27 jun

David Garsija, ROBOVI XXI VEKA U KATARU

Tekst je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique i prenesan na sajtu Novi Plamen

DVA MILIONA STRANIH RADNIKA NA MILOSTI „SPONZORA“

Robovi XXI veka u Kataru

U želji da učini svoje bogatstvo moćnim i uticajnim, Katar podiže ugled kao organizator svetskog prvenstva u fudbalu 2022. Ali, velika gradilišta i procenat nesreća na njima otkrivaju arhaičnost i brutalnost sistema sponzorstva stranih radnika.

 

PIŠE DAVID GARSIJA*

Tiho, kreće naš konvoj. Ne sme da privuče pažnju policije, koja prati radoznalce previše zainteresovane za sudbinu stranih radnika. Utonule u mrak, pojavljuju se poređane barake oko prašnjave staze. Sa fasadom bez maltera i sa napuštenim ruševinama posvuda, ovaj „radnički kamp“ izgleda kao slam. Al Rajam, drugi grad Katara, će biti domaćin nekoliko utakmica Svetskog kupa 2022. na ograđenom stadionu Ahmed Bin Ali.

Desetak indijskih i nepalskih radnika koji su smešteni otprilike 25 km severo-zapadno od Dohe (glavnog grada) je primilo sindikalnu delegaciju Međunarodnog saveza za drvo i građevinarstvo (Fédération internationale du bois et du bâtiment). U maloj spavaonici od 9 kvadratnih metara je natrpano 8 kreveta sa prljavim i dotrajalim dušecima. „Prošlo je 4 meseca kako nismo plaćeni“, žale se uglas. Bez resursa i proizvoda za zadovoljenje primarnih potreba, 80 stanara se zadužilo kod lokalnih trgovaca, beskrupuloznih kao što su i njihovi poslodavci. Ovim dugovima se dodaju i pozajmice za ilegalno plaćanje komisije, koje zahtevaju agencije iz zemalja preko kojih su došli i koje su ih povezale sa poslodavcima u Zalivu. Mršava novčana pomoć koju uspevaju uštedeti se šalje porodici koja je ostala u zemlji.

Poreklom iz indijske države Zapadni Bengal, Rajiv V. (1) radi u Kataru 15 meseci. Ovaj tridesetogodišnji drvodelja štedi polovinu od onoga što zaradi (300 eura) za svoju ženu koja sama podiže njihovog sina. Radnici migranti su 2014. poslali više od 10,7 milijardi eura u matične zemlje, prema podacima katarske vlade. Retke aktivnosti u slobodno vreme su van njihovog domašaja ili čak zabranjene, „brojni kvartovi Dohe, nedostupni migrantskim radnicima, su klasifikovani kao 'porodične zone', što im još više ograničava slobodu kretanja“, navodi se u poslednjem izveštaju Međunarodne konfederacije sindikata (Confédération syndicale internationale, CSI). (2) Sklonjeni u periferne zone, veoma udaljene od njihovog mesta posla, rade 13 sati dnevno (uključujući i vreme putovanja). Njihov kolektivni život se svodi na sporadične sastanke zajednice. „Naši drugovi organizuju veliku zabavu nepalske zajednice 18. decembra, povodom Međunarodnog dana migranata. To je prilika da se okupe radnici pod maskom kulturne proslave“, objašnjava Binda Pandey, liderka Generalne federacije nepalskih sindikata (GEFONT) i zamenica upravnog odbora Međunarodne organizacije rada (Organisation internationale du travail, OIT). U Kataru su sindikati zabranjeni, kao i u svim zalivskim državama (osim u Kuvajtu i Bahreinu).

Građevinski radnici, kao i dva miliona stranaca koji žive u Kataru, podležu kafala sistemu. Ovaj sistem sve strane radnike stavlja pod kontrolu „sponzora“ i poslodavaca, a strani radnici čine 90% radno aktivnog stanovništva u zemlji. Mobilisana šest dana u nedelji, zimi kao i leti, na temperaturama koje mogu dostići i pedeset stepeni, ova prava rezervna vojska gradi stadione za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022. Strana radna snaga nema skoro nikakvih prava: plate se isplaćuju retko ili nikako; smeštaj je dotrajao i neadekvatan; zabranjena je promena poslodavca bez odobrenja poslednjeg; oduzimaju se pasoši; radnici su obavezni da traže saglasnost sponzora ne bi li napustili zemlju… Osamdeset i osam migranata na radnom mestu stadiona Kalifa u Dohi je u intervjuu za Amnesty International reklo da im nije dopušteno da napuste Katar. Vrhunac cinizma – sedmoro njih, koji potiču iz Nepala, je sprečeno da posete svoju zemlju i najdraže nakon zemljotresa u aprilu i maju 2015.

Nastavljajući se na medijsko praćenje problematičnih uslova dodele Svetskog kupa u Kataru (4), CSI i organizacije za odbranu ljudskih prava – Human Rights Watch i Amnesty International – raskrinkavaju sistem koji je blizak ropstvu. Od Ujedinjenih Arapskih Emirata do Saudijske Arabije, preko Kuvajta, kafala sistem se primenjuje na celom arapskom poluostrvu. „Do početka Svetskog kupa bi moglo da umre više od sedam hiljada migrantskih radnika“, upozorava Sharan Burrow, generalna sekretarka CSI. Prisutna i u Međunarodnoj organizaciji rada, gde istražuje žalbe protiv država i multinacionalnih kompanija koje se sumnjiče za kršenje prava radnika. CSI ima 350 sindikata u 150 zemalja i predstavlja 180 miliona radnika. Njihovi članovi su isključivo sindikalne konfederacije, kao što su Generalna konfederacija rada (Confédération générale du travail, CGT) i Francuska demokratska konfederacija rada (Confédération française démocratique du travail, CFDT) u Francuskoj. Blisko sarađuje sa međunarodnim sindikalnim federacijama za svaki pojedini sektor.

Katarska vlada odbacuje alarmantne procene: „Do danas nije bilo nijednog smrtnog slučaja u vezi sa infrastrukturom Svetskog kupa. Nijednog“. (5) Odmah potom, Organizacioni odbor Svetskog kupa priznaje nedavnu „prirodnu“ smrt dva indijska radnika od srčanog udara. Ipak, ambasade Indije, Bangladeša i Nepala su izbrojale 900 mrtvih u poslednje 2 godine, od čega je polovina umrlo iznenadno – od srčanog udara ili od nepoznatog uzroka.

 

 

Vlada primorana na reformu „kafala“ sistema

Generalni sekretar koalicije indijskih sindikata All India Congress Committee (AICC), potpredsednik Internationale des travailleurs du bâtiment et du bois (IBB) i bivši član kongresne stranke Ramachandra Khuntia evocira ove navodno prirodne smrti, koje su zapravo u vezi sa uslovima rada retke okrutnosti: „Mnogi radnici su zaposleni u privatnim kućama, u kojima nemaju pravo pristupa toaletu. Po ceo dan ne piju vodu, često u uslovima ekstremnih vrućina, neki od njih umiru od dehidracije. Potom lekar konstatuje prirodnu smrt, lišavajući tako porodicu nadoknade.

Zabrinuta za svoju reputaciju, podrivenu lošim slikama radničkih kampova, katarska vlada je prvi put u maju 2014. obećala da će ublažiti kafala sistem. Dugo vremena ga odgađajući, novi zakon je konačno doneo katarski emir Tamim Bin Hamad Al Tani, 27. oktobra. Ipak, treba čekati 1. januar 2017. da bi stupio na snagu. Sinonim za loš tretman, termin „sponzor“ je zamenjen uvreženijim terminom „poslodavac“. Zaposlenog više neće predstavljati ugovor  o napuštanju teritorije (kojem je dato najviše publiciteta) – simbolički prisutan u kafala sistemu. Zahtev za izlaznom vizom će biti prihvaćen ukoliko gazda ne stavi veto u roku od tri dana. „Sa zakonom o radu koji je takođe neuravnotežen i napravljen u korist poslodavaca, iako daje više mogućnosti za žalbu, neće prestati zlostavljanja“, komentariše evropski pravnik sa sedištem u Dohi.  

Inspirisana Ujedinjenim Arapskim Emiratima (videti dodatak), reforma takođe uvodi sistem platne zaštite namenjen okončanju neplaćanja. Svaki iznos koji se pominje u zakonu o radu mora biti objekt bankovnog transfera. „Pomoću ovog mehanizma, zaposleni u privatnim kompanijama osnovanim u Kataru će dobijati plate putem elektronskog plaćanja u roku od 7 dana najviše“. Vladina služba za informisanje pozdravlja ove mere. Ali, postoji problem: samo veoma mali broj migranata, prema proračunima nevladinih organizacija i sindikata, ima račun u banci, možda petina. Centralna banka Katara je naravno poslala instrukcije bankarskim institucijama da bi mogle otpočeti sa otvaranjem računa. Ali banke izgleda ne žele dobrodošlicu dekintiranim klijentima.

Još jedna sitna prednost: vlada pozdravlja reformu „potvrde bez prava prigovora“ koja se odnosi na „veću slobodu kretanja radnika“. Ranije, u slučaju potpisivanja ovog dokumenta kojim se potvrđuje „uzorno“ ponašanje, bilo koji strani radnik je morao napustiti zemlju po isteku ugovora na najmanje dve godine pre nego što mu se dozvoli novi rad u zemlji. Sada postoji mali napredak: onaj kojemu se završi ugovor na određeno može izbeći ovu potvrdu ne bi li nastavio da živi u Kataru. Isto važi za radnike po ugovoru na neodređeno koji žele da promene poslodavca, ali pod uslovom da dokažu radni staž od pet godina u preduzeću.

Premijer Abdalah Bin Naser Al Tani i ministar rada Abdulah Al Kulaifi su 1. novembra 2015. uz veliku pompu otvorili prvi „radnički grad“. Reč je o kompleksu zgrada namenjenih smeštaju 70 000 migrantskih radnika u prijatne uslove, za razliku od slamova u kojima živi više stotina hiljada radnika. Nedelju dana pre zvaničnog otvaranja, šef vladine službe za informisanje Jasim Al Tani nam je zakazao sastanak za lični obilazak. Elegantan u svojoj haljini dishdasha, tradicionalnoj tunici koju nose zalivski muškarci, ovaj mladi član kraljevske porodice vozi terensko vozilo opremljeno sedištem od meke kože. Ispred filtriranog ulaza u grad upoznajemo Zohera D. Određen da nam bude vodič, ovaj libanski inženjer je uključen u izgradnju stambene površine, koja je još uvek tri četvrtine prazna.

Podeljen na stambene zone i zone namenjene slobodnom vremenu i potrošnji, kamp je ograđen visokim zidovima. Iz dve policijske stanice koje se nalaze u njegovom krugu, snage reda redovno pročešljavaju svaki ćošak. Unutar svake zgrade je stražar, u sali namenjenoj za nadzor stanovnika. Četiri kontrolna ekrana su povezana sa postavljenim kamerama u zajedničkim delovima, besprekorne čistoće. Svaka soba, dimenzija 24 kvadratnih metara, treba da primi četiri osobe. Sve izgleda savršeno u najboljem mogućem gradu od gradova budućih radnika, koji će uskoro imati 200 reklama za trgovačke centre koji će otvoriti svoja vrata. Šest drugih sličnih stambenih kompleksa, mada manjih dimenzija, se moraju završiti do kraja 2017. Njihov ukupni kapacitet je za 379 000 osoba. (6) To je kap u okeanu nehigijenskih naselja. Pogotovo ako se ima u vidu da će se do Svetskog kupa u Kataru nastaniti 500 000 dodatnih migrantskih radnika.

 

Multinacionalke okrutnije od lokalnog zakona

Ambet Juson, filipinski sindikalni aktivista koji je predvodio IBB pre nego što je vodio Azija-Pacifik sektor, prepoznaje „poboljšanja“ stambenog pitanja migranata. Ali ne krije svoj skepticizam u pogledu ukupnih učinaka reforme. „Ovo je treća godina kako vodimo delegaciju u Katar i suštinski se situacija radnika migranata nije promenila“.

Utisak je potvrdilo 30 radnika koji su pozvani da govore na seminaru u organizaciji IBB-a, na spratu restorana u Dohi. Sa nekih 650 000 državljana, Indijci formiraju prvu iseljeničku zajednicu u Kataru, potom slede Nepalci (500 000) i Filipinci (250 000). (7) Da li su velika preduzeća održala obećanja vlade da će prestati sa zloupotrebom kafala sistema? Skeptično negodovanje… Samo osmoro konsultovanih radnika je potvrdilo da je pasoš kod njih. Drugima su pasoše uzeli poslodavci. Jedan radnik ustaje i kaže, pokazujući svoju diplomu inženjera: „Za agenciju u Indiji koja me je regrutovala sam potpisao ugovor električara. Ali kada sam došao rečeno mi je 'Ti ćeš raditi kao vodoinstalater', za platu od 900 rijala [225 eura], dakle za pola od onoga za šta sam bio angažovan“. Prosečna mesečna plata prisutnih radnika je 275 eura, u koju je uključen dodatak za smeštaj.

Smešne plate, maksimalna opasnost. „Juče je kolega odsekao ruku na gradilištu hotela Merkur“, priča šrilančanski radnik. Drugi pokazuje svoj list koji je šest meseci ranije isekla mašina. Padovi, šokovi koje uzrokuju objekti ili vozila: prema zvaničnom katarskom izveštaju iz 2012, 22,8% smrti migrantskih radnika je povezano sa „spoljašnjim uzrocima“, uglavnom sa nesrećama na gradilištima. (9).

Ratoborni radnici okrivljuju sistem čije su glavne žrtve, naglašavajući odgovornost njihovih preduzeća – uglavnom zapadnih multinacionalki koje su češće okrutnije nego katarski zakon. Jedan od njih objašnjava kako je preduzeće Qatari Diar Vinci Construction (QDVC) ukralo radničke pasoše i vratilo ih šest meseci kasnije zbog aktivističkog pritiska na ovu filijalu francuske građevinske kompanije Vinci. (10) Ali zaplena pasoša je već zabranjena lokalnim zakonom. Marta 2015. je francuska nevladina organizacija Sherpa podnela tužbu zbog „prisilnog rada“ i „svođenja na ropstvo“ protiv transnacionalne kompanije. „Kafala sistem je potencijalno restriktivan, posebno u pogledu slobode kretanja, ali neka preduzeća ne poštuju ni minimalne norme. Vinci bi ipak trebao osigurati da svi radnici, uključujući i podizvođače, imaju ista prava, prema katarskom zakonu“, komentariše advokatkinja organizacije Sherpa, Mari-Lor Gislon. Od početka podnošenja tužbe, kompanija Vinci je pristala na poboljšanje uslova stanovanja za deo radnika njene filijale. Među 3200 radnika preduzeća QDVC, najmanje 2000 će sada biti smešteno u sobe sa najviše četiri kreveta, kao što je predviđeno katarskim zakonom. Nasuprot tome, 4500 zaposlenih podizvođača još uvek ostaju u istom režimu, prema organizaciji Sherpa. Nadalje, više od 7700 saradnika galaksije Vinci neće više raditi preko šezdeset sati nedeljno – prag koji je postavljen lokalnim zakonom. Regulacija je prilagođena smanjenju plate za 10%.

Kafala sistem ne predstavlja maglovitu pretnju za sve strance. Multinacionalni rukovodioci, šefovi preduzeća, advokati i fukcioneri delegirani iz drugih zemalja čine malu privilegovanu klasu koja, u teoriji, nema razloga da se plaši svojih sponzora. Lider finansijske industrije, Endrju M., ne bi ni za šta na svetu menjao svoj život stranca u Kataru. Ovaj Britanac radi i živi u Dohi sedam godina.Pprima nas nezvanično, u bermudama i sandalama, u salon svoje vile u West Bay Lagoon, zatvorenom kvartu za bogate zapadne iseljenike i nekoliko bogataša iz Katara. Pored kuće je vrt koji liči na parkove sa razglednica, sa svojim luksuznim alejama i terenom za igru je raj za decu. Malo dalje se nalazi peščana plaža sa palmama i prekrasnim pogledom na zaliv Dohe. „Ovaj zatvoreni kvart je najbolji deo Katara, kojih ima dvadesetak. Vila košta 7500 eura mesečno, površine 500 kvadratnih metara – ne računajući vrt i bazen. To je malo za bogataše iz Katara, koji preferiraju veće površine: 1000 ili 2000 kvadratnih metara“, kaže naš domaćin smejući se. Sa mesečnom platom od 30 000 eura, ovaj nonšalantni pedesetogodišnjak zna zbog čega je došao.

