04 jan

Primož Krašovec – Evropska politika i (neo)fašizam

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Primož Krašovec

EVROPSKA POLITIKA I (NEO)FAŠIZAM

Kako misliti uspon nove ekstremne desnice i neofašizma u današnjoj Evropi čini se kao suvišno pitanje, budući da su stvari naizgled jasne: očigledna je činjenica da ekstremna desnica beleži izniman rast izborne podrške; da nasilje nad Romima, migrantima i muslimanima nije stvar izolovanih incidenata, već je sistemska pojava; da ne samo da su rasistički i šovinistički diskursi prisutni u javnom prostoru, već su rasistički i šovinistički stereotipi postali politički legitimni obrasci interpretacije društva i istorije. Uporedo s postavljanjem spomenika domobrancima u Sloveniji, mađarske uniformisane jedinice za društvenu higijenu pretresaju privatne kuće i proganjaju nemoralne oblike života, dok Italija deportuje Rome, a oružane divizije Zlatne zore u Grčkoj tuku i maltretiraju migrante. Očigledno je da danas u Evropi imamo neku vrstu (neo)fašističkih ideologija i prakse, i takođe je jasno da one neće nestati same od sebe, već da je potrebna neka vrsta otpora odnosno antifašističke borbe za 21. vek.

Istovremeno sa ovim, uzroci neofašizma i metode borbe protiv njega su manje očigledni. Ustaljene (kritičke) interpretacije fašizma možemo, donekle pojednostavljeno, podeliti na dve osnovne vrste. Prva fašizam vidi kao društveni meteor, nezamislivo zlo koje ipak udara samo u određenim društveno-istorijskim okolnostima – na primer, u trenucima krize i opšte društvene opustošenosti i kada je levica suviše slaba da bi ponudila ozbiljnu i opšteprihvatljivu alternativu. Kada i ako je ta situacija (a danas u Evropi jeste), ekstremna desnica koristi dati politički manevarski prostor i preusmerava bes i razočarenja masa na žrtvene jarce poput jevreja, muslimana i/ili migranata te putem demagoške propagande mobiliše mase za teroristički, totalitarni i istrebljivački politički projekat. U ovoj tački dolazimo i do drugog preovlađujućeg načina interpretacije neofašizma – u samim masama ljudi postoji nešto opasno, sumnjivo i barem potencijalno fašistoidno i potrebno je nekako ne samo omesti uticaj fašističke demagogije i propagande na masu, već i sprečiti (preveliki) uticaj mase na politiku, budući da taj fašistoidni potencijal, koji samo čeka svoj propagandni trenutak, leži u njoj samoj.

22 dec

Ivan Radenković, SEDACIJA DRŽAVNIH APOTEKA

Tekst objavljen na Regionalnom portalu Bilten

Ivan Radenković

Sedacija državnih apoteka

Predlog Nacrta zakona o apotekarskoj delatnosti koji je trebao odgovoriti na nagomilane finansijske probleme u državnom apotekarskom sektoru nedavno je povučen je iz procedure. Ministarstvo zdravlja ovo povlačenje opravdava kao tehnički nužno s obzirom na činjenicu da je Nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti već sadržavao odredbe koje se odnose na apotekarsku delatnost, te da se po osnovu veće zakonske opštosti odredbe iz Zakona o apotekarskoj delatnosti trebaju integrisati i vratiti u Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Naizgled vrlo logična stvar. Zašto imati dva zakona kada se može imati jedan? Zašto stvarati uslove za zakonske kolizije kada se one mogu sprečiti tako što će minimizirati broj zakona koji regulišu srodne oblasti? Ova pitanja bi eventualno mogla imati nekakvog smisla da se u zakone koje predlaže izvršna vlast već decenijama ne ugrađuje mehanizam koji omogućava upravo proliferaciju zakonskih kolizija.

Činjenica da se strateški važni zakoni usvajaju po hitnoj proceduri i bez javne rasprave dodatno doprinosi inflaciji pravnog haosa, ali i deflaciji demokratije. Pošto su zakonske kolizije ipak pravilo u pravnom sistemu Srbije, dato obrazloženje Ministarstva zdravlja za povlačenje zakona iz procedure bi se moglo smatrati kao izuzetak. Ali što je veći fokus javnosti na pravnu sferu i interno-eksterni manjak koherencije u pravnim aktima, ekonomski procesi koji se odvijaju u pozadini problema poslovanja državnih apoteka neumitno vrše svoje erozivno dejstvo. Što više država odugovlači sa procesom rešavanja pitanja državnih apoteka, to je situacija sve beznadežnija. Kako su se državne apoteke našle u tako nezavidnoj situaciji?

18 dec

Korin Amaše, U IME NARODA ILI SA NARODOM?

Prevod teksta je objavljen u oktobarskom broju novima Le Monde Diplomatique 2017.

U ime naroda ili sa narodom?

KORIN AMAŠE*

Uoči oktobra 1917, Lenjin je procenio da je prvi pokušaj rušenja carističke vlasti decembra 1825. u Sankt Peterburgu propao zato što su pobunjenici bili „previše udaljeni od naroda“. Ako je i gledao blagonaklono na one koji su prvi bacili rukavicu u lice carizma (decembriste), ipak je isticao jaz koji je odvajao boljševike od pobunjenika iz 1825. Ovi poslednji, oficiri koji dolaze iz plemstva, odbijali su bilo kakvu ideju o narodnoj pobuni: masakri zemljoposednika koji su pratili velike pobune prošlog stoleća urezali su se u sećanje ruskog plemstva kao strahoviti teror.

Da li se prigovor koji je Lenjin uputio pobunjenicima iz 1825. isto tako može uputiti i ruskim marksistima? Ako su ovi i bili na čelu radničke klase u revoluciji, bili su nezainteresovani za one koji su predstavljali ogromnu većinu stanovništva ruske imperije do 1917, za seljački svet, odnosno za one koje je Georgij Plehanov smatrao da su „manje sposobni od industrijskih radnika da preuzmu politički svesnu 'inicijativu'“. Seosko stanovništvo, kaže otac ruskog marksizma, teže prihvata socijalističku doktrinu „jer se njegovi uslovi egzistencije previše razlikuju od uslova koji su doveli do ove doktrine“. (1)

Za razliku od decembrista koji su narod držali na odstojanju i marksista koji nisu verovali u revolucionarni potencijal seljaka, ruski Narodniki su seljaštvu pripisivali centralnu ulogu u stvaranju novog društva. Populizam (2) ili socijalizam se pojavljuju tokom 1840-ih sa tekstovima Aleksandra Hercena, koji je napustio Rusiju 1847. Svedok neuspeha revolucije iz 1848. u Parizu, Hercen je izgubio svaku nadu u društveni i politički progres koji bi dolazio sa Zapada. Okreće se ruskim ruralnim zajednicama koje ne poznaju instituciju privatne svojine nad zemljom. To je osnova, smatra on, iz koje će se razviti egalitarni i kolektivistički principi, onda kada kmetstvo i autokratija nestanu. Narod, koji se pre toga smatrao destruktivnom silom, postaje čuvar moralnih vrednosti i oblika društvenog života koji zemlji omogućavaju da izbegne kapitalistički i buržoaski put. (3)

06 nov

Serž Alimi, LENJINOVO STOLEĆE

Tekst je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique, oktobarski broj 2017.

SERŽ ALIMI

Lenjinovo stoleće

SSSR: Savez sovjetskih socijalističkih republika. Najpre, ime se ne odnosi na teritoriju već na ideju svetske revolucije. Njene granice će biti granice pobune koja je trijumfovala u Rusiji, a potom granice pobedničkih pobuna na drugim mestima. U gornjem levom uglu ogromne crvene zastave, srp i čekić simbolizuju novu državu čija će prva nacionalna himna biti Internacionala.

Osnivač Sovjetskog Saveza je bez sumnje internacionalista. Lenjin je dobar deo svog života profesionalnog revolucionara proveo u egzilu (Minhen, London, Ženeva, Pariz, Krakov, Cirih, Helsinki…) i učestvovao je u gotovo svim velikim debatama radničkog pokreta. Aprila 1917, po povratku u Rusiju u kojoj je izbila revolucija i car abdicirao, voz je u sred Velikog Rata prolazio nemačkom teritorijom kada je Lenjin čuo Marseljezu, pesmu koja za njegove drugarice i drugove inkarnira Francusku revoluciju. Ova referenca je, u mnogim aspektima, u Lenjinovim tekstovima prisutnija od istorije carističke Rusije. Delovati jednako dobro kao jakobinci – „najbolji primer demokratske revolucije i otpora monarhističkoj koaliciji“ (1) – i trajati duže od Pariske komune: to su bile njegove opsesije. Nacionalizmu u tome nije bilo mesta.

Ilustracija za dečju knjigu Kako je pobedila revolucija, objavljenu 1930. u SSSR

05 sep

Maja Solar, Da li se vrućina vraća u naš grad?

Tekst je izvorno objavljen na sajtu Mašina

Maja Solar

Da li se vrućina vraća u naš grad?

Tropske vrućine ne možemo pobediti klima uređajima, niti složenijim strategijama prilagođavanja. Uspeh obećava samo borba protiv pravog uzroka klimatskih promena.

Znate onu čuvenu rečenicu koju je Marija Antoaneta uputila gladnom francuskom narodu bez hleba: Pa neka jedu kolače? E pa ne postoje čvrsti istorijski dokazi da je ona to izgovorila. Ali zato su se za vreme velikih vrućina u srpskim medijima zaista izgovarali saveti u sličnom tonu: Vruće vam je? Upalite klimu. Nekima je doduše palo na pamet da klima uređaji, za koje je u Srbiji potrebno izdvojiti skoro celu platu (ne uključujući novac za instalaciju, servisiranje i skuplju struju), nisu toliko dostupni ljudima, pa su davali još „briljantnije“ savete: Ako vam je vruće, provodite vreme u (klimatizovanim) hipermarketima.[1]

Dijapazon saveta, recepata i trikova za preživljavanje tropskih vrućina uglavnom se odnosio na pokušaje olakšanja situacije: ne izlaziti napolje od 11h do 17h i izbegavati direktno izlaganje suncu, koristiti kreme sa visokim zaštitnim faktorom i šešire, u neklimatizovanim prostorijama staviti hladne čaršave na prozore, piti puno vode, jesti laganiju hranu, boraviti u hladu, nositi svetliju odeću…

I dok su recepture kojima ljudi pokušavaju olašati situaciji razumljive i važne, problematično je to što se njihovim medijskim potenciranjem stvar normalizuje. Vrućina se ispostavlja kao neminovnost, kao prirodna nepogoda koja nas je zadesila, pa čak i kao mistična sila (zanimljivo je da se ovogodišnji letnji tropski talas naziva Lucifer) spram koje smo nemoćni. Jedino što nam preostaje jeste da prihvatimo stvar kao normalnu pojavu i da se adaptiramo.

Da stvar bude još gora, ukoliko se nismo adekvatno prilagodili novoj temperaturnoj situaciji, onda smo iz vizure diskursa normalizacije sami krivi ako se razbolimo ili nas zadesi nešto još strašnije zbog vrućine. Ipak, sve toplija leta nisu normalan tok klimatskih kretanja, a pogotovo se ne događaju sama od sebe nezavisno od društvenog faktora. Preciznije, sve veće vrućine i ostali ekstremni klimatski uslovi su posledica kapitalističkog načina proizvodnje i profitne funkcije koja određuje dinamiku društva.

30 avg

Ivan Radenković, Čemu služe strane investicije u Srbiji?

Tekst je izvorno objavljen u srpskom izdanju Le Monde Diplomatique, br. 26, septembar 2017.

Ivan Radenković

ČEMU SLUŽE STRANE INVESTICIJE U SRBIJI?

Strani investitori ne dolaze u Srbiju samo zbog jeftine radne snage, već i zbog drugih pogodnosti: tržišta, prirodnih resursa i izdašnih državnih subvencija. Pored toga, postoji korelacija između stranih direktnih investicija i rasta zaduženosti, eksplozije uvoza na uštrb izvoza, finansijskih špekulacija i izbegavanja poreza. Uprkos vladinoj retorici, strane investicije veoma malo doprinose privrednom rastu.

Pamtite li pogled koji je hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović uputila američkom predsedniku Donaldu Trampu na nedavno održanom samitu NATO-a u Briselu? Fotografije hrvatske predsednice pokrenule su lavinu zabavnih memova i tvitova. Taj pogled, to identično divljenje u poniznosti i čežnji, uvijeno u pozu ličnog integriteta, možemo videti i na našem predsedniku kada gleda stranog investitora. Već dugo vremena, u Srbiji svaka vlast tako gleda na strane investore: čežnjivo i predano investira u objekt želje očekujući da se na njih prelije sva njihova sila, harizma i uticaj. To je nekako i razumljivo, jer često razni oblici političke mimikrije u zemljama perifernog kapitalizma predstavljaju kompenzaciju za gubitak ekonomsko-političkog kompasa. Nije dovoljno biti dobar i disciplinovan komprador, potrebno je ući u sliku velikih agenata kapitala i u njoj se izgubiti.