Milan Rakita, Čovek na horizontu istorije
Tekst je objavljen u časopisu za bibliotekarstvo, književnost i kulturu ''BELEŽNICE'' br. 36, Narodne biblioteke u Boru, koji donosi kompletnu bibliografiju filozofa Ivana Radenkovića, koju je uredila urednica Violeta Stojmenović.
Милан Ракита
Човек на хоризонту историје
Наивност студента којем се оно тешко и необично чини тек довољно добрим, мудрија је од одрасле педантерије која уздигнутим прстом опомиње мисао, мисао да треба почети с једноставним пре него се одважимо на оно комплексно које је једино привлачно. Такво одгађање спознаје само је спутава.
Теодор В. Адорно
Будући да је људска природа истинска заједница људи, они производњом потврђују своју природу, људску заједницу, друштвени битак који није никава општа, за изолованог појединца апстрактна моћ, него битак сваког појединца, његова властита делатност његов властити живот, његов властити ужитак, његово властито богатство. Казати да је човек отуђен од самога себе значи казати да је друштво тог отуђеног човека карикатура његове стварне заједнице.
Карл Маркс
Мрзим равнодушне. […] Верујем да живети значи заузети страну. […] Равнодушност је апатија, паразитизам, кукавичлук, супротност живота. […] Живим, дакле заузимам страну. Стога мрзим оног ко се не уплиће, мрзим равнодушне.
Антонио Грамши
Иако ће филозофију радикалне једнакости Жака Рансијера (Jacques Rancière) и његов антипедагошки концепт учитеља незналице[1] упознати знатно касније током студија филозофије у Новом Саду и потоњег теоријског и друштвено-политичког деловања, Иван Раденковић је за живота врло рано, готово по идентичном концептуалном предлошку Рансијера, и за свој узраст неуобичајено проницљиво, почео преиспитивати постојећу логику неједнаке расподеле знањâ и моћи међу људима. Важно је напоменути да он није био ничији протеже и ни по чему привилегован у смислу поседовања јасних путоказа, чврсте потпоре или мудрих савета утицајних ментора на утабаном путу преноса знања са учитеља на ученика, одозго надоле. Да је то било тако, Иван се вероватно не би разликовао од средњовековних схоластичара по манастирима Европе, или од огромне већине нас који смо више или мање успешно следили методе и напутке просветитељског модела масовно доступног образовања крајем 20. века. То истовремено не значи да Иван није био марљив ученик током периода формалног образовања, нити да на том путу није постојао по који добронамеран едукатор који је својим ученицима умео ненаметљиво сугерисати разликовање битног од небитног.
Иванова је изузетност у овом погледу, међутим, била у томе што је обједињавањем и исправним усмеравањем својих умних и сензибилних абилитета непрестано изнова откривао различите начине за изналажење оних ситуација у којима се догађа моменат размицања идеолошког вела, који скрива неслућену могућност аутономног открића властитих потенцијала за разумевање поретка ствари, мимо етаблираних програма, силабуса и метода подучавања школском знању. Реч је о оној врсти знања која инхерентно доводи у питање хијерархију ауторитетâ у подучавању неуких и која, уједно, представља моменат од ког отпочиње пут самоослобођења од принуде система производње знања као робе намењене тржишту и репродукцији државног апарата, од скрушеног прихватања класне потчињености у процесу ступњевитог напредовања до лимитираног нивоа знања намењеног онима који се унапред сматрају недовољно способним за самостално стицање комплексних знања.
Нарочит карактер Иванове привилегованости почивао је, дакле, на реткој врсти самосталног усмеравања ка непрестаном освајању простора за самоподучавање кроз студиозно проматрање феноменâ Света и раскринкавање лажљиве моћи ауторитетâ преношења знања, присилно наметнутих од стране државе у облику вечног одгађања тренутка коначног стицања знања о поретку ствари – „кад за то буде време“ – и само од рудиментарног ка комплексном а никако обратно, према вековно увреженим процедурама могућности односно немогућности поседовања знања и под директном претњом вечног „пада“ у мрак незнања и изопштавања из друштвене поделе рада уколико се откаже послушност императиву покоравања идеолошким апаратима државе попут породице, школе, универзитета, партије, цркве и других инстанци господарења „профаним“ људима. Овде не говоримо о миту који велича нарочиту надареност појединца за несвакидашњи подвиг, коју други људи не поседују. Напротив, реч је о универзалном принципу интелектуалне еманципације. Та специјална врста самоукости била је производ личне храбрости, која је представљала чврст залог аутономног креирања будућности животне путање човека који је посвећено тежио, испрва интуитивно, уз понављање покушаја и грешака, а потом све методичније, али не и мање трновито, самоослобођењу кроз истовремено нужно ослобађање других од „усуда“ пребивања на класној позицији „природно“ додељеној рођењем у датом систему друштвене поделе рада и одговарајућих метода контролисаног приступа знању и његовог дистрибуирања. Каже се да је задатак филозофа да квари омладину.