Kafala sistem nije težak za život? „Srećan sam što imam višeizlaznu vizu koja mi omogućava da napustim teritoriju kada hoću, bez potrebe da tražim dozvolu svog poslodavca“. Samo nekoliko hiljada stranaca, uglavnom zapadnjaka, ima koristi od izuzeća iz regularnog režima. Zaštićeni svojim statusom zaposlenih u velikoj grupi, oni lako dobijaju potvrdu bez prava prigovora, za njih je to puka formalnost. „Reforma kafala sistema ne dotiče zapadnu elitu, koja ima uslove da pregovara o najpogodnijim uslovima ugovora“, potvrđuje Mišel Daje, francuski poslovni advokat sa sedištem u Dohi.

Većina ostalih nema drugog izbora nego da se potčini volji sponzora. Inženjer u preduzeću Midmac, građevinskom katarskom preduzeću, Said F. kao početnu platu dobija 7400 eura, veoma dobru platu. Ipak, ovaj četrdesetogodišnji Libanac nema dovoljno oštrih reči za opisivanje „nehumanog“ režima kafala sistema: „Ne očekujem velike promene. Sa reformom ili bez nje, moja sloboda kretanja ostaje onemogućena“. Iako će ga novi zakon osloboditi potvrde bez prava prigovora i dati mu veći staž od deset godina, inženjer je ubeđen da ga ova hijerarhija neće pustiti da ode. Čak ni bolje stojeći stranci nisu imuni na arbitrarnost sistema po meri poslodavaca. Pogotovo kad se nađu sami, bez potpore, spram svemoćnog sponzora. Bivši profesionalni fudbaler, Francuz Zair Belunis je, primera radi, ispričao kako je bio blokiran skoro godinu i po dana u Dohi, zbog toga što nije prihvatio transfer u drugi klub protiv njegove volje. (11)

UN mora osigurati poštovanje pravila

Generalni direktor porodične kompanije, Ahmed Al Rajes, žestoko brani kafala sistem. Na čelu konglomerata od 37 preduzeća koja zapošljavaju 1900 radnika u praonici, transportu i logistici, jedan je od retkih katarskih preduzetnika koji se usudio izneti svoje gledište. Sedeći za svojim stolom, ovaj šezdesetogodišnjak oprezno otpočinje dugački neometani monolog. Brisanje kafala sistema? Neće ništa da čuje o tome, a osuđuje i svako popuštanje. Otkriva nam svoje brige: „Ukidanje kafala sistema bi bilo opasno. Neki strani radnici bi mogli da me ubiju. Ubistva ljudi iz Katara i pljačke bi se drastično uvećale. Osamdeset i pet posto Katarana ne želi ni izbrisati ni reformisati kafala sistem. Ne zato što su robovlasnici, već zato što su oprezni.“

U zemlji u kojoj je bilo kakva kritika emira, nosioca najviše izvršne i zakonodavne vlasti, kažnjiva zatvorom – teško je čuti stavove građana. Prosto svedočenje, čak i bez negativnog suda i oblikovano u formalnom okruženju, može odvesti onoga koji svedoči iza rešetaka. Marta 2016. je katarski zvaničnik bio zatvoren zbog toga što je „previše pričao“ pred delegacijom Međunarodne organizacije rada.

Naš zakonodavni proces je tako dizajniran da reflektuje različite tačke gledišta na balansiran način. Reformu kafala sistema su savetovali ministri, 28. juna 2015 je predlog dostavljen na razmatranje Majlis Al-Choura-i [Savetodavni odbor], pre nego što bude prihvaćen“, tvrdi vladina služba za informisanje. Ako emir na koncu bude presudio, svaka progresivna mera će morati uzeti u obzir neprijateljstvo poslodavaca. Žestoka podrška strane poslodavaca, Savetodavni odbor je čak predložio da se pooštri kafala sistem. Prema njegovom mišljenju, migrante koji „imaju probleme“ sa svojim sponzorom ili koji pokušavaju da napuste preduzeće pre isteka ugovora bi trebalo prisiliti da rade deset godina za svog poslodavca, što je duplo duže od prvobitno predviđenog roka za moguću promenu poslodavca… „Naročito sastavljen od strane uglednih ličnosti iz vodećih plemena i velikih trgovaca, ovaj savet, osnovan 1972, se pojavljuje kao ostatak prošlosti, čak i kada se povremeno obnavlja jer njegove članove imenuje emir“, analizira antropološkinja Ani Montinji. (12)

Od kada je Katar određen da bude domaćin Svetskog kupa 2022, brojni novinari, članovi nevladinih organizacija ili sindikalisti, su zamoljeni da gledaju svoja posla. Ali, 10. novembra 2015. je upravni odbor Međunarodne organizacije rada odlučio da se pozabavi problemom i većinski je izabrao da ide u „misiju visokog nivoa“, ne bi li se povećao pritisak na vladu. Ova odluka je sledila nakon tužbe za prisilni rad koju je podneo CSI. To je prvi put od 2001. kako je savet Međunarodne organizacije rada većinski izglasao misiju radi kontrole u zemlji koja se sumnjiči da krši zakone. „Međunarodna organizacija rada se nije dala obmanuti manevrom katarske vlade koja je usvojila u zgodan čas, samo nekoliko dana pre izbora, minimalnu reformu koja obećava dobro vladanje uz očuvanje najretrogradnijih principa kafala sistema“, kaže bivši sekretar CGT Bernar Tibo, koji predstavlja Francusku u odboru Međunarodne organizacije rada, kao deo radnog kolegijuma.

Od 1. do 5. marta 2016, tripartitnu delegaciju, sastavljenu od članova tri kolegijuma saveta (države, poslodavac, radnika), su primila najviša katarska državna tela, osim emira. Tri dana pre njihove posete železničkom projektu koji uključuje mrežu Dohe i tramvaje Lusaila, novog grada udaljenog 15 kilometara od glavnog grada, filipinski radnik u preduzeću Qatar Rail, Juanito Pardillo, je pronađen mrtav na gradilištu metroa Dohe. (13) „Izveštaj pokazuje kako preko potrebna navodna reforma nije poboljšala situaciju radnika. Naknadu za zapošljavanje uvek plaća migrant, a ugovor o radu potpisan u zemlji porekla nema nikakve veze sa onime u Kataru. Što se tiče snaga inspekcije, one su svakako u porastu, ali 365 inspektora rada, za populaciju od dva miliona radnika, se može osloniti samo na 10 prevodioca. A migranti u velikoj većini ne govore arapski“, tvrdi Tibo.

Moć Međunarodne organizacije rada je ograničena. Njene preporuke ili deklaracije o pravima radnika nemaju obavezujuću snagu. (14) Ako misija agencije UN-a ne može prisiliti neposlušne vlade da primenjuju tekstove, malo je onih koji mogu ostati cinično ravnodušni. Ovo objašnjava zašto je katarska vlada 17. marta poslala dvadesetak upravnih odbora da utiču na mišljenje najvećeg broja administratora, blagonaklonih ili neodlučnih, u korist rezultata bez daljnje tužbe. Na kraju su se izvukli sa dodatnim rokom od godinu dana za implementaciju zaštitnih zakona za migrante.

Novi predsednik Međunarodne federacije fudbalskih asocijacija (FIFA) Đani Infantino je 22. aprila 2016. najavio stvaranje „nadzornog tela za kontrolu sistema koje će osigurati uslove ispravnog rada na gradilištima za Svetski kup“. Ipak, nije sigurno da su ova inicijativa i pretnja istražnom komisijom dovoljne da promene malu i bogatu zemlju, strateški važnu za zapadne saveznike željne ugljovodonika i ugovora.

*DAVID GARCIA je novinar.

Prevela sa francuskog: Maja Solar

  1. Imena su promenjena.
  2. „Qatar, profits et pertes. Ce que coûte l’esclavage moderne au Qatar: quel prix à payer pour la liberté?“, izveštaj „Nouveaux fronts 2015“, Confédération syndicale internationale, Brisel, 18. decembar 2015.
  3. „Le revers de la médaille. Exploitation de travailleurs migrants sur un site de la Coupe du monde de football Qatar 2022“, Amnesty International, London, mart 2016.
  4. Videti: „Corruption et ballon rond“, Le Monde diplomatique, juli 2015.
  5. Odgovor katarske vlade kao reakcija na članak koji se pojavio u Washington Post-u („The toll of human casualities in Qatar“, 27. maj 2015), Doha, 2.jun 2015.
  6. Izveštaj Međunarodne organizacije rada, Ženeva, mart 2016.
  7. Izvori: katarsko Ministarstvo za planiranje razvoja i statistiku, francusko Ministarstvo ekonomije, filipinska ambasada u Kataru.
  8. Izvori: Centralna obaveštajna agencija (CIA), Međunarodni monetarni fond (MMF), francuska vlada.
  9. Izveštaj vlade Katara o zdravlju, Doha, 2012.
  10.  Videti: Nicolas de La Casinière, „Le soleil ne se couche jamais sur l’empire Vinci“, Le Monde diplomatique, mart 2016.
  11.  Zahir Belounis, Dans les griffes du Qatar. Chantage, mensonges et trahisons, Robert Laffont, Pariz, 2015.
  12.  Anie Montigny, „Les représentations du changement dans la société qatarie, d’un émir à l’autre (1972-2013)“, Arabian Humanities, br.3, Sana, 2014.
  13.  Doha News, 5. mart 2016.
  14.  Videti: Chloé Maurel, „Le commerce à l’assaut du droit social“, Le Monde diplomatique, decembar 2014.

 

Jeftina radna snaga za muzeje Abu Dabija

Mi smo grupa umetnika koja se aktivirala radi osiguranja prava radnika tokom izgradnje i održanja nove grane muzeja Gugenhajm na ostrvu Sadijat u Abu Dabiju. Umetnike ne treba tražiti da izlažu svoja dela u zgradama koje grade eksploatisani radnici. Oni koji rade sa ciglom i malterom zaslužuju jednako poštovanje kao oni koji rade sa fotografijama i četkicama.“ 2009. godine, nedugo nakon izveštaja organizacije Human Rights Watch, je kolektiv priznatih međunarodnih umetnika sa sedištem u Nju Jorku pozvao na bojkot budućeg muzeja u Abu Dabiju, prestonici Ujedinjenih Arapskih Emirata. Nevladina organizacija je uspostavila direktnu vezu između kafala sistema, sistema sponzorstva migrantskih radnika i masovnih kršenja prava 7000 radnika zaposlenih na 3 gradilišta. Situiran na obali Abu Dabija, Sadijat će doista uskoro izgledati kao gigantski kulturni kompleks sa tri glavne turističke atrakcije: lokalnim ogrankom muzeja Gugenhajm i francuskog Luvra, kao i nacionalnim muzejom Zajed.

Kao i Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati imaju ogromne rezerve nafte i gasa, koje se nalaze na devet desetina teritorije Abu Dabija. 7,8 miliona migranata, većinom poreklom iz Južne Azije (Indija, Bangladeš i Pakistan), čine skoro 90% ukupne populacije. Oni pokreću ekonomiju sedam zemalja članica i grade prestižna zdanja koji su zaštitni znak Emirata. „Iako su vlasti ukinule obaveznu izlaznu vizu pre dve godine, situacija je slična onoj u Kataru“, tvrdi generalni sekretar IBB (Internationale des travailleurs du bâtiment et du bois), Ambet Juson. Kao i u vezi sa Svetskim kupom 2022. u Kataru, IBB je izabrao pogodno medijsko tlo za njihove zahteve.

Član njujorškog kolektiva, libanski umetnik Valid Rad danas konstatuje polu-neuspeh: „Doprineli smo senzibilizaciji međunarodnog mišljenja, ali život i radni uslovi migranata na ostrvu Sadijat su se malo promenili“. Direktor kampanje CSI Tim Nonan se slaže sa njim: „Uveden u Emirate 2009. ne bi li sprečio neisplaćivanje dela plate, bankovni transfer ništa nije promenio, jer radnici nemaju pristup bankomatima. Oni moraju doći do njega. A slobodni su samo jedan dan u nedelji i moraju čekati u redu sa drugima.Human Rights Watch ukazuje na slepu mrlju bankovnog transfera: „Ako elektronsko plaćanje olakšava otkrivanje neplaćanja, ono ne sprečava poslodavce da isplaćuju plate sa zakašnjenjem … ili nikad.“ (1)

  1. „Migrant workers’ rights on Saadiyat Island in the United Arab Emirates“, Human Rights Watch, Nju Jork, 10. februar 2015.

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »