Category Archives: Programi

15 jul

UVODNA REČ za STVAR br. 6

UVODNA REČ

Srbija je u tranziciji već više od dve decenije. Čitav poduhvat tranzici­je počiva na ideji da će liberalizam Srbiju dovesti do poboljšanja njenih ekon­omskih i socijalnih uslova. Prema vladajućoj ideologiji, to poboljšanje će doći onog momenta kada se Srbija priključi Evropskoj Uniji: liberalizacijom trgovine, konkurentnijom radnom snagom, privatizacijom državnih preduzeća i stvaranjem „poslovnog ambijenta“ za strane investicije (što sve ulazi u paket tzv. reformi). Međutim, ako pogledamo šta svaka od ovih tačaka zapravo podrazumeva, vid­imo da su u pitanju ekonomske i društvene političke mere koje su u stvarnosti mnogo gore u odnosu na način na koji se predstavljaju. Liberalizacija trgovine znači smanjivanje carinskih nameta na uvoz stranih proizvoda i sputava razvoj domaće proizvodnje koja u datom trenutku neće biti sposobna da ponudi jedna­ko jeftine proizvode. Pokušaj da se domaća radna snaga učini konkurentnom na svetskom tržištu radne snage podrazumeva da se ona učini privlačnom za strane investitore usled niske cene po kojoj je spremna da radi, a ne usled svojih visokih kvalifikacija koje može dobro da naplati. Napokon, privatizacija nosi ukidanje principa prema kome domaća (nekada društvena) preduzeća imaju za cilj da za­dovolje društvene potrebe najširih slojeva stanovništva zemlje i umesto toga ova preduzeća prepušta interesima investitora čiji je jedini interes lični profit. Umesto beskrajnog ponavljanja imperativa da Srbija mora da „ide ka EU“ trebalo bi vi­deti da put u EU ne garantuje ekonomski i društveni boljitak, već da je to put na kojem se Srbiji dodeljuje već unapred određeno mesto. Naime, Srbija u EU jeste zemlja periferije! Biti deo periferije ili deo centra se u ovom slučaju ne odnosi na zauzimanje geografske pozicije, već na mesto u strukturi odnosa proizvodnje. Između ostalog, ekonomije centra podrazumevaju da bar deo njihove radne snage bude visokokvalifikovan i samim tim bolje plaćen, kao i da one uvoze jeftinije resurse i poluproizvode a da izvoze skupe finalne proizvode, te da poseduju sku­pu tehonologiju koja im omogućuje da proizvode jeftino i sa tržišta izbace ostale proizvođače date robe. Ekonomiju periferije, kao što je srpska, samim tim čeka sudbina ekonomije sa niskom cenom rada i visokom nezaposlenošću, koja izvozi resurse, poluproizvode i poljoprivredna dobra, i biva prinuđena da kupuje skupe robe od zemalja centra. Ovo je asimetrični odnos zavisnosti, što znači nema centra bez periferije, tj. nema ekonomskog rasta Nemačke bez periferne tranzicione Srbije, Ukrajine, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, Grčke, Španije itd. Samim tim, tranzicija i liberalizacija tržišta dovode do velikih klasnih i socijalnih razlika, do uništenja privrede, do sve većeg broja nezaposlenih i rastućeg osiromašenja radnika/ca.

Ipak, dominantna medijska politika usmerena je na održanje pozitivne slike o tranziciji, tržišnoj liberalizaciji i evropskom putu Srbije, a njeno već dosadno ponavljanje ovih mantri je bez ikakve argumentativne snage i utemeljenja u stvarnosti. U ovom trenutku govor o alternativama liberalnom kapitalizmu gotovo da ne postoji u domaćoj javnosti, a sve partije (bilo da su na vlasti ili u opoziciji) po ovim pitanjima imaju konsenzus. Otuda dolazi i potreba da se politička alternativa danas artikuliše na novi način. Ovo je upravo cilj programa koji Gerusija provodi tokom 2014. kao ciklus tribina pod nazivom „LEVICA U SRBIJI: ELEMENTI ZA IZGRADNJU POLITIČKE POZICIJE“. Ovim programom pokušavamo da damo prilog utemeljenju alternativne političke pozicije. Bavimo se bitnijim temama koje se tiču društvenog i političkog života stanovnika/ca Srbije i regiona: zakonom o radu, problemima bolonjske reforme obrazovanja, problematikom tranzicije, pitanjem politika grada i urbanizma, položajem žena, Evropskom Unijom, sindikalnim organizovanjem i otporom, jugoslovenskim, ali i drugim iskustvima socijalizma itd. Zakon o radu i borba za onaj minimalni uslov za koji se izborilo radništvo još pre jednog stoleća (čuvene tri osmice: 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati sna) na neki način su obeležili ovu godinu. 2014. godina je započela političkim borbama protiv novog Zakona o radu. Gerusijanci i Gerusijanke su učestvovali u organizovanom radničkom sprečavanju ‘’javne rasprave’’ u Novom Sadu. Takođe su bili prisutni na tribini u Beogradu na kojoj je jedan od gostiju bio i tadašnji ministar privrede, i jedan od najvećih propagatora liberalizovanog Zakona o radu, Saša Radulović. Gerusija je inicirala i realizovala u saradnji sa sindikalistima iz SSS NS i Omladinskim centrom CK13 video kampanju pod nazivom ŠTA DONOSI NOVI ZAKON O RADU?[1], u kojoj su u kratkoj i jasnoj formi objašnjene samo neke od problematičnih stavki predloga zakona. Stoga je ciklus tribina u okviru novog programa otpočeo upravo analizom Zakona o radu, a ova borba se nastavlja i dalje.

Od ukupno deset tribina programa, šest je realizovano (u januaru – ŠTA ĆE BITI SA ZAKONOM O RADU?; u februaru – BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO; u martu – ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA; u aprilu – TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA; u maju – GRAD: MESTO KLASNE BORBE i u junu – ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?), a preostaju još četiri (u septembru – ORGANIZACIONE FORME: SMERNICE ZA LEVICU; u oktobru – LEVI FEMINIZMI; u novembru – SINDIKATI I OTPOR i u decembru – ŠTA BI ZNAČILA SOCIJALISTIČKA STRATEGIJA U SRBIJI DANAS). U ovom broju Stvari donosimo transkripte do sada održanih tribina, a u januarskoj Stvari ćemo objaviti i transkripte budućih razgovora. Akcenat ovog programa, za razliku od prošlogodišnjeg Uvoda u radikalne teorije, stavljen je na politiku. Upravo zbog toga što živimo u društvu iz kojeg se politika izgoni i postavlja samo u uski partijski prostor, koji već decenijama u Srbiji kontinuirano opstaje na istom političkom kursu uprkos društvenom propadanju, postavljamo zahtev za repolitizacijom društva. Reaktualizacija i repolitizacija društva izrazi su činjenice da postoji otpor dominantnoj politici i da postoji zahtev da se političko-ekonomske alternative artikulišu. Pošto dominantnoj političkoj priči u Srbiji manjka političke imaginacije, jer ona implicitno priznaje da nema političke alternative te da nema ni potrebe za nekakvom drugačijom politikom, to istovremeno znači i da je proizvodnja političkih potreba nepoželjna. U takvoj situaciji, izgradnja politike koja bi se suprotstavila ovoj navodno bezalternativnoj poziciji, zajednički je zadatak svih nas!

Gerusija, jun 2014.

(u godini borbe protiv anti-radničkog Zakona o radu)


[1] Svi video snimci su dostupni na youtube kanalu CK13 na linku http://www.youtube.com/play­list?list=PL4O55NHHW-XhOMxDN0zyvNfPUx8QeKOf2 i poželjno ih je širiti diljem sveta!

Share
27 maj

ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?

Jedinstveni narativ o EU koji dominira u srpskoj javnosti od 2000. godine evropske integracije vidi kao cilj po sebi. U jezgru ovog narativa nalazi se i teza da je Srbija, kako teritorijalno tako i kulturološki, već deo velike evropske ’porodice’. Ovoj tezi bi trebalo pridodati da je apstraktna pripadnost starom kontinentu zasnovana i na opštoj ekonomsko-političkoj reorganizacijikoja je sledila iz istorijskog ’neuspeha’ jugoslovenskog socijalizma. Socijalističko iskustvo se i dalje u dominantnom srpskom (neo)liberalnom diskursu predstavlja kao kamen spoticanja na putu evropskih integracija. Prema tom diskursu, sve dok se u potpunosti ne oslobodimo socijalističkih atavističkih ostataka, Srbija neće moći dobiti ulaznu kartu na integrisano EU tržište. Činjenica da se beskrajni EU optimizam srpskih (neo)liberala zasnivao na besmislenim kritikama socijalizma, a manje na realnim analizama (dis)funkcionisanja evropskih institucija, doveo je do formiranja samorazumljivog i jednoobraznog stava prema EU: nema alternative, Srbija mora biti deo EU. Neupitnost javnosti, manjak problematizacije, ignorisanje realnog stanja u pogledu toga šta EU jeste u njenom ekonomskom-političkom jezgru, doprineli su tome da se održi spontani konsenzus i da izostane leva euroskeptička struja. Teško se može reći da struja desnih nacionalista-euroskeptika predstavlja realnu euroskeptičku snagu, pošto se savezništvo sa Rusijom ne razlikuje puno od članstva Srbije u EU u pogledu ekonomsko-političkih relacija. To dokazuje i nemoć srpske države da stavi pod kontrolu ruske monopole, da spreči povećanu stopu eksploatacije domaće radne snage, kao i da povisi rentu na eksploataciju vlastitih mineralnih bogatstava. 

Sa druge strane, EU je kroz Pakt o stabilnosti i rastu, kao odgovoru na krizu državnog duga; pokrenula programe oštrog nadzora nad državnim budžetima. Za ekonomski slabije zemlje su povećani pritisci na izdatke, uvedeni su programi privatizacije javnog sektora, a radnička prava znatno umanjena. To je uzrokovalo dodatno povećanje ionako velike stope nezaposlenosti u EU, a pitanje slobodnog kretanja radne snage suspendovano. Restriktivne imigrantske politike zemalja centra su doprinele i bujanju nacionalizma usled opšte krize EU, te je retorika nacionalne sigurnosti, teritorijalne pripadnosti i odbrane lokalnih identiteta sve prisutnija i unutar evropskih institucija.

Problemi imigrantskih politika, nacionalizma, mesto Srbije, ali i Hrvatske i Slovenije, u Evropskoj uniji – samo su neke od tema o kojima ćemo razgovarati na tribini ’’ČIJA JE EVROPSKA UNIJA?’’, koja će se održati 4. juna 2014. u 18.00h u SKCNS FABRICI. Učestvuju: ANITA TOLIĆ (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana), PRIMOŽ KRAŠOVEC (Inicijativa za demokratski socijalizam, Ljubljana) i STIPE ĆURKOVIĆ (Le monde diplomatique i Centar za radničke studije, Zagreb). Moderira: IVAN RADENKOVIĆ (Gerusija, Novi Sad).

Dobrodošli/e!

plakat

Share
13 maj

GRAD KAO MESTO KLASNE BORBE

Pozivamo vas da dođete na tribinu „GRAD: MESTO KLASNE BORBE” u organizaciji kolektiva Gerusija, koja će se održati u četvrtak, 29. 5. 2014. u 17.00h u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, Novi Sad. Učestvuju: JOVANA VUKOVIĆ (Regionalni centar za manjine, Beograd), IVA MARČETIĆ (Nepokoreni grad, Mladi antifašisti i antifašistkinje, arhitektica, Zagreb) i DUBRAVKA SEKULIĆ (Institut za istoriju i teoriju arhitekture, ETH Cirih, arhitektica, Beograd). Moderira: MARKO MILETIĆ (Kontekst Kolektiv, Beograd) 

Kako danas ulazimo u pravo nad prostorom u kojem živimo? Ko ima pravo da uređuje odnose između našeg rada i teritorija na kojem se taj rad odvija? 

U kapitalističkom sistemu jedini način da ostvarimo kontrolu nad prostorom u kojem živimo i radimo podrazumeva vlasništvo nad istim. Isto tako, a jedini način na koji možemo rešiti svoje stambeno pitanje je putem kredita ili nasledstva, što mnogima nije dostupno. Ovako postavljena jednačina ostavlja uzak prostor za stvaranje zajednice ili solidarnosti, odnosno prostora društvenosti. Međutim, ovakvo stanje je tek novijeg datuma. Jedna od ključnih tačaka u prelasku sa socijalističkog na kapitalističko društveno uređenje u Jugoslaviji krajem 1980-ih godina je svakako i privatizacija društvenog stambenog fonda. Ovim procesom je prekinuta nekadašnja veza između prava na stambeni prostor i prava na rad koja je uključivala veliki broj ljudi u promišljanje i odlučivanje o zajedničkim potrebama. I koja je, uz sve probleme koji su postojali, velikom broju ljudi obezbedila pristojne uslove života. Ovi procesi nisu karakteristični samo za nekadašnje socijalističke zemlje. Zemlje zapadne i severne Evrope su takođe od 1990-ih odustajale od pozitivnih stambenih regulacija. Tako prema poslednjim podacima u Evropi ima oko 11 miliona praznih stambenih jedinica što je dovoljno da se dva puta reši stambeno pitanje beskućnika na kontinentu. Poslednjih godina je vrlo slična situacija i u Srbiji. Zaoštrenost društvenih razlika koje se stvaraju na osnovu stambenog pitanja se najviše reflektuje kroz diskriminaciju Romske populacije. Neformalna naselja u kojima većinu stanovnika čine Romi se ruše, a ljude nasilno raseljavaju u segregirana kontejnerska naselja na obodima gradova. Na istim mestima privatni investitori izgrađuju skupe stanove koji često ostaju upražnjeni. Najava velikih državnih infrastrukturnih projekata ne obećava da će se ova situacija promeniti. 

Otuda se grad može shvatiti kao mesto klasne borbe a pitanje stanovanja kao ključna tačka na kojoj se primećuju sve veće razlike u društvu za koje je potrebno tražiti rešenja. Stoga, ova predavanja će se fokusirati na tri teme: pravo na stambeni prostor, neoliberalizacija grada u post-jugoslovenskom kontekstu i pitanje infrastrukturne marginalizacije Roma i drugih manjina putem stambenih politika.

PLAKAT

 

 

Share
14 apr

TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

26. april, 16.00h, Omladinski centar CK13, Novi Sad

Tribina: TRANZICIONI PROCESI U POSTSOCIJALISTIČKIM ZEMLJAMA

Učestvuju: JELENA MILOŠ (Baza za radničku inicijativu i demokratizaciju, Zagreb), PETAR MARČETA (Centar za društvenu analizu, Beograd) i MOHORA DORU (sindikalni aktivista, Vršac). Moderira: ALEKSANDAR STOJANOVIĆ (Gerusija i Centar za društvenu analizu, Beograd).

Dvaveset četiri godine posle početka takozvane tranzicije zemalja jugoslovenskog socijalizma u kapitalizam teško da bi bilo ko mogao da bude zadovoljan nastalom situacijom. Možda je najviše iznenađujuća činjenica da su nekadašnje zemlje članice, polazeći od uverenja da su upravo one druge krive za stanje u kom su se nalazile u vreme raspada i zaključujući da ih posle otcepljenja čeka neka drugačija i bolja sudbina nego njihove susede, završile u skoro identičnoj poziciji. Kao po nekom pravilu, sve ove zemlje dospele su u situaciju koju odlikuju obeshrabrujuće niski učinci po svim važnim ekonomskim ali i političkim i drugim društvenim parametrima. Napuštajući Jugoslaviju kao jedan pre svega ekonomski neodrživ i utopijski projekat što je trebalo da bude jasno na osnovu tadašnjeg rasta zaduženosti, nezaposlenosti i drugih problema, mnoge od zemalja članica danas mogu da se pohvale činjenicom da su ''prevazišle'' u istim parametrima celu Jugoslaviju. Ipak pojam tranzicije omogućava da se ovo stanje ne protumači kao posledica sâmih mera koje su sprovođene u periodu posle raspada. Umesto toga katastrofalno stanje u kom se danas nalazimo pripisuje se upravo tome što još uvek nismo stigli u kapitalizam, što je socijalizam još uvek nekako prisutan. Jedan za drugim vodeći političari u zemljama nekadašnje Jugoslavije su u poslednje dve i po decenije ponavljali mantru kako još uvek nije dovoljno urađeno, kako su do datog trenutka sprovedene reforme i dalje nedovoljne, i kako je potrebno napraviti još samo jedan korak da bi zemlje balkanske periferije dospele u taj kapitalizam kakav možemo da opazimo u zemljama centra. Nasuprot ovom nadasve idealističkom i suštinski utopijskom pristupu prema kome se kapitalizam posmatra kao ideal koji mora da se realizuje u tom nekom čistom obliku da bi zapravo doneo sve ono što se veruje da donosi, pokušaćemo da ponudimo jedan drugi pristup u kom se kapitalizam posmatra kao realno postojeći kapitalizam. Prema tom shvatanju period koji je okarakterisan kao tranzicioni bi u stvari trebalo analizirati kao period u kom je kapitalizam sve vreme već tu, bivajući uspostavljen ukidanjem društvenog vlasništva, radničkog samoupravljanja i povlačenjem države sa pozicije ravnopravnog ekonomskog aktera. Tako shvaćen kapitalizam očigledno ne donosi te iste pozitivne rezultate koji se očekuju od njega kao idealnog modela već (nužno) podrazumeva nejednak razvoj i postojanje zemalja u kojima će se reprodukovati visoka nezaposlenost, siromaštvo, zauženost, niske nadnice, oskudna ili nepostojeća tehnologija, skoro potpuno odsustvo industrije i slabo osopobljena radna snaga, kao i mnogi neekonomski društveni problemi. O svemu ovome će na teorijskom i konkretnijem empirijskom nivou biti reči na tribini u Novom Sadu.

tranzicijaa

 

Share
19 mar

ISKUSTVO JUGOSLOVENSKOG SOCIJALIZMA

Jugoslavija već preko dve decenije predstavlja ime koje simboliše sve ono što dominantna naracija prezrivo odbacuje kao totalitarističko, komunističko, socijalističko, nedemokratsko, jednopartijsko, autoritarno itd. Ovaj pojednostavljeni narativ se temelji na pretpostavci da su sve slobode stvorene sa raspadom socijalizma, pre toga je jugoslovenski ''rigidni'' sistem navodno onemogućavao bilo kakav boljitak. Tako Jugoslavija postaje nešto nazadno, recidiv prošlosti, dok predstavnici nove (liberalne) demokratije postaju vesnici budućnosti. Imenom Jugoslavije i socijalizma stigmatizuje se sva ona zaostavština koja se u procesu tranzicije mora iskoreniti (radnici/e su lenji jer ih je razmazilo samoupravljanje; ljudi ne plaćaju karte u prevozu jer ih je tako naučio socijalizam; za nezaposlenost, siromaštvo, korupciju itd. – za sve to je kriv ostatak socijalizma, stoga je imperativ advokata tranzicije da se ovi ostaci što pre ukinu, jer nas na kraju toga puta navodno čeka bolja budućnost). Ova antikomunistička ideologija je zajedničko mesto i liberala (demokrata u svim verzijama) i desničara. S druge strane, kako se život u novoj demokratiji odvija sve teže (za većinu ljudi), tako se pojavljuje i fenomen jugonostalgije, subkulturna ali rastuća grupa jugonostalgičara. Ova druga naracija, pak, pojednostavljeno veliča sve što je jugoslovensko, a Jugoslaviju ponajviše podrazumeva kao kulturni fenomen. Tako se jugonostalgičarski narativ loži na estetiku svega jugoslovenskog, bez promišljanja šta je Jugoslavija zapravo bila u političkom, ekonomskom, društvenom smislu. Ova dva narativa se postavljaju kao lažna alternativa. Zadatak je, dakako, vratiti se na iskustvo jugoslovenskog socijalizma i kritički ga misliti kao iskustvo koje se pokazuje u svojim dvosmislenostima. Jugoslavija, dakle, nije ni čisto negativni, ni čisto pozitivni fenomen, valjalo bi misliti šta je ono u jugoslovenskom iskustvu što nam je važno i danas.

S obzirom na opštu diskreditaciju socijalizma u njegovim realno-političkim likovima kroz istoriju XX veka (staljinizam, poststaljinizam, socijaldemokratije, eurokomunizmi…), razumljivo je zašto ovakvi istorijski porazi pobuđuju opšte nepoverenje. Ako uzmemo u obzir i uspon neoliberalne ideologije nakon 70-ih godina i njenu sistematsku ofanzivu, ne samo na socijalističke tekovine već i na tekovine države blagostanja, onda je jasna konstelacija u kojoj se događa urušavanje ionako problematičnih formi real-socijalizama.

DSC04298

Read More

Share
14 feb

BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO

Bolonjska deklaracija je u Srbiji potpisana 2003. godine. Nakon više od decenije postaje jasno da sistem visokog obrazovanja ne samo da ne funkcioniše, nego i to da nije uspeo da prevaziđe osnovne probleme strukturalne prirode. Problem univerziteta zasnovanog na preduzetničkom modelu, problem vremena i kvaliteta studiranja, te sameravanja znanja prema tržišnim potrebama, problem školarina, problem mobilnosti… samo su neki od problema koje treba sagledati iz perspektive opšteg ekonomskog i socijalnog stanja Srbije i njene uloge kao periferne zemlje ekonomskog prostora EU. Kako obrazovne institucije uglavnom održavaju postojeće stanje stvari, kritika obrazovne ideologije i politike nema svoj prostor – osim u studentskim protestima i ponekim tekstovima na ove teme. Ne samo da nam je potreban javni prostor u kojem bi se kritika bolonjskog sistema produbila, nego su preko potrebne i inicijative koje bi izgradile alternativu ovakvom školstvu. U sklopu programa ‘’LEVICA U SRBIJI: ELEMENTI ZA IZGRADNJU POLITIČKE POZICIJE“ kolektiv Gerusija organizuje tribinu ‘’BOLONJSKA REFORMA I VISOKO ŠKOLSTVO’’ na kojoj će se raspravljati o odnosu bolonje i ekonomskih politika (neo)liberalizma, o odnosu tržišta i znanja, o studentskim borbama u Srbiji i regionu, te o budućnosti obrazovanja. 

Na tribini će učestvovati: Andrea Milat (članica sindikata Akademska solidarnost i urednica časopisa Le monde diplomatique, Zagreb), Jelena Veljić (aktivistkinja i članica zadruge Oktobar, Beograd) i Vladimir Simović (član Centra za politike emancipacije, Beograd). Moderator tribine je Aleksandar Matković (Gerusija, Novi Sad). Tribina se održava 21. februara 2014. u plenum sali Radničkog doma ‘’Svetozar Marković’’, od 17.00h. Dobrodošli/e!

najava

 

Share
Translate »