Category Archives: Tekstovi

13 jan

Maja Solar i Ivan Radenković – Delirijum “antikapitalizma” u nacizmu

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

 

Maja Solar i Ivan Radenković

DELIRIJUM ‘’ANTIKAPITALIZMA’’ U NACIZMU

’U ekonomskom polju je naš program oponirao kako marksizmu tako i kapitalizmu. Mi smo predvideli novi ekvilibrijum na osnovu državnog feudalizma (…) Rekonstrukcija, onako kako smo je zamišljali, može jedino biti moguća na osnovu novog poretka koji bi ponovo uspostavio harmoniju između kapitala i rada kao i između individue i zajednice’’ 

Otto Strasser, Hitler and I

 

Oto Štraser, jedan od braće Štraser kojeg Nolte naziva ‘‘socijalistom’’ (Nolte 1990: 321), se u literaturi uobičajeno pojavljuje kao ‘’antikapitalistička’’ figura levog krila hitlerovske Nacional-socijalističke radničke partije (NSDAP). Bio je pravni savetnik velikog nemačkog industrijskog koncerna, a posle osnivač i urednik u izdavačkoj kući Kampfverlag. Zalagao se za ‘’socijalizam’’ i za nacionalizaciju teške industrije. Ovaj tekst otpočinje Štraserovim citatom upravo zbog toga što su braća Štraser predstavljala amblem ‘’antikapitalističke’’ priče u nacističkoj Nemačkoj. Kako se o sprezi fašizma i socijalizma ne prestaje govoriti ni dan danas, čini se da nije suvišno rekonstruisati istorijsku nacističku konstelaciju i ponovo propitati njen tzv. antikapitalizam. Postavlja se pitanje o kakvom se ‘’antikapitalizmu’’ ovde radi? Da li uopšte možemo govoriti o antikapitalizmu u slučaju nemačkog nacizma ili ovo desničarsko korišćenje vokabulara levice ima neku drugu funkciju?

 

Adolf Hitler i Gustav Krupp Von Bohlen, nemački industrijalac

Read More

Share
08 jan

Antonio Gramši – Skupštinska polemika 1925

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Antonio Gramši

POREKLO I CILJEVI ZAKONA O TAJNIM DRUŠTVIMA U SKUPŠTINSKOM GOVORU DRUGA GRAMŠIJA

 

Tekst koji sledi prenosi raspravu od 16. maja 1925. u poslaničkom domu italijanske skupštine, objavljenu potom u listu ”Jedinstvo” (Origini e scopi della legge sulla assocciazioni segrete nel discorso del compagno Gramsci alla Camera, ”Unità”, II, br. 117, 23. maj 1925). Povod je bio zakon o tajnim društvima. Kako bi se ova rasprava dodatno kontekstualizovala valjalo bi dodati i da je naredne godine, dakle novembra 1926, Gramši uhapšen povodom ”vanrednih mera” fašističkog režima kada su van zakona stavljene sve opozicione stranke. 1928. je optužen na 20 godina, 4 meseca i 5 dana zatvora. Iz zatvora je izašao, ali samo na kliniku na kojoj je i umro 1937.

Predsednik: Reč ima poštovani Gramši.

Gramši: Nacrt zakona protiv tajnih društava predstavljen je Skupštini kao nacrt zakona protiv masonerije; to je prvi stvarni čin fašizma kako bi se potvrdilo ono što je fašistička stranka nazvala svojom revolucijom. Mi, kao Komunistička partija, želimo da istražimo ne samo zašto se predstavlja nacrt zakona protiv organizacija uopšte, nego i značenje razloga zbog kojih je Fašistička stranka predstavila ovaj zakon u najvećoj meri uperen protiv masonerije. Mi se ubrajamo u malobrojne koji su fašizam uzeli ozbiljno, čak i kada je fašizam izgledao tek kao neka krvava farsa, kada su se u pogledu fašizma ponavljala samo opšta mesta o ”ratnoj psihozi”, kada su sve stranke pokušavale da uspokoje radničku populaciju prikazujući fašizam kao površan i kratkotrajan fenomen.
U novembru 1920. smo predvideli da će fašizam doći na vlast – što onda ni sami fašisti nisu mogli zamisliti – ako radnička klasa na vreme oružjem ne spreči njegovo krvavo nadiranje

Fašizam, dakle, danas praktično tvrdi da želi da ”osvoji Državu”. Šta znači ovaj izraz koji je već uveliko postao opšte mesto? I kakvo značenje u tom smislu ima borba protiv masonerije?

Read More

Share
04 jan

Primož Krašovec – Evropska politika i (neo)fašizam

Tekst je objavljen u 8. broju Časopisa Stvar

Primož Krašovec

EVROPSKA POLITIKA I (NEO)FAŠIZAM

Kako misliti uspon nove ekstremne desnice i neofašizma u današnjoj Evropi čini se kao suvišno pitanje, budući da su stvari naizgled jasne: očigledna je činjenica da ekstremna desnica beleži izniman rast izborne podrške; da nasilje nad Romima, migrantima i muslimanima nije stvar izolovanih incidenata, već je sistemska pojava; da ne samo da su rasistički i šovinistički diskursi prisutni u javnom prostoru, već su rasistički i šovinistički stereotipi postali politički legitimni obrasci interpretacije društva i istorije. Uporedo s postavljanjem spomenika domobrancima u Sloveniji, mađarske uniformisane jedinice za društvenu higijenu pretresaju privatne kuće i proganjaju nemoralne oblike života, dok Italija deportuje Rome, a oružane divizije Zlatne zore u Grčkoj tuku i maltretiraju migrante. Očigledno je da danas u Evropi imamo neku vrstu (neo)fašističkih ideologija i prakse, i takođe je jasno da one neće nestati same od sebe, već da je potrebna neka vrsta otpora odnosno antifašističke borbe za 21. vek.

Istovremeno sa ovim, uzroci neofašizma i metode borbe protiv njega su manje očigledni. Ustaljene (kritičke) interpretacije fašizma možemo, donekle pojednostavljeno, podeliti na dve osnovne vrste. Prva fašizam vidi kao društveni meteor, nezamislivo zlo koje ipak udara samo u određenim društveno-istorijskim okolnostima – na primer, u trenucima krize i opšte društvene opustošenosti i kada je levica suviše slaba da bi ponudila ozbiljnu i opšteprihvatljivu alternativu. Kada i ako je ta situacija (a danas u Evropi jeste), ekstremna desnica koristi dati politički manevarski prostor i preusmerava bes i razočarenja masa na žrtvene jarce poput jevreja, muslimana i/ili migranata te putem demagoške propagande mobiliše mase za teroristički, totalitarni i istrebljivački politički projekat. U ovoj tački dolazimo i do drugog preovlađujućeg načina interpretacije neofašizma – u samim masama ljudi postoji nešto opasno, sumnjivo i barem potencijalno fašistoidno i potrebno je nekako ne samo omesti uticaj fašističke demagogije i propagande na masu, već i sprečiti (preveliki) uticaj mase na politiku, budući da taj fašistoidni potencijal, koji samo čeka svoj propagandni trenutak, leži u njoj samoj.

 

 

Read More

Share
22 dec

Ivan Radenković, SEDACIJA DRŽAVNIH APOTEKA

Tekst objavljen na Regionalnom portalu Bilten

 

Ivan Radenković

Sedacija državnih apoteka

Predlog Nacrta zakona o apotekarskoj delatnosti koji je trebao odgovoriti na nagomilane finansijske probleme u državnom apotekarskom sektoru nedavno je povučen je iz procedure. Ministarstvo zdravlja ovo povlačenje opravdava kao tehnički nužno s obzirom na činjenicu da je Nacrt zakona o zdravstvenoj zaštiti već sadržavao odredbe koje se odnose na apotekarsku delatnost, te da se po osnovu veće zakonske opštosti odredbe iz Zakona o apotekarskoj delatnosti trebaju integrisati i vratiti u Zakon o zdravstvenoj zaštiti. Naizgled vrlo logična stvar. Zašto imati dva zakona kada se može imati jedan? Zašto stvarati uslove za zakonske kolizije kada se one mogu sprečiti tako što će minimizirati broj zakona koji regulišu srodne oblasti? Ova pitanja bi eventualno mogla imati nekakvog smisla da se u zakone koje predlaže izvršna vlast već decenijama ne ugrađuje mehanizam koji omogućava upravo proliferaciju zakonskih kolizija.

Činjenica da se strateški važni zakoni usvajaju po hitnoj proceduri i bez javne rasprave dodatno doprinosi inflaciji pravnog haosa, ali i deflaciji demokratije. Pošto su zakonske kolizije ipak pravilo u pravnom sistemu Srbije, dato obrazloženje Ministarstva zdravlja za povlačenje zakona iz procedure bi se moglo smatrati kao izuzetak. Ali što je veći fokus javnosti na pravnu sferu i interno-eksterni manjak koherencije u pravnim aktima, ekonomski procesi koji se odvijaju u pozadini problema poslovanja državnih apoteka neumitno vrše svoje erozivno dejstvo. Što više država odugovlači sa procesom rešavanja pitanja državnih apoteka, to je situacija sve beznadežnija. Kako su se državne apoteke našle u tako nezavidnoj situaciji?

Read More

Share
18 dec

Korin Amaše, U IME NARODA ILI SA NARODOM?

Prevod teksta je objavljen u oktobarskom broju novima Le Monde Diplomatique 2017.

 

U ime naroda ili sa narodom?

KORIN AMAŠE*

Uoči oktobra 1917, Lenjin je procenio da je prvi pokušaj rušenja carističke vlasti decembra 1825. u Sankt Peterburgu propao zato što su pobunjenici bili „previše udaljeni od naroda“. Ako je i gledao blagonaklono na one koji su prvi bacili rukavicu u lice carizma (decembriste), ipak je isticao jaz koji je odvajao boljševike od pobunjenika iz 1825. Ovi poslednji, oficiri koji dolaze iz plemstva, odbijali su bilo kakvu ideju o narodnoj pobuni: masakri zemljoposednika koji su pratili velike pobune prošlog stoleća urezali su se u sećanje ruskog plemstva kao strahoviti teror.

Da li se prigovor koji je Lenjin uputio pobunjenicima iz 1825. isto tako može uputiti i ruskim marksistima? Ako su ovi i bili na čelu radničke klase u revoluciji, bili su nezainteresovani za one koji su predstavljali ogromnu većinu stanovništva ruske imperije do 1917, za seljački svet, odnosno za one koje je Georgij Plehanov smatrao da su „manje sposobni od industrijskih radnika da preuzmu politički svesnu 'inicijativu'“. Seosko stanovništvo, kaže otac ruskog marksizma, teže prihvata socijalističku doktrinu „jer se njegovi uslovi egzistencije previše razlikuju od uslova koji su doveli do ove doktrine“. (1)

Za razliku od decembrista koji su narod držali na odstojanju i marksista koji nisu verovali u revolucionarni potencijal seljaka, ruski Narodniki su seljaštvu pripisivali centralnu ulogu u stvaranju novog društva. Populizam (2) ili socijalizam se pojavljuju tokom 1840-ih sa tekstovima Aleksandra Hercena, koji je napustio Rusiju 1847. Svedok neuspeha revolucije iz 1848. u Parizu, Hercen je izgubio svaku nadu u društveni i politički progres koji bi dolazio sa Zapada. Okreće se ruskim ruralnim zajednicama koje ne poznaju instituciju privatne svojine nad zemljom. To je osnova, smatra on, iz koje će se razviti egalitarni i kolektivistički principi, onda kada kmetstvo i autokratija nestanu. Narod, koji se pre toga smatrao destruktivnom silom, postaje čuvar moralnih vrednosti i oblika društvenog života koji zemlji omogućavaju da izbegne kapitalistički i buržoaski put. (3)

Read More

Share
06 nov

Serž Alimi, LENJINOVO STOLEĆE

Tekst je objavljen u srpskom izdanju novina Le Monde Diplomatique, oktobarski broj 2017.

SERŽ ALIMI

Lenjinovo stoleće

SSSR: Savez sovjetskih socijalističkih republika. Najpre, ime se ne odnosi na teritoriju već na ideju svetske revolucije. Njene granice će biti granice pobune koja je trijumfovala u Rusiji, a potom granice pobedničkih pobuna na drugim mestima. U gornjem levom uglu ogromne crvene zastave, srp i čekić simbolizuju novu državu čija će prva nacionalna himna biti Internacionala.

Osnivač Sovjetskog Saveza je bez sumnje internacionalista. Lenjin je dobar deo svog života profesionalnog revolucionara proveo u egzilu (Minhen, London, Ženeva, Pariz, Krakov, Cirih, Helsinki…) i učestvovao je u gotovo svim velikim debatama radničkog pokreta. Aprila 1917, po povratku u Rusiju u kojoj je izbila revolucija i car abdicirao, voz je u sred Velikog Rata prolazio nemačkom teritorijom kada je Lenjin čuo Marseljezu, pesmu koja za njegove drugarice i drugove inkarnira Francusku revoluciju.  Ova referenca je, u mnogim aspektima, u Lenjinovim tekstovima prisutnija od istorije carističke Rusije. Delovati jednako dobro kao jakobinci – „najbolji primer demokratske revolucije i otpora monarhističkoj koaliciji“ (1) – i trajati duže od Pariske komune: to su bile njegove opsesije. Nacionalizmu u tome nije bilo mesta.

Ilustracija za dečju knjigu Kako je pobedila revolucija, objavljenu 1930. u SSSR

Read More

Share
Translate »