20 jan

Ivan Radenković, ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

Ivan Radenković

ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR

RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

 

U grozničavom žamoru nevladinog sektora u Srbiji, kroz mistične hodnike ministarstava i sekretarijata, po ćoškovima Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine (NSRNM), kruže glasovi da je romski narod zahvatio prvi, pravi i istinski prosvetiteljski talas. Skoro sve vladine i nevladine organizacije potvrđuju „nesumnjiv“ pomak romske zajednice u oblasti obrazovanja. I u tome vide svoj epohalni doprinos. A ipak, obrazovanje i dalje predstavlja izazov za sve: za romski narod, vladu, civilni sektor, strane donatore, za NSRNM. Jer šta bi inače značile brojne izjave koje upravo ciljaju na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu Roma kao prioritetne probleme? Možda da su problemi poput zapošljavanja ili stanovanja već rešeni? Ili se pak ozbiljno uzela u obzir poražavajuća obrazovna struktura romske zajednice te joj se prišlo sistematski, u smislu temeljitog reformisanja celokupnog obrazovnog sistema? Nažalost, ništa od nabrojanog nije tačno. Doduše, zakonska regulativa se menjala u pravcu uvođenja inkluzivnijeg obrazovanja, uvele su se mere afirmativne akcije za upise na fakultete i srednje škole, uveli su se pedagoški asistenti u škole itd, ali ove mere očigledno nisu dale zadovoljavajuće rezultate.

Formalno-institucionalne promene upućuju na određene integracione procese, ali ako počnemo da merimo njihovu zakonsku snagu videćemo šta zaista znači prazna formalnost: na primer, zakon se donosi ali ključni podzakonski akti ne (njegova primena je zbog toga godinama vrlo ograničena), afirmativne mere se primenjuju voluntaristički-personalno, zavisno od diskrecionog prava dekana na univerzitetima (ogromnom broju romske dece je po ovom osnovu uskraćeno pravo na studiranje putem primene afirmativnih mera), dok se pedagoški asistenti uvode u sistem na osnovu projektnog finansiranja, dakle i ovo je neizvesno. Sve ovo ne treba da nas čudi, jer je zakon u neoliberalnoj državi selektivna stvar, beskrajno udaljena od liberalnog doba i njegove formalno-opšte normativnosti. Sve ono što se do pre više od pola veka smatralo smrtnim grehom pravne nauke – zakonske kolizije, protivrečnosti u zakonu i između zakona, retroaktivnost zakona, nadmoć podzakonskih akata u odnosu na sam zakon – danas je opšte mesto. A ipak, funkcija selektivnog normiranja, bez obzira na svoju unutrašnju kontradiktornost, ne ukida zakon kao takav već ga modifikuje. Ono što bi trebalo u tom procesu shvatiti jesu uzroci ove modifikacije. A oni su neodvojivi od kretanja kapitala i klasne reprodukcije društva.

Pošto se klasna reprodukcija ne odigrava prateći etničke ili manjinske linije već prolazeći kroz njih, učinci klasne borbe postaju vidljivi i unutar manjina i etničkih grupa. Sadašnje stanje fragmentiranosti romske zajednice se jedino može razumeti iz perspektive decenijske klasne borbe unutar romske zajednice, koja je iznedrila kako političku klasu romskih lidera tako i tehnokratsku klasu romskih menadžera/ki stasalih u romskom nevladinom sektoru. Bez obzira na činjenicu što de facto postoji problem animoziteta ne-romskog naroda prema Romima, ideološka zakrivljenost kojom se kao osnovni problem predstavlja međunacionalni i međuetnički sukob ne rešava osnovne društvene antagonizme. Može se reći da ih samo dodatno komplikuje.

Odgovor na pitanje zašto većina Romkinja i Roma žive kao psi ne može biti u tome što ih većinski narodi mrze. Iako ova mržnja očigledno postoji, ona nije pala sa neba. Njome se upravlja putem javnog mnjenja, štampe, radija, TV-a, filma, muzike, pozorišta itd. Rasna i kulturna mržnja se kod većinskih naroda ne javlja samoniklo, već je uvek direktno ili indirektno potpirivana odozgo, trbuhozborećim jezikom vladajuće klase. Jer kapital stvara sistem u kome je bogatstvo jednih moguće tek na osnovu siromaštva drugih. Jezik kapitala ima vavilonsku potenciju, on govori svim jezicima naroda, ali se ne obraća svima na jednak način. Bednim masama koje jedva preživljaju on govori o američkom, srpskom, skandinavskom ili romskom snu, ostavljajući im san kao jedinu opciju. Na platnu romskog sna često se projektuju različite slike, slogani i ključne reči: multikulturalizam, etno-biznis, brendiranje kulturne egzotike siromaštva, politike identiteta, ljudska i manjinska prava, jednake šanse, preduzetničke inovacije mladih Roma (poput brisanja šoferki na gradskim raskrsnicama), itd. Ali kada goli život iscepa platno i rasprši san, Romkinje i Romi (ali i ostali bednici) ostaju i dalje u grotlu društvenog pakla u kome je životni vek svih nabrojanih parola, lozinki i ključnih reči ravan treptaju oka. Romski život, pored svih parola, lozinki i ključnih reči, ostaje bedni, goli, životinjski život ljudi koji u proseku žive 40 godina.

