12 maj

Dragana Pejović, PRAZNIK JADA

Zahvaljujemo se redakciji NIN-a na dozvoli za prenos ovog teksta. Izvor: NIN broj 3357

 

ПРАЗНИК ЈАДА

Драгана Пејовић

Промене у свету радног права све су чешће и тише, све даље од међународних стандарда достојанственог рада и зараде, иако се баш под изговором тих стандарда укида накнада за превоз и топли оброк, а минули рад претвара у ретроградну категорију која је у модерној Србији морала да нестане

 

Типичан српски радник преживљава. Менаџер је у страној компанији, ради за натпросечну плату индексирану у еврима, у коју нису урачунати прековремени сати и нема кад да је потроши. Типичан српски радник није менаџер, а запослен је у истој компанији, ради за минималац од 20.000, породицу не виђа и нада се „џепарцу” од пензије родитеља. Екстрем овог типа, приде, свакодневно, на грађевини, ризикује живот због алавости инвеститора. Последњи типичан српски радник запослен је у државној управи, на време иде кући, а зарада је довољна да плати цену сигурности коју претходна двојица немају. Јер, они су слика и прилика парадокса у којима се нашла класа која се знала звати радничком и средњом. Ње више нема. Поцепала се на два пола, па се више и  не може звати средњом. Ова двојица раде током целог дана и сваког од тих дана стрепе од отказа, па им је живот, као предаторски, пука стихија. На крају, у посао улажу све више, а добијају све мање – права и пара. 

Ове парадоксе коначно је као државну стратегију признао нови Закон о раду, усвојен без отпора и с аргументом да ће олакшати запошљавања. Статистика каже да су измене заправо олакшале отпуштање, јер се током прошле године број запослених повећао за 17.478 (РЗЗС). Тај несавршени закон, који је оставио српског радника да га невидљива рука појефтињује, требало би ускоро да буде „поправљен“ уређивањем запослења на лизинг. Прилагодљивост радне способности већем броју послова, на крају све дужег радног века, биће награђена, пензијом недовољном за основне трошкове и још неколицином украса „реформације“ пензионог система. На пример, супружници до 45 година више неће моћи да добију породичну пензију у случају смрти запосленог. А радници остају без осигурања од незапослености, уколико су узели ма колику отпремнину због отказа. Да би се ратосиљао дуплог плаћања, ресорни министар Александар Вулин бранио се да је расипништво користити оба права. Промене у свету радног права све су чешће и тише, и све даље од међународних стандарда достојанственог рада и зараде, иако се баш под изговором тих стандарда укида накнада за превоз и топли оброк, а минули рад претвара у ретроградну категорију која је у модерној Србији морала нестати.

Филозофкиња Андреа Јовановић каже да су последњи пакети закона смишљено легализовали малверзације из праксе. „Лош положај радника сада је легалан и штавише пожељан. Приликом усвајања ових пакета, њихови заговорници, предвођени премијером, често су их бранили својеврсним уценама: ако ово не испоштујемо сада, страни инвеститори, на којима базирамо читаву економску политику, неће доћи и биће нам све горе. И док се са балканским земљама утркујемо чија је радна снага јефтинија и где се права најмање поштују, резултат је опадање цене рада и радних права, док и оно мало прилива страног капитала „не покреће привреду“, већ омогућава присвајање профита страним фирмама, које овде често не плаћају ни минимални порез, док им држава субвенционише радна места.“

images

У пракси, кад прековремени рад постане обавеза а празници измишљотина за ленчуге, одмори, разуме се, остају неискоришћени, а боловање је окидач за отказ. Штрајк поприма погрдно значење. Блокадом рада (за коју ће многи Београђани данас рећи да не треба да се одвија на улицама, где омета пролазнике!) запослени срећници се више не служе да би се изборили за бољи статус него против повратка у еру пре догађаја које симболише први дан маја. За изостанак солидарности, на коју представници крупног капитала и држава рачунају, криви су синдикати, али и дугогодишњи апели политичког естаблишмента да се свака сличност са радничком борбом има сматрати омраженим реликтом социјализма.

„Пре неколико деценија веровало се да ће се радно време скраћивати”, сећа се професор политичке социологије Вукашин Павловић. „Појавом неолибералног концепта Маргарет Тачер и Роналда Регана, јача позиција капитала, а погоршавају се услови запослених и у индустријском и у производном сектору, док расте улога финансијског сектора, који је требало да буде подршка реалном. Онда долазимо у ситуацију да банке убиру профите, а њихове губитке држава социјализује. Повећање броја сиромашних, јаза и пре свега незапослених, више није државна брига, јер је за тај капитал најважније да има резервну армију радне снаге, коју може лако да мења. Криза се користи да би се увећао јаз, што је најгора последица овог процеса, јер без средњег слоја нема стабилности у друштву. Овде није  реч ни о класичној ни о новој радничкој класи, јер многи послови нестају, него о прекаризацији најширег слоја друштва. Људи раде за 20.000, седам дана по десет сати, а да уопште не знају ни да ли су им уплаћени доприноси. Закон о раду створио је повољне оквире за такво стање, а објективно се већ дуго не уважава ништа до социјалног дијалога. И историја радничког покрета показује да кад год имате велики број незапослених, синдикат нема никакву снагу.”

Није да се није штрајковало у Србији претходне године. Али, сем адвоката који су се борили за статус и просветних радника чији циљ је био будући метод обрачуна зарада, остали штрајкачи своје су циљеве спустили испод гарантованог минимума. Јер их је држава заштитила толико да су на улици морали да захтевају плате од прошле године и такозвано обавезно здравствено осигурање. Аутори измена Закона о раду запечатили су, за сваки случај, домет циљева штрајка, када су омогућили отпуштање чак и председника синдиката. 

Јовановићева верује да су узроци изостанка солидарности структурне природе. „Мора се разумети да је капиталистичка држава саставни део таквог система и њени су интереси нужно испреплетани са интересима капитала. Једна од последица је наравно корупција, која се прелива и на синдикални систем. Његова окошталост и онемогућавање реформи које би ишле у смеру демократизације синдиката одговарају готово свим играчима сем радницима. Ипак, изненадили бисте се када бисте видели колико озбиљних и посвећених појединаца има чак и међу функционерима синдиката. Али многи од њих су такође уцењени од стране самих синдиката да се не смеју бунити и њихов рад остаје невидљив. Потребно је размишљати о реформама синдикалних структура, али не у смеру гашења њихових ингеренција и смањења броја, већ у смеру демократизације, где би синдикално чланство и нижи функционери напокон почели нешто да се питају.“

images (1)
Према тумачењу Андрее Јовановић, штрајкови су парцијални јер су и раднички интереси парцијални и краткорочни. „Летос су штрајкачи Јумка добили продужење важења здравствене књижице на шест месеци и обећање исплате једне и то минималне плате и то је у медијима приказано као успешан штрајк! У веома тешкој материјалној ситуацији и малена сигурност се види као успех. С друге стране, радништво је на више нивоа подељено и постоје истовремено и материјални и идеолошки механизми који спречавају да оно уочи свој заједнички интерес. Тако радници приватног сектора развијају негативну солидарност према радницима у јавном и радују се смањењу плата јер су поверовали у нетачну причу о приватницима који издржавају буџет. И радништво у јавном сектору је подељено, иако је ту могућност организовања побуне већа. Дозволити једном делу јавног сектора привремену сигурност значи закинути неки други део и ту се развија логика да је боље да се не пружи подршка делу који највише пати. Наравно, отежавајуће околности за било какву побуну су и недостатак јаке инфраструктуре и финансија и непостојање организоване леве политичке опције.“

Левичар Вулин је своје десничарске потезе бранио и подацима из ПИО фонда, према којима је број редовних уплата порастао за 60.000 (укупно око два милиона)  и званичном статистиком по којој је незапосленост у Србији пала на 17,6 одсто. Неминовно ће без посла  остати и већина од 85.000 радника у предузећима у реструктурирању. Велики број незапослених, 101.000, чине млади између 25 и 29 година старости. Следи 90.500 незапослених од 20 до 24 године. Пошто 80 одсто младих чека на посао дуже од годину дана, све више их се прикључује новом таласу одлива кадрова, а професор Павловић сматра да се тако и шанса за опоравак радничког статуса смањује. Јер у младима види једину могућност за ширу леву стратегију. „Младе генерације су незадовољне чак и у најразвијенијим друштвима, а у малом попут српског више од половине њих не може да дође до посла. Код нас, у Грчкој, Италији, Шпанији, Француској, млади људи су у истом проблему –  незапосленост или велика редукција плата, оптерећеност кредитима, осиромашење. Терет образовања и здравства се пребацује на породицу, а неке одлуке власти које би у другим срединама биле социјална бомба, код нас нису, јер смо прошли тешка времена, још увек одржавамо везе са селом, имамо традиционалну подршку породице и друге приватне пројекте преживљавања. Не види се на хоризонту могућност реалне политичке опције која би могла да промени овај стабилан а лош ток ствари, али време највише ради против дубоке поларизације и довођења већине на ивицу егзистенције.” 

Јовановићева додаје да је прекаризација довела до још већег раздвајања радничке класе. „Ако ви, на пример, радите од куће, немате фиксно радно време, граница слободног времена је све замућенија, веома ретко упознајете, а још ређе виђате своје колеге. Радници су претња оваквом систему, али прекаризација радних односа ту претњу само умањује.“ Да би се оправдала та својеврсна неолиберална „трка до дна“, како мере штедње којима радници плаћају данак назива Јовановићева, и чињеница да је пут до обећаног раја све дужи, тежи и неизвеснији, капиталистичка идеологија ствара у јавности представу о лењим и неспособним појединцима, којима систем све нуди, али они просто не умеју да га искористе. „Наравно, тако се унапред и дискредитују и обесмишљавају сви они покрети који би овакав систем, па и његове појединачне економске политике, довели у питање. Неолиберални расизам и ауторасизам, као да прате ону стару изреку, само обрнуту: не мрзи игру, мрзи играча!“

Смањење социјалних функција државе одражава се на здравље и квалитет живота радника чија је плата ионако дупло мања од просечне потрошачке корпе. То пресудно утиче и на сигурност и војевање права. Подизање главе не долази у обзир, али не значи, међутим, да она не може још да се савија ако се испостави да је еластичност кичме пропорционална тежини терета.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »