21 feb

Džordž Kafencis_BORBE NA UNIVERZITETIMA NA KRAJU EDU-DILA

Kako studenti širom sveta stupaju u akciju protiv rezanja univerzitetske potrošnje koju sprovode nacionalne vlade, Džordž Kafencis primećuje kako se polje borbe razvija; takvo polje deluje protiv nepravednog dogovora po kojem se u zemenu za visoke cene obrazovanja dobija celoživotni prekaritet.

Ne bi trebalo da tražimo uništenje univerziteta, niti njegovo očuvanje. Ne bi trebalo da tražimo ništa. 
Trebalo bi da zahtevamo od sebe i od svih drugih, da kolektivno preuzmemo kontrolu tih univerziteta,
kako bi obrazovanje moglo otpočeti.

 Sa flajera na Bečkoj Akademiji Umetnosti, originalno napisanog na Kalifornijskom Univerzitetu

Od masovnog studentskog revolta u Francuskoj, 2006. godine, usmerenog protiv Contrat Premiere Embauche (CPE)*, i „anomaličnog talasa“ u Italiji, 2008. godine, studentski protesti počeli su da niču u skoro svakom delu sveta, sugerišući reprizu usijanih dana 1968. godine. Sve to dostiglo je svoj krešendo tokom jeseni i zime 2009. kada su štrajkovi po kampusima i okupacije počeli da se umnožavaju od Kalifornije do Austrije, preko Nemačke, Hrvatske i Švajcarske, a kasnije sve do Velike Britanije. Internet stranica Tinyurl.com/squatted-universities izbrojala je 168 univerziteta (uglavnom u Evropi) koji su bili poprište akcije između 20. oktobra i kraja decembra 2009. godine, a porast u broju takvih akcija nalazi se daleko od svog kraja. Četvrtog marta 2010. u Sjedinjenim Državama, prilikom opštenacionalnog dana akcije (prvog takvog još od maja 1970.) organizovanog radi odbrane javnog obrazovanja, jedna od koordinirajućih organizacija navela je 64 različita kampusa koji su doživeli nekakvu formu protesta.[1] Istog dana, Južnoafrički Studentski Kongres (SASCO) pokušao je da zatvori devet univerziteta pozivajući se na slobodu univerzitetskog obrazovanja. Protest na Univerzitetu u Johanesburgu pokazao se kao najvatreniji, između ostalog policija je vodenim topovima terala studente sa goruće barikade.

U korenu najskorijih mobilizacija nalaze se rezovi budžeta koje su vlade i akademske institucije uvele uoči pada Vol Strita i porasta cena školarina koji je iz toga usledio; sve do 32 procenta u sistemu Univerziteta Kalifornije, i sličnih povećanja na nekim Britanskim univerzitetima. Pod tim svetlom, novi studentski pokret može se posmatrati kao glavni organizovani odgovor globalnoj finansijskoj krizi. Doista, ’Nećemo plaćati za vašu krizu’ – slogan Italijanskih studenata u štrajku – postao je internacionalni bojni poklič. Ali ekonomska kriza je pogoršala opšte nezadovoljstvo koje je imalo dublje izvore, a koje proističe iz neoliberalne reforme obrazovanja i restrukturiranja proizvodnje koje se dogodilo tokom poslednje tri decenije, i koje je pogodilo svaki aspekt studentskog života širom sveta.[2]

230816_10151213739649451_170939521_n

Kraj Edu-Dila

Najistaknutiji elementi tog restrukturiranja bili su korporatizacija univerzitetskih sistema i komercijalizacija obrazovanja. ’Profitni’ univerziteti su i dalje u manjini na akedemskoj sceni ali je ’biznis’ u koji se ono akademsko pretvara već dobro uznapredovao, posebno  u Sjedinjenim Državama, gde datira još od usvajanja Bejl-Dol Akta iz 1980. koji je omogućio univerzitetima da patentiraju ’otkrića’ do kojih se došlo u njihovim laboratorijama, a za čiju upotrebu bi kompanije morale platiti. Od tada, restrukturiranje akademskog u svrhu zgrtanja novca, nastavilo se nesmetano. Otvaranje univerzitetskih laboratorija u privatnim preduzećima, prodaja znanja na svetskom tržištu (kroz online obrazovanje ofšor predavanje), prekarizacija akademskog rada i uvođenje školarina koje neprestano rastu, time terajući studente da zapadaju u sve veće dugove, postalo je standardna odlika Američkog akademskog života, i samo uz regionalne razlike, isti trendovi se danas mogu raspoznati širom sveta.

U Evropi, borba koja karakteriše novi studentski pokret usmerena je protiv ’Bolonjskog procesa’, inače projekta Evropske Unije koji uspostavlja Evropsku sferu visokog obrazovanja, i promoviše cirkulaciju rada unutar Evrope kroz homogenizaciju i standardizaciju školskih programa i diploma. Bolonjski proces nesmetano postavlja univerzitet u službu biznisa. On redefiniše obrazovanje kao produkciju mobilnih i fleksibilnih radnika, koji će kao zaposleni posedovati veštine koje poslodavci zahtevaju; on centralizuje stvaranje pedagoških standarda, uklanjajući kontrolu lokalnih aktera, i obezvređuje lokalno znanje i lokalne brige. Slična kretanja takođe postoje u mnogim univerzitetskim sistemima u Africi i Aziji (kao na primer na Tajvanu, u Singapuru ili Japanu) koji se takođe ’amerikanizuju’ i standardizuju (na primer, na Tajvanu kroz nametanje Social Science Citation Index-a* za evaluaciju profesora) – sve to samo da bi globalne korporacije mogle da koriste Indijske, Ruske, Južno Afričke ili Brazilske ’visoko obrazovane radnike’, uz sigurnost da će oni odgovarati poslu.[3]

Opšteprihvaćeno je da je komercijalizacija univerzitetskih sistema delom bila odgovor na studentske borbe i socijalne pokrete šezdesetih i sedamdesetih, koji su označili kraj preovlađujuće obrazovne politike u kejnzijanskoj eri. Kako su kampus za kampusom, od Berklija do Berlina, postajali žarišta anti-autoritarnih revolta, razbijajući kejnzijansku iluziju da će se investicija u fakultete isplatiti kroz povećanje produktivnosti rada, ideologija obrazovanja kao pripreme za civilni život i javno dobro morala je biti odbačena.[4]

Međutim, novi neoliberalni režim je takođe predstavljao kraj klasnog dogovora. Sa eliminacijom stipendija, povlastica, i pokrivanja troškova školovanja, cena koju je trebalo platiti za ’obrazovanje’, ili drukčije rečeno cena pripremanja nekoga za posao, nedvosmisleno je postala ono što radna snaga ima da plati smanjenjem nadnica, što je posebno tegobno s obzirom na to da je prekaritet postao dominantan radni odnos, i da je kao i bilo koje drugo dobro ’kupljeno’ znanje brzo obezvređeno od strane tehnoloških inovacija. To je takođe kraj uloge države kao moderatora. Studenti na korporatizovanom univerzitetu sada se suočavaju direktno sa kapitalom, u prepunim učionicama gde nastavnici teško mogu pogoditi koji od studenata bi odista po spiskovima trebali biti tu, u ekspanziji privremenih nastavnika i iznad svega u rastućem studentskom dugu,  koji se ponaša kao disciplinski mehanizam spram studentskog života, stvarajući od studenata dužničke robove banaka i/ili država,  takođe pritom bacajući dugačku senku na njihov budući život.

Broj upisanih na fakultete nastavio je da raste širom sveta i kroz devedesete pod pritiskom ekonomskog restrukturiranja koje je obrazovanje pretvaralo u uslov za zaposlenje. To je postala mantra, tokom poslednje dve decenije, od Njujorka do Pariza i Najrobija, koja tvrdi da sa uzdizanjem ’društva znanja’ i informacionom revolucijom fakultetsko obrazovanje pretvara u ’moranje’, bez obzira na cenu (Svetska Banka 2002). Statistike izgleda potvrđuju mudrost pentranja uz obrazovne merdevine, pokazujući razlike između primanja fakultetski obrazovanih radnika i radnika sa srednjoškolskim diplomama u Sjedinjenim Državama od 83 posto. Ali povećanje broja upisanih, kao i njihove zaduženosti, mora se takođe čitati kao forma borbe, kao odbijanje restrikcija nametnutih podređivanjem obrazovanja logici tržišta, zatim kao skrivena forma aproprijacije, koja se vremenom manifestuje kroz povećanje broja onih koji su bankrotirali otplaćujući svoje kredite.

U ovom smislu nema sumnje da globalna finansijska kriza od 2008. cilja na tu strategiju otpora, uklanjanajući i poslednje preostale garante kroz budžetske rezove, otpuštanja, i omasovljenje nezaposlenosti,. ’Edu-dil’ koji je obećao više nadnice i satisfakciju poslom u zamenu za plaćanje troškova višeg obrazovanja od strane radnika i njihovih porodica,  takođe se raspada. U krizi kapital odustaje od tog ’dogovora’, sigurno zbog umnožavanja bankrotstava i zbog toga što kapitalizam danas odbija da daje bilo kakve garancije, poput obećavanja viših nadnica za buduće ’visoko obrazovane radnike’.

Univerzitetska finansijska kriza (povećanje školarina, smanjenje budžeta, privremena i stalna otpuštanja) je direktno usmerena na eliminaciju garantovane nadnice koju bi formalno više obrazovanje trebalo da donese i na kroćenje ’kognitarijata’. Kao i u slučaju radnika radnika imigranata, napad na studente ne znači da visoko obrazovani radnici nisu potrebni, već pre da bi oni trebali da budu dalje disciplinovani i proletarizovani, kroz napad na moć koju su oni počeli da zahtevaju delimično zbog svoje pozicije u procesu akumulacije.

Stoga je studentska pobuna duboko ukorenjena, sa izgledom dužničkog ropstva pojačanim nesigurnom budućnošću i osećanjem otuđenosti od institucije, koja se pokazala kao plaćenička i birokratska, i koja kroz razne pogodbe proizvodi robu koja podleže rapidnom obezvređivanju.

Zahtevi ili Okupacije?

Studentski pokret se svakako sučeljava sa političkim problemom, to je najjasnije u Sjedinjenim Državama i u manjoj meri u Evropi. Pokret ima dve duše. S jedne strane, on zahteva slobodno univerzitetsko obrazovanje, oživljavajući san o javno finansiranom ’masovnom školstvu’, naizgled predlažući povratak modelu kejnzijanske ere. Sa druge strane, on je u revoltu protiv univerziteta kao takvog, pozivajući na masovno napuštanje istog ili ciljajući na transformaciju kampusa u mesto alternativne produkcije znanja koje je dostupno i za one van univerzitetskih ’zidova’.[5]

Ova dihotomija, koju neki karakterišu kao povratak nekadašnjim raspravama ’reforma versus revolucija’, postala je najvidljivija u debati koja je izbila tokom prošlogodišnjih štrajkova na Univerzitetu u Kaliforniji, preko sučeljavanja pobornika iznošenja ’zahteva’ i pobornika direktne  ’okupacije’, koja je povremeno dobijala ogorčen ton, zbog toga što su ovi pojmovi postali složeni označitelji hijerarhija i identiteta, diferencijalnih odnosa moći, i sa sobom kao posledice nosili preuzimanje rizika.

Kontrast nije čisto ideološki. On ima korene u kontradikcijama sa kojima se danas susreće svaki antagonistički pokret. Ekonomsko restruktuiranje fragmentiralo je radnu snagu, produbilo podele, i ne sme se zaboraviti da je takođe povećalo napor i vreme potrebno za dnevnu reprodukciju. Studenti koji su primorani da rade dva ili tri posla, mnogo manje su skloni organizovanju, nego što su to bili njihovi znatno obezbeđeniji vršnjaci šezdesetih godina.

U isto vreme kod mnogih postoji osećaj da više nije preostalo ništa o čemu se može pregovarati, da su zahtevi postali izlišni. Za većinu studenata to je tako otkada sticanje sertifikata više nije garancija za budućnost koja obećava jednostavno više prekariteta i konstantnog samo-recikliranja. Mnogi studenti su shvatili da kapitalizam nema ništa da ponudi ovoj generaciji, da nikakav ’new deal’ nije moguć, čak i u svetskim metropolama, gde se akumulira najveći deo bogatstva. Iako postoji široko rasprostranjena žudnja za revitalizacijom takve politike, kejnzijanska politika interesnih grupa koja se sastojala u iznošenju zahteva i ’dogovaranju’ odavno je mrtva.

Odatle slogan ’okupirajmo sve’: okupacija zgrada viđenih kao sredstva samo-sticanja moći, stvaranje prostora koje studenti mogu kontrolisati, raskid u protoku rada i vrednosti kroz koji univerzitet proširuje svoj domašaj, i produkcija ’kontra-moći’ koja prethodi komunalizaciji odnosa koje studenti danas žele da konstruišu.

Teško je znati kako će se konflikt oko ’zahteva/okupacija’ unutar studentskog pokreta rešiti. Ono što je sigurno jeste da je to značajan izazov koji pokret mora prebroditi kako bi povezao svoju moć i svoj kapacitet za povezivanje sa drugim borbama. To će biti neophodan korak ako pokret ima da stekne moć za preuzimanje obrazovanja iz ruku akademskih autoriteta i države. Kao sledeći korak, trenutno stoje mnoge diskusije o stvaranju ’komuna znanja’, u smislu stvaranja formi autonomnih produkcija znanja, nefinalizovanih ili uslovljenih tržištem i otvorenih za one izvan zidova kampusa.

U međuvremenu, kako Edu-Notes prepoznaje, studentski pokret već stvara svoju komunu u samom procesu borbe. Brzinom svetlosti, vesti o štrajkovima, mitinzima, i okupacijama, kruže širom sveta navodeći globalni elektronski tam-tam razmenjenih communiques, slogana, poruka solidarnosti i podrške, rezultirajući u izvanrednoj zbirci slika, dokumenata, priča.[6]

I dalje, najbitnija ’komuna’ koju pokret treba stvoriti jeste proširenje mobilizacije na ostale radnike takođe pogođene krizom. Ključ te konstrukcije biće problem duga koji je glavni ’anti-komunski’ protivnik, jer on je transformacija kolektivnog viška koji može biti korišten za oslobođenje radnika u oruđe koje se koristi za njihovo porobljavanje. Ukidanje studentskog duga može biti vezivno tkivo između pokreta i drugih borbi protiv hipotekara u Sjedninjenim Državama i većeg internacionalnog pokreta protiv suverenog duga.

Prevod sa engleskog: Lazar Atanasković

Zahvaljujem,

Želim da zahvalim studentima koje sam intervjuisao, kao i osoblju Kalifornijskog Univerziteta, Bečke Akademije Umetnosti, kao i Rouds Univerzitetu u Južnoj Africi na spremnosti da podele svoje znanje. Takođe želim da zahvalim svojim kolegama iz „Edu-Notes“ grupe na uvidima i inspiraciji.

Džordž Kafencis <gcaffenty@aol.com> je član „Midnight Notes“ kolektiva. Zajedno sa kolektivom uređivao je dve knjige, Midnight Oil: Work Energy War 1973-1992 i Auroras of the Zapatistas: Local and Global Struggles in the Fourth World War. Obe su objavljene od strane Autonomedia Press.

Naslov originala i autor: „University Struggles at the End of the Edu-Deal“ George Caffentzis, Izvor: Internet stranica http://www.metamute.org/editorial/articles/university-struggles-end-edu-deal

 


[1]* U prevodu sa francuskog na srpski: Ugovor o prvom zaposlenju. Nova forma ugovora o zaposlenju usvojena 2006. godine u Francuskoj, primenljiva jedino na radnike mlađe od 26 godina, omogućavala je lakše otpuštanje mladih. Njeno usvajanje izazvalo je proteste, posle čega je ukinuta. Vidi, http://defendeducation.org

 

[2] Edu-Factory Collective, Towards a Global Autonomous University, Brooklyn, NY: Autonomedia, 2009.

 

[3] Baza podataka koja obuhvata najpriznatije časopise iz oblasti društvenih nauka. Služi za evaluaciju profesora kroz ’indeks citiranosti’ njihovih članaka u časopisima koji se smatraju za najrelevantnije u njihovim disciplinama. Vidi, Silvia Federici, George Caffentzis, Ousseina Alidou, A Thousand Flowers: Social Struggles Against Structural Adjustment in African Universities, Trenton, NJ: Africa World Press, 2000, Richard Pithouse, Asinamali: University Struggles in Post-Apartheid South Africa, Trenton: Africa World Press, 2006 i Arthur Hou-ming Huang, ‘Science as Ideology: SSCI, TSSCI and the Evaluation System of Social Sciences in Taiwan’, Inter-Asia Cultural Studies, Volume 10 2009, Number 2, pp. 282-291.

 

[4] George Caffentzis, ‘Throwing Away the Ladder: The Universities in the Crisis’, Zerowork I, 1975, pp. 128-142.

 

[5] After the Fall: Communiqués from Occupied California, 2010, Dostupan na: www.afterthefallcommuniques.info

 

[6] Edu-Notes, ‘Introduction to Edu-Notes’, neobjavljeni manuskript

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »