22 jun

EKONOMIJA JE NASTAVAK RATA DRUGIM SREDSTVIMA

«Ekonomija je nastavak rata drugim sredstvima»

Intervju sa grupom “T.O.P. – Theorie.Organisation.Praxis” iz Berlina
 

 

GERUSIJA: Možete li ukratko da predstavite vašu grupu, vaše aktivnosti i aktuelne ciljeve kao i vaš razvitak od osnivanja?

 

T.O.P. : Kao što ime naše grupe – T.O.P. Teorija. Organizacija. Praksa – već pokazuje mi sledimo tri glavna cilja:

  1. Teorija, što znači razvijanje i pružanje radikalne kritike putem javnih nastupa i seminara, Marksove jesenje škole, objavljivanja publikacija, postera, letaka i naravno časopisa “Straßen aus Zucker”, koji je postao poprilično velik i bitan i takođe predstavlja projekat koji uključuje ljude izvan naše grupe. Novija izdanja su pokrila teme kao što su rasistička mobilizacija u Nemačkoj, protesti izbeglica, protesti protiv krize i antikapitalizma uopšte, kao što su Blockupy, feminizam, uključujući i pripreme za demonstracije 8. marta
  2. Organizacija znači organizovanje same naše grupe, koja je odnedavno postala povelika i koja se podelila u različite radne grupe. Na nacionalnom nivou učestvujemo u organizacionim procesima Ums-Ganze![1]-a, što takođe podrazumeva rad sa drugim savezima, kao Interventionistische Linke (Intervencionistička Levica), i određene projekte kao Blockupy, ili priprema protiv ECB (Evropska Centralna Banka) 18. marta 2015., ili feministički marš 8. marta. Na kraju, ali ne i zadnje po važnosti, organizujemo na evropskom nivou, putem mreže «Beyond Europe», saradnju i sa grupama u drugim zemljama. Ovaj nivo organizacije ima često u osnovi određene događaje kao mobilizacija protiv WKR-Ball u Beču (veliki desničarski bal), Blockupy protesti protiv kapitalizma i krize u Frankfurtu, ili veliki politički festival organizovan od strane Alpha Kappa-e u Grčkoj.
  3. Praksa: Kritičko mišljenje i teorijska analiza su ključni za odgovarajuće razumevanje društva. Teorijska kritika kapitalizma, međutim, mora da se poveže sa praktičnom kritikom: političkom akcijom i društvenom borbom. Ako smo uvereni da se danas kapitalizam, kao samodovoljni, nepotrebni odnos prinude, mora nadvladati radi uspostavljanja humanog i razumnog društva, onda bi trebalo razviti političku akciju koja je usmerena ka toj misiji. Mi danas i dalje eksperimentišemo sa različitim formama delovanja, iz naše marginalizovane pozicije, i pokušavamo da reflektujemo naše iskustvo na strateškom nivou.

 

GERUSIJA: Prošlog novembra Nemačka je proslavila 25. godišnjicu od pada Berlinskog zida. Budući da je vaša grupa sa sedištem u Berlinu, kako i do koje mere je iskustvo Mauerfall-a uticalo na vašu političku borbu? Šta biste danas mogli reći 25 godina posle tog nesumnjivo odlučujućeg događaja, koji ipak nije označio kraj istorije?

T.O.P. : Pad Berlina treba da se razmotri na nacionalnom, ali i na globalnom nivou, jer je on promenio gotovo sve. To je bila stvarna epohalna promena, okončavši situaciju koja je uspostavljena nakon Drugog svetskog rata. Naša grupa stoji na tradicijama antiautoritarne, autonomne levice, koja je uvek na realno-socijalističke države gledala kao na propali eksperiment, i ne samo to, nego kao deo kapitalističke modernizacije u uslovima nerazvijenih zemalja, koja se uvek inicirala u situacijama rata ili građanskog rata, i u antikomunističkom, imperijalističkom svetu. Tako da je u tim uslovima ''socijalizam'' od početka bio autoritaran projekat državno-kapitalističke industrijalizacije i modernizacije sa svim progresivnim momentima, ali i sa svim užasima koje izazivaju proizvodnja i modernizacija celog društva, ''masa''. Što se tiče specifične situacije u Nemačkoj: na radikalnoj levici DDR se uvek prihvatala kao rezultat nacionalsocijalizma i rata koji je Nemačka započela. Bez ostalgije[2], ponovno ujedinjenje se videlo kao početak ''nove'' Nemačke koja bi pokušala da sledi stare ciljeve ekonomskim sredstvima, ali takođe i vojnom opcijom, što je postalo jasno u destabilizujućoj politici protiv Jugoslavije i Nato napadima koji su iz toga rezultirali. Slučaj Jugoslavije je ključan da bi se razumela nova situacija: Stranka Zelenih je takođe bila uključena u tu vrstu destabilizujuće politike, oni su bili za vojni napad, ali ne uprkos, nego upravo zbog nemačke prošlosti, zbog istorijskih iskustava koje smo imali, odgovornosti i tereta koji su nastali iz nje, zajedno sa tipično novom vrstom argumentacije (''mi to moramo da uradimo iz humanitarnih razloga'' itd.).

Takođe se očekivalo i strahovalo, posebno na anti-nacionalističkoj i radikalnoj levici u Nemačkoj, da će se posle gubitka real-socijalističkog dela sveta ''jedini svet'' kapitala deklarisati ne samo kao ''bez alternative'', nego i da će anti-kapitalistička reakcija postati iracionalna i da ćemo stupiti u svuda po svetu rasprostranjeno doba konkurencije između svih i svega; sistem raketa i gospodara rata umesto pobede liberalne demokratije i rastuća reakcionarna i iracionalna verzija antikapitalizma i antiimperijalizma poput religioznog, desničarskog populizma pa čak i otvorenog fašizma i rasizma. Tako se i desilo.

 

GERUSIJA: Na primer, nemački izbori iz 2013. godine su pokazali kako izborni rezultati gotovo da prate Mauerweg liniju (zapadni delovi grada, crno obojeni, su za demohrišćane Angele Merkel, centralni, recimo, više turistički delovi grada pripali su socijal-demokratama i zelenima, dok istočni delovi grada podržavaju levu partiju Die Linke). Da li je Berlin i dalje podeljeni grad, mimo uobičajene slike razdraganog, kreativnog, zabavnog, multikulturalnog i tolerantnog grada koji privlači mnoge?

 

T.O.P. : Grad je delom podeljen, ali na primer bivši istočni delovi – Mitte, Prenzlauer Berg i Friedrichshain – su izmenili potpuno svoje stanovništvo i čitav habitus; oni su sad toliko džentrifikovani da se ne uklapaju u šemu Istok/Zapad. Istina je da su u zapadnim delovima demohrišćani (CDU) snažni, dok je to na istočnoj periferiji Die Linke; ali u istočnim zonama postoji isto tako i snažno fašističko prisustvo.

 

GERUSIJA: Postoje određene novije studije i analize koje pokušavaju da dokažu da nemačko ujedinjenje od pre 25 godina – protumačeno kao širenje suverenosti zapadnonemačkog kapitala na istočnu DDR – pokazuje upečatljive sličnosti sa tekućim proširenjem Evropske Unije u domenima kao što su monetarna politika unutar zajedničke valute, deindustrijalizacija, ubrzana privatizacija pod Treunhandanstalt-om[3] itd. Ova šok-terapija je već primenjena na Istočnu Nemačku u ranim 90tim. Da li je prema vama opravdano govoriti o nekoj vrsti ''unutrašnje kolonizacije'' unutar Evropske Unije sa ciljem da se stvore oštre podele između severa i juga, istoka i zapada, centra i periferije?

Štaviše, zanimljivo je da ''nemački model razvoja'' i dalje važi kao model za uzor u ostatku Evrope, posebno u južnim i istočnim zemljama, čak i među političkim akterima i snagama koji su kritički nastrojeni prema politici štednje i neoliberalizmu. Nekako, slika vrednog, preduzetničkog, razvijenog društva sa izvesnim (i dalje preživelim) elementima države blagostanja, i dalje osvaja duše mnogih – neka vrsta utopije ostvarena kao ''nemačko čudo''. Drugim rečima, ljudi ne dobijaju dovoljno informacija o nejednakostima u nemačkom društvu, uslovima rada, izrabljivanju radne snage, posledicama neoliberalne reforme rada koja je sa takozvanim Minijobs (mini-poslovi) uvela prekarni rad na najširoj skali itd. Da li zaista imamo ''nemačko čudo'' ili pre imamo ''nemačku iluziju''?

 

T.O.P. : Aktuelno ''nemačko čudo'' se temelji na visokoj produktivnosti kombinovanom sa relativno niskim prihodima. Umesto zemalja zahvaćenih krizom koje su ''živele preko svojih mogućnosti'' (kao što to Nemačka tvrdi), Nemačka je živela ispod svojih mogućnosti. To znači da je ona iskoristila svoju ekonomsku snagu, ujedinjeno EU tržište i zajedničku valutu da bi se nadmetala sa drugim ekonomijama. To funkcioniše na različitim nivoima: ne samo izvozeći robu, nego takođe dajući uvoznim zemljama kredite-novac da bi se uvozila nemačka roba, plaćale sve veće i veće kamate i onda, kada su te zemlje u dugovima, terajući ih da otplate kredite i dug ili da prihvate uslove Trojke. Eto tako je Nemačka konačno dobila Drugi svetski rat: Ako je rat nastavak politike drugim sredstvima, onda je ekonomija nastavak rata drugim sredstvima. Ali naravno, to nije prosto Nemačka protiv Grčke ili Italije, nego vladajuća klasa i kapital Nemačke zajedno sa vladajućom klasom i kapitalom u drugim zemljama, i naravno, da isto tako postoji rastući jaz između bogatih i siromašnih u Nemačkoj. Veliki je problem u Nemačkoj to što nema solidarnosti sa drugim zemljama koje su zahvaćene krizom, a posebno ne među siromašnijim delovima stanovništva. Nasuprot tome, gotovo svi ljudi u Nemačkoj tvrde da je Nemačka ispravno postupila – i zato ''mi'' nismo u krizi – dok druge zemlje u krizi nisu postupile kako treba. Teško je radikalnoj levici da pokaže kako je to povezano, a posebno je teško da dokaže da Nemačka nije u tako velikoj krizi upravo zato što profitira iz krize drugih.

Isto je tako važno da se pokaže da i ovde u Nemačkoj postoji neoliberalizacija i finansijalizacija ekonomije i politike, implementirana i sprovedena od strane koalicije socijal-demokrata i zelenih, putem politika kao što su Agenda 2014 i Harz IV. Postoji takođe poseban korporativizam u Nemačkoj, koji bi se tokom krize lako mogao primetiti, između sindikata i vlade. Odgovarajući na krizu Nemačka je preuzela mere za sebe (kejnzijanske mere na primer) koje nije nametnula pa čak ni dozvolila drugim zemljama.

 

GERUSIJA: Slično jugoslovenskom slučaju, pretpostavljamo da i nemačko društvo i dalje nije imuno na anti-DDR osećaje. Sa druge strane, fenomen ostalgije (zajedno sa svojom jugoslovenskom drugaricom, jugonostalgijom) uklješten je u sećanjima na idealizovanu prošlost. Pa nisu li onda ova dva fenomena samo znak nesposobnosti da se naša budućnost misli izvan kapitalističkih načina proizvodnje? Kakav je vaš odnos prema DDR prošlosti?

 

T.O.P. : Kao što smo već rekli pre, mi ne osećamo nikakvu ostalgiju za prošlim real-socijalističkim državama, ali otvoreno kažemo da svet nije postao bolje mesto, da nije došlo do proklamovanog uspeha liberalne demokratije na svetskom nivou, da su umesto toga čak i ''demokratske'' zemlje postale nekako drugačije (bez toga da tvrdimo da su sve one bile dobre u prošlim danima), da jedan svet kapitala nije kraj istorije i nije poslednja reč, i naposletku, da moramo da nadvladamo kapitalizam i da pronađemo alternativu – alternativu koju, možda po prvi put u svetskoj istoriji, možemo zvati komunizmom.

Ali iako ne osećamo nikakvu ostalgiju, mi ne učestvujemo u prokazivanju DDR-a kao diktature. Moramo da podsetimo na to šta su zapadne države u periodu posle rata učinile u ''svojim'' kolonijama, čije su vojne diktature upravo one uspostavile i podržavale širom sveta – u latinskoj i južnoj Americi, na bliskom i dalekom istoku, u Južnoj Africi – dok je DDR podržavao suprotnu stranu. Isto važi i za post-fašističku ideologiju sa personalnim kontinuitetom koji se dogodio u zapadnoj Nemačkoj posle rata. Osim toga, demokratizacija zapadnih delova je bila manje dostignuće oficijelne politike zapadne Nemačke, njene države i njenih institucija, a više rezultat okupacionih snaga, i pokreta 68-e i drugih društvenih pokreta, često boreći se protiv nemačke države i post-fašističke ideologije.

Ali takođe postoji nešto kao vestalgija, u smislu da su i zapadni delovi tokom perioda dve države i dva sistema bili nekako drugačiji. Takmičenje između dve države i dva sistema primoralo je Zapadni svet na ustupke kao što su država blagostanja i dobri radni uslovi. I to je nakon kraja blokovskog sukoba postepeno razmontirano. Na zapadu kao da je uvek socijalistička alternativa bila na pregovaračkom stolu, na svim nivoima. Takođe, ako je real-socijalistički svet bio samo farsa, prazno obećanje postojeće alternative, savremeni, jedini svet real-kapitalizma je na neki način bez alternative.

 

GERUSIJA: Bilo bi zanimljivo setiti se jedne figure iz istorije radikalne levice, naime Rudi Dučke, koji je u 60tim pisao da je Berlin politički mrtav grad koji propušta svoju istorijsku šansu da posreduje između dva modela društva između kojih je bio podeljen. Njegova ideja je bila da se izgradi široki antiautoritarni prostor (počevši od politizacije Univerziteta) i nastavljajući putem takozvanog dugog marša kroz institucije i slabih karika u društvenom lancu. Kakvo značenje imaju ove tvrdnje danas, i šta današnji levi akteri mogu da usvoje iz tih godina, likova kao Dučke i pokreta iz 60tih i 70tih?

 

T.O.P. : Mi se vodimo prema tim raspravama i takođe stojimo u toj tradiciji političke prakse, jer je to bio početak novog društvenog niza radikalno leve kritike i politike. Ali ta situacija je daleko od toga da bude dosledna i istorija je vrlo složena. Rudi Dučkeova ideja o putu između istoka i zapada je viđena kao poprilično sumnjiva zbog svoje prijemčljivosti za desničarske querfront[4] strategije i problematična razumevanja antiimperijalizma. Dugi marš su zapravo izabrali ljudi iz studentskog pokreta i takozvanih K-grupa iz 70tih: to se završilo u Zelenoj Stranci. ''Završilo'' je prava reč. Mi vidimo kako ta ideja okončava i u drugim zemljama i situacijama takođe: na prvom mestu, postoji ideja da se institucionalizujemo, tako da ojačamo pokret, da bi izbegli njegovo opadanje, ili da budemo njegov organizovani deo. Prema tome prvi korak je da se izgradi partija, onda da se ide na izbore, opet da bi se ojačao društveni pokret ili njegova kritika itd. Sledeći logični korak je da se preuzme odgovornost, barem na opštinskom nivou, što znači ne samo da se bude u opoziciji, nego i da se preuzme vlast u parlamentu. Naredni korak je da se formira koalicija sa drugim levim strankama, preuzme odgovornost na regionalnom ili čak nacionalnom nivou, i konačno da se formira koalicija sa svima i preuzme odgovornost za sve i ceo svet. To je upravo ono što danas hoće Stranka Zelenih: da se bude bolji, ''građanskiji'' deo u svim ratovima i u svim pregovorima o svetu koga treba naučiti zelenoj politici.

Ali prva lekcija iz pokreta 60tih bila je da su pokreti i ustanci kratkog daha, oni uključuju samo istorijski momenat – ali postoji potreba i želja za nečim većim, da taj momenat potraje zauvek. Ali što je to više? Šta je naredni i isto tako pravilan korak? Sada smo u sasvim drugačijoj situaciji: ne postoji takav trenutak kao što je bila Šezdesetosma, mi moramo da se bavimo politikom u vrlo ''nelagodnim'' uslovima, daleko ne samo od svake emacipatorske revolucije, nego i od 1979., od Irana, u dobu tekućih reakcionarnih, religioznih revolucija ili odgovarajućih preuzimanja vlasti kao u arapskim pobunama.

 

GERUSIJA: Istorijski govoreći, pitanje ''konstitutivne nemogućnosti'' za revoluciju kroz nemačku istoriju zanimljiva je tema, koju su tematizovali još Marks i Hegel (npr. teza da ono što je Francuski narod uradio u praksi, Nemci su mislili u teoriji). Bilo kako bilo sasvim je jasno da nemačko ujedinjenje u 19. veku pod pruskom hegemonijom (slično italijanskom Rizorđimentu) nije bila narodna revolucija od dole (da li je onda slučajno da su upravo ove dve države zapale u nacizam/fašizam, znaci ''propuštene revolucije''?!). Iskustva iz 1919. i politika KPD-a (Nemačka komunistička partija) u 20tim i 30tim godinama daju nam isto tako poučnu lekciju za savremene leve emancipatorske politike. Ipak, na stranu mogući teorijski odgovori, hteli bismo da se usredsredimo na neka organizacijska pitanja i dalje imajući na pameti ovu istorijsku pozadinu (istoriju poraza): kakve organizacione oblike treba da prihvate danas revolucionarne političke snage? Da li je to partija, koja učestvuje u parlamentarnom životu, ili heterogeni vanparlamentarni pokreti? Ili nam je potrebna neka vrsta ''dvostruke strategije'' i ''ujedinjenog fronta''?

 

T.O.P. : Kako se organizovati? Ovo nije samo dobro pitanje nego pitanje nad pitanjima, i to naravno ne samo u Nemačkoj. I niko nigde nema odgovor. Ne očekujemo mnogo od spontanosti masa, niti od masovnih partija ili avangarde. Mi stojimo u tradiciji, ili čak kontinuitetu sa autonomnim antifa grupama iz 90tih, koje su bile ishod kritike autonomnih pokreta iz 80tih. Ovi su pak bili reakcija na dogmatske K-grupe (komunističke grupe) iz 70tih, koje su pokušale da održe pobunjenički momentum šezdesetosmaških studentskih pokreta i da prevladaju njegov fluktuirajući i privremeni karakter. Tako da mi pokušavamo da naučimo nešto iz ovih iskustava i da postignemo neku vrstu kompromisa i kombinacije između dva pola, na jednoj strani spontani, nedogmatski, antiautoritarni, subkulturni pol, i na drugoj strani dobro organizovani, posvećeni, angažovani, gotovo ''profesionalni'' pol. Ali način na koji je radikalna levica organizovana nije samo rezultat tradicije i istorijskih iskustava, nego i aktuelnih okolnosti i društvenih uslova takođe. Mi pokušavamo da se organizujemo pod zastavom radikalne kritike savremenog kapitalizma i radije ćemo da nastavimo sa tim zahtevom, čak iako u bliskoj budućnosti ostanemo manjina.  Ali mi takođe pokušavamo da se mobilišemo pod tom zastavom i na širem nivou te da radimo zajedno sa drugim levim grupama na jedan otvoren i nedogmatski način. Sve do sada mi smo bili sposobni da idemo korak po korak: neprestano se baveći našim aktivnostima i organizujući teoriju, postajući veći kao grupa i kao alijansa na nacionalnom nivou pritom ulazeći u šire saveze sa drugima i povezujući sa na međunarodnom nivou …

 

GERUSIJA: Da bismo razumeli kontekst u kojem vaš pokret danas deluje hteli bismo znati nešto više o antifašističkom nasleđu u Nemačkoj. Čini se da su takozvano ''suočavanje sa prošlošću'' i elaboracija osećaja krivice od kraja Drugog svetskog rata imali snažan uticaj na kolektivno samo-opažanje nemačkog naroda. Da li nalazite neophodnim pravljenje razlike između različitih oblika anti-fašizma, među kojima neki oblici mogu biti i reakcionarni: građanski, liberalni antifašizam koji je politički korektan, kao ''zdravorazumska'' mainstream politika, što bi trebalo razgraničiti od antikapitalističkog antisistemskog antifašizma. Ili da to izrazimo rečima Maksa Horkhajmera: ko god ne želi da govori o kapitalizmu trebao bi da ćuti o fašizmu.

 

T.O.P. : Da, trebalo bi ih razlikovati, iako protiv fašizma svi oblici i vrste antifašističke politike treba da rade i deluju zajedno – a kada ako ne u tom slučaju? Jednu važnu sumnju uvek treba da gajimo, a to je da nikad ne možemo biti sigurni i bezbedni. Odakle je došla masa kada se istorijski fašizam pojavio i došao na vlast? I odakle su došli svi desni populizmi i njihovi lideri po celoj Evropi? Iz iskustva, iste te demokrate, isti ti liberali, isti ''srednji sloj društva'' mogu postati, preko noći, a posebno tokom kriza, potpuno drugačiji. Posebno bi u Nemačkoj bilo dovoljno uvesti neko malo vanredno stanje, kao u 70tim tokom sukoba između države i ''Frakcije crvene armije'' (RAF). Drugi primer je iz naše današnjice, u ''iskustvu'' vanjske krize drugih, koji se mogu aktivirati putem autoritarne ideologije, sa masama koje su spremne da izađu na ulice (ako ne i dalje) protiv – da damo aktuelni primer – ''islamizacije hrišćanskog zapada'' ili protiv stanova za izbeglice.

Horkhajmer ne samo da je bio pravu u toj rečenici o međusobnoj povezanosti kapitalizma i fašizma, kritička teorija je takođe bila u pravu kod međusobne povezanosti buržoasko-liberalne demokratije i njenih transformacija u sopstvenu suprotnost – ako uopšte možemo da ih smestimo u tako prostu suprotnost. Moramo biti svesni da demokratije i demokrate nisu suprotni fašizmu i da u krizi – a da ne govorimo o revolucionarnim situacijama – ne postoji razlog da oni ne stanu uz tu opciju. Naravno, ne uz istorijske oblike fašizma, ali uz autoritarne oblike koje možemo videti u Turskoj, Rusiji, Mađarskoj i tako dalje, ili autoritarni elementi koje AFD (Alternativa za Nemačku) predlaže u Nemačkoj.

 

GERUSIJA: Jedna od aktivnosti koje organizujete jeste MarxHerbstSchule (Marksova jesenja škola), svake jeseni u Berlinu. Da li možete da nam opišete kako funkcionišu vaši seminari? I pošto postoje razna čitanja Marksa, na koji način vi pristupate Marksu? Koje aspekte ili tumačenja Marksove misli biste izdvojili kao posebno važno za vaš rad?

 

T.O.P. : Jesenja škola je trodnevni seminar sa oko 150 ljudi koji čitaju, u različitim grupama, izabrane tekstove Marksa na specifične teme poput ''klase'' ili ''prvobitne akumulacije''. Škola je organizovana u saradnji sa Fondacijom Rosa Luxemburg, Helle Panke, udruženje za podršku Sabranim delima Marksa i Engelsa (MEGA) i sa Marx-Gesellschaft (Marksovo društvo). Članovi tima su na početku došli iz Marx-Gesellschaft, koje se raspalo prošle godine. To je bilo važno mesto za takozvano Novo čitanje Marksa (Neue Marx-Lektüre) koje je počelo 60tih u nemačkom studentskom pokretu sa različitim istraživačkim grupama i u ranim radovima Hans-Georg Bakhausa i Helmut Rajhelta, i kasnije sa Nadjom Rakovic i Mihael Hajnrihom – svi su oni učestvovali u debatama u Marx-Gesellschaft. Tako da je Jesenja škola u toj tradiciji i bavi se pomnim iščitavanjem, putem logičko-kategorijalne rekonstrukcije, ali bez namere da hegemonizuje određena čitanja ili razumevanja Marksa. I na kraju tu je i nova generacija koja je proizašla iz čitalačkih grupa o Kapitalu, koje je organizovala Fondacija Rosa Luxemburg; svake dve godine se održava i Marksova prolećna škola koju organizuju studenti prava i posebno izdanje posvećeno Marksu i pravu. Osim čitalačkih grupa takođe postoje i vikend programi sa ''velikim nastupom'' u subotu uveče, kao podijum-debate sa poznatim likovima u glavnoj ulozi – to su ove godine bili Dipeš Čakrabarti, i Toni Negri je došao pre par godina.

Budući da je naša grupa u tradiciji nedogmatske, antiautoritarne levice mi ne pratimo neko posebno čitanje Marksa ili specijalno ''marksističku'' politiku. Nas zanima pitanje ''šta je kritika sa Marksom i posle njega'' i naravno mi se zanimamo za radikalnu kritiku ili čak za radikalizaciju kritike uopšte.

 

GERUSIJA: Ime vaše grupe – donekle u skladu sa nazivom našeg Časopisa za teorijske prakse – sadrži tvrdnju o međuzavisnosti i neodvojivosti teorije i prakse. Kakav je značaj, ali i ograničenja, teorije u tekućim antikapitalističkim borbama?

 

T.O.P. : Da, teorija je poseban, a često i radikalniji vid prakse i praksa je vrsta teorijske stvari takođe. Ali iako imamo dosta teorijskih debata, mi nismo čitalačka grupa. Teorijske debate su o aktuelnim događajima, i često su usredsređena na naš praktični angažman. I povrh svega, mi naš posao uglavnom vidimo u organizovanju teorije, što znači organizovanje javnih govora, seminara, škola kao Marksova jesenja škola, pišući radove, letke, pamflete itd.

 

GERUSIJA: Kakvo je vaše mišljenje o stavu evropske levice prema nekim sukobima koji se dešavaju u drugim zemljama, kao Palestina ili Ukrajina? Ili u slučaju kurdske zajednice u Kobaniju, koja vodi tešku bitku i odoleva ne samo ISIS-u, nego i brani značajna društvena i politička dostignuća u antiautoritarnoj i antihijerarhijskoj autonomiji, direktnoj samupravnoj demokratiji, multietničkoj i multikonfesionalnoj participaciji, rodnoj jednakosti itd. Ostavljajući po strani tipično evropski paternalizam, gde Evropljani obično preuzimaju ulogu moralizirajućih pomagača u nekoj dalekoj borbi kako bi održali sliku sopstvene superiornosti, da li je evropska levica zapravo sposobna i spremna da nauči nešto iz kurdske Rožava[5] revolucije i njihovog otpora, i da je shvati kao sopstvenu bitku?

 

T.O.P. : Situacija u te tri zemlje je veoma različita. U Ukrajini na primer naša kritika i naš problem je pre svega taj što su reportaže u gotovo svim medijima jednostrane. Pozicija gotovo svih političkih stranaka po tom pitanju (i ne samo u Nemačkoj) je isto tako jednostrana. Tako da je naš prvi cilj da dobijemo pouzdane informacije kako bismo se orijentisali u tom konfliktu.

U slučaju kurdske zajednice mi smo svakako na strani kurdskog otpora i mi se organizujemo i učestvujemo u solidarnim demonstracijama i kampanjama, zajedno sa našim kurdskim drugovima. Ova solidarnost, kao i solidarnost sa PKK (Kurdistanska radnička partija), ima dugu istoriju u nemačkoj radikalnoj levici.

U slučaju Palestine naša grupa, kao i mnoge druge u Nemačkoj, nema jasnu i jednostranu poziciju. Solidarnost sa Palestinom se promenila tokom 90tih iz različitih razloga, ne samo zbog debata o antisemitizmu i takozvanom Antinemačkom (Antideutsch) pokretu, nego zato što se i bitka u Palestini samoj promenila i postala mnogo više religioznija bez jasne distinkcije između kritike i borbe protiv izraelske vojske i vlade i svih Jevreja uopšte, čak i sa nekim osporavanjima postojanja jevrejske države.

Naravno da zauzimamo poziciju po pitanju međunarodnih konflikata i izjavljujemo solidarnost, ali naš glavni interes, u prvu ruku, jeste da se kritikuje naša sopstvena nacija i njena uloga u tim konfliktima. Takođe pokušavamo da dođemo u direktni kontakt sa grupama koje imaju slične interese i vode sličnu politiku. To je posebno relevantno u Evropi (i to je odgovor takođe na vaše poslednje pitanje), gde pokušavamo da izgradimo saveze i na kraju mrežu – ''Beyond Europe'' –  sa drugim antinacionalnim, radikalno levim i nedogmatskim grupama u drugim zemljama, a sad posebno u Grčkoj, Italiji i Engleskoj. Samo ime ''Beyond Europe'' već pokazuje da, iako ova mreža za sada postoji na evropskom nivou, naš cilj je da prevladamo ''Tvrđavu Evropa'', kao što je cilj u našoj organizaciji Ums-Ganze! na nacionalnom nivou, putem koje smo organizovani, da prevladamo našu naciju i naš nacionalizam.

 

GERUSIJA: I na kraju bismo bili radoznali da pitamo sa kojim srodnim levim, antikapitalističkim i antiautoritarnom grupama iz drugih zemalja sarađujete? Da li ste u prošlosti imali kontakte sa grupama ili pokretima sa ex-jugoslovenskih prostora?

 

T.O.P. : Već smo rekli nešto o našim evropskim kontaktima. Moramo priznati da što se bivše Jugoslavije tiče uglavnom su to kontakti na ličnom nivou, i u prvom redu sa ''iseljenicima'' iz bivše Jugoslavije koji žive u Berlinu …

 

Priredio: Saša Hrnjez

Decembar 2014.

 


[1] Od 2006. savez nekoliko radikalnolevih, antifašističkih i antikapitalističkih grupacija u Nemačkoj i Austriji.

[2] Neologizam (Ost-istok + nostalgija) koji označava fenomen nostalgije za istočnim socijalističkim blokom i DDR-om.

[3] Nemačka agencija za privatizaciju osnovana 1990. koja je privatizovala sva javna dobra i više od 8500 državnih preduzeća u Istočnoj Nemačkoj, nakon pada berlinskog zida, ostavivši bez posla 2.5 miliona radnika. Kada je prestala sa radom 1994. ostavila je dug od preko 250 miliona maraka. Mnoge sprovedene mere izazvale su talas štrajkova i nezadovoljstva, a 1991. direktor Treuhanda ubijen je u atentatu.

[4] Querfront znači strategiju, koja se u nekim zemljama označava i kao “treći put” ili ''treća alternativa'', jer pokušava da spoji nacionalističke i socijalističke ideje, ne definišući se često ni kao ''leva'' ni kao ''desna''. Koreni ove ideologije mogu da se prate od 30tih godina u Vajmarskoj republici, a danas se javlja u raznim nacional-boljševičkim, nacional-komunističkim ili desnokonzervativnim antiimperijalističkim i antiamerčkim opcijama.

[5] Rožava ili zapadni Kurdistan je samoproglašeni autonomni region u Siriji. Tokom građanskog rata u Siriji kurdistanske snage su preuzele kontrolu nad zapadnim Kurdistanom da bi novembra 2013. proglasili autonomiju i u januaru 2014. doneli Ustav regije. Politička i društvena organizacija je bazirana na principima samouprave i samovlade, antiimperijalizma, neposredne demokratije i narodnih plenuma, rodne i etničke jednakosti, zaštite ekologije.

Share
Translate »