15 jul

Đorđe Hristov_Altiser, subjekt i radnička klasa

Tema ovog teksta je problematika subjekta i radničke klase kod Altisera. Započnimo sa prvim od ova dva pojma – pojmom subjekta. Ovo je jedan od centralnih pojmova Altiserove teorije i stožer svih njegovih razmišljanja o Marksu. Kada kažemo njegova razmišljanja o Marksu time ujedno želimo reći da je jedna od osnovnih tema Altiserovog rada sam Marksov rad i dobar deo njegovih tekstova se bavi time šta je Marks rekao i šta Marks nije rekao. Pored toga Altiser je napisao veliki broj tekstova koji se ne bave neposredno Marksom, ali će ovde u prvom redu biti reči o onome šta on kaže o Marksu. Dobar deo toga šta Altiser o njemu ima da kaže ima neposredne veze sa pojmom subjekta, razumeti značenje ovog pojma kod Altisera moguće je samo kroz razumevanje njegovog čitanja Marksa. Sopstveno čitanje Marksa Altiser naziva simptomatičkim čitanjem, što podrazumeva da tekst koji je predmet čitanja poseduje simptome, jedan oblik naznake koja upućuje na ono šta tekst ne kaže eksplicitno. U ovom smislu je altiserijansko čitanje Marksa jedna vrsta hermeneutičkog pristupa koji pokušava da u Marksovim tekstovima pronađe zakonitosti koje se ne nalaze na površini teksta.

Osnovni pojam pomoću kojeg Altiser pokušava da razotkrije ove zakonitosti u Marksovim tekstovima jeste pojam subjekta. Neophodno je ovde shvatiti da Altiser ovaj pojam shvata kao jednu istorijsku činjenicu, dakle nešto sto je trajalo kroz istoriju i što se kao takvo pojavljuje kod Marksa. Po Altiseru, pojam subjekta je moguće pripisati Marksu ukoliko imamo u vidu da ovaj pojam upućuje na implicitne tragove u njegovim tekstovima, koji putem simptomatičkog čitanja dobijaju, u ovom slučaju, formu pojma subjekta. S obzirom na to da Altiser shvata pojam subjekta kao jednu istorijsku činjenicu, pojavu ovog principa kod Marksa je neophodno sagledati u širem kontekstu, ili kako bi Altiser rekao, problematici, čime se u prvom redu misli na Marksove prethodnike i savremenike. Dakle tvrditi da se kod Marksa pojavljuje princip subjekta podrazumeva da on stoji u određenoj tradiciji istorije mišljenja subjektivnosti. Ali pre nego što vidimo kakvo ovo značenje ima za Altisera neophodno je uopšte odrediti pojam subjekta, onako kako ga Altiser razume i kako ga on zatim putem simptomatičkog čitanja pronalazi kod Marksa.

Jedna od osnovnih Altiserovih teza glasi: u Marksovim tekstovima moguće je izvršiti poređenje ranijih i kasnijih dela, koje otkriva da Marks problematizuje pojam subjekta i konačno ga odbacuje u njegovoj istorijskoj funkciji, koja sa jedne strane vlada u ideologiji pre Marksa, sa druge strane se pojavljuje i kod samog Marksa, da bi onda eventualno bila u potpunosti odbačena kao jedna ideološka konstrukcija.

Dakle, jedna od osnovnih zakonitosti za koju Altiser tvrdi da se javlja kod Marksa jeste diskontinuirani prelaz sa ideoloških pozicija koje su simptomatične za Marksove rane radove ka zrelim naučnim radovima koji karakterišu njegove kasnije tekstove. Ovaj prelaz Altiser naziva epistemološkim rezom (zapravo reč je o većem broju rezova, pošto Altiser je u više navrata na različite načine kategorisao Marksove radove, i svaki od njih je bio karakterisan jednim korakom napred ka nauci). Dakle, rez je epistemološki pošto se po Altiseru tiče u prvom redu znanja u formi diskursa, kao i prelazu sa diskursa ideologije na diskurs nauke. 

Jedan reprezentativan primer značenja ovog prelaza sa pozicije koja se temelji na pojmu subjekta na poziciju koja odbacuje pojam subjekta javlja se za Altisera u Marksovom odnosu spram političke ekonomije. Na primer kod Adama Smita, jednog od reprezentativnih autora klasične političke ekonomije, i jedne od najvažnijih referenci u celokupnom Marksovom opusu, stoji rečenica u njegovom delu „Istraživanje o prirodi i uzrocima bogastva naroda“ koja glasi ovako:

„Podela rada u svom korenu nije rezultat bilo kakve ljudske mudrosti, koja planira i predviđa bogastvo koje onda akumulira. Ovo je rezultat nužnih, iako veoma sporih i postepenih posledica izvesne sklonosti u ljudskoj prirodi, […] sklonosti ka trampi i razmeni stvari.“[i]

Iz ovog citata vidimo da po Smitu postoji sklonost u prirodi, nikako mudrost ili inventivnost koja bi bila determinisana kulturom, društvom ili religijom koja vodi do podele rada, već o nužnosti, koja svoje sedište ima u ljudskoj prirodi i koja se vremenom razvija iz te prirode. Ova sklonost, dakle ono što je nužno, se odnosi na delatnosti trgovine, razmene dobara i sl. Ovo je dobro poznata priča: homo oeconomicus, prirodni čovek političke ekonomije sa usađenim sklonostima ka trgovini, trampi i razmeni dobara u svom punom cvatu služi kao stožer kapitalizma, dakle društva koje se zasniva upravo na razmeni dobara. Kako bi razumeli Altiserovo shvatanje problematike subjekta kod Marksa, možemo odmah citirati jednu njegovu rečenicu: „Marx je odbacio […] pozitivnu koncepciju ideološke antropologije homo oeconomicusa.“[ii]

Ono što Altiser ovde kaže jeste da po Marksu ne postoji ljudska priroda koja determiniše na koji način će ljudi međusobno stupati u kontakt, gde to stupanje u međusobni kontakt zadobija transcendentalnu, dakle ne-istorijsku i metafizičku garanciju. Ne postoji ljudska priroda.

Šta Altiser misli pod „pozitivnom koncepcijom“ ideološke antropologije? Ovde se može neposredno primetiti da pitanje da li je koncepcija pozitivna ili negativna jeste za Altisera pitanje dihotomije ideologije i nauke.

Šta karakteriše na prvom mestu diskurs ideologije? Osnovna stvar koju je moguće primetiti o Altiserovom shvatanju ideologije jeste da u njoj subjekt igra ulogu izražavanja, subjekt izražava ideologiju i ideologija živi kroz subjekt. Bez subjekta nema ideologije, ali to ne znači da se ideologija svodi na subjekta. Subjekt je osnovni modus ideologije. Šta se pod ovim misli? Rečeno je da je istoriju filozofije i političke ekonomije do Marksa, kao i Marksove rane radove karakterisalo oslanjanje na oblik razmišljanja o društvu koje je esencijalističko. Esencijalizam podrazumeva da društvo pretpostavlja izvesne antropološke strukture, klasično rečeno suštine koje su usađene u čoveka i koje su nepromenjive. Na osnovu ovih prirodnih činjenica, npr. da postoji prirodna sklonost ka trgovini ili trampi robe, izvode se konsekvence kao npr. ideja da društvo koje odgovara čovekovoj prirodi jeste upravo kapitalizam. Drugim rečima subjekt ovde igra konstitutivnu ulogu u razmišljanju o društvu, on konstituiše tj. jeste nosilac određenih karakteristika koje služe kao osnov života u kojem učestvuje. Sa druge strane, prelaz na nauku podrazumeva da subjekt gubi ovu konstitutivnu ulogu i postaje predmet kritike. U nauci se i dalje govori o ljudskoj prirodi, ali ne u smislu da na njoj gradimo teoriju koja se poziva na ovu prirodu i iz nje crpi konsekvence, već stvarnost okrećemo protiv ovog pojma, protiv subjekta, oduzimajući mu konstitutivnu ulogu, transformišući ga u predmet kritike. U ideologiji pojam subjekta konstituiše naš diskurs, u nauci ukidanjem konstitutivne uloge subjekta on postaje predmet kritičkog diskursa.

Kakve posledice ima ova kritika ideologije? Jedan primer je položaj radnika u sistemu proizvodnje. Ukoliko ne postoji tako nešto kao što je ljudska priroda, niti sklonost ka razmeni i trgovini, samim time je ukinuta prirodna osnova koja determiniše radnika kao osobu koja je u prirodnom položaju i koja po svojoj prirodi prodaje svoju radnu snagu. Da bi razumeli do koje mere ovo stanovišta otvara vrata kritici, neophodno je sagledati Altiserovu tezu u celini. Rečeno je da Altiser kada govori o epistemološkom rezu misli zapravo na više rezova, i iako je mladi Marks već pošao putem kritike subjekta u svojim ranim radovima, on će se i dalje nalaziti na polju ideologije. Ovde Altiser misli na činjenicu da je Marks u svojim ranim radovima kritikovao pojam subjekta kao radnika putem pojma subjekta kao čoveka. Pojam čoveka, koji će igrati veliku kritičku ulogu kod ranog Marksa, po Altiseru zahteva još jedan epistemološki rez i još jedno približavanje nauci.

„Marx je odbacio pojam subjekta […] iz svih domena u kojima je bio dominantan. Ne samo iz političke ekonomije (odbacivanje mita homo oeconomicusa, tj. individue sa datim sposobnostima i potrebama kao subjekta klasične ekonomije); ne samo iz istorije (odbacivanje društvenog atomizma i etičko-političkog idealizma), ne samo iz etike (odbacivanje Kantovog etičkog ideala), već iz filozofije same.“[iii]

Po Altiseru Marks nije načinio jedan korak ka odbacivanju subjekta, već više koraka, odbacujući ideju subjekta ne samo u formi homo oeconomicusa, već uopšte. Ali šta je onda subjekt uopšte i koje je to nasleđe koje se javlja u Marksovim ranim radovima? Prvi korak je dakle odbacivanje ideje homo oeconomicusa, koje se javlja unutar kritike političke ekonomije. Kao rezultat odbacivanja ideje homo oeconomicusa gubi se prirodna legitimacija položaja radnika, što neposredno vodi do ideje da je svet promenjiv. Štaviše čovek je biće koje je transformabilno. Ali njegova transformabilnost ipak leži u fakticitetu njegovog položaja kao pripadnika potčinjenoj klasi. Subjekt ovde poseduje dvostruku egzistenciju, dve strane sa koje mu možemo prići: sa jedne strane je subjekt predmet eksploatacije, on je potčinjen sistemu proizvodnje, sa druge strane je subjekt indeks emancipacije, u smislu radnika koji unutar sveta sopstvene eksploatacije gradi jedan novi svet svog oslobođenja. U ovom smislu subjekt biva podvostručen, radnik poseduje dvostruku egzistenciju: sa jedne strane on je, kako to Marks naziva, skup mentalnih i fizičkih moći, skup ljudskih i prirodnih sila koja sačinjavaju njegovu radnu snagu, sa druge strane ova radna snaga biva unutar procesa proizvodnje prevedena u formu onoga što Marks naziva varijabilnim kapitalom, ili jednostavno kapitalom koji se kao svi ostali sastavni delovi proizvodnje uvodi u proces. Marksovi pojmovi „klase po sebi“ i „klase za sebe“ oslikavaju ovu ideju. Isto tako na osnovu ove ideje subjektivnost Marks često govori o kapitalizmu kao preduslovu komunizma, jedna ideja koja se zasniva na principu da uslovi komunizma, tj. budućeg sveta nužno proističu iz datosti u kojoj se nalazimo (jedan primer je tehnološki napredak unutar kapitalizma, koji je neophodan preduslov komunističkog sistema proizvodnje). Drugim rečima, svet budućnosti se u izvesnom smislu zasniva na sadašnjoj eksploataciji, izgradnja novog sveta se vrši na leđima radničke klase, gde će novi svet biti njeno delo, iako delo nastalo unutar uslova eksploatacije.

Ova slika podvostručene strukture subjektivnosti biva nasleđena od strane Marksa u njegovim radovima. Ukoliko se sada vratimo Altiserovoj tezi da Marks odbacuje subjekt uopšte, onda se postavlja pitanje u kakvoj vezi stoji ideja dihotmone subjektivnosti sa idejom odbacivanja subjekta i još značajnije, zašto uopšte Altiser zastupa poziciju ukidanja subjektivnosti.

* * *

Altiser je svoje formativne godine proživeo unutar jednog kompleksnog događaja koji je označio istoriju marksizma u 20. veku. Da bi dali osnovne crte ovog događaja počećemo sa jednim Altiserovim citatom koji kaže sledeće:

„Danas je na snazi socijalistički humanizam. Sovjetski savez, dok ulazi u fazu koja vodi iz socijalizma (svakome spram njegovom radu) ka komunizmu (svakome spram njegovim potrebama) proglasio je slogan „Sve za Čoveka“ i uveo je nove tematike u diskurs: sloboda individue, poštovanje legalnosti, dostojanstvo osobe. U radničkim partijama se slave postignuća socijalističkog humanizma, a opravdanje za njegove teorijske tvrdnje se traže u Kapitalu i sve češće u Marksovim ranim radovima.“[iv]

U ovoj kritici real-socijalizma s polovine 20. veka snažno figurira ideja čoveka. Gore je rečeno da u Marksovom odbacivanju ideje homo oeconomicusa stoji pretpostavka ideje čoveka i da se rani Marks često koristio ovim pojmom pokušavajući da umesto esencijalističkih definicija čoveka govori o tzv. realnom čoveku, dakle čoveku kao proizođaču sopstvenog sveta. Zašto je Altiser kritičan spram ovog pojma, koji je za njega jedan od osnovnih pojmova subjektivnosti? Da bi ovo razumeli neophodno je okrenuti se istorijskoj situaciji koja je izvršila uticaj na Altisera, o kojoj je takođe sam Altiser veoma često komentarisao.

Nakon Staljinove smrti u Sovjetskom savezu je došlo do sukoba moći na nivou partije. Nikita Kruščev, koje je na kraju nasledio Staljinovu poziciju je održao jedan govor tokom kongresa pred pripadnicima partije. Tokom govora on je izlagao o progonima i brutalnostima izvršenim pod Staljinovom vlašću, denuncirajući ga i osporavajući njegove zasluge tokom Revolucije. Naravno same informacije nisu bile velika novina za mnoge u Sovjetskom Savezu, koliko činjenica da se o tome eksplicitno govorilo na nivou partije. Jedna od osnovnih kritika koje je Kruščev uputio Staljinovoj vlasti jeste kritika ideologije diktature proletarijata. Već ranije je staljinizam bio identifikovan sa ideologijom radničke klase i posebno sa idejom diktature proletarijata. Kruščev je igrao na kartu diktature proletarijata pozivajući se na njen tranzitivni karakter, da bi svojim govorom i kritikom Staljina proglasio kraj faze diktature proletarijata i početak jednog novog perioda real-socijalizma. Ova nova ideologija ujedno je u pokušaju distanciranja od staljinizma pokušala jednu transformaciju ideje subjekta, pozivajući se na ideje ranog Marksa, posebno ističući ideju čoveka uopšte, nasuprot ideologiji radničke klase.

Cela ova drama je ostavila veliki utisak na francusku intelektualnu scenu. Dok su mnogi u razočarenju pred javnim proglašavanjem brutalne vladavine pod Staljinom napustili redove Francuske komunističke partije i često odustali od ideje komunizma uopšte, mnogi su pokušali da novi smer komunizma pronađu u ideji čoveka, tj. u pokušaju stavljanja humanističkog lica na marksizam. (Egzistencijalizam je jedan primer ovog pokušaja stavljanja težišta na individualnost unutar koje je često bila integrisana u marksizam). Ovi pokušaji su se sa druge strane oslanjali na Marksove rane radove, koji stavljaju izuzetno težište na ideju čoveka, na ideju otuđenja, i uopšte na princip, kako to Altiser naziva, antropološkog humanizma. Drugim rečima, tekstovi mladog Marksa su se koristili kako bi se sama ideja komunizma spasila iz ideologije staljinizma, koja je često bivala identifikovana sa ideologijom radničke klase, diktature proletarijata i sl.

Altisera možemo razumeti kao reakciju na ovaj pokret. Za njega je ovo čista ideologija. Altiser je u svojoj reakciji na ovu situaciju pokušao da afirmiše pojam radničke klase u protivteži spram nove ideologije čoveka. Za razliku od humanističke antropologije koja teži da afirmiše ideju čoveka i koja teži ukidanju njegovog otuđenja, Altiser žei da afirmiše pojam radničke klase u smislu naučnog pojma. Rečeno je da je Altiseru izuzetno stalo do nauke, samim time po njemu marksizam nije naučnog karaktera ukoliko operiše apstrakcijama kao što je čovek, već se nužno mora oslanjati na pojmovni aparat koji, po Altiseru, oslikava realne odnose proizvodnje. Ovo upućivanje na realne procese proizvodnje nije moguće ukoliko se odstrani pojam radničke klase. Ovo je ostavilo duboke tragove na Altiserov misaoni razvoj. Jedan od značajnih tragova jeste činjenica da ukoliko ukinemo pojam čoveka kao subjekta i pojam subjekta uopšte, time ukidamo neke od osnovnih pratećih pojmova koji su vezani za njih, u prvom redu pojmove kao što su volja i svest. Altiser će veoma brzo doći do zaključka da radnička klasa kao takva nije rezultanta pojedinačnih volja i samosvesti, ona nije nešto što se može izvesti na osnovu lokacije pozicije subjekta sa čijeg stanovišta možemo razaznati voljne i svesne akte. Utoliko ideologija za Altisera nije lažna svest koliko polje nesvesnog.

Iz ovog razloga se Altiser veoma često smešta u takozvanu tradiciju mišljenja pod imenom strukturalizam. Jedna od osnovnih teza altiserijanskog strukturalizma kaže da struktura prethodi subjektu, drugim rečima da struktura determiniše instance kao što su volja i svest. Reći da subjekt kao takav ne poseduje konstitutivnu ulogu u nauci podrazumeva stanovište da subjekt jeste produkovan strukturom. Za Altisera ne postoji klasa koja produkuje svoj svet, time produkujući i odnose u koje stupa. Postoji proces koji prethodi subjektu, ovaj proces jeste klasna borba. Klasna borba produkuje i reprodukuje radničku i vladajuću klasu. Strukturalni razlozi prethode svim drugim instancama, bile to volje ili svesni pojedinaca. U izvesnom smislu Altiser je u pokušaju otklona od esencijalizma premestio esenciju sa subjekta na strukturu.

Ovim činom Altiser je efektivno prepolovio dihotomnu strukturu subjektivnosti, sa jedne strane je zadržao Marksovu ideju „klase po sebi“ time što je klasu sveo na procesualnost strukture, dakle na onaj momenat gde subjekt biva razložen na mehanizam strukture, čineći ovo sa namerom da istakne pojam radničke klase u smislu jednog naučnog pojma marksizma, dok je sa druge strane stavio u pitanje celokupno pitanje „klase za sebe“, time što je ideologiju proglasio poljem nesvesnog, a svaku poziciju subjekta poljem ideologije.

Posledica ovog je sledeća: Altiser prenosi stožer svojih razmišljanja o kapitalizmu, naočigled moralnog bankrota emancipativnog jezgra humanističkog socijalizma, na samu klasnu borbu kao ne-subjektivnu procesualnost mehanizama u kojima su principi volje i svesti isključeni u svom konstitutivnom karakteru. Ovde se ne radi o tome da Altiser odbacuje pojam radničke klase, ali mu odbija emancipativne preskripcije koje su tradicionalno bile upisane u ovaj pojam (odbija radničku klasu kao subjekt), time proglašavajući svaku praksu ideološkim činom. Možemo navesti samo neke principe koji slede iz ovog čina:

– Altiser odbacuje ideju otuđenja. Ukoliko ne postoji subjekt kao takav, sama ideja otuđenja postaje problematična jer ne postoje kriterijumi subjektivnosti koji bi nam rekli šta znači biti otuđen i u odnosu na šta smo otuđeni.

– Ne postoji izvorni subjekt radničke klase, koji sebe može da isključi iz ideologije, da sebe prepozna kao otuđenog subjekta i koji neophodno mora da povrati svoju izgubljenu suštinu. Ne postoji ni izvorni kapitalista. Ove pozicije su efekat ideološkog diskursa. Ono što jeste objekt nauke jeste klasna borba, proces kapitala koji reprodukuje kapitalističku i radničku klasu, a ne subjekti koji nezavisno od ovog procesa susreću jedni druge i svojom voljnom, svesnom aktivnošću vode klasnu borbu.

– Ovde možemo naglasiti Altiserovo pozivanje na Marksove formulacije tipa: vrednost kao automatski subjekt, kapitalista kao personifikacija kapitala, roba kao građanin sveta robe koja valorizuje druge robe. Altiser u svemu ovome vidi jedno naglašavanje same procesualnosti kapitala, gde onda tzv. subjekt nije čovek koji svojom voljom, svojim svesnim aktom stavlja ovu procesualnost u pogon, već sam proces koji kao što dovodi do produkcije roba, tako isto dovodi do produkcije subjekata.

Ali ako je ovo slučaj, onda vidimo da subjekt u svojoj dvojnoj strukturi podređenosti i emancipacije mora biti sagledan kao ideološki produkt. Sagledati ga u ovom smislu podrazumeva učiniti korak napred ka nauci.

* * *

Da li odbacivanje ideje subjekta istovremeno znači da nema izlaza iz ideologije putem emancipativne prakse i ukoliko je to slučaj, sa koje pozicije je uopšte moguće voditi emancipativnu borbu? Ovo će postati jedna trajna tačka spoticanja za Altisera. Sa odbacivanjem ideje subjekta uopšte za njega će se pojaviti mnoštvo problema, u prvom redu problem formulisanja ideje prakse uopšte, koja će negde figurirati konsekventno kao instanca ideologije, time stvarajući potrebu za idejom tzv. „pozitivne ideologije“ radničke klase, a drugde kao instanca naučnosti, što će onda otvoriti pitanje, na koji način ova naučna praksa uopšte može biti formulisana. Osnovni problem će postati pitanje kriterijuma. Ukoliko pokušamo da prepoznamo represivnu i „pozitivnu“ ideologiju postavlja se pitanje kriterijuma po kojima možemo da razlikujemo ove dve. Simptom ovih problema moguće je uvideti u jednom interesantnom Altiserovom citatu:

„Nisu ljudi ti koji stvaraju istoriju, već mase“. Ovaj slogan je od „životnog značaja za proletarijat“. Nije „humanizam“ ključna reč, već ono sto je od životnog značaja za proletarijat: „klasna borba“.[v]

Dakle nisu subjekti, pojedinačne instance svesti i volje u formi ljudi ti koji stvaraju istoriju, već mase, jedan opšti pojam koji se poziva na strukturalni značaj grupacija ljudi, a ne toliko na rezultantni efekat pojedinačnih odluka istih. Od važnosti je ovde uvideti formulaciju po kojoj od životnog značaja za proletarijat nije činjenica da proletarijat stvara istoriju, niti muškarci i žene kao voljni, svesni subjekti, već mase. Postavlja se očigledno pitanje, ko sačinjava ove mase? Ko pripada masama? Ovo pitanje je bilo uvek aktuelno u istoriji marksizma jer je omogućavalo formulisanje konkretnih poteza koje su vodile aktere revolucionarnih pokreta pružajući prostor da se formulišu strategije (od toga gde će se deliti letci do toga ko će sačinjavati različite forme provizionalne vlasti). U izvesnom smislu ukidanjem aktera Altiser se okrenuo jednom drugom smeru razmišljanja o emancipaciji koje se sve više zasnivalo na ideji kontingencije i kontingentnim uslovima koji vode istorijske događaje.

Problem nemogućnosti lokacije aktera revolucije pod opasnošću da nauku redukujemo na ideologiju će biti jedno problematično mesto kod Altisera kojeg će on biti svestan. Zapravo Altiser će u samo-kritici reformulisati svoje stavove i priznati radničkoj klasi emancipativni karakter u smislu subjekta revolucije, ali će to imati pogubne posledice na strogo razlikovanje ideologije i nauke koje je karakterisalo njegove ranije radove.

* * *

Pitanja koja je Altiser otvorio su za mnoge autore koji idu njegovim stopama od značaja. Po njima Altiser je otvorio problematiku subjekta revolucije i u kom smislu je uopšte moguće govoriti o subjektu revolucije. Drugim rečima on je uzdrmao staru veru u radničku klasu kao jedan jasno definisan akter sveta i u jednu sliku sveta koja je i dalje očuvavala esencijalističke korene, što je mnogim autorima otvorilo put ka reformulacijama marksizma. Iako je pokušaj iskorenjivanja esencijalizma u marksizmu za Altisera često završavao u novim esencijalizmima, sam pokušaj jeste nešto što je postalo vodilja mnogim autorima koji su se kretali njegovim stopima.

 


[i] Smith, A. (1778): An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations. Vol. I. London: Strahan, Cadell. Str. 16

[ii] Althusser, L.; Balibar, E. (1969): Lire le Capital II. Paris: François Maspero. Str. 32.

[iii] Althusser, L. (1964): Marxism and Humanism, u: For Marx.. London: Verso. Str. 228.

[iv] Ibid. Str. 221.

[v] Althusser, L. (2001): Lenin and Philosophy, u: Lenin and Philosophy and Other Essays. London: Monthly Review Press. Str. 69.

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »