21 jul

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?[1]

Iza samog pitanja „Čija je evropska unija?“ stoji još jedna fundamentalnija zapitanost koja se tiče veze građana država članica i institucionalnog sistema EU: da li postoji zajednički osećaj pripadnosti kada se radi o EU ili je pak sam istorijski sled formiranja evropske zajednice uticao na to da se pitanje zajedničkosti postavlja u veoma uskim okvirima? Činjenica je da su ovi okviri od samog nastanka evropske zajednice onemogućavali ujednačene politike razvoja, a podsticali su već ustanovljene interese pojedinih država kojima je logika nejednakog razvoja sasvim prirodna. Zato pojedini autori govore o EU sa aspekta neomerkantilističkih politika kojima je zajednička izvozna strategija, jer ključni izvor profita vide u spoljno-trgovinskom neto suficitu. Problemi koji nastaju iz ovakvih ekonomsko-političkih aranžmana su mnogostruki. Jedan je taj što ne postoji mehanizam redistribucije viškova iz razloga postojanja jedinstvene valute unutar Evropske monetarne unije, pa zemlje koje imaju negativan spoljnotrgovinski bilans moraju proći kroz recesiju, obzirom da je fiskalna redistribucija iz suficitnih u deficitne zemlje onemogućena političkim i institucionalnim mehanizmima. Drugi je taj što se primat spoljne ekspanzije vođene neomerkantilističkim politikama negativno odražava na nivo zaposlenosti, ali i na nivo zarada u nacionalnim državama. Primer je najjača ekonomija Evrope, Nemačka, gde nivo zarada stagnira već duže vreme. Pozitivan spoljno-trgovinski bilans nekih država unutar EU omogućava privatnom sektoru delovanje na međunarodnim tržištima kapitala, dok je situacija u okviru nacionalnih granica znatno nepovoljnija zbog male isplativosti investicija, shodno sporo rastućem domaćem tržištu. Ovako postavljeni okviri znatno umanjuju i kompetitivnost Srbije jer je njen spoljnotrgovinski bilans već godinama negativan, a njen status male periferne zemlje prosto treba usaglasiti sa realnim stanjem stvari. Zato je potrebno postaviti pitanja koja će realnost evropskih integracija sagledati kroz ekonomsko-političke odnose moći unutar EU, a nivo analize pogurati mnogo dalje od vladajućeg neupitnog i ignorantskog eurooptimizma.

Već petnaest godina u Srbiji prevladava eurooptimistički stav da je ulazak u EU cilj sam po sebi. U nedostatku boljeg razumevanja mehanizama evropskih institucija, pogotovu njihovih restriktivnih monetarnih politika, izostali su i kritički kapaciteti koji će pitanje o EU staviti na dnevni red i time stvoriti uslove za realnu euroskeptičku perspektivu. No, u Srbiji ipak postoji euroskeptički blok koji je karakterističan za desno-konzervativne nacionalne opcije poput DSS-a, koji kao alternativu EU vidi savez sa Rusijom. Dok šef Evropske delegacije u Srbiji Vensan Dežer postavlja ultimatum da se od Srbije očekuje izjašnjavanje po pitanju ruske okupacije Ukrajine (i shodno tome, uvođenje sankcija Rusiji), što bi zasigurno vodilo napuštanju sporazuma o bescarinskoj zoni, desni euroskeptici zagovaraju šire partnerstvo sa Rusijom. Ono što zaboravljaju desni euroskeptici, koji su pritom i žestoki branitelji nacionalnog suvereniteta, jeste da je Srbija uveliko izgubila taj isti suverenitet jer godinama nije u stanju povisiti Rusiji rentu na eksploataciju naftnih i mineralnih resursa, kao što nije u stanju da spreči većinu ruskih monopola da zapošljavaju ljude preko nelegalnih agencija za iznajmljivanje radne snage. Naftna industrija Srbije je primer. Sa druge strane, Srbija je već potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU, što pored liberalizacije trgovine na dnevni red stavlja i strukturno prilagođavanje naše regulative EU zakonima. Zato se vrši veliki pritisak da se reformiše zakon o radu, zakon o privatizaciji, zakon o penzijskom sistemu, restrukturiranju, itd. U tom pravcu će se odvijati i reforme poreskog sistema koji će strane investitore poštedeti rizika, a teret preneti na stanovništvo. Tako će se učešće nedistorzivnih poreza u budžetskim pororačunima povećavati (u pitanju su porezi koji ne utiču na stepen investicija, poput poreza na dodatu vrednost), dok će se porezi na dohodak, na penzijsko i invalidsko osiguranje povećavati, sa izuzetkom poreza na dobit koji plaćaju kompanije i koji neće znatnije oscilirati. Dakle, logika oporezivanja potrošnje putem indirektnog oporezivanja, dok se direktno oporezivanje istovremeno smanjuje, dovodi do toga da se stvaranje pozitivne investicijske klime uglavnom prebija preko leđa stanovništva, dok se velikim stranim monopolima daju poreske olakšice i izdašne subvencije. Ovakva poreska struktura teži da zadobije kompetitivne prednosti u odnosu na zemlje u regionu, ali činjenica da i ostale zemlje teže sličnoj poreskoj politici, i na taj način jedna drugoj konkurišu, čini da se poreska konkurencija pojavljuje kao duboko antisocijalna, destruktivna i ekonomski neodbranjiva. Pored svega ovoga, ono što i dalje pothranjuje fantazme srpskog eurooptimizma jeste jeftinije zaduživanje, dostupnost strukturnim fondovima EU i Evropskom fondu za razvoj. Stvari se i na tom planu odvijaju poprilično loše jer se strukturni fondovi, a posebno kohezioni fondovi EU, sužavaju. Proračun EU do 2020. godine predviđa smanjenje troškova za politike kohezije do 5% u odnosu na dosadašnje izdatke, što znači i veću selektivnost prilikom korišćenja sredstava iz ovih fondova, kao i pooštrene kriterijume. Regionalna politika EU se već nekoliko godina unazad fokusira na izgradnju infrastrukture, zanemarujući ulaganja u proizvodni i industrijski sektor, što dodatno utiče i na pad BDP-a na nivou cele EU. Nakon finansijske krize iz 2007., koja se iz SAD prelila i u Evropu, i nakon akcija Evropske centralne banke u obezbeđivanju likvidnosti posrnulim bankama, kriza je postala kriza državnog duga. Posledica toga su naravno, oštre mere štednje koje su takođe otvorile i problematiku jedinstvenog evropskog tržišta kao mesta bujanja različitih nacionalizama. Sve oštrije imigrantske politike koje onemogućavaju mobilnost radne snage upućuju na legitimacijsku krizu EU, a ideale visoke zaposlenosti, veće produktivnosti, bolje kompetitivnosti unutar EU možemo uzeti samo kao puke idealizme. Ono što zasigurno važi za Srbiju na putu fantazmagorične evrointegracije jeste to da se glava može razbiti i o nepostojeći zid. Taj nepostojeći zid jeste slika Evrope u dominantnoj retorici. No, krajnje je vreme da postanemo malo realniji.

