brojni tipovi javnih dobara – kao što su voda ili ljudsko telo – nisu mogli da budu privatno vlasništvo, niti je privatno posedovanje zemlje bilo univerzalno priznato. Društvo je prihvatalo privatno vlasništvo uglavnom nad dobrima koja su proizvedena posredstvom rada (tehné), pre svega plaćenog rada, ali ne posedovanje (dakle ni otuđivanje, unovčavanje) onih dobara koja su prirodno data, koja su raspoloživa bez ljudske saradnje (voda, vazduh, zemlja – uključujući i podzemna blaga, biljke i životinje koje nisu uzgajane). Tržište je uvek postojalo u nekakvom obliku –  uporedo sa neprofitnom razmenom – ali nikada nije bilo opšte stanje društva (čak ni danas to nije slučaj). Možda je simbolično to što mladi Marks u jednom od svojih prvih ekonomsko-filozofskih spisa govori upravo o “zakonu o šumskoj krađi” koji je trebalo da spreči nemačke seljake da sakupljaju grmlje i odumrla stabla po opštinskim i dvorskim šumama, što je od pamtiveka bilo isto tako deo prava korišćenja, kao slobodno i besplatno korišćenje javnih puteva, lov i korišćenje pašnjaka i upravo nega šuma. Tadašnji novi zakon (a mađarsko zakonodavstvo ga je dosledno oponašalo prošle godine) privatizovao je jedno od javnih dobara.

Simbolični početak tržišnog kapitalizma je bilo “ograđivanje”, kojim su u Engleskoj i Škotskoj do tada zajednički i (naravno) besplatni opštinski pašnjaci (the commons) postali privatno vlasništvo postupcima prisvajanja ili otuđivanja.

Međutim, u zajednička dobra su se tradicionalno ubrajali i proizvodi ljudskog rada. Takve su bile – i donekle ostale – crkve. Čak bi i danas izazvalo negodovanje kada bi se naplaćivao ulaz u crkvu. Opšte je poznato da je naplaćivanje oproštaja grehova (indulgencija) u katoličkoj crkvi bio jedan od razloga koji je izazvao reformaciju. Franjevačka prereformacija je već ranije revitalizovala ideal monaha, po kojem je sakralni aspekat društva trebao da se održava jedino od milostinje (tj. ne od poreza, već od dobrovoljnog priloga vernika, odustajanjem od crkvene desetine).

Na taj način veoma je brzo dospelo među zajednička dobra sve ono što nije bilo proizvedeno radi koristi, kao i sve što se nije moglo staviti u promet, poput duha, lepote, telesnog uživanja (uračunavajući fiskulturu kao i takmičenje radi takmičenja: ideal olimpijade). Sokratovsko razlikovanje filozofa i sofiste, između ostalog, temelji se na tome što prvi ne traži novčanu nadoknadu, dok drugi traži.

Grčko shvatanje, koje je modernoj Evropi posredovano preko hrišćanstva, slobodu je smatralo slobodom od plaćenog najamnog rada. Onaj čiji je rad bio podređen ciljevima drugih radi preživljavanja, nije se vodio kao slobodan.

Pokret koji proglašava informaciju javnim dobrom (commons) obnavlja ovu tradiciju – vidi proteste (izgleda uspešne) svetskih razmera protiv ACTA – a proglašavanje informacije (a kultura i nauka su takođe “informacije”, iako je ovo u priličnoj meri apstrakcija), protivno “autorskim pravima”, zajedničkim dobrom, koje ne može biti privatno posedovano, postepeno će doneti kraj privatnom posedovanju svih sadržaja koji mogu biti digitalizovani. Tržište muzike i filma već je u fazi urušavanja: prisvojili su prisvajače.

Pokret Free Software (i njegove grane, na primer copyleft), creative commons, hackergerilla, WikiLeaks menjaju granice privatne svojine, države i prava, zarad stvaranja novih javnih dobara. Pokreti za bezuslovni osnovni dohodak (living wage, Grundeinkommen) koji se neprestano pojavljuju – iako mogu biti iskorišćeni za snižavanje minimalnih primanja, to još uvek može da bude sprečeno – teže ka tome da razdvoje izdržavanje (ako hoćete: život) od najamnog rada: život ne sme da zavisi od unovčavanja kapitala, jer je i sam zajedničko dobro. Svi ovi trendovi, iako ne u strogom smislu, povezani su: delimično pomeraju granice, delimično ih prekoračuju (transgresivni su).

Današnji univerzitet – nasuprot javnom obrazovanju koje je još uvek delimično besplatno i opšte – jeste ambivalentan u odnosu na karakter kulture, istraživanja i nauke (odnosno prema njihovoj tradiciji bogatstva znanja) kao javnog dobra. S jedne strane, ukoliko prihvati kritički ideal – odnosno javni karakter duhovnih dobara, a sa tim i mogućnost vlastitog preispitivanja i unapređivanja – onda ne može da ograniči dostupnost (access) duhovnih dobara. Kritičkim usvajanjem i korišćenjem ovog blaga (tradicije znanja) od strane studenata, pretvaranje (ograničavanje dostupnosti) zajedničkog blaga (javnih) informacija, koje stoji svima na raspolaganju, u privatnu svojinu, postalo bi irealno. U tom smislu su prijemni ispiti, ograničen broj studenata i troškovi studija, takođe irealni.

Uprave univerziteta sigurno ne ograničavaju pristup svakojakim sredstvima (ispiti, troškovi studiranja, “naučni stepen”, uvođenje i ukidanje stručnih smerova itd, itd) zbog nepoznavanja svega ovoga, nego zato da bi sprečili pretvaranje univerziteta u izvantržišno ostrvo (što se desilo u nekadašnjoj državi blagostanja, uporedi 1968) koje bi poplavili dezerteri tržišnog segmenta, što bi poremetilo ustaljenu ravnotežu kapitalističkog društva. Ali ovo nije specifičan problem univerziteta, već tržišnih društava uopšte, i univerzitet ga ne može rešiti.

Ali problem, svejedno, postoji.

S jedne strane pretvaranje univerziteta u rentabilne, s druge strane prilagođavanje tendencijama “tržišta radne snage”, hijerarhijska stupnjevitost univerzitetske zajednice (podređenost i  nezaštićenost studenata i nastavnika nižeg ranga) – dakle, podela nedeljive kritičke javnosti i njeno pretvaranje u robu, što je ionako nemoguće – uništava univerzitet, kada pokušava da ga uvrsti u tzv. kognitivnu ekonomiju. Nova kapitalistička ekonomija bez sumnje koristi kreativnost i osećaj za lepo kao neposrednu proizvodnu snagu, čime i sama postaje intelektualnija. Uspešne firme, kao Apple i Facebook, nisu bogate zato što raspolažu velikom količinom fizičkih predmeta. Niko ništa ne proizvodi, samo prodaje dizajn podugovaračima kod kojih se radi za milostinju. Sam rad se pretvara u “preduzeće” u kojem proizvođači proizvode i puštaju u promet sami sebe. (Ovo su primeri Andrea Gorca). “Intelektualci” – samo ih još u Istočnoj Evropi zovu tako – sa harvardskom, oksfordskom ili hajdelberškom diplomom, u određenom smislu, vredni su nosioci brenda, dakle delimično su roba, delimično akteri na tržištu. Na ovaj način univerziteti kao deo kognitivnog tržišta prelaze u tržišni segment.

Ostaje, međutim, pitanje da li na tržištu uspešno plasirano znanje i estetski predmet mogu da ostanu ono što su bili, nakon tolike transformacije. Regulativni ideal javnosti – koji znači, ponavljam, univerzalni i neograničeni pristup, dakle zajednicu – nespojiv je sa tim. Nauka i umetnost nisu “korisne” u tržišnom smislu te reči. Naravno, tržište može – posredno – imati koristi od njih, u smislu u kojem je tehnika nezamisliva bez razvoja prirodnih nauka (čiji je uslov bila sloboda misli, ukidanje crkvene kontrole: ovaj proces je trajao tristotinjak godina). Kritička javnost nije, međutim, održiva ukoliko se pristupačnost (i znanje) pretvara u privatnu svojinu i/ili robu. Ukoliko će se univerzitet razvijati u pravcu koji diktira mainstream, duh će biti primoran da ga napusti. Već postoji primer za ovo. Prvi velikani moderne filozofije (Dekart, Spinoza, Hobs, itd) nisu bili, niti su mogli biti univerzitetski profesori. Na univerzitetima je (još dugo) vladala sholastika. Tamo su obučavali sveštenike i gospodu, a ne naučnike. Danas je moguća nova verzija ove priče. Najzanimljivije nove ideje se proizvode izvan najuglednijih univerziteta, na marginama akademskog života.

Ukoliko se univerziteti ne budu približili definiciji zajedničkih dobara (commons), ukoliko ne budu omogućavali otvorenu pristupačnost koliko god je to moguće, te razgradili paralizirajuće hijerarhije, onda će oni izgubiti svoju autentičnost i srozaće se na tehnička sredstva za odlaganje nezaposlenosti srednje klase (ove nezaposlene, dakle, moraće da finansiraju roditelji, a ne društvo, što naravno predstavlja štednju). U ovom okviru nauka je svedena na izgovor ili na dekor, sa delimičnim izuzetkom onih tehničkih sektora (inžinjerstvo, menadžment, biznis, pravo, itd) koji neposredno proizvode veštine koje trebaju tržištu i proizvodnji robe.

Nasuprot uobičajenim predrasudama, čak ni kapitalizam ne može da bude stabilan kada je potpuno urušena ravnoteža između tržišta, privatnog vlasništva i zajedničkih dobara, za šta je zadovoljavajući dokaz aktuelna kriza koja je posledica toga.[2]

 

Prevod sa mađarskog: Andraš Juhas


[1] André Gorz, Crique of Economic Reason, prev. Gillian Handyside, Chris Turner, London/New York, Verso, 1989, 2010 (original: Métamorphoses du travail, Pariz: Galilée, 1988); Gorz, The Immaterial, prev. Chris Turner, London/New York/Calcutta: Seagull, 2010 (original: L’Immatériel, Pariz: Galilée, 2003); Gorz, Auswege aus dem Kapitalismus: Beiträge zur politischen Ökologie, übers. Eva Moldenhauer, Zürich, Rotpunktverlag, 2009 (original: Écologica, Pariz, Galilée, 2008). Uporedi: Polányi Károly: A nagy átalakulás, prev. Pap Mária é. m, Bp.: Napvilág Kiadó, 2004 (original: The Great Transformation, London, Victor Gollancz, 1946, bezbroj novih izdanja).

 

 

[2] Ovaj tekst je prvobitno pisan za (dvojezični) portal multiversitate.ro koji je nastao oko akcije za kandidaturu za rektora Enike Vince.

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »