Category Archives: Tekstovi

16 jun

ŠTA NAM DONOSI DUALNO OBRAZOVANJE

Izvor: ''STUDENTSKA ZONA'', broj 2, maj 2017, STUDENTSKI POKRET NOVI SAD

Šta nam donosi dualno obrazovanje?

V.V.

U proteklih više od godinu dana su predstavnici vlasti i svi mediji u Srbiji najavljivali uvođenje dualnog obrazovanja. U javnosti je često bila prisutna debata između onih koji misle da je to jako dobro za našu zemlju i onih koji ipak smatraju da dualno obrazovanje uopšte nije obrazovni projekat već obezbeđivanje jeftine radne snage. Bez obzira na mnogobrojne kritike koje smo mogli da pročitamo u različitim medijima, u proteklih nekoliko dana smo mogli videti da je dualno obrazovanje počelo da se konačno primenjuje i u praksi.

Kompanija Delez u saradnji sa Trgovačkom školom u Beogradu je primila dva odeljenja škole u program dualnog obrazovanja koji će se obavljati u Maxi marketima. Učenici će za svoj rad dobijati 5000 dinara mesečno. Priprema za promenu obrazovnog sistema trajala je svega godinu dana, pri čemu se model dualnog obrazovanja oblikovao prema Švajcarskom i Nemačkom modelu. Taj model uspešno funkcioniše u tim zemljama, te se ovaj argument najviše provlačio kroz domaće medije, kao najbitnije obrazloženje koje ide u korist ovakve promene obrazovnog sistema.

Read More

Share
10 jun

Fransoa-Ksavije Bone, EKSCENTRIK NA ČELU FILIPINA

Izvor: Le Monde Diplomatique

Zločini i reforme Rodriga Duterta

EKSCENTRIK NA ČELU FILIPINA

Na Filipinima je 2016. godina obeležena izborom predsednika Rodriga Duterta. Njegov program borbe protiv narkotika i kriminala je pridobio međunarodnu medijsku pažnju zbog hiljade smrtnih slučaja u toj zemlji. Ali, novi odlučan čovek Manile istovremeno želi da sprovede brojne druge političke i ekonomske reforme. 

PIŠE FRANSOA-KSAVIJE BONE*

 

Izabran pre svega zbog borbe protiv nesigurnosti i korupcije, predsednik Rodrigo Duterte je pokrenuo najintenzivniju borbu protiv droge na Filipinima. Pd nazivom „Dvocevka“ (Double Barrel), kampanja je u periodu između 1. jula 2016. i januara 2017. dovela do više od 7000 smrtnih slučajeva (uključujući i smrti 35 policajaca). Prema nacionalnoj policiji, skoro 3000 lica je bilo uključeno u poslove sa drogama i ubijeno je tokom policijskih operacija. Ostalih 4049 osoba su žrtve pogubljenja po kratkom postupku „odreda smrti“. Ovi odredi su sastavljeni od treniranih bivših policajaca i vojnika, kao i od bivših komunističkih i muslimanskih pobunjenika. U istom periodu su snage bezbednosti sprovele 40182 operacija, uhapsili 44070 ljudi i pretresli preko 6 miliona kuća. Konačno, 1,6 miliona osoba se „dobrovoljno“ predalo lokalnim vlastima, uključujući 940000  zavisnika i 75000  narko dilera. (1)

Read More

Share
03 jun

Žan Gadre, RAST – KULT KOJI NESTAJE

Tekst je objavljen u srpskom izdanju Le Monde Diplomatique i na sajtu Novi Plamen

Rast – kult koji nestaje

Čak i onda kada se dogodi ekonomski rast u razvijenim zemljama, ne postižu se ciljevi klimatske politike. Ostaje da se istraže drugačiji putevi ljudskog progresa.

PIŠE ŽAN GADRE*

Postoji više objašnjenja za ''silazni trend stope ekonomskog rasta'' (1) koji se događa  poslednjih nekoliko decenija u bogatim zemljama, a nedavno i u zemljama u usponu. (2)  Čak i medijski ekonomisti stidljivo počinju razmatrati hipotezu o svetu bez rasta, barem u tzv. razvijenim zemljama. To je slučaj u SAD u kojima je, prema Pol Krugmanu i Lari Sandersu, ''sekularna stagnacija verovatna''. (3) U Francuskoj nas upozorava Tomas Piketi: ''Da li je razumno kladiti se na rast i očekivati da će on rešiti sve naše probleme? Neće se rešiti suštinski izazovi sa kojima se suočavaju bogate zemlje''. (4) Danijel Koen nas pak podstiče: ''Oslobodimo se zavisnosti od rasta''. (5)

Nekoliko lasti ne čini proleće, ali ovi primeri nisu beznačajni, iako nijedan ne uključuje suštinski faktor objašnjenja: iscrpljenost, koja je već na delu, većine prirodnih resursa od kojih zavisi rast. Metju Ozano, specijalista za vrhunac proizvodnje nafte, i Filip Bijuiks, stručnjak za fosilna goriva i minerale, su dostavili neosporne činjenice. (6)

Read More

Share
21 maj

Majkl T. Kler, RATOBORNI DONALD TRAMP

Prevod teksta je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique

 

Nakon bombardovanja u Siriji

Ratoborni Donald Tramp

Donald Tramp je često ponavljao kako spoljnu politiku namerava da vodi „nepredvidivo“, a bombardovanje baze sirijske vlasti je zaista iznenadilo mnoge zvaničnike. Ovaj napad pokazuje da se logika predsednika izgleda, od januara, pretvorila u logiku sile.  

PIŠE MAJKL T. KLER*

 

Pokrenuto 7. aprila, kao odmazda za smrtonosne hemijske napade koje članovi Saveta bezbednosti UN pripisuju režimu Damaska, bombardovanje lansirano sa američkih ratnih brodova protiv vazduhoplovne baze u Siriji se u medijima prikazuje kao prva „prava“ vojna akcija predsednika Donalda Trampa od njegovog ulaska u Belu kuću. Paljba od 59 Tomahawk raketa nije mala stvar, s obzirom na znatnu štetu – ako ne katastrofalnu – koju je izazvala. Ali, ovo je zapravo druga Trampova ofanziva, prva je bila krvavi napad američkih specijalnih snaga u Jemenu 29. januara 2017. I, što je bitnije, ovo bi mogao biti uvod u buduću seriju upotreba vojne sile, od koji bi svaka bila bezobzirnija i agresivnija od prethodne.

Tokom izborne kampanje Tramp je nekoliko puta nagovestio da se neće ustručavati od mobilizacije vojske ne bi li branio interese SAD u inostranstvu, dok je predsednika Baraka Obamu i državnu sekretarku Hilari Klinton optuživao da su doveli do beskrajnih ratova na Bliskom istoku. Kada su ga septembra 2016. pitali kakvu bi strategiju usvojio u slučaju krize koja se tiče iranskih i američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu, šepurio se pred novinarima: „Ako bi iranski brodići ikada okružili naše prelepe razarače ili ako bi napravili bilo kakav nedopustiv pokret prema našim brodovima, pucali bi na njih sve dok ih ne oteramo iz tih voda“. (1)

Od kada je ušao u Ovalnu sobu predsednik Tramp postaje sve ratoborniji, dajući odrešene ruke svom osoblju – „mojim generalima“, kako voli da ih zove – da planiraju i sprovode vojne operacije u različitim borbenim zonama poput Avganistana, Iraka, Libije, Somalije, Sirije ili Jemena.

Ilustracija: Zoran Svilar, "Donald Tramp"

Read More

Share
25 apr

Saša Hrnjez, PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

Saša Hrnjez

PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA

I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

               

Istina je da su trenutni protesti odmah podsetili na 90-te i na petooktobarske promene.  Mnogi su skinuli prašinu sa starih pištaljki, setili se starih transparenata, prošetali ponovo ulicama uz bubnjeve. Nema sumnje da je “petooktobarski refleks” i dalje prisutan među građanima i da su se mnogi zapitali „pa zar opet posle toliko godina moram da šetam?!“.  Upravo zbog i dalje u memoriji sveže tradicije protestnih šetnji, a pre svega zbog osetljivosti na temu krađe izborne volje građana, logično je nekako što su razlozi nezadovoljstva, koji su odmah posle izbora odjeknuli, bili oni koji se tiču glasačkih listića, slobode izbora, medijskih sloboda. Neki zahtevi su u prvi mah podsetili na 9. mart 1991. (smena upravnika televizije i slično).  A i termin “diktatura” je rehabilitovan kao ponovo validan, mada je zanimljivo pitanje koliko je njegovo značenje ovoga puta spontano modifikovano. Međutim, ako se zadržimo na toj slici i pomislimo da je reč o nastavku dešavanja iz 90-tih ili povratka u tu deceniju, propuštamo priliku da shvatimo u čemu je istorijski značaj ovih pubuna. Propuštamo u stvari priliku da shvatimo u čemu se „ova diktatura“ razlikuje „od one“, i kako se borba protiv one mora razlikovati od borbe protiv ove. Zato ostavimo na stranu spoljašnje analogije, folklorni deo protesta i to što su u prvi plan došli ponovo studenti i omladina.

Iako je petooktobarski refleks i dalje aktivan i sposoban da pokrene društveno telo, a pogotovo njenu građansko-liberalnu komponentu, tumačiti masovni izlazak na ulice i nezadovoljstvo kao „obavljanje nezavršenog posla“ bilo bi i pogrešno i kontraproduktivno. Može se reći suprotno: studentski nemiri i širenje protesta su ako ne kraj petooktobarske republike, kako su to neki entuzijastično najavili, onda barem objava njene istrošenosti, što se manifestuje u apsolutnom nepoverenju u sve postojeće mainstream političke stranke. Znak apolitičnosti? Reč je pre o sazrevanju jednog novog političkog impulsa koji treba da nađe svoju formu.

Read More

Share
08 mar

Andrea Jovanović, NEVOLJA S CRKVOM

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

Andrea Jovanović

NEVOLJA SA CRKVOM

 

„Rekao je [patrijarh Pavle] da je čedomorstvo? Pa šta on zna o tome. Kiretaža, rađanje… Pa to su ženska posla!“

M.N, 66, Kuršumlija

 

„Konstruktivna kritika“ je jedna od najvećih fikcija na levici u Srbiji, a levica je uzduž i popreko sazdana od fikcija. U večnom hobsovskom stanju rata „svih protiv svih“, na apsolutnim političkim marginama srpskog društva, obitava stotinak levih „aktivista“ i, nešto ređe, „teoretičara“. Narcizam malih razlika ili narcizam malih para, često udruženi u narcizam simboličnog kapitala, ne ostavljaju mnogo mesta za otvoreni razgovor a kamoli kritiku koja se neće završiti progonstvom. Malo iskoračivanje iz seta instant usvojenih vrednosti, zadatih tema i obavezujućih stavova o njima u ovoj samodovoljnoj zajednici ravno je političkom samoubistvu.

Tako Crkva, s velikim „C“, na značajnom delu levice predstavlja jedan od glavnih anatemisanih prostora o kojem se može govoriti jedino kroz etikete „retrogradna“, „patrijarhalna“, „klerofašistička“. Crkva se, kao i brojne druge društvene institucije, na ovim delovima levice shvata kao monolitna, homogena i jednolična zajednica. U kontekstu levog feminizma, najčešće se uzima kao glavni neprijatelj žena, uz dodatak Države s velikim „D“. U poslednje vreme, popularno je ubacivati i Kapitalizam, jasno, s velikim „K“. Pa opet, više od 80% žena u Srbiji se izjašnjavaju kao pripadnice pravoslavne religije i osim ako levica ne planira da radi isključivo s „probranima“, ova činjenica bi trebalo barem nešto da nam kaže.

Pošavši od jednostavne pretpostavke da sve u svetu ima svoju logiku i svoju racionalnost, napisala sam, sada već pola godine star, tekst Žene ni na nebu ni na zemlji. Pokušala sam da otvorim prostor za razumevanje raznovrsnih uloga koje crkva, s malim „c“, ima u svakodnevnom životu vernica iz perspektive njih samih. Taj pristup mi se činio, i danas mi se čini, nužnom početnom tačkom, ali i, simptomatično, pristupom koji je upravo nedostajao raznim feminističkim zbornicima koje sam pročitala na ovu temu.[1] Glas „obične“ žene retko se čuje na našim banketima gde jako često volimo da glasno govorimo baš o njima.

Read More

Share
Translate »