***

Evropska ekonomija i trendovi u monetarnoj politici služiće kao podloga za priču koja se odnosi ne samo na migracije u EU već bliže, na fenomen institucionalnog rasizma unutar EU. Pojavljivanje određenih političkih problema i polemika nakon nedavnih evropskih izbora na kojima su relativno dosta glasova dobile ekstremno desne partije, neke čak deklarirane kao neofašističke, sasvim je opravdano izazvalo brigu kod evropske javnosti. Ono što je bilo problematično u toj polemici jeste konstantna prisutnost evropskog centra kao normativa u odnosu na koju se vrše sva upoređivanja opasnosti porasta ekstremne desnice. Evropski centar je, bar u mainstream novinama i medijskim raspravama, važio kao neupitna normativna podloga. Bitno je pokazati da su stvari mnogo gore i da ne postoji nekakav čisti dobri centar EU u političkom smislu, nekakav liberalni centar koji bi se temeljio na poštovanju ljudskih prava i sličnim vrednostima koje bi ugrožavala ekstremna desnica, kao što je bitno i zagovaranje teze da je izraženi rasizam nove evropske ekstremne desnice, recimo rasna politika, samo varijacija na strukturno rasističku institucionalnu politiku centra. To znači da je i sam centar truo i da ne može služiti kao normalna podloga na osnovu koje se može kritikovati ekstremna desnica. Ako kritikujemo samo novu ekstremnu neofašističku desnicu, time kritikujemo samo pola priče i u opasnosti smo da ne problematizujemo sam rasizam centra koji je, uzimajući u obzir broj mrtvih, deportovanih, zatvorenih, politički ubijenih (u smislu onih kojima je onemogućeno dobijanje državljanstva, a time i pristup osnovnim političkim i socijalnim pravima) mnogo gori od onoga što je barem do sada uradila ekstremna desnica, iako ni nju ne treba potcenjivati. Kako ovo nije osnovna poenta, potrebno je naznačiti drugi deo priče koji je u tim polemikama bio manje spominjan. Na samom početku potrebno je ocrtati osnovni kontekst unutar koga se događaju masovne migracije, pre svega migracije iz tzv. trećih zemalja unutar EU. Isto tako potrebno je obuhvatiti i mehanizme političke i represivne regulacije rasnih i etničkih manjina unutar EU. U tom smislu ne treba prevideti predistoriju evropskog kolonijalizma. Većina migranata koji trenutno dolaze iz trećih zemalja u EU dolazi iz bivših kolonijalnih provincija u bivše kolonijalne metropole. Ljudi iz severne i zapadne Afrike migriraju u Francusku, iz Libije u Italiju, iz Maroka u Španiju, iz Indije u Englesku. Dakle, postoje neke lingvističke, kulturne i dijasporne teze koje usmeravaju ljude iz bivših kolonija na putu ka višem standardu, poslu i boljem životu u EU. To je jedan razlog migracijama. Drugi razlog su krizna žarišta ratom zahvaćenih područja iz kojih ljudi beže, ali i potraga za političkim azilom od strane ljudi koji su progonjeni u zemljama iz kojih dolaze. Radi se o masovnim migracijama u koje su uključeni milioni ljudi. Postoje dva bazična načina političke i represivne regulacije tih masovnih migracija unutar EU po pitanju ljudi izvan EU koji nisu stanovnici razvijenih kapitalističkih zemalja. Osnovno sredstvo regulacije tih migracija je Šengenska granica koja selektivno propušta ljude (ovde je poznata metafora „evropske tvrđave“ pogrešna) i čija je svrha pre regulacija protoka ljudi nego njihovo zaustavljanje. Šengenska granica nije samo granica već uključuje čitav niz represivnih institucija poput Centara za strance. Šengenska politika se određuje na razini same EU, tačnije svaka zemlja koja je u EU i koja se nalazi na njenoj spoljnjoj granici, mora kao uslov pristupanja EU prihvatiti Šengenski režim. Tu nema rasprave niti deliberacije. Na to šta se i kako radi na Šengenskoj granici nacionalna politika i nacionalno pravo nemaju nikakvog uticaja. To se određuje centralistički, na razini EU. Ovo uključuje mnoge postupke koji su vrlo upitni čak i sa liberalnog stajališta poštovanja ljudskih prava i ljudskog dostojanstva. Centri za strance su zatvorene institucije, to su zatvori za ljude koji nemaju ličnih dokumenta i koji u EU ulaze ilegalno. Dakle, radi se o procesu kriminalizacije neregularnog prelaska granice, i u kontekstu Šengenskog režima to postaje zločin koji se kažnjava boravkom u ovim centrima. Sa druge strane, imamo i način regulacije razlitih manjina ili ekonomski suvišnog stanovništva. Zbog pogoršavanja socijalnog i ekonomskog stanja i rastuće nezaposlenosti, sve veći deo stanovništva postaje ekonomski suvišan, a onaj deo apsolutno ekonomski suvišne populacije koji još potiče iz trećih zemalja deo je problema koji se rešava masovnim deportacijama. U tome prednjače bivše imperijalne metropole: Francuska i Engleska, a manjim delom Španija i Italija. Što se tiče procesa unutar EU, na delu je prekarizacija samih radnih odnosa, tj. dostupnost stabilnog zaposlenja za pripadnike etničkih manjina postaje nemoguća. Ti ljudi prvenstveno preživljavaju u nekim sivim, neformalnim zonama ili pak rade kratkoročne i loše plaćene poslove. Istovremeno, u svim zemljama EU vlada trend restriktivne socijalne politike – ljudima se onemogućava ne samo dostupnost radu već i socijalnoj pomoći. U kontekstu sveopšteg trenda mera štednji i smanjivanja javne potrošnje, jedan od načina smanjivanja javne potrošnje za socijalu jeste manipulacija državljanstvom, a time i političkim i socijalnim pravima. Kako francuski sociolog Pjer Burdije kaže, dok se leva ruka države, njena socijalna ruka, povlači, njena desna, represivna ruka jača. Dakle, imamo i kriminalizaciju neformalne ekonomije, ali i procese urbane segregacije gde se stvaraju centri apsolutnog siromaštva. Tu socijalne institucije ne zalaze, ali zato zalazi policija. Sve ovo upućuje na to da se radi o socijalnoj konstituciji rase. Rasa se ne konstituira, niti se ikada konstitutirala biološki ili kulturno, nego je u pitanju konačni proizvod određenih odnosa društvene dominacije. Rasne manjine su ljudi koji žive u segregiranim i getoiziranim urbanim područjima. To su oni ljudi koji se nalaze u zatvoru zbog kriminalizacije neformalne ekonomije ili pak oni koji nemaju status državljana. Dakle, rasa je konačni proizvod odnosa društvene dominacije, i to je ono što nazivam rasizmom. Rasizam nije stvar individualnog stava ili stvar predrasude ili krive svesti, nego se radi o institucionalizovanoj društvenoj segregaciji, onemogućavanju dobijanja državljanstva itd. Rasizam nije loše mišljenje o nekome sa drugom bojom kože. Radi se o liberalnom, politički centrističkom institucionalnom rasizmu EU koji vlada u nizu institucija, a među najproblematičnijima je Agencija za kontrolu i regulaciju migracija Frontex. Radi se o zajedničkoj agenciji koja ne samo da krši osnovna ljudska prava, već uspostavlja prostore gde su običajno pravo i obični zakoni suspendovani. To su zone gde pravna zaštita i državljanska i politička prava ne mogu proći, ali zato policija može. Ekstremizmu liberalnog evropskog centra, za razliku od ekstremne desnice – i tu treba biti precizan kada se govori o institucionalnom rasizmu – nije potrebna fašistička ikonografija i folklor. Dovoljno je koristiti se običnom liberalnom političkom retorikom. Ovo pak upućuje na bitne promene u samim rasističkim ideologijama. Ovim fenomenom se dosta bavio Etjen Balibar, i za kraj može poslužiti njegova teza o neorasizmu u kontekstu Francuske. Dok se nekada rasistička ideologija temeljila na pripisivanju određenih bioloških i kulturnih defekata određenim grupama stanovništva, sada je reč o tome da savremenom evropskom rasizmu nije potrebna ni fiksna biološka niti kulturna definicija rase. On se predstavlja kao odbrana evropske civilizacije – koja se temelji na liberalnoj ideologiji ljudskih prava, pravnoj državi i t. sl. –  od varvara koji žele to narušiti. Temelji se na Frojdovoj formuli „Ja nisam rasista ali…“. Pozicija nove rasističke ideologije jeste ta da svi znamo da poštujemo sve ljude i da ne diskriminišemo, da smo Evropljani i da poštujemo i verujemo u ljudska prava, ali ako pustimo ove muslimane u naše zemlje oni neće razumeti naše vrednosti, oni neće poštovati demokratiju… Znači, nije da ih mi mrzimo, segregiramo, deportujemo i zatvaramo u centre zato što su oni Arapi i jer imaju drukčiju boju kože, već će oni svojim prisustvom ugroziti civilizaciona postignuća Evrope koja nisu u stanju poštovati. Novi liberalni rasizam sadrži i momenat ideološke mistifikacije klasnih odnosa. U njemu se krije i klasni prezir. Dok je elita prosvećena i poštuje ljudska prava, to se ne može garantovati i za ljude iz nižih slojeva. Ako u zemlju pustimo crnce, Arape ili Afrikance, doći će do etničkog, odnosno, rasnog nasilja između njih i francuskih proletera, jer po toj su ideologiji ne samo muslimani već i francuski proleteri nesposobni shvatiti i poštovati ljudska prava i demokratiju.

***

Tema je nacionalizam u kontekstu EU. Polazeći od relativne privlačnosti nacionalističke politike koja je za levicu problem kako teorijski tako i politički, postavlja se pitanje: zašto radnička klasa i širi narodni slojevi glasaju za nacionalističke političke opcije, barem u onoj meri u kojoj bi sami trebali biti politički adresat leve politike, odnosno, zašto glasaju za nacionalističke političke opcije? Ako napravimo metodološku pretpostavku da politička artikulacija interesa uvek poseduje neku vrstu materijalnog sidrišta, u smislu racionalnih materijalnih interesa, onda moramo uvideti da se ne radi samo o ideologiji. Pretpostavka je da ideologija uvek igra neku ulogu, ali zašto baš određeni tip ideologije u kontekstu EU rezonira, zašto on proizvodi učinke? Da li je to samo pitanje gluposti i neprosvećenosti masa ili se radi o strukturnim uslovima koji pogoduju relativnoj plauzibilnosti desnih i nacionalističkih narativa? Rekao bih da postoje strukturni i objektivni mehanizmi koji pogoduju pojavi nacionalizma. Pritom se ne radi o determinizmu i automatskoj interpelaciji u nacionalistički diskurs, već o pitanju razloga postojanja strukturnih uslova koji čine taj tip narativa relativno uverljivim. Mislim da se u kontekstu EU može govoriti o strukturnim elementima koji pogoduju relativnom usponu desnice. I kada govorimo o krizi, pitanje koje se nameće tiče se strukturnih uslova koji su postavljeni i s obzirom na koje možemo govoriti o tome zašto se kriza razvija u smeru desne radikalizacije, a ne leve. Iako je i leva radikalizacija prisutna, recimo u Grčkoj, to u većini zemalja EU nije slučaj.

Kada govorimo u EU, govori se o integraciji. Postavlja se pitanje razine integracije, šta se tu integriše i koji su mehanizmi te integracije? Pominjano je jedinstveno evropsko tržište koje u istorijskom kontekstu procesa oblikovanja evropske zajednice predstavlja ključni moment. EU ima svoje institucije, ali ako uzmemo u obzir politički smer evropskih institucija jasno je da jedinstveno tržište ovde predstavlja centralni momenat. Šta se to integriše u jedinstveno tržište? Ono znači ukidanje trgovinskih barijera i protekcionističkih mehanizama nacionalnih ekonomija. To navodi neke ljude da tvrde da nacionalne države i ekonomije u tom smislu više ne postoje, što je zapravo brzoplet zaključak, pošto nacije i dalje postoje kao teritorijalne, administrativne i političke jedinice sa svojim državnim aparatima. Ono što definitivno više ne postoji su barijere u kretanju roba i kapitala. Logika ove integracije je konkurentska i tu konkurišu različite jedinice kapitala koje mogu slobodno birati povoljne investicijske prilike unutar EU. Nije potreban visoko sofisticirani uvid marksističke analize kada se govori o pitanju kompetitivnosti. Govori se o tome kako moramo postati kompetitivni, kako moramo stvoriti povoljnu poslovnu klimu itd. Ali kompetitivnost je relacijska, dakle, konkurentski odnos uvek pretpostavlja drugog – drugu teritorijalnu jedinicu, drugu državu, regiju ili grad. Vidimo da taj način integracije znači sistematsko pojačavanje konkurencije unutar EU. Ono što konkurencijske relacije obuhvataju jesu države – nacionalne ekonomije u smislu organizovanih tržišta rada, investicijskih prilika koje se kapitalu daju ili ne – jer se nacije tretiraju primarno kao lokacije proizvodnje koje bi trebalo da privlače kapital. Ovde se pojavljuje i pitanje nacionalnog interesa, kojim treba oprezno rukovati. Nacionalni interes pretpostavlja homogeni interes određene zajednice nazvane nacijom, ali dok god postoji klasno društvo i njegovi antagonizmi, ovaj interes je nužno fikcija. To je na fundamentalnoj razini apsolutno tačno. Ali ono što ne treba zaboraviti jeste specifična kontradikcija koja je prisutna u kapitalizmu, a koja se tiče kratkoročnih i dugoročnih interesa svih aktera u društvu. Šta onda u tom kontekstu definira nacionalni interes? Često se čuje da je to laž i pogodovanje kapitalu, iako država može sama definisati nacionalni interes koji ne bi sebe nužno prevodio u pogodovanje kapitalu. Uz ovakve strukturne uslove, postavlja se pitanje stvarnog navigacijskog prostora država. Do koje je mere država u kapitalizmu nužno kapitalistička ili nije? Postoje različite teorije: recimo, instrumentalističke teorije klasne vladavine poznate u lenjinističkoj tradiciji. Država se u tim teorijama uzima kao instrument neposredne manipulacije u korist kapitala – što bi sugerisalo da bi taj aparat mogao delovati u interesu druge klase kada bi ga preuzeo neko drugi. Ne isključujem da postoje personalne veze i direktni pokušaji instrumentalne manipulacije u korist različitih frakcija kapitala, ali ono što je fundamentalnije jeste da u onoj meri u kojoj imamo posla sa kapitalističkom državom, odluke o ključnim ekonomskim aktivnostima – prilike za zapošljavanje najamnih radnika, gde njihova reprodukcija zavisi od toga da li uspevaju prodati njihovu radnu snagu, a što će kapital kupovati onda kada proceni da je to profitabilno, što zavisi od faktora cene rada, poreskog sistema itd.  – ne mogu biti deo državne intervencije, pošto država nije u mogućnosti da dovodi u pitanje apsolutni monopol nad investicijskim odlukama. Investicijska odluke se po definiciji prepuštaju privatnom vlasništvu nad kapitalom, a državna intervencija otvara mogućnost štrajka kapitala. To će se u državi koja je dominantno organizovana privatnom ekonomijom odraziti i na stupanj zaposlenosti sa svakim povlačenjem kapitala. Sa druge strane, državni aparat finansira sve svoje socijalne usluge dobrim delom iz poreza, a ako ukupna ekonomska aktivnost pada, padaće i onaj deo koji se ubire kroz poreze. U tom smislu, cela priča o državnom nacionalnom interesu (kapitalistička država sa kapitalističkim odnosima) izražava strukturnu zavisnost države o tome da pogoduje akumulaciji kapitala. Iz marksističke pozicije ovo govori o upitnosti autonomije državne politike i države kao aparata u kapitalizmu. Sve dok su na snazi prerogativi o investicijskom odlukama i monopol privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, cela priča o nacionalnom interesu u smislu nacionalne ekonomije nužno će strukturno biti vezana uz kapital. Ali šta se onda događa? Taj nacionalni je interes tačan, ali je i nužno klasno definisan tako da osigurava reprodukciju primata interesa kapitala, jer je kapital u strukturnoj poziciji da može ucenjivati.

U EU imamo poopštenu konkurenciju država koje su strukturno ucenjene kapitalom, stalno pokušavajući da privuku strani kapital. To za sobom povlači kako pojačavanje konkurentskih pritisaka između različitih klasa, tako i različitih teritorija. Akcenat stvaljam na strukturnu ucenjenost koja je tipična za kapitalizam. Oni političari koji o tome govore kao o nužnosti govore važnu strukturnu istinu u kapitalizmu – tu zaista postoji strukturna ucenjenost politike dok god postoji kapitalizam. Međutim, oni nisu dovoljno konsektventni da to uzmu kao indikator problematičnosti pojma političke autonomije, demokratije i kapitalizma. To je posao levice.

Poopštena konkurencija različitih nacionalnih ekonomija (gde je jeftinija radna snaga, pošto su u tom pogledu velike razlike unutar same EU, različiti poreski sistemi i poreska politika, itd.) obuhvata još jedan važan aspekt koji se tiče nacionalnog duga (koji i dalje ostaje nacionalni, u smislu da je to grčki ili nemački dug). Zato cela priča o zajedničkim euroobveznicama pokazuje da takvo rešenje niko nije želeo, pogotovu Nemačka. Nacionalni interes jeste već klasno kodiran u korist kapitala. Ali je pitanje zašto radnici to ne uviđaju  i zašto se tome ne suprotstave. Razlog tome je strukturna ucenjenost i zavisnost od prodaje vlastite radne snage. Ako je dugoročni interes radničke klase prevazilaženje kapitalizma, to ne isključuje činjenicu da se kratkoročni interes vlastite reprodukcije uvek iznova pretvara u funkcionalni element reprodukcije kapitala. To je i temelj svake korporatističke ideologije. Nije lažno kada gazda u firmi kaže: „Moramo smanjiti plate, kriza je, ali tako ćemo spasiti radna mesta“ ili kada političar kaže: „Moramo sniziti cenu radne snage, inače kapital neće dolaziti“. Te stvari do određene mere jesu strukturno tačne. Ovde se dodatno pojavljuje i pitanje emigrantskog rada kao najvidljivijeg oblika pojačane konkurencije između različitih delova radničkih klase. Migrantska radna snaga znači institucionalnu isključenost iz mogućnosti participacije u minulim socijalnim pravima. U tom smislu, migrantski radnik ili radnica predstavljaju idealne proletere. Sa druge strane, migrantski radnici otvaraju mogućnosti pojačane konkurencije unutar radničke klase u onom smislu da se za nacionalne proletere oni pojavljuju kao pretnja po njihova radna mesta. U mehanizmu integracije, koji počiva na poopštenoj konkurenciji a ne na solidarnoj kooperaciji, na delu je pouzdanje u tržišne mehanizme koji su kompetitivni, dok je istovremeno prisutna institucionalna veza sa nacionalnim teritorijama, dodajući na to i strukturnu ucenjenost radnika koji u krizi ispoljavaju refleks zaštite uslova vlastite reprodukcije. Dakle, imamo ceo niz strukturnih pretpostavki koje onda nacionalistički diskurs zaštite čini plauzibilnim u smislu da korespondiraju sa realnim elementima iskustva kao i sa strukturnim mehanizmima konkurentnosti. I pre bilo kakve priče o ideogiji treba shvatiti zašto ta ideologija polučuje uspeh.

Ono što sledi kao zaključak jeste da EU kroz logiku integracije i kompetitivnosti na jedinstvenom tržištu osuđuje i države na oblik konkurentnosti koji strukturno pre pogoduje nacionalističkom tipu mišljenja. Nacionalna konkurentnost u ekonomiji, u kontekstu evropske politike, prevodi se u ofazivniji tip nacionalističkog političkog projekta. To nije u kontradikciji sa ovako postavljenom strukturom EU ali jeste u kontradikciji sa njenom nominalnom stukturom – svečanim govorima o toleranciji, integraciji ili evropskoj kulturi. Ipak, uzimajući u obzir ono što je rečeno, izvesno je da evropski nacionalistički diskurs zaista predstavlja direktnu posledicu istine o temeljnim mehanizmima eurointegracija.

***

Postoji izvesna diskrepancija između, sa jedne strane, predstave o EU, šta bi ona trebala značiti i šta donosi, i sa druge strane – same realnosti. Dominantna predstava naglašava želju da se po svaku cenu bude deo evropske familije, želju da se otera balast balkanske prošlosti kako bi se dosegao, primera radi, civilizacijski nivo jedne Nemačke. To se predstavlja kao jedina alternativa. Ona se opravdava učestalim argumentima koji naglašavaju iznimnu pogodnost u pogledu dostupnosti europskih fondova, iz čega obično sledi da će i ekonomija postati uređenija, da neće biti korupcije jer će nova pravila koja donosi EU pridoneti nestanku svih balkanskih devijacija. U tom smislu je bitno razlikovati politiku koja štiti opšti interes, i koja je pre četrdeset godina bila moguća jer je stvarala vlastite preduslove postojanja, dok se danas radi u ime privatnih interesa koji se predstavljaju kao opšti interesi. Dominantni diskurs kaže da će u EU svima biti dobro i da nema alternative evropskoj zajednici, da trenutno gore ne može biti jer su nas ratovi iscrpeli, da nam preduzeća propadaju i jedini spas su privatizacije, investitori će napraviti red, ergo, nema drugog izbora do ulaska u EU. U Srbiji su privatizovana većina preduzeća ali i deo javnog sektora, smanjuju se radnička prava, opšti  je pad životnog standarda radnog naroda. To nije devijacija već realnost koju nam nudi EU. Zašto? Kako bi ovu realnost učinili jasnijom poželjno je podsetiti se na razliku u dinamici centra i periferije. Kada periferna zemlja ulazi u EU ona ulazi kao bazen jeftine radne snage, a ne kao neko ko će dobiti iste razvojne mogućnosti poput, recimo, Nemačke ili drugih zemalja centra. Periferne zemlje ulaze u EU zato što su interesantne za kapital koji traži jeftinu radnu snagu. Već neko vreme se, kao deo paketa mera štednji, nameće novo radno zakonodavstvo koje će ukinuti izborena prava a sa tim doneti i fleksibilizaciju rada. Dalja privatizacija ostaje trend koji prati opšte sužavanje perspektive za kreiranje vlastite industrijske i druge politike, a rezovi u javnom sektoru se opravdavaju time da je on neefikasan a previše troši pa ga je bolje privatizovati jer će strani vlasnici bolje upravljati. Sve te mere se implementiraju kako bi se omogućio što bolji teren za dalju eksploataciju. To znači da su odnosi EU i periferije, ali i periferije unutar EU i zemalja centra, inherentno nejednaki. Odnos „centar vs. periferija“ znači nemogućnosti izbora politike za zemlje periferije. One služe tome da se stranom kapitalu omogući opcija investiranja kako bi se iskoristio novi bazen jeftine radne snage, a to se postiže politikama deregulacije, liberalizacije trgovine, ukratko, novim strategijama akumulacije kapitala. Ovo deluje samo utoliko ukoliko ne dođe do preokreta, u smislu da kapital nađe još jeftiniji teren, jeftiniju radnu snagu, tačnije, onda kada prestanemo biti zanimljivi za strani kapital pošto se njemu više ne isplati ulagati. Na delu je jedna te ista logika, logika konstantne akumulacije kapitala. Glavnu ulogu tu igra veliki kapital koji sebi bira mesta i koji ima moć da utiče na politiku tzv. suverenih zemalja. Ali zašto te periferne države koje su ušle u EU, među njima i Slovenija, nisu suverene? Periferne države nisu u stanju da autonomno odlučuju o investiranju u reindustrijalizaciju, o izgradnji novih fabrika, zato što su ucenjene Mastrihtskim kriterijumom fiskalnog pravila po kome, recimo, država ne može imati budžetski deficit veći od 3% ukupnog BDP-a. Suverenost je, realno, oduzeta jer ne postoji potrebna autonomija u cilju vođenja države. Ova situacija vodi, pogotovu u post-jugoslovenskom kontekstu, i do stvaranja kompradorske buržoazije. Radi se o novoj klasi posredstvom koje bi strani kapital mogao ući u zemlju, o klasi koja stvara uslove za što ugodnije investiranje u novi otvoreni prostor. Međutim, ne radi se o klasičnoj buržoaziji koja ima realan uticaj u određivanju toga šta će se proizvoditi, koliko će se profita izvući itd. Na jednoj strani imamo sliku o boljoj budućnosti, a na drugoj strani realnost. Kada smo deo te EU, pogotovu ukoliko smo deo eurozone, ne postoji drugi izbor nego da se postane konkurentnim putem  smanjivanja troškova radne snage, da se privatizuje, da se javni sektor smanji što je više moguće. Time nastaje polarizacija između malog procenta bogatih sa jedne strane – odnosno onih koji su, u kontekstu Jugoslavije, mogli da utiču na zakonodavstvo u trenutku kada se bivša Jugoslavija raspadala, pa su se kroz zakonske rupe mogli obogatiti – i radnog naroda sa druge strane, koji gubi sve tekovine za koje se izborio i za koje vidimo da nisu večne a još manje samorazumljive.

Sa jedne strane postoje mišljenja da je ipak bolje priključiti se EU i unutar nje delovati u smislu dostupnosti fondova, kako bi se stanje barem malo poboljšalo. No, izvesno je da će se od tih fondova okoristiti oni koji će većinskom narodu ostaviti mrvice na stolu u vidu malo lepših kafića, saobraćajnih znakova itd. Možemo reći: u redu, ne idemo u EU, ali sa stanovišta nacionalne države postoji objektivna prinuda da se konstantno kreiraju uslovi koji će odgovarati kapitalu, tačnije, postoji prinuda prilagođavanja finansijskom tržištu koje naređuje „nacionalne“ politike. Izgleda kao da se radi o mističnom biću koje se mora tešiti i darovati jer je finansijsko tržište uznemireno, te ga moramo smiriti i prineti mu žrtvene darove. Ispada da nemamo uticaja na tokove unutar zemlje. Alternativa ipak postoji, ali je kompleksna; alternativa unutar EU bi bila moguća ukoliko bi se zemlje periferije ujedinile i napravile kontrablok zemljama centra i tako uspostavile ekonomsku političku protivtežu koja ne bi igrala po pravilima centra. Pritom, nikakav oblik autarkije ne dolazi u obzir. Recimo, evroskeptici koji zagovaraju izlalaz iz EU misle da će nacionalnim državama biti bolje. Međutim, neće biti bolje, zato što će u tom slučaju država koja izađe iz EU biti izolovana, a stopa investicija će biti niska. Dok god živimo u kapitalizmu, autarkija nije dovoljna. Definitivno nema jednostavnih rešenja. Ne postoji dilema „EU ili nešto bolje“ jer ono „nešto bolje“ se tek treba uspostaviti. Ali to će biti dugotrajan proces, što ne znači da ne trebamo otpočeti taj proces već danas.

DISKUSIJA SA PUBLIKOM:

  • Kada govorite o strukturnim kontradikcijama koje otvara tržišno takmičenje, i koje otvara prostor za interpelaciju u nacionalistički diskurs, to nije krivo, to je tačno sistemsko polazište, ali čini mi se da zanemaruje konkretne istorijske okolnosti u okviru kojih se ti nacionalizmi razvijaju. Kada se nacionalizmi analiziraju sistematski to onda zvuči deterministički, kao da su ti nacionalizmi povezani u nekakav lanac ekvivalenata koji važe istovrsno za svaki prostor, a zanemaruje se da interpelacija u konkretni nacionalistički diskurs nije ista u zemljama imperijalizma, gde nacionalizam ima drugačije konture nego što ima u zemljama istočne Evrope, ili u bivšim kolonijama, gde taj nacionalizam ima konture nacionalnog oslobođenja, što je različito od imperijalnog nacionalizma. Drugo, sistemska analiza nacionalizma zvuči deterministički zato što zanemaruje mogućnost izgradnje levice i njenog pružanja otpora konkretnom interpeliranju. Tamo gde je levica jača – ne moramo nužno uzeti Evropu, možemo pogledati Brazil ili ostale zemlje Južne Amerike – tamo levica može izgrađivati klasnu svest, klasnu organizaciju i ideologiju kojom se mogu suprostaviti toj interpelaciji u nacionalistički diskurs, za razliku od levice u istočnoj Evropi koja je razbijena i potpuno uništena, gde samo nepostojanje levice poslednjih dvadeset godina deluje na radničku klasu tako da ju je puno lakše interpelirati u nacionalistički diskurs. Sa nestankom levice nema više ni medija gde bi radnička klasa mogla naći utočište, medija koji nude klasnu organizaciju, klasnu svest. Kada ulazimo u sistemsku analizu kontradikcija kapitalizma možda bi trebalo dati istorijsku perspektivu, da ne izgleda kao da je to interpeliranje u nacionalistički diskurs tako strogo zadato jer postoje momenti gde se može uspostaviti nekakav odbrambeni mehanizam.

  • Na početku je napomenuto da će se izlaganje apstrahovati od određenih elemenata. Ideja nije bila da se govori o konkretnom nacionalizmu, i naravno da je svaka priča o nacionalizmima koja poopštava celu stvar vrlo opasna. Ipak, mislim da elementi koji važe u kapitalističkom društvu – npr. kako se formira nacionalni interes, ovisnost nacije-formacije – izražavaju neke strukturne datosti, konkretno za EU. Nije reč o determinizmu jer sam govorio o plauzibilnost koja čini tu interpelaciju. Ti si uveo nešto kad si rekao da levica nema svoje medije, klasnu svest itd. Opet se vraćamo na to da materijalistička analiza mora postaviti pitanje: sa čime korespondira određeni tip diskursa? Kada kažeš „klasna svest“, to nije odgovor na stvari jer je klasna svest u kapitalizmu kontradiktorna: dugoročni interesi se ne moraju podudarati s kratkoročnim interesima. Ja mogu biti klasno svestan proleter, revolucionarni proleter, ali je to potpuno irelevantno za činjenicu da sam isto tako klasno svestan klasne zavisnosti od prodaje vlastite radne snage. To me objektivno gura u određeni oblik zavisnosti. Većina sindikalaca ima klasnu svest; samo, kojeg je ona dometa? To je borba za interese unutar zadanog polja koje izražava strukturnu ucenjenost, i unutar vrlo uskih limita. Slažem se da ovo nije trebalo da bude početak i kraj svake rasprave o nacionalizmu, ovo je odgovor na implicitnu pretpostavku da je EU prostor koji pogoduje nestanku nacionalizma. Zato sam istaknuo strukturne elemente. Da bi levica imala minimalni uslov plauzibilnosti ona mora razumeti zašto neko kaže: „Zašto ne zaštitimo naša radna mesta? Važno je da naša firma uspe jer zavisimo od nje… Razumem da ti Poljaci nisu naši neprijatelji, to su isto radnici kao i mi, ali ako oni dolaze tu da uzmu naša radna mesta…“ – to nije samo lažna svest. Posedovanje klasne svesti nas u kapitalizmu ne oslobađa strukturnih uslovljenosti. Radi se o strukturnoj ucenjenosti.

  • Koliko sama struktura EU pruža manevarski prostor za organizovanje alternativa, posebno u smislu koliko su zemlje periferije u EU sposobne za stvaranje alternativne situacije unutar EU, uzimajući u obzir zemlje centra? I koliki je manevarski prostor potencijalnog levog evroskepticizma, pošto je desnica uzurpirala euroskeptički prostor?

  • Ne bih rekao da je desnica sasvim uzurpirala evroskeptički prostor, iako je istina da je, u odnosu na radikalnu levicu, desnica popularnija na terenu evroskepticizma. Mislim da ono što desnica unutar EU predstavlja, kao evroskepticizam ili čak otvoreni rasizam, jeste samo varijacija institucionalnog rasizma, i svoje materijalno utemeljenje nalazi u njemu. Institucionalni rasizam centra predstavlja veći problem. Ako se pitamo, u političkim terminima, šta levica može uraditi u tom smislu, mislim da tu treba pokazati zbog čega je levica i jasno se ograditi od liberalnih interpretacija EU. Liberalna interpretacija EU bi bila baš to: u EU postoje ljudska prava, demokratija i to je sve OK,  a sa druge strane, imaš neke fašiste. Znači, ono na šta treba ukazati jeste fašistogenost centra. Druga stvar koju bi levica trebalo da ima u vidu jeste ograđivanje od bilo kakvih organističkih ili kulturnih artikulacija evroskepticizma. To je ideološki teren desnice, i obične i ekstremne: ako uđemo u EU nestaće tradicionalne vrednosti, ljudi u EU su previše promiskuitetni i zbog toga će nam se raspasti vera i porodica. Dakle, treba se jasno ograditi od toga i ići ozbiljnim ekonomsko-političkim analizama koje su presudne za razvoj neke zemlje. Svaki put kada desnica kaže da se radi o krizi vrednosti trebalo bi odgovoriti da se ne radi o tome i trebalo bi jasno odgovoriti zašto to nije slučaj.

           

  • Otvoreno je pitanje da li je dobro ili ne ući u EU. U krajnjoj liniji, kada se postavlja pitanje šta činiti u tom pogledu, to pretpotstavlja da je neka od tih opcija dobra. Ali obe su loše. Da postoji mogućnost da verujem da se svi strukturni momenti do kojih sam došao analizom mogu ignorisati, i da mogu reći, u redu, sve to na stranu pošto se sada treba politički organizovati i u okviru kapitalizma napraviti šta se može, onda bi moja analiza bila neobavezna, a ja ne bih bio marksist. Treba uzeti u obzir da je sām limit mogućnosti političkog delovanja u kapitalizmu takav da će država biti strukturno ucenjena da pogoduje akumulaciji. Najeklatantniji primer toga je Miteranova politika ranih osamdesetih i štrajk kapitala. Nakon tri godine, zemlja doživljava nagli neoliberalni zaokret. To ne znači, pak, da tu ne treba ništa raditi, ništa ne činiti. Svaka mera smanjenja socijalne zaštite, svaka redukcija relativnog strandarda reprodukcije, znači ujedno i povećanje stepena neposredne zavisnosti o nadnici. Ove mere mogu imati strahovite učinke. Kada se radi o nacionalizmu, ukoliko levica zna artikulisano sprečiti socijalni damping, ona će znati uspešno kritikovati i materijalne uslove koji nešto poput nacionalizma čine mogućim. Koji je to raspon mogućnosti da se takvi procesi podstaknu unutar ili izvan EU, bojim se da tu nema jednostavnog odgovora.

  • Pošto je Srbija u velikoj meri deindustrijalizovana a njena kapitalna dobra zanemariva, onda pooštrena konkurencija i zavisnost od nadnice kao jedinog izvora prihoda predstavljaju hronično stanje, pogotovu ako imamo u vidu rastuću stopu nezaposlenosti, a time i pad životnog standarda. U kontekstu Srbije „izbor“ između EU ili Rusije je nemoguć jer izostaje operativni oblik nacionalnog suvereniteta koji se mora prilagoditi transnacionalnim tokovima kapitala. Sa druge strane, postoje rešenja u smislu reformisanja EU. Ona se koncentrišu uglavnom na reformisanje rada Evropske centralne banke (ECB) i njene monetarne politike. Apsolutna nezavisnost ECB mora biti dovedena u pitanje i ona mora biti podvrgnuta strožoj demokratskoj kontroli. Jedno od rešenja za EU, koje zagovara ekonomista Frederik Lordon, jeste da se umesto jedinstvene valute uvede zajednička valuta – umesto evra, evrodinar, evrofranak, itd. ECB bi u tom smislu imala ulogu jedne velike menjačnice koja bi obezbeđivala okvir relativno stabilnog deviznog tečaja posredovanjem u svim konverzijama unutar evrozone ili van nje. Ono što ona neće raditi jeste kreiranje monetarne politike, jer bi to bila stvar nacionalnih centralnih banaka. Na nacionalnim razinama će biti moguće vršiti devalvacije i prilagođavanje valuta, ali pod uslovom da su finansijska tržišta stavljena pod političku kontrolu. Nekim zemljama prosto treba više kredita, nekim više deficitnog finansiranja, a nekima revizija duga. To bi bilo moguće ostvariti ukoliko bi postojala ovakva zajednička valuta. Postoji i opcija evropske levice, koja zagovara transformaciju lošeg evra mera štednji u dobar socijalni evro. No, problem sa ovom opcijom će se pojaviti na razini oblikovanja nacionalnih politika pošto je sadašnji evro, u kontekstu finansijskih tržišta, sredstvo disciplinovanja nacionalnih politika. U svakom slučaju, za Srbiju je problem manevarskog prostora sveden na ideološku simulaciju nacionalnog interesa, i dok se protivrečnosti ovog interesa ne pokažu u svetlu nemogućnosti bilo kakvog izbora, razorne društvene posledice će se prelivati na sferu rada. A to stvara razorne učinke na celokupno društvo.

Transkript: Ivan Radenković

Lektura: Miloš Jocić


[1] Tribina je održana 4. juna 2014. u SCKNS „Fabrika“. Učestvovali su: ANITA TOLIĆ (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana), PRIMOŽ KRAŠOVEC (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana) i STIPE ĆURKOVIĆ (Le monde diplomatique, Centar za radničke studije, Zagreb). Moderirao je: IVAN RADENKOVIĆ (Gerusija, Novi Sad).

Print Friendly, PDF & Email
Share
Translate »