Category Archives: Tekstovi

21 maj

Majkl T. Kler, RATOBORNI DONALD TRAMP

Prevod teksta je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique

 

Nakon bombardovanja u Siriji

Ratoborni Donald Tramp

Donald Tramp je često ponavljao kako spoljnu politiku namerava da vodi „nepredvidivo“, a bombardovanje baze sirijske vlasti je zaista iznenadilo mnoge zvaničnike. Ovaj napad pokazuje da se logika predsednika izgleda, od januara, pretvorila u logiku sile.  

PIŠE MAJKL T. KLER*

 

Pokrenuto 7. aprila, kao odmazda za smrtonosne hemijske napade koje članovi Saveta bezbednosti UN pripisuju režimu Damaska, bombardovanje lansirano sa američkih ratnih brodova protiv vazduhoplovne baze u Siriji se u medijima prikazuje kao prva „prava“ vojna akcija predsednika Donalda Trampa od njegovog ulaska u Belu kuću. Paljba od 59 Tomahawk raketa nije mala stvar, s obzirom na znatnu štetu – ako ne katastrofalnu – koju je izazvala. Ali, ovo je zapravo druga Trampova ofanziva, prva je bila krvavi napad američkih specijalnih snaga u Jemenu 29. januara 2017. I, što je bitnije, ovo bi mogao biti uvod u buduću seriju upotreba vojne sile, od koji bi svaka bila bezobzirnija i agresivnija od prethodne.

Tokom izborne kampanje Tramp je nekoliko puta nagovestio da se neće ustručavati od mobilizacije vojske ne bi li branio interese SAD u inostranstvu, dok je predsednika Baraka Obamu i državnu sekretarku Hilari Klinton optuživao da su doveli do beskrajnih ratova na Bliskom istoku. Kada su ga septembra 2016. pitali kakvu bi strategiju usvojio u slučaju krize koja se tiče iranskih i američkih ratnih brodova u Persijskom zalivu, šepurio se pred novinarima: „Ako bi iranski brodići ikada okružili naše prelepe razarače ili ako bi napravili bilo kakav nedopustiv pokret prema našim brodovima, pucali bi na njih sve dok ih ne oteramo iz tih voda“. (1)

Od kada je ušao u Ovalnu sobu predsednik Tramp postaje sve ratoborniji, dajući odrešene ruke svom osoblju – „mojim generalima“, kako voli da ih zove – da planiraju i sprovode vojne operacije u različitim borbenim zonama poput Avganistana, Iraka, Libije, Somalije, Sirije ili Jemena.

Ilustracija: Zoran Svilar, "Donald Tramp"

Read More

Share
25 apr

Saša Hrnjez, PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

Saša Hrnjez

PROTESTI IZMEĐU PETOOKTOBARSKOG REFLEKSA

I MOGUĆNOSTI NOVE POLITIKE

               

Istina je da su trenutni protesti odmah podsetili na 90-te i na petooktobarske promene.  Mnogi su skinuli prašinu sa starih pištaljki, setili se starih transparenata, prošetali ponovo ulicama uz bubnjeve. Nema sumnje da je “petooktobarski refleks” i dalje prisutan među građanima i da su se mnogi zapitali „pa zar opet posle toliko godina moram da šetam?!“.  Upravo zbog i dalje u memoriji sveže tradicije protestnih šetnji, a pre svega zbog osetljivosti na temu krađe izborne volje građana, logično je nekako što su razlozi nezadovoljstva, koji su odmah posle izbora odjeknuli, bili oni koji se tiču glasačkih listića, slobode izbora, medijskih sloboda. Neki zahtevi su u prvi mah podsetili na 9. mart 1991. (smena upravnika televizije i slično).  A i termin “diktatura” je rehabilitovan kao ponovo validan, mada je zanimljivo pitanje koliko je njegovo značenje ovoga puta spontano modifikovano. Međutim, ako se zadržimo na toj slici i pomislimo da je reč o nastavku dešavanja iz 90-tih ili povratka u tu deceniju, propuštamo priliku da shvatimo u čemu je istorijski značaj ovih pubuna. Propuštamo u stvari priliku da shvatimo u čemu se „ova diktatura“ razlikuje „od one“, i kako se borba protiv one mora razlikovati od borbe protiv ove. Zato ostavimo na stranu spoljašnje analogije, folklorni deo protesta i to što su u prvi plan došli ponovo studenti i omladina.

Iako je petooktobarski refleks i dalje aktivan i sposoban da pokrene društveno telo, a pogotovo njenu građansko-liberalnu komponentu, tumačiti masovni izlazak na ulice i nezadovoljstvo kao „obavljanje nezavršenog posla“ bilo bi i pogrešno i kontraproduktivno. Može se reći suprotno: studentski nemiri i širenje protesta su ako ne kraj petooktobarske republike, kako su to neki entuzijastično najavili, onda barem objava njene istrošenosti, što se manifestuje u apsolutnom nepoverenju u sve postojeće mainstream političke stranke. Znak apolitičnosti? Reč je pre o sazrevanju jednog novog političkog impulsa koji treba da nađe svoju formu.

Read More

Share
08 mar

Andrea Jovanović, NEVOLJA S CRKVOM

Izvor: PROLETTER – jugoslovenski portal za umjetnost i društvene odgovore

Andrea Jovanović

NEVOLJA SA CRKVOM

 

„Rekao je [patrijarh Pavle] da je čedomorstvo? Pa šta on zna o tome. Kiretaža, rađanje… Pa to su ženska posla!“

M.N, 66, Kuršumlija

 

„Konstruktivna kritika“ je jedna od najvećih fikcija na levici u Srbiji, a levica je uzduž i popreko sazdana od fikcija. U večnom hobsovskom stanju rata „svih protiv svih“, na apsolutnim političkim marginama srpskog društva, obitava stotinak levih „aktivista“ i, nešto ređe, „teoretičara“. Narcizam malih razlika ili narcizam malih para, često udruženi u narcizam simboličnog kapitala, ne ostavljaju mnogo mesta za otvoreni razgovor a kamoli kritiku koja se neće završiti progonstvom. Malo iskoračivanje iz seta instant usvojenih vrednosti, zadatih tema i obavezujućih stavova o njima u ovoj samodovoljnoj zajednici ravno je političkom samoubistvu.

Tako Crkva, s velikim „C“, na značajnom delu levice predstavlja jedan od glavnih anatemisanih prostora o kojem se može govoriti jedino kroz etikete „retrogradna“, „patrijarhalna“, „klerofašistička“. Crkva se, kao i brojne druge društvene institucije, na ovim delovima levice shvata kao monolitna, homogena i jednolična zajednica. U kontekstu levog feminizma, najčešće se uzima kao glavni neprijatelj žena, uz dodatak Države s velikim „D“. U poslednje vreme, popularno je ubacivati i Kapitalizam, jasno, s velikim „K“. Pa opet, više od 80% žena u Srbiji se izjašnjavaju kao pripadnice pravoslavne religije i osim ako levica ne planira da radi isključivo s „probranima“, ova činjenica bi trebalo barem nešto da nam kaže.

Pošavši od jednostavne pretpostavke da sve u svetu ima svoju logiku i svoju racionalnost, napisala sam, sada već pola godine star, tekst Žene ni na nebu ni na zemlji. Pokušala sam da otvorim prostor za razumevanje raznovrsnih uloga koje crkva, s malim „c“, ima u svakodnevnom životu vernica iz perspektive njih samih. Taj pristup mi se činio, i danas mi se čini, nužnom početnom tačkom, ali i, simptomatično, pristupom koji je upravo nedostajao raznim feminističkim zbornicima koje sam pročitala na ovu temu.[1] Glas „obične“ žene retko se čuje na našim banketima gde jako često volimo da glasno govorimo baš o njima.

Read More

Share
18 feb

ALEKSANDER MEJN, Latinska Amerika na prekretnici

Američki unilateralizam

ALEKSANDER MEJN

Latinska Amerika na prekretnici

 

Kada su ga pitali ko je njegov favorit na američkim predsedničkim izborima, odgovor ekvadorskog šefa države Rafaela Koree je bio iznenađujuć: „Tramp!“ Nije li američki milijarder napao imigrante, obećao da će izgraditi zid na granici sa Meksikom ne bi li zaustavio dolazak „silovatelja i trgovaca drogom“, proklamovao hitnost okončanja „opresije“ u Venecueli i najavio preokretanje politike otvaranja prema Kubi koju je otpočeo njegov prethodnik? „Vlada Sjedinjenih Američkih Država vodi politiku koja se jedva menja i čiji efekti su skoro uvek isti“, primećuje Korea. Dakle, s Trampom neće biti promena? Sasvim suprotno: „Tramp je toliko grub da će morati izazvati reakciju Latinske Amerike, što bi moglo osnažiti poziciju progresivnih vlada u regionu!“ (TeleSur, 29. jul 2016)

Strateški kompas koji je američki predsednik nasledio ima tri igle, zovu se „blagostanje“, „sigurnost“, „demokratija i upravljanje“. Sve tri igle pokazuju u pravcu istog horizonta.

 

Read More

Share
20 jan

Ivan Radenković, ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

Ivan Radenković

ĆUTANJE KAPITALA JE GOVOR

RASNE I NACIONALNE MRŽNJE

 

U grozničavom žamoru nevladinog sektora u Srbiji, kroz mistične hodnike ministarstava i sekretarijata, po ćoškovima Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine (NSRNM), kruže glasovi da je romski narod zahvatio prvi, pravi i istinski prosvetiteljski talas. Skoro sve vladine i nevladine organizacije potvrđuju „nesumnjiv“ pomak romske zajednice u oblasti obrazovanja. I u tome vide svoj epohalni doprinos. A ipak, obrazovanje i dalje predstavlja izazov za sve: za romski narod, vladu, civilni sektor, strane donatore, za NSRNM. Jer šta bi inače značile brojne izjave koje upravo ciljaju na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu Roma kao prioritetne probleme? Možda da su problemi poput zapošljavanja ili stanovanja već rešeni? Ili se pak ozbiljno uzela u obzir poražavajuća obrazovna struktura romske zajednice te joj se prišlo sistematski, u smislu temeljitog reformisanja celokupnog obrazovnog sistema? Nažalost, ništa od nabrojanog nije tačno. Doduše, zakonska regulativa se menjala u pravcu uvođenja inkluzivnijeg obrazovanja, uvele su se mere afirmativne akcije za upise na fakultete i srednje škole, uveli su se pedagoški asistenti u škole itd, ali ove mere očigledno nisu dale zadovoljavajuće rezultate.

Formalno-institucionalne promene upućuju na određene integracione procese, ali ako počnemo da merimo njihovu zakonsku snagu videćemo šta zaista znači prazna formalnost: na primer, zakon se donosi ali ključni podzakonski akti ne (njegova primena je zbog toga godinama vrlo ograničena), afirmativne mere se primenjuju voluntaristički-personalno, zavisno od diskrecionog prava dekana na univerzitetima (ogromnom broju romske dece je po ovom osnovu uskraćeno pravo na studiranje putem primene afirmativnih mera), dok se pedagoški asistenti uvode u sistem na osnovu projektnog finansiranja, dakle i ovo je neizvesno. Sve ovo ne treba da nas čudi, jer je zakon u neoliberalnoj državi selektivna stvar, beskrajno udaljena od liberalnog doba i njegove formalno-opšte normativnosti. Sve ono što se do pre više od pola veka smatralo smrtnim grehom pravne nauke – zakonske kolizije, protivrečnosti u zakonu i između zakona, retroaktivnost zakona, nadmoć podzakonskih akata u odnosu na sam zakon – danas je opšte mesto. A ipak, funkcija selektivnog normiranja, bez obzira na svoju unutrašnju kontradiktornost, ne ukida zakon kao takav već ga modifikuje. Ono što bi trebalo u tom procesu shvatiti jesu uzroci ove modifikacije. A oni su neodvojivi od kretanja kapitala i klasne reprodukcije društva.

Read More

Share
15 jan

Maja Solar, A NEGDE IZA ZAVESE EMBARGA SU KUBANKE I KUBANCI…

Maja Solar

A NEGDE IZA ZAVESE EMBARGA SU KUBANKE I KUBANCI...[1]

 

I dok svet oplakuje ili veselo slavi smrt El komandantea, pomalo postaju dosadne i predvidljive reakcije izazvane ljubavlju ili mržnjom prema jednoj ličnosti. Ide se od opsednutosti figurom „diktatora“ koji je neprijatelj zapadnjačkog modela demokratije preko beatifikacije levičarskog heroja do, kako to već biva u medijskoj spektakularizaciji, opsesivnih brojanja koliko ljubavnica je imao Fidel Kastro. Naravno, ovaj široki afektivni spektar je obeležen različitim političkim pozicijama, gde ni za jednu nije nužno da se „prilepi“ za određeno osećanje. Tako su moguće različite kombinacije i klizanja: od klasičnih (neo)liberalnih papagajskih ponavljanja o diktaturi, do vrlo zabavnih odavanja počasti i veličanja levičarskog heroja od strane onih koji su nosioci upravo suprotnih politika, na primer od strane srpskih političara poput Vučića, Vulina i Dačića. Tako je to kad se leva politika svede na ikonografiju, obožavanje heroja i loženje na buntovništvo, a političare zapravo radi anonimna sila kapitala spram koje ostaju pogonsko gorivo.

Ipak, sve ovo nije samo stvar dosade ili zabave, već ima i svoju ozbiljnu društvenu pozadinu. Reči „diktator“ i „diktatura“ nisu samo ustaljeni deo političkog repertoara pretpostavljene uzvišene pozicije navodne demokratije koja ima misiju da se nametne globalno, već su i stožeri opravdanja najrepresivnijih militarnih i ekonomskih mera. Gde god postoji „diktator“ i „diktatura“, znamo, oni koji su sušto otelovljenje demokratije su pozvani da je uništavaju u korenu, bombarduju, blokiraju i satiru sve što miriše na bilo šta drugačije. Posebno ako se radi o pokušaju izgradnje drugačijeg sistema od kapitalističkog. Tako je barem počela priča o revolucionarnoj Kubi…

Read More

Share
Translate »