Jezik kapitala u životu Roma progovara novim klasnim razlikama koje ne mare za to ko vrši eksploataciju – pripadnik romskog naroda ili neko drugi. To je apsolutno nebitno, jer jezik kapitala nema svoju naciju, iako je nacija njegov najdragoceniji istorijski instrument. Paradoks globalnog kapitalizma je u tome što je on istovremeno transnacionalan (robe moraju cirkulisati bez obzira na nacionalne granice, dakako robe a ne ljudi) i nacionalan (jer su nacionalne države glavni mehanizmi funkcionisanja kapitala). U tom smislu nacionalno-etnički problemi samo zaklanjaju ono što je bitno u društvu u kojem vladaju kapitalistički odnosi, što ne znači da oni ne postoje. Za primer možemo uzeti jedan od dominantnih ideologema kojim se Romkinje i Romi predstavljaju kao lenji. Iako se radi o posve lažnom dualizmu između „društvenog parazitizma Roma“ i „vrednih ali nezaposlenih Srba“, ova laž proizvodi realno-materijalne učinke. To možemo videti u mnogobrojnim epizodama poput progona Roma u Zemunu, vladinim merama nasilne relokacije i kontejnerizacije romske zajednice, „kampanjama“ Srbske akcije protiv Roma[1] itd. U svemu ovome nikad se ne upire prstom u glavnog krivca – u kapital.

Rasna i kulturna mržnja se stereotipizuju kroz vekove, putem (pre)oblikovanja i umnožavanja kulturnih i bioloških kodova: Romi su lenji, ne vole da rade, vole da lutaju, igraju i sviraju, vole da se množe, prljavi su, svejedno im je gde žive jer im je nomadizam deo genetskog koda i sl.[2] Slepa naturalizacija romskog naroda vodi se principom prirodnih sklonosti (šta neko voli ili ne voli, čemu je sklon ili nije sklon…) čime se poništava svaka društvenost, uspostavlja vrednosna klasifikacija između naroda i stvaraju uslovi za međunacionalnu mržnju. Vekovna učvršćivanja ovih stereotipa kroz institucionalno praktikovanje kulturne supremacije ispostavljaju društveno nejednak odnos kao „gvozdeni zakon prirode“. A ovaj „zakon“ je prečesto interiorizovan kod romskog naroda. Njegove reperkusije u izjavama za medije koje daju predstavnici romskog naroda su zapanjujuće. Oni prečesto znaju da zastrane u autorasizam tvrdeći kako država radi sve za Rome, ali Romi malo šta u cilju vlastite integracije. Tvrdi se kako se Romi, baš zato što su Romi, ne mogu u potpunosti integrisati u društvo uprkos svim „naporima“ koje čini država. Drugim rečima, problem je u Romima, ali ne u Romima koji rade u državnim strukturama, niti se problem vidi u sâmoj državi. Tako se stavovi romske političke klase nesvesno približavaju stavovima desnice koja tvrdi da Romi odbijaju da se integrišu, jer preferiraju da parazitiraju na tuđem (čitaj srpskom) radu.[3]

Kada se dodvorništvo romske političke i tehnokratske klase dodatno nadopuni retorikom koja preuveličava ulogu obrazovanja, rasna mržnja se pacifikuje. Izgleda da se smatra kako će sva diskriminacija prema Romima i Romkinjama nestati samo ako se oni obrazuju. Naime, većina uspešnih Roma i Romkinja često izjavljuje kako nisu osetili diskriminaciju na svojoj koži samo zato jer su obrazovani. Istaknuti romski lider u svom patrijarhalnom stilu kaže: „Kad jedan Rom završi fakultet, on se integriše u društvo i svoju decu drugačije vaspitava, sebe obezbedi stambeno, i više ne postoji problem diskriminacije. Kad sam završio fakultet, ni ja više nikad nisam osetio diskriminaciju. Kad sam predavao na fakultetu, i kad sam počeo da se bavim politikom, nisam osećao nikakvu diskriminaciju baš zato što sam obrazovan.“[4] Obrazovanje je dakle u ovoj elitističkoj imaginaciji svemoćno. Diploma o završenim visokim studijama sprečava rasnu mržnju i diskriminaciju, siromaštvo, beskućništvo, segregaciju, ukratko, ona je magični lek za svaki oblik društvene nepravde. Međutim, gorka je istina da diskriminacija prema Romima i Romkinjama ne prestaje ni onda kada oni uzmu diplomu. Isto tako diploma nije garant budućeg zaposlenja, kao što ni zaposlenje nije garant da će čovek moći pristojno živeti od njega. Koliko je samo Roma, Srba, Hrvata, Slovaka, Rusina, Vlaha itd. otišlo iz zemlje jer nisu mogli rešiti stambeno pitanje, naći pristojno zaposlenje… iako su završili fakultet? Na stotine hiljada.

Ovo preuveličavanje uloge obrazovanje je često izraz klasnog uspona i delovanja zakona kapitala koji romske funkcionere postavlja rame uz rame sa ostalim službenicima kapitala. Njihova vlast je strogo funkcionalna, jer romskoj zajednici ne nameću potčinjavanje u njihovo ime već u ime datog poretka stvari koji je anoniman. Vlast ne pripada osobi već izražava sistem odnosa. Ona je oličena u funkcijama koje osobe vrše na osnovu mesta koje zauzimaju u sistemu: u preduzeću, organizaciji, instituciji ili državi. Iako se nosioci vlasti napinju iz petnih žila kako bi pokazali da njihova vlast proizilazi iz njihove „izvrsne“ ličnosti, tj. da je njihovo vlasništvo, sâma činjenica da funkcije imaju jedino privremene nosioce upućuje na to da je vlast rezultat sistema. Opasnost od smenjivosti je dobro poznata romskim funkcionerima u NSRNM. Vlast, po rečima marksističkog teoretičara Andre Gorca, „proizilazi iz strukturacije materijalnog sistema odnosa u kome poredak stvari potčinjava ljude posredstvom drugih ljudi.“[5] U krajnjoj liniji, to znači da potčinjavanje ne može nestati ukoliko ne nestane sistem koji ga omogućava. A to znači da nije dovoljno zameniti jednu funkcionersku garnituru drugom, već je potrebno dovesti u pitanje sistem koji omogućava autorasizme, pacifikaciju rasne mržnje, racionalizaciju eksploatacije, rečju, vlast kapitala.

Konačno, obrazovanje je postalo prioritet za romsku zajednicu onda kada se shvatilo da je za državu to najjeftinije i najrentabilnije rešenje. Drugi, ne manje bitan razlog je taj što su usvojeni obrasci multikulturalizma na osnovu kojih se realizuju projekti inkluzije u obrazovanju – apsolutno bezopasni po sistem. Kako su nacionalizmi nakon rasturanja Jugoslavije postali pogonsko gorivo u novonastalim sistemima nacionalne identifikacije, ali i nužni pratioci tegobnog raspada socijalističkog sistema, obrazovni sistem Srbije je preko noći završio u novom savezu nacionalno-konzervativne restauracije i neoliberalnog modernizma. Prvi siluje istoriju rehabilitujući sve što je srpsko ali nije socijalističko, dok se drugi bavi uspostavljanjem veza između škola i tržišta. Prvi je nosilac kulturne dominacije a drugi ekonomske. U takvom poretku, multikulturalni projekti kojima se teži integraciji Romkinja i Roma u obrazovni sistem nisu dogurali dalje od stidljive promocije manjinskog folklora po školama. Multikulturalni obrazac je za dve decenije postojanja u Srbiji uspeo da ne postavi pitanje rasne eksploatacije i mržnje, jer se nije usudio da glasno kaže šta se nalazi ispod praznih priča o toleranciji između kultura, političkoj korektnosti, kulturnim identitetima, dualnom obrazovanju i ostalim benevolentnim šiframa za tlačenje. Doduše, to nije ni mogao, jer bi onda obrazac morao ići u smeru antirasističkog obrazovanja koje razume da je i srpska nacija podignuta na temelju rasne i klasne eksploatacije. Tada ne bi priče o potlačenim ljudima druge boje kože bile svedene na pûki manjinski folklor po školama, već bi takvo obrazovanje zahtevalo njihov ulazak u kurikulum i udžbenike. Ali pojmovi poput rase, eksploatacije, dominacije i klase stvaraju poteškoće svima koji ne žele da se hvataju u koštac sa gorkom istinom.

Sumarni zaključak kojem mnogi pribegavaju se može svesti na sledeće: svaki zakonski pomak koji je težio ka većoj institucionalnoj i socijalnoj integrisanosti Romkinja i Roma je napravljen na osnovu spoljašnjih prinuda, koje u određenom trenutku čine međunarodne obaveze države u njenom kretanju ka evropskim i svetskim integracijama. A ipak, nije sasvim prihvatljivo da se institucionalni sistem Srbije shvata isključivo kao da je spolja instruisan, jer bi to vodilo u naivni instrumentalizam, kao da je Srbija pûki instrument za realizaciju stranih imperijalnih interesa i ništa više od toga. Istina je da jedna osiromašena periferna zemlja poput Srbije u velikoj meri zavisi od spoljne prinude, ali to ne može biti opravdanje koje služi za potpuno skidanje krivice sa države. Jer sa novcem koji je ušao u zemlju i koji je bio namenjen poboljšanju položaja Romkinja i Roma moglo se uraditi daleko više. Međutim, kanali u sistemu raspodele tih sredstava samo su delimično završavali u romskoj zajednici. Sama činjenica da se protiv čelnih ljudi romske političke klase vode višegodišnji sudski sporovi po osnovu pronevere novca, zloupotrebe službenog položaja i primanja mita, govori u prilog tome.

Zato je potrebno da napustimo multikulturalizam koji je umnogome ispraznio društvenu supstancu obrazovanja i počnemo da obrazujemo politiku. Obrazovanje politike podrazumeva proces koji je daleko od „mudrosti“ učlanjivanja u postojeće partije koje već decenijama pokazuju da ništa ne menjaju. Ovaj proces predstavlja ne samo napor da se razumeju društveno-istorijski antagonizmi, već i borbu za pojmove koji su u stanju da izraze društvene probleme. Obrazovati politiku koja bi se borila protiv svih teškoća sa kojima se suočava romska zajednica znači raditi na obrazovanju iskustva zajedničkog – koje ne može i ne sme biti zasnovano na odnosima eksploatacije, dominacije i potčinjavanja. Takva politika onda ne bi bila menadžment kojim se upravlja na način da se održava status quo, već bi bila istinska emancipatorska politika.

IZVOR: Zbornik OBRAZOVANJEM DO POLITIZACIJE ROMSKE ZAJEDNICE


[1] Ultradesna organizacija „Srbska akcija“ je 2014. godine organizovala masovno deljenje letaka po Beogradu pozivajući stanovništvo na linč Roma. Nedelju dana nakon ovog događaja predsednik NSRNM izjavljuje da treba zaboraviti na letke nasilja prema Romima, jer postoji dobra saradnja sa državom. S onu stranu  bilo kakve moralne pridike, da bi se ovako nešto izjavilo potrebno je biti beskrajno otuđen od vlastitog naroda. Vidi: http://www.nspm.rs/hronika/vitomir-mihajlovic-treba-zaboraviti-na-letke-nasilja-prema-romima-imamo-dobru-saradnju-sa-drzavom.html

[2] U vreme jugoslovenskog socijalizma su ovi stereotipi takođe bili reprodukovani. Međutim, zbog odsustva prisile političke korektnosti i u sistemu u kome je vladala politika pune zaposlenosti, vrlo često su se stereotipi rušili i menjali, jer su pripadnici većinskog naroda u sektoru privrede mogli naći i upoznati romske radnike i radnice, sprijateljiti se sa njima i tako bliže upoznati njihove stavove prema životu i radu. Tako je, uslovno rečeno, dominantna politika u sferi rada omogućavala „srećne oblike asimilacije“ odozdo. Danas su ovi oblici asimilacije nemogući, jer se odustalo od politike pune zaposlenosti a sfera rada je, pored toga što lišava najveći broj ljudi svakog dostojanstva, postala nehumano grotlo društvenog i individualnog pakla.

[3] U ovom stavu desnice može se prepoznati i ambivalentnost onoga što javno govore romski lideri. U zavisnosti od situacije oni ponekad ispravno uviđaju da Romi itekako rade iako se njihov rad ne priznaje i ne prepoznaje u društvu, ali mnogo češće usuđuju njihov ’nerad’ i kulturu zavisnosti od socijalne pomoći.

[5] Gorc, Andre, Zbogom proletarijatu, Globus, Zagreb, 1983, str. 35

 

 

 

 

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »