19 jun

Fašizam kao tendencija

Izvor: Mreža Antifašistkinja Zagreba (MAZ)

Fašizam kao tendencija – ono što su jugoslovenski partizani znali, a liberali negirali

Intervju sa Aleksandrom Matkovićem za MAZ

Aleksandar Matković (1988) je filozof i aktivista iz Novog Sada. Bavi se savremenim marksizmom, istorijom kapitalizma, teorijama biopolitike i dužničke ekonomije. Član je Kolektiva Gerusija, francuske Association pour l'autogestion i uredništva časopisa "Stvar". Trenutno živi u Beogradu, gde radi kao istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Intervju vodio: Bartul Čović

 

1. Ovih dana navršava se godinu dana otkako je Aleksandar Vučić preuzeo funkciju predsjednika Vlade Srbije? U vladajućoj koaliciji nalaze se neke stranke čije ime ima stvarno ljevičarski prizvuk, SPS, Pokret Socijalista – da li one djeluju u skladu sa svojim imenom, i kako ocjenjuješ rad premijera kojeg neki nazivaju srpskim Tačerom, i cjelokupne vladajuće koalicije?

Što se tiče politike Vučićeve vlade, u nekim momentima je Srbija prestigla Tačerovsku Britaniju. Tačerova je bila pionir neoliberalizma, zadavala udarce britanskim sindikatima, privatizovala industrije, reformisala policiju, ali to je tek bio početak procesa koji će se kasnije programski sprovoditi, pogotovo na evropskoj periferiji. U Srbiji Vučićev kabinet nije doneo ništa suštinski novo u smislu ekonomskih politika ali jeste pojačao proces neoliberalizacije društva. Ubrzao je i zaoštrio stvari, kako iznutra po pitanju zakonodavstva i privatizacija, tako i spolja po pitanju međunarodnih ugovora, zaduživanja preko evroobveznica i MMF-ovih uslovljenih kredita. To je rađeno brzo – ova vlada tolikom brzinom izbacuje nove zakone da nijedna levica ne može da je isprati u tome. I tu nije problem samo u brzini. Stvar kod tih 10 ili 15 novih zakona ili izmena koji se donesu mesečno jeste što se gotovo svi odnose na implementaciju tržišnih načela, i to ne samo kroz izmenu radnih zakonodavstava, nego i zakona o privatizaciji, penzionog sistema itd. Otuda su i posledice odmah vidljivije, kao u slučaju 188 preduzeća čija je privatizacija ubrzano okončana početkom godine: neka od njih su bila uspešna, a gase se zakonom koji ih nasilno gura pod stečaj. Ta vrsta ekonomske racionalnosti sada pokazuje svoje jasno lice, bez maski i demokratskih privida, i to sve vrlo brzo gura društvo na granicu ekonomske i društvene izdržljivosti. Zato postoji i utisak da je sada mnogo gore nego što je bilo devedesetih: tada ste imali hiperinflaciju i sankcije, ali je Milošević je donekle štitio najniže slojeve, država je recimo subvencionisala lekove i tome slično. Sada nemate više ni najosnovniji društveni „safety net“ koji bi nas mogao spasiti od totalnog siromaštva. 

Što se levice tiče, jasno je da ni SPS ni Vulinov Pokret Socijalista nemaju nikakve veze sa današnjom levicom. One su samo deo političkog privida na srpskoj sceni i to nije neka tajna. Takav privid naravno vremenom vodi do šizofrenih i ludih situacija poput one u kojoj recimo Ministar privrede izjavljuje da će se boriti za svakog radnika u stečaju (kojih se potom hitno otarasio pomenutim zakonom o stečaju) a pogotovo samog Vulina, koji je kao poznat po širenju raznih parola, dok u funkciji Ministra rada potpisuje anti-sindikalne zakone, uključujući i novi Zakon o radu, i koji de facto sprovodi mere štednje.

2. Vjerojatno ćeš se složiti da su stranke koje su se u zadnje vrijeme izmjenjivale na vlasti kako u Srbiji tako i u ostatku postjugoslavenskih država, provodile istu ekonomsku politiku. Zašto je prava lijeva opcija toliko dugo bila odsutna? Da li je to radi nekog antikomunističkog sentimenta u društvu?

Da se nadovežem na ovo zadnje pitanje: pseudo-leve partije koje još uvek stvaraju privid politike dok sprovode mere štednje samo ukidaju privid demokratije koji je postojao tokom dvehiljaditih i pokazuju da se državna vlast svela na izvršnu vlast, odnosno da se liberalni politički pluralizam sveo na njeno afirmisanje. Otuda kontinuitet među partijama (DS i SNS) koje vode iste ekonomske politike, i rotiranje vladajućih kadrova u vidu „žrtvovanja“ ministara (Radulović, Krstić) koji će sprovoditi iste nepopularne mere kao i oni pre njih.

Začeci toga se mogu videti početkom dvehiljaditih. Bilo kakvo odstupanje od liberalizacije tržišta i sličnih politika se označavalo kao relikt prošlosti, zaostatak komunizma. Dijalog sa radnicima, preduzećima, sindkatima i nevladinim organizacijama postojao je samo onda kada su se oni za njega izborili. Posle je nestajao, zajedno sa mogućnošću uticanja na državu. Nakon toga je nestao i prividni značaj dijaloga, pogotovo u slučaju tripartitnog dijaloga između sindikata, poslodavaca i države. Tranzicijski narativ je pojeo politiku, a na njeno mesto je postavio jeftinu nadu: od stranih investitora i Evropske Unije se očekivalo da budu konačni spasitelji srpskog građanstva. Dakako, shodno Đinđićevom nacionalnom liberalizmu, u tom narativu nema mesta za klase. To je potisnulo bilo kakvu kritiku i zamaglilo unutrašnje sukobe, jer je, eto, došla demokratija, a tamo gde nije, doći će kada uđemo u EU.

Ovo zadnje pominjem jer se često previđa da je u Srbiji anti-komunistički sentiment širio najviše upravo Đinđić, kao i dobar deo drugosrbijanske liberalne levice; post-Miloševićevska scena je bila anti-komunistička u tom smislu da im je kritika komunizma bila odskočna daska. Anti-komunizam je tako postao naličje mita o tzv. "Drugoj Srbiji": ne-nacionalističkoj, liberalnoj, pro-EU Srbiji, koja nema nikakve veze sa onom iz devedesetih. Distanca drugosrbijanaca spram nacionalizma nije služila samo radi distanciranja od ekstremne desnice: sam nacionalizam je bio i ostao konstitutivan za drugosrbijance kao vid zamagljivanja klasne dinamike tranzicije. Taj mit nije nestao, ali je počeo da se transformiše upravo sa pomenutim svođenjem na izvršnu vlast nešto pre, ali najviše u toku, trenutne krize.

Ovo nas dovodi do trećeg dela pitanja, a to je izostanak levice. Najpre, nova levica počinje da napreduje tek sa opadanjem liberalnog zamaha koji je pratio raspad Jugoslavije. Rizikujem upotrebljavanjem ovih termina, ali razlika mora da se napravi: antikapitalistička i anti-neoliberalna levica, u svim svojim varijantama, razvija se uporedo sa rušenjem liberalnog mita, čemu i sama doprinosi, i to ne samo na beogradskoj pozornici, nego i u Vojvodini, Novom Sadu, Zrenjaninu – u gradovima u kojima ona nije postojala ranije. Bitan faktor za to je što su drugosrbijanci mogli postati deo establišmenta, a današnja levica ne i to naravno utiče dosta i na levicu i na funkciju državnih institucija.

 

3. Što je za tebe radikalna ljevica? Ima li je negdje? Je li to npr. Siriza ili IDS?

To je problematično pitanje. Potraga za radikalnošću nas ne vodi nikud, pogotovo ne ako je to kriterijum na osnovu kojeg nešto nazivamo „zaista levim“. 

Levica je od svog nastanka zauzimala različite oblike: od francuskih jakobinaca, te raznih komunističkih struja i pokreta pre Marksa (setimo se recimo Etjen Kabea i radničkog pokreta u Francuskoj ili Ludita, Čartista i Levelera koji prvi put pokreću peticije u Engleskoj, itd…) pa do revolucionarnih partija krajem XIX. i početkom XX. veka. Spoj radničkih borbi i socijalizma je tu bio ključan, ali ne i poslednji momenat. Trajektorije nemačke socijaldemokratije s početka XX. veka su nekada išle suprotno onim komunističkim, pa čak i protiv njih (pre nego što je fašizam već bio na pragu), i to nas upućuje na još jedan ključan momenat. Antikapitalistička levica, ni tada ni danas, nija imala posla samo sa istorijskim izrazima protivrečnosti kapitala, nego i sa samim kategorijama kapitala, poput privatnog vlasništva i to se odražava na njene politike i njenu strukturu. Da li će se i kada suočiti sa njima ili ne, to je od ključne važnosti. Taj proces u nekim slučajevima ide munjevitom brzinom, dok u drugim slučajevima traje duže. 

To je ono što se trenutno dešava sa Sirizom. Partija je do sada igrala između domaćih državnih struktura pod uticajem desnice (policija, vojska, prisustvo Zlatne Zore u parlamentu), stranog kapitala (pre svega Nemačkog) i evropskih institucija i kreditora (Centralna Evropska Banka, Evropska Komisija i MMF), a Statis Kuvelakis i Kostas Lapavicas su od početka kritikovali takvu strategiju kompromisa koja prihvata pravila igre finansijskog kapitala. Sada unutar Sirize jača kontra-struja u vidu Leve platforme koja podržava bankrot i to menja stvari. Međutim, šta god da se desi s Grčkom, problemi EU ostaju. To je često bio deo i Ciprasovih govora: čak i da Grčka nestane, Evropa će naći novu Grčku. Zato isti izazovi čekaju i druge partije. To se odnosi i na IDS. Struktura EU ne dozvoljava promene upravo jer sankcioniše socijalističke politike. Ono što spaja Sirizu i IDS, kao i svaku drugu partiju koja se upusti u parlamentarne vode, jeste upravo to suočavanje sa anti-socijalističkim korenima EU, koja se gradila na restauraciji nemačke industrije i američkog Maršalovog plana i čija su se tržišta učvrstila tek raspadom socijalističkog bloka. 

Naravno, ne bi trebalo predstaviti Evropu kao nepobedivu „tvrđavu“, „Festung Europa“ ili „Fortress Europe“, niti kao delo jednog i jedinstvenog neoliberalnog projekta, bilo je više njih u istoriji EU, a funkcije ECB-a, MMF-a i Komisije su se menjale vremenom…  Ništa od toga ne može trajati večno, pogotovo ne kada se njena forma Unije kao nadnacionalne države bez fiskalne politike već pokazala kao inherentno nestabilna. Naravno, tu postoje i druga dva vrlo poznata faktora, a to su finansijska kriza i ratište sa kojim se EU suočava u svom dvorištu. Ovo su sve uslovi koji diktiraju ne samo granice parlamentarne demokratije, nego i strukture EU. Nijedna od te dve stvari nije večita, i to ne smemo zaboraviti. Štaviše, pitanje odnosa između ta dva momenta i načina na koji će ih rešiti zavisi politička budućnost evropske levice danas.

 

4. Na koji način doživljavaš antifašizam danas? Mnogi krugovi na ljevici danas antifašizam tumače kao u potpunosti "osavremenjenu" ideologiju, bez refleksije na razdoblje jugoslavenskog samoupravnog socijalizma, bratstvo i jedinstvo, NOB, partizane i Tita kao antifašistički simbol.

Da parafraziram Elen Meksins Vud, način na koji mislite o fašizmu određuje način na koji ćete se protiv njega boriti. Pod ovom „osavremenjenom“ ideologijom koja ne reflektuje anti-kapitalističke ili revolucionarne korene antifašizma možemo shvatiti paradoks liberalizma. Liberalizam je, uprkos postojanju liberalnih antifašista, bio istorijski blizak fašizmu. Tu s jedne strane imate Ludwiga von Misesa, jednog od ključnih teoretičara liberalizma, koji govori da je fašizam spasio Evropu od boljševizma; Mirowski je takođe pisao o bliskosti liberala sa fašistima unutar Mont Pelerin društva, itd. Ali s druge strane možemo sam liberalizam shvatiti kao jednu od tendencija modernog građanskog društva koja, prema Reinhard Kuhnlu, poput fašizma, počiva na očuvanju kapitalističih kategorija kao što je privatno vlasništvo. U krizama se ovo dakako zaoštrava. Razlika je u tome što fašizam kao jedna od tendencija građanskog društva u krizi i jedna od njegovih reakcionarnih tendencija pokušava da okrene točak istorije unatrag, teži da silom očuva nekadašnje odnose i položaje. Ukoliko tako shvatimo fašizam, važi i ono što je Tamaš rekao za post-fašizam – da on može postojati bez Führera, partije ili vojnih grupacija kao izvrtanje ideje „univerzalnog“ građanstva, kroz napade na manjine, sa ili bez državne vlasti. Ovaj momenat u kojem fašisti još uvek nisu zauzeli državnu vlast je za mene ključan jer nas upućuje na shvatanje procesa fašizacije: ideje da se delovi građanskog društva okreću reakcionarnim strujama i svim sredstvima kako bi se očuvali njihovi nekadašnji položaji, bez zadiranja u osnovne kategorijalne protivrečnosti kapitala.

To nije uvek jasno. Suviše se olako može prihvatiti definicija nekadašnje internacionale i nekih marksističih struja koje shvataju fašizam kao agent monopolnog kapitala. To je pogrešno. Čak je i NSDAP morao da se potrudi da bi ponudio nemačkim industrijskim kartelima bolji konkurentan položaj u vanjskim tržištima: pri tome, nisu svi karteli podržavali Hitlera, i zaboravlja se da je postojala konkurencija među njima samima (IG Farben, Siemens, tu je učestvovao i Fritz Tyssen, itd.). Isto postoji problemtika koju unosi spoj psihologije i marksizma kod Markuzea ili Vilhelm Rajha da bi se objasnilo šta su „mase želele“. Dakle, dva najčešća odgovora su „mase su to želele“ ili „karteli su to hteli“, monopolni kapital je kriv. To je čak utkano u evropske liberalne zakone o konkurenciji i tzv. „anti-cartel laws“, koji implicitno sprečavaju ovakve sporazumne odnose. Ali obe te stvari ne mogu objasniti fašizam danas. One recimo zapostavljaju izvesnu autonomiju koju su fašisti imali čak i naspram kartela i monopolnog kapitala, a što je danas ključno, pogotovo u deindustrijalizovanoj periferiji ili državama sa većinskom nezaposlenošću stanovništva koje se nalazi na udaru prekarnog rada. Ovde dolazimo do antifašizma danas i ono što je i te kako bilo jasno jugoslovenskim partizanima: fašizam je možda bio vojno poražen, ali nije ukinut. To je nešto što su partizani znali, a liberali posle negirali. I kroz revizionizam i kroz svođenje na "mikro-fašizam", sam fašizam im ostaje neobjašnjiv. Međutim, uprkos svemu tome, fašistička tendencija nije ukinuta. Proces fašizacije u građanskom društvu i dalje opstoji, pogotovo usled krize, i u tom smislu 1930-e su i dalje pred nama. Zbog te tendencije, napad na društvene i ekonomske protivrečnosti kapitala neodvojiv od bilo kakve antifašističke borbe danas. Jugoslovensko iskustvo je primer toga: od jedinstvenog napada na privatnu svojinu i uvođenja društvenog vlasništva do samoupravljanja i politike narodne fronte. Svi ti momenti antikapitalizma su bili i momenti antifašizma i, štaviše, trebalo bi ih obuhvatiti u celini, jer su se u Jugoslaviji, za razliku od drugih pokreta poput francuskog pokreta Otpora, oni odnosili na društvo kao celinu – ne samo na ekonomiju ili vojsku, nego i na umetnost i kulturu. Takva transformativna pozadina predstavljala je i predstavlja kontra-tendenciju fašistizmu kao reakcionarnoj sili. Takve politike su otvorile nova pitanja i probleme – probleme i pitanja koja treba i danas postaviti i promisliti, a ne „osavremeniti“ tako što ćemo ih odbaciti. Liberalizam vrši redukciju fašizma, a poenta je da se obuhvati proces koji do njega dovodi. To je zadatak antifašizma danas. 

 

5. Sljedeće pitanje je na tragu prethodnog: Slovenski teoretičar Miklavž Komelj u svojem "Prilogu diskusiji o demokratskom socijalizmu" novu ljevicu, a naročito IDS, optužuje za ekonomski redukcionizam, zastupajući tezu da nisu svi društveni problemi ekonomske prilike  i kritizirajući apsolutni materijalistički pristup. Što misliš o tom načelu nove ljevice i da li nam je poterebna emocionalna identifikacija s prošlošću?

Miklavž je kritikovao knjižicu Delavsko-punkerske univerze (Radničko-pankerskog univerziteta) u Ljubljani, u trenutku kada se ona restrukturirala u Institut za radničke studije s jedne, i Inicijativu za demokratski socijalizam (koji će tada postati partija) s druge strane. Ali, kao što primećuješ, to je upućeno svakome ko misli da se društveni problemi mogu analizirati kroz svođenje na ekonomiju i ta kritika apsolutno stoji. Posao istorijskog materijalizma nije da svodi sve na ekonomiju. Zapravo, kao što je Bob Jesopp jednom rekao –  „ekonomija ne postoji“: može postojati politička ekonomija, ali ekonomija kao takva ne postoji. Ne samo da je Marx pisao kritiku političke ekonomije, na šta Miklavž podseća, nego po Marxu čak ni sama baza ne može funkcionisati sama po sebi, ne postoji nevidljivo ekonomsko polje koje vlada nad nama. To je za Marxa fantastična forma robnog fetišizma. Obrnite to naglavačke i dobićete liberalizam koji ekonomiju predstavlja kao suštu realnost. Otuda ne čudi pukotina u liberalizmu u vidu cepanja na „političku liberalnu levicu“ i ekonomski liberalizam. Čak i u ex-Yu prostorima se većina liberalne levice nije bavila ekonomijom niti su joj njeni sopstveni zahtevi za demokratijom i tržištem delovali protivrečno. Prosto – tržišna ekonomija je predstavljena, a predstavlja se i dalje, kao sušta „realnost“, jedna jedina i kao takva nepromenljiva. Dodajmo tome spasonosne investitore i eto liberalne metafizike. Posledica toga je elitizacija ekonomskog znanja, zanemarivanje politike, ali i pasivizacija otpora.

Potreba današnje levice da se bavi ekonomijom potiče upravo odavde, od potrebe da ekonomsko znanje bude dostupno svima i da se produkuje društveno validno ekonomsko znanje koje bi reflektovalo postojeće potrebe samoga društva, a ne apstraktnih tržišnih obrazaca. Možemo govoriti i o marksističkoj ekonometrici, analizi reprodukcije, upotrebnih vrednosti i slično, ali to je nešto drugo od analize kapitala. Analizirati društvo samo kroz kapital naravno vodi u ekonomski redukcionizam i fetišizaciju ekonomije, što treba izbeći, a ne afirmisati.

 

6. Reci nam kakva je to organizacija Gerusija čiji si član?

Kolektiv Gerusija je teorijska i politička organizacija koja se, sada već jednu deceniju, bavi levo orijentisanim politikama, kako na polju analize, tako i na polju društvenog angažmana. 

Dakle, to je jedna stara organizacija koja je nastala tokom leta 2005. u jednoj novosadskoj kafani, pre tačno 10 godina (kojih nismo proslavili još uvek, ali moraćemo do kraja godine! – pozvani ste naravno). U početku je to bila studentska organizacija koja je okupljala uglavnom filozofe i filozofkinje, organizovala javna čitanja, diskusije, svirke… ali uvek sa kritičkim karakterom. Nastala je kao grupa studenata nezadovoljna pravcem i sadržajem u kojem se akademija kreće i tu crtu je zadržala do danas. Ipak, čitava organizacija je prolazila kroz razne transformacije, i oblika i sadržaja. Oko 2011. kreće, možemo reći, „drugi talas“ Gerusije – jasnije okretanje ka levici, sistematičnije povezivanje sa sličnim levim organizacijama, produkcija tekstova o krizi, svojini, marksizmu i uz razvoj našeg časopisa „Stvar“ koji od tada redovno izlazi na svakih pola godine i tada pokrećemo jednogodišnje javne obrazovne programe na temu političkih teorija i savremene levice u Srbiji. U principu, kriza i studentski pokreti su ti koji su dosta uticali na razvoj Gerusije. 

To ima veze i sa pozadinom novosadske levice – ona je zapravo potekla pre svega sa nezavisne kulturne scene, a ne iz radničkih borbi, što bitno utiče na karakter ove scene i danas. Govorim o periodu pre 15 godina, kada su liberalni aktivisti pokrenuli EXIT 2000. godine, kao vid anti-Miloševićevskog propagandnog festivala. To je bio povod za rascep ostatka scene koja je pokretala nekoliko inicijativa za samoorganizovanje nasuprot ovom modelu sprege profitabilnog zabavnog festivala i vlasti. Dakle još tada se napravio taj otklon od libelarne struje, ali malo njih je zapravo imalo dodira sa levicom ili socijalizmom. Postojala je jedino još antifašistička scena, ali pored AFANS-a (AntiFa-NS) sve su to organizacije koje u nekom smislu dolaze iz oblasti kulture. Nije postojala onakva pozadina kakva je recimo postojala u Zrenjaninu – gde su deindustrijalizacija i gašenje fabrika direktno uticale na depopulaciju tog mesta, i odakle upravo potiču ključni članovi današnjeg Levog Samita, bivši radnici Jugoremedije. Novi Sad tada još uvek nije u potpunosti dočekala sudbina Zrenjanina i ostatka Vojvodine. Zato kažem da su kriza i studentski pokreti bitno uticali na ove organizacije: pre 2011. u Novom Sadu se od devedesetih nije dogodio nijedan bitniji studentski protest, a antikapitalističke levice početkom dvehiljaditih nije bilo ni na pomolu. Levica, pogotovo ona socijalistička i anti-neoliberalna, razvija se tek kasnije, pri kraju dvehiljaditih, i tom razvoju je učestvovala i Gerusija. Zato je mnogo bitno ono što se trenutno događa u Novom Sadu: ove i prošle godine se dosta organizacija odatle priključilo Levom Samitu, a uporedo sa tim je Gerusija uspostavila i blisku saradnju sa Savezom Samostalnih Sindikata Novog Sada. 

 

7.  Što je to Levi Samit, od koga se sve sastoji?

Levi Samit Srbije je trenutno vanparlamentarna organizacija koja predstavlja skup različitih levih grupacija, sindikata, radničkih udruženja i nevladinih organizacija. U načelu, ideja je da se stvori spoj levih tendencija između radničkih i političkih grupa, koji bi mogao jednog dana da se uspostavi kao partijska struktura. To se radi već nekoliko godina, a prošle godine je imao svoje prvo javno pojavljivanje na protestima protiv novih izmena zakona o radu, o kojem su dosta javnih kritika iznosile upravo organizacije-članice LSS-a. Ova organizacija i dalje radi u tom smeru: unutrašnja integracija i javna kritika zakona i politika koji se donose su trenutno dve glavne preokupacije LSS-a danas. 

Kao što sam pomenuo, reč je o nečemu što se trenutno nalazi u procesu izgradnje i u tom smislu je i dalje otvoreno pitanje kuda će LSS taj proces odvesti, ali trenutno, to je organizacija koja otvara mogućnost postojanja antikapitalističke partije u Srbiji danas.

